Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример:
Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд…
Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе.
Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.:
Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота…
Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби.
У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.
Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла.
Међутим, када се погледа структура имена у тим селима, одмах се уочава да однос србских и несловенских имена није у свим насељима исти. Од десет села, показало се, да само једно по антропонимијској слици одудара од осталих. То је село Грева у коме је забележено само 20% имена србског порекла, 65% календарског порекла и 14% имена албанског или неког другог порекла.
У осталих девет села проценат србских имена се креће од 84% до 97%.
Овако велика разлика у структури имена житеља села која су била у непосредној близини показује да је у њима живело етнички различито становништво. Дакле, у суседству су живели Срби и Албанци и њихове везе на том простору су неоспорне. У истом документу забележено је још много имена односно много становника у различитим областима тадашњег пространог дечанског властелинства. Сличну структуру имена као Грева имају катун Тузи за који се изричито каже да је албански и село Кушево у близини Скадарског језера. Остала насеља имају сличну структуру антропонимије као србска алтинска села.
Поред назива села приликом уписивања међа забележено је низ микротопонима који су на алтинској међи били међаши. То су:
Тлсто брдо, Жрково, Слатина, Радогошта, Длага, Бор, Слепи поток, Равније, Хлим’ц, Мечина, Веља глава, Дрочин Нами, Пруд, Вратница, Рибница итд…
Анализа и ових микротопонима показује да је већина настала од србских корена. Ово је још бољи показатељ да су Срби на овом простору били староседеоци, који су долазећи у ове крајеве и налазећи ту празан простор давали имена својој околини и својим стаништима.
У границама данашње Албаније налазило се и србско село Врмоша, такође забележено у овом извору. Данас је то албанско село, а у првој половини четрнаестог века у њему је живело 87% становништва са личним именима србског порекла.
Нажалост, овако подробних података за територију данашње северне Албаније у србским средњовековним изворима нема много па се не може реконструисати целокупна етничка слика тог простора. Тек касније у турским тефтерима налази се више материјала за претпоставку о етничкој карти данашње Албаније у средњем веку.
Јасно је да су постојале многобројне везе између Срба и Албанаца о чему говоре и други извори.
На пример, Рогиеро де Пазиенза ремy Ло Болзино забележио је лирику о србском деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку коју је певала једна група на дочеку напуљске краљице Изабеле дел Балцо у јуну 1397. године, у градићу Гиоиа дел Цолле у јужној Италији. Веома је важно за ономастику што су имена тих певача забележена па по томе знамо да су песму о Сибињанин Јанку и Ђурђу Смедеревцу певали људи од којих је већина имала имена србског порекла, што би могло значити да су наши људи ту песму у Италију донели из родног краја. Међу певачима била је и жена чије је име било Дрита, неоспорно албанско име сачувано до данашњих дана. Дакле, поред Срба крајем XV века у Италији били су и Албанци.
До сада је у науци постављено питање одакле је песма донета.
Песма је из околине Смедерева, престонице Ђурђа Смедеревца ; међутим, нема сумње, певачи најстарије забележене србске лирике потицали су из крајева где је живело србско као и албанско становништво.
Таквих крајева је било доста као на пример област Алтина, Скадра итд. Према опису скадарског краја почетком петнаестог века многа села су била мешовита. Пад Србије и турски продор дубоко на Балкан изазвали су померање становништва у овим крајевима.
У Италију су се пресељавали Албанци, а и Словени. Тако на пример, у област Отранто преселило се шездесет Срба које је довео предводник Албанац. То показује да је и група певача припадала скупини пресељеника у којој су из старог краја били Срби и Албанци. Дакле, нема сумње да је лирика о Ђурђу Смедеревцу и Сибињанин Јанку певана у јужној Италији четрдесетак година после пада Смедерева и србске државе донета из јекавских балканских крајева где су у близини, или заједно живели Срби и Албанци, а то је највероватније данашња Црна Гора или северна Албанија.
Mapa iz 1574. od Tomaso Porcacchi, Venice
