.
ЗЛАТНЕ ЕТРУРСКЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА
Археолошко откриће из 1964. године
I– Условна транскрипција писма:
И та тми а и как дерам азва тије чје униала аз треје сојечи и аз ашјечо у тао је бађе у вели у нас зал СЛУВЕНИ аз туду сем чуниз тозо в вас там јер је шкаила све туле РАСЕ нас си авил чудват те зи ашче ИТАЛЕ ак нас вједе и та нишч бједа шче авил је ниа ка гулшч чва нас о је барије вел и јунас о ашчу ке СЛЕВАЈЕ та наи шчасан ти уд у ниаз зела се вачал тми ал авил чвал ашчу гулишч чва снуиф.
II – Слободан превод:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклетство на нас СЛОВЕНЕ који су овде живели а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предасте нас разјареним ИТАЛИМА целу земљу и све нас расуте по ИТАЛИЈИ у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину, па нека је хвала тим издајничким синовима.
(превео професор Радивоје Пешић)
19.10.1986.
.
Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика.
Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.
Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.
Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је:
Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН
На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава.
Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.
Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори.
Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.).
Одакле два имена џигерица и жгара?
Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ.
Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру.
Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase…
По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд.
Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани.
Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ.
.
Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија:
Аутор: Винко Стојанов
You can follow any responses to this entry through the
RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.