КО СУ ВЛАСИ?

(Из Књиге: Досељавање Срба у Хрватску и Далмацију)

Адам Прибичевић: Национално име српско и странци (1955.)

Како је настао назив Власи за Србе?

Стари Романи, у средњевековној Рашкој, називани су Власима. Они су били сточари и зато потлачени. Ако би се Србин оженио Влахињом, деца би падала у нижи сталеж Влаха. После се назив протегао на све сточаре, и Србе.

Кад су се помуслиманили Срби у Босни, стали су овим погрдним називом звати своју браћу, те се тај назив раширио и међу муслиманима у северној Србији и прешао у Аустрију.

Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551. г. он каже:”И шта ми шаљеш писма и све ми српским језиком шаљи, а не фруски (француски)”. Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су Власи. Да је рекао Баторију: “пиши ми влашки…” добио би румунско писмо, јер је и Батори знао ко су Власи, а ко су Срби.

Чак да су се Срби сами некад пред муслиманима, Хрватима или Швабом тим именом звали, знајући да га они тако зову и да ће га тако боље разумěти, то би било без икаква значаја. Они су говорили и муслиманима да су раја (стадо), као су их они звали, па ипак нису били стадо.

Но, на вишим мěстима су били упућени, па су Србе звали Србима или Рашанима или опет: “Србима и Рашанима или Власима”.

Наведено је већ да је Никола Јуришић звао Србе само Србима, а цар Фердинанд И у даној привилегији, Србима или Рашанима.

Навешћемо тих примěра још:

Ерцерцог Матија назива Србе из Вараждинског ђенералата 1604. г. и 1605. г., у два акта, само Србима.

У папској були од 21. новембра 1611. г. зову се ови исти Срби само Србима, на више мěста.

А у були папе Павла В од исте године, о оснивању манастира Марче, зову се Срби Србима.

Цар Фердинанд II  потврђује Симеону Вратању за епископа ових Срба: “Влаха и Срба”.

У привилегији цара Фердинанда II, од 15 новембра 1627. г, даној Србима, он их зове Србима.

Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосеф II, Карло ВИ, Марија Терезија и даље сви.

Тако исто Ратни Савěт и Ср. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски Ратни Савěт, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн, референт за српске послове – зову и Србе у Хрватској Србима.

Хрватски бан Адам Бацани даје 1696. г. заштитну диплому српском народу змеђу Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским народом.

Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове их 1602. г. “Власима или Србима”.

Године 1744. пише осорски бискуп Матија Караман против Срба у Далмацији и зове их “Сервијани, који су дошли у то врěме из Босне”. Године 1750. пише, да далматинске Србе раставља од аустријских Велебит.

У једном извěштају Задарске надбискупије из 1760. г. каже се за Србе: “илирски, влашки, словенски или српски народ!”.

Године 1706. побунили су се Срби у Славонији, која је на картама била обěлěжена као “Мала Влашка“, јер су и римокатоличке штокавце звали Србима. Пуковник барон Нехем јавља из Осěка Ратном Савěту “да су се побуњени Срби у Малој Влашкој добровољно разишли”. Чак 1572. г. обěлěжио је др. Волфганг Ланц, на карти, изданој у Амстредаму, крај од Валпова и Ђакова на исток: “РАШКА“.

Загребачки бискуп Микулић Игњатије зове их 1688. г. у уговору Србима, насељеним на његову имању око Трепче у Банији “Србима које обично Власима зову”.

Нински бискуп Блаж пише 1609. г. да су дошли из Лике два посланика, ради пресељења у Далмацију и донěла писмо “српски писано”.

Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бěлěжи колико гдě има поримокатоличених муслимана, римокатолика и Срба “шизматика”.

Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Висковић, да треба протерати марцанског “српског епископа” Максима Петровића и поставити језуита Леваковића. На више мěста, у овом другом писму папском нунцију у Бецу, надбискупу Гаспару Матеју, он Србе зове “Власи или Срби”.

Загребачки бискуп Л. Петретић (1648. – 1667.) зове у неким својим донацијама и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад “Власима или Србима”. У једном свом дугом извěштају Дворском Савěту од 21. априла 1662. г. чак каже да су дошли из “Краљевине Србије”. За језик Срба у Вараждинском ђенералату каже: “српски језик, који се код нас влашки назива”.

Године 1703., сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе “Моралци или Срби”.

Чак и надахњивач све хајке на православље, надбискуп и кардинал Колонић, зове све Србе у Аустрији Србима.

Још 1810. г., Константин Станић, крижевачки унијатски бискуп, у историју уније, поднешеној царском двору, зове српски народ, досељен у Хрватску, искључиво Србима. Тога послě не би нипошто учинили Дрохобецки, Њаради или Симрак.

Чак су, у многим споменицима, па и у пописима становништва, и римокатолици штокавци означавани као Срби или Власи римокатоличке вěре. Сам кардинал гроф Колонић, препоручује фрањевце за свештенике “Србима који су католици“.

Одлични етнограф аустријски Церниг говори о “тзв. Власима”, тврдећи да то нису Власи , већ Срби.

Познати мађарски историчар, државник и велики посěдник у хрватској, па и у Банији, Н. Иштванфи, назива изасланике, који су дошли 1596. г. из Босне у Петрињу, ради преговора о пресељавању у Банију, Србима. У то врěме, и он је био у Банији, пошто је био дошао у Загреб, да инсталира хрватске банове Г. Станковачког и И. Драшковића, као царев комесар. Он Србе зове Трачанима.

Знаменити историчар римске цркве, језуита др. Н. Нилес, увěк назива Србе у Хрватској Србима, а за Гомирје каже да је Српски манастир. Године 1770., чувени хрватски писац Адам Крчелић, спомиње војводу Ковачевића “Србина”, као ктитора “цркве православне у Капели код Бěловара” и пише да су се Срби почели насељавати у Хрватској и Славонији за цара Фердинднда. Он и унијате зове “Србима, које уопште зову Власима“. Каже да Власи у Хрватској нису Романи, већ Срби.

Румунски митрополит Анд. Сагуна, Румун из Ердеља, који зна ко су Власи, написао је 1862. г. у нěмачком дěлу “Историја грчко-источне цркве у Аустрији”: “Католички Хрвати назвали су српске колонисте “Власима”, да им се тиме наругају и обěлěже да они не припадају истом народу са католичким Хрватима”.

Мађарски писац Чапаловић пише такође 1819. г. у своме дěлу у устројенству православне цркве у Аустроугарској 1877. г.: “Због исте вěре с Власима, римски католици зову Србе, подругљиво, и Власима”.

Једнако зову Србе Србима велики познаваоци српске историје у Аустрији, Ваничек, Швикер, Бидерман, па Јиречек, па Хрвати Рачки, Јагић, Шишић и други.

Но, данас Иван Мештровић пише, без либљења, бесмислицу, да су западни Срби Власи који су се славизирали међу Хрватима, иако не говоре ни чакавским, ни кајкавским говором др. Мачека, већ дробњачким говором Вука Караџића! Старчевићанство је, као политички сифилис, изазвало код савремене хрватске интелигенције омекшање мозга.

Што се тиче цинцарског, влашког и грчког порěкла, г. Мештровића и данашње његове кардаше бије аустријска статистика од 1821. г. У провинцијалу (градјанској хрватској) она је нашла: Срба 125.528, Влаха 122, Грка 136, Цинцара 473.

У Војној Граници: Срба (сербен) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара 675.

Али, што је занимљиво, у Банији, на Кордуну и у Лици ни једног јединог Влаха, Грка или Цинцара! Њих је било само у Срему, а мање у Славонији.

.

Др Лазо М. Костић

Националне мањине у српским пределима: демографско-етнографска студија (1961.)

1. Власи у српским крајевима

Посебну пажњу Лаза Костић посвећује питању Влаха у српским крајевима. Њихов број се по пописима становништва непрекидно смањује, што говори да је све снажнија дентификација њихових потомака са Српством. Једино се тако могу објаснити фрапантне диспропорције у статистичким показатељима. Костић напомиње да су поред национално-политичке преоријентације статистичке диспропорције и методолошког карактера, “утолико што пређашње статистике и Србије и Југославије нису питале ко је какве народности, већ којег је језика. Сви који су рекли да код куће говоре влашки, да им је то матерњи језик, сматрани су за Влахе. То је тзв. објективни критеријум, одн. утврђивање симптома место саме појаве. У комунистичкој Југославији је усвојен субјективни критериј: свак може да означи своју народност како хоће, без обзира на језик који говори. И Власи су то канда користили у највећем опсегу да се обележе као Срби. Сад кад им је први пут признат статус мањине, кад су добили право на своје школе итд., сад одједном неће да су Власи већ Срби.” (стр. 19.) Да би парадокс био већи, тај процес се одвија под комунистичким режимом изразито антисрпске оријентације. “Данашњи режим смањује број Срба гдегод је то могуће и парадира са мањинским правима које тобоже он први признаје. Одједном, сваки нови попис преполовљује број Влаха у Србији. Једна појава која заиста даје на размишљање. Један доказ да Срби нису национални поробљивач и каквим их представљају. Док су они стварно владали, Власи су били Власи; Кад су престали да владају Срби, Власи постају Срби. Невероватна ствар, па опет истинита!” (стр. 19.)

Прве озбиљније податке о броју Влаха у Србији Костић је нашао у тексту Јована Гавриловића који је објављен у “Гласнику” Друштва српске словесности и односи се на 1850. годину. Гавриловић је утврдио да у Србији живи 105.000 Влаха. Пруски гардијски официр Ото фон Туих, у свом путопису објављеном 1830. године у Берлину, наводи: “Власи су дошли у Србију по позиву српске владе, да би се источни предели населили и обрадили.” (стр. 18.) И Француз Ами Буе у својој “Европској Турској” 1840. године пише: “У Крајини има око 50 влашких насеља, а у области Кључа око 30 села готово искључиво влашких који су ту (Власи) постепено надоместили Словене, као што доказују имена заселака.”(стр. 18.) Попис становништва из 1953. године утврдио је да у Србији живи само 28.022 Влаха. Костић указује и на објективне историјске разлоге такве појаве: “Неоспорно да је, поред субјективних разлога и жеље Влаха за изједначавањем са околином, много допринела нагла индустријализација земље која је захватала с једне стране и влашке крајеве, а с друге стране извукла влашко становништво из првобитних насеља и помешала га са Србима. Ако се та тенденција и даље буде развијала у истом правцу (мада не истим темпом), није далеко дан кад ће егзистенција Влаха у Србији бити само историјска реминисценција. Колико је та појава чудна, толико нам може бити само пријатна. То није неки нови популациони елеменат, нама непознат, с којим можемо да се разочарамо. То је група становништва која је са Србима и међу Србима живела бар један век, чак и век и по, делила формално с њима и зло и добро, заједно ратовала, заједно патила, заједно кликовала. Територијално и судбински нераздруживи, сад су они и идејно, ментално, национално, једно.” (стр. 21.) У књизи “Краљевина Србија и српски народ” аустроугарски историчар Феликс Филип Каниц, који је имао извесних предрасуда према Власима, као да невољно признаје: “Заштићен једнаким правима и осведоченом слободом свих српских грађана, поправио се у знатној мери карактер Влаха у српским низијама.” (стр. 21.)

За разлику од Каница чије мишљење цитира, Костић је пун поштовања и уважавања према Власима. Из његових речи просто навиру позитивне емоције. “Власи су један веома ваљан и држави одан елеменат, који је овога рата показао највидније своју лојалност. Покушај неколико ренегата склоњених у Турн-Северину 1941. године да ствара међу српским Власима иреденту у корист Румуније, остао је потпуно без успеха. Никаквог одјека није нашао међу српским Власима, мада би му несумњиво окупаторске власти биле наклоњене. Покрет ђенерала Михаиловића наишао је опет на пун одзив међу влашким становништвом. Нигде у Србији нису се устаници безбедније осећали него међу Власима. Ни за живу главу не би их они издали. Дирљиво је било видети како су и људи, којима је иначе хајдучија импонирала, присно сарађивали са подземним покретом ђенерала Михаиловића.” (стр. 21.)

Власи Србији никада никакав проблем нису представљали. Срби су их одувек сматрали као најрођеније, као неразлучиви део сопственог народа. “И данашње очигледне покушаје српских Влаха да се потпуно изједначе са већином становништва, да се од њих ни у чему не разликују, ми можемо искрено да поздравимо.

Ми то нисмо форсирали (доказ је да су преко сто година изоловани од матице, задржали свој језик и своју посебност), али ми то нећемо ни да спречавамо. Они су у најтежим моментима по Српство доказали да нам духовно присно припадају. Нека су нам добро дошли. У моментима кад се много тога дроби од српске националне зграде и отпада од српског националног тела, овај прираст Влаха и њихов приступ Српству, који је изгледа поптун и незадржив, ми искрено поздрављамо.” (стр. 21-22.)

Ту Костић посебно инсистира на чињеници која проистиче из дефинитивних података пописа становништва из 1953. године, а из којих се види да се 200.000 становника изјаснило да им је влашки језик матерњи, али и да се уједно 170.000 од њих декларисало да су Срби по националној припадности. Како Костић закључује, то је “доказ више да им је језик слободан и да је њихово опредељење без жртава. Ово је такође доказ да тај свет није физички пропао нити нестао без трага, као што би српски непријатељи могли да изводе из досадашњих статистика.

Они су остали Власи по језику, Срби по осећањима.” (стр. 22.)

2. Цинцари

Посебан феномен представљају Куцовласи или Цинцари којих је у време турске окупације било у свим деловима Србије, а у слободној српској држави њихов број се непрекидно повећавао територијалним ширењем у јужном правцу. Куцовласи се поприлично разликују од Влаха, али су у основи истог порекла и језика. У Македонији су их још називали Арванитима или Арванитовласима. Назив Куцовласи је грчког порекла. О њима пише и Константин Јиречек: “Данашњи Маћедорумуни називају себе Араман. Словени су их, као и Италијане, називали свагда Власима.” (стр. 22.)

Цинцара је, како пише Лаза Костић, “било и у првобитној Србији, али само у градовима, где су се мешали са Грцима, тако да их је местимично тешко издвојити. Било их је и у Војводини, можда процентуално више него у Србији. Чак и у Босни (Петракис, Хаџи-Костић, Јеремић итд.), али су они сви посрбљени. Чак су давали Србији деценијама државнике и дипломате највећег домета. О њима детаљно пише бивши професор историје и социологије на Београдском универзитету др Душан Ј. Поповић у књизи “О Цинцарима” (два издања између ратова).” (стр. 22-23.)

Данас Цинцара, јасно идентификованих, има само у јужним српским земљама и зато их Костић назива Јужним Власима. Иако су званичне југословенске статистике све Влахе укључивале у једну категорију, Костић инсистира да су се Цинцари по језику “доста разликовали од српских Влаха, по националној свести још више. Не може бити говора о некој заједничкој националној кохезији, о осећању етничког јединства. Никад у историји није међу њима постојала никаква повезаност, најмање етничка.” (стр. 24.) По свим пописима становништва у XXвеку, број грађана који се изјашњавао да говори влашки језик у Јужној Србији износио је до 10.000.

О њиховом етничком супстрату, пореклу и називу Костић даје један врло прегледан и јасан резиме: “Јужни Власи су свуда у свету познати или под именом Влах са неким адјективом, или под именом Румун, опет са ближом ознаком. Куцовлах значи Влах који храмље, који се клати, а друге се речи већ лакше разумеју. Цинцарима, пак, тај свет зову само Срби (неки суседи су то од Срба преузели). Вероватно то долази од броја цинц тј. пет, који се тако често од њих чује, а који српском уху необично звучи. Тако Италијане у Немачкој и Швајцарској зову чинкели (“мали чинкве”), јер тај исти број пет (ит. чинкве) тако често чују од њих. Цинцари су остаци старих римских колониста и има их спорадично по целом Балкану. Али груписани су били највише у оном делу Турске који сада чини тромеђу Српске Македоније, Грчке Македоније и арбанашког Епира (Битољ, Струга, Корча, Костур, Воден). Одатле су се селили махом у градове и ту брзо денационализовали (постајући Грци у Турској и Грчкој, а Срби и Бугари у слободним државама Србије и Бугарске). Практично, њих више нема у тим градовима. Али у неким насељима Македоније они су се задржали у првобитном облику, груписани. Доскора је било и номада Цинцара у самој српској Македонији. То су тзв. Громочлије (досељени са Громоча у јужној Албанији). Живели су у нашој источној Македонији, бавећи се углавном сточарством. Нису имали никакве везе са својим сународницима у западној Македонији. Југословенске власти су их после оба рата трајно населиле по западној Македонији. Сви се ти Цинцари званично, тј. статистички означују као Власи.” (стр. 23.)

Лингвистичком анализом Костић долази до закључка да “не само да се цинцарски или “јужнорумунски” језик знатно разликује од дако-румунског који се говори у Румунији, него и тај јужнорумунски се рачва на два доста различита дијалекта (једнако као њима сродни Реторомани у Швајцарској). Тај језик се дели на два дијалекта: аромунски, чији припадници живе у Македонији, Бугарској и Албанији, и маглено-румунски, чији су припадници живели у Грчкој све до после Првог светског рата, када их је румунска влада преселила у Добруџу.” (стр. 24.) Цинцари су “подељени и живе у свим балканским државама, свуда као “ишчезавајућа мањина”, без везе између једних и других.” (стр. 24.)

Јован Цвијић се позива на веродостојне путописце који су тврдили да их је у прошлом веку било око пола милиона, а у његовом времену су се свели на око 150.000. Он каже да се Цинцари јављају “као етнографска острва у основној словенској и грчкој маси становништва и то највише у југозападном делу Полуострва, поглавито у Македонији, Епиру и Тесалији.” (стр. 24.) Све донедавно их је било највише у Албанији, а у Бугарској су, на исти начин као у Србији у јавном и друштвеном животу напредовали до највиших положаја и стицали велике заслуге и почасти.

У студији “С ове и с оне стране Дунава”, 1885. године, о Цинцарима је писао и белгијски научник Лавлеј: “Ван њихове земље порекла има их свуда по Оријенту. Нигде нису толико јаки да образују групу за себе, сем у селу Словик код Тузле, у Истри код Монте Мађоре и језера Чеспитал, и понегде друго. Каква штета да их нема у Босни неколико хиљада. Они више него Јевреји доприносе повећању богатства, јер су не само фини трговци, већ и изванредни радници.” (стр. 24-25.)

Међу Цинцарима је било и много печалбара и запажено је од стране њихових савременика да са лакоћом савлађују језике народа у чијој средини раде и зарађују. Неки су донедавно живели номадским животом. Сви покушаји румунске владе да им образују румунску националну свест били су неуспешни, а примећено је да их најлакше асимилују Грци, а уосталом, у Грчкој их је највише и било.

У Македонији су их после Другог светског рата насилно денационализовали, као и Србе. На њихову посебну везу са Грцима указивао је 1921. године Јован Цвијић: “Аромунске оазе Балканског полуострва могу имати известан национално политички значај само ако остану у вези са Грцима, у чијој су близини и под чијим су културним утицајем. Румунска пропаганда није направила великих успеха, али је ипак грчки утицај њоме унеколико ослабљен. Поред ње и против ње Аромуни се ипак у Македонији претапају у Грке. Осим тога има у последњим деценијама случајева да Аромуни и у Македонији губе своју народност прелазећи у Словене. Међутим, последњи је редован случај са оним Аромунима, који остану дуго година у губертлуку или се стално настане у Србији и Бугарској. Нарочито их нестаје мешовитим женидбама. Напослетку, Цинцари су често без деце или с мало деце.” (стр. 25.)

Многи аутори тврде да су Цинцари некада представљали најкултурнији етнички елемент Балкана, мада никада нису имали неку своју посебну културу. Цвијић каже да су они у неким деловима Балкана били главни носиоци византијске културе, дајући јој и свој сопствени печат. За њих Костић закључује: “Уопште је то један јако позитиван народ, коме ми имамо много шта да захвалимо. Велики део наших књижевника је цинцарског порекла и цинцарске крви, међу њима сви наши сатиричари (Стерија, Нушић итд.), да о дипломатама и политичарима не говоримо. Било је и ванредних јунака међу њима. Доста је споменути Јанка од Охрида, који “свијетом иде, свуђе кавгу тражи, ђе је кавге да се онђе нађе.” Зове се још и Цинцар-Јанко. Није се склањао од кавге и мејдана.” (стр. 26.)

Интересантно је да у српском народу само неки левичари и касније комунисти нису били наклоњени Цинцарима. Поједини левичарски књижевници су чак према њима показивали велику нетрпељивост, попут др Мирка Косића чију је студију “Јужнословенско питање”, штампану 1918. године у Цириху на немачком језику, пронашао Лазо Костић претражујући швајцарске библиотеке. У својој идеолошкој заслепљености, робујући марксистичком погледу на свет и комунистичким предрасудама, Косић је писао да балканска буржоазија “има један знатан део цинцарске крви, оне мешетарске и зеленашке класе која је у виду градских Куцовлаха или Аромуна заразила готово читаву балканску буржоазију. Она носи и тако многобројне пословне политичаре и пирате који су се окомили на концесије балканских парламената. Таква буржоазија, жељна пљачке налази се у највећем делу балканских држава.” (стр. 26.) Веће пљачке од левичарске ипак балкански народи ни под Турцима нису доживели.

3. Румунска национална мањина

У Банату живи румунска национална мањина и Лазо Костић каже да се њен језик разликује од изворног језика источно-србијанских Влаха, као српски од словеначког. Они имају и високо развијену румунску националну свест. У Српској Војводини их је 1921. године било укупно 74.000 и њихов број се наредних година и деценија постепено смањивао. Костић каже да отприлике толики број Срба живи у румунском делу Баната, па наводи податке немачког геополитичара Карла Брауниаса, објављене у “Часопису за геополитику” 1926. године, који је тврдио да у Румунији живи 52.570 Срба. У ту бројку, која је делимично умањена, нису урачунати ни румунски Срби католици, такозвани Крашовани. Костић ту у облику дигресије наводи да је он “деценијама упозоравао да треба извршити размену становништва, први пут у часопису “Нови живот” за 1923. (Наша национална политика). Тиме би Банат постао један од најчистијих српских предела уопште, а становништво Војводине било би за три и по процента мање туђе, а за толико процената више српско. То питање је од огромног значаја, тим пре што постоји опасност потпуне денационализације Срба у Румунији…

Треба се сетити како су Срби из румунског Баната били деложирани за време свађе Југославије са Коминформом и премештени далеко од границе. Живели су под најнеповољнијим условима, и многи заглавили. Антисрпска клика која влада у Београду мало се за њих интересује.” (стр. 27-28.) При томе се Костић позива на ставове Јована Цвијића, изражене у студији “Северна граница Јужних Словена.” Цвијић ту, поред осталог, каже: “Да би се олакшало стварање националних држава, што је могуће чистијих у етнографском погледу, треба можда приступити размени становништва с једне и друге стране границе, помажући добровољно исељавање, па чак може бити и размену земаља. Тако би се извршило политичко груписање становништва у пределима где је оно етнографски врло измешано.” (стр. 28.)

Ми сматрамо да је таква идеја, што се Румуна тиче, данас крајње нереална и непотребна. Банатски Румуни не желе да се селе у Румунију јер у Србији много боље живе него што би живели у матичној држави, а ни ми Срби немамо никаквог разлога да прижељкујемо њихов одлазак, јер су Румуни веома лојални грађани Србије и с њима заиста наша држава никада никаквих проблема није имала. Уосталом, Румуни се веома лепо слажу са Србима с којима живе, а веома су чести, заправо све су чешћи мешовити бракови. Што се тиче Срба у Румунији, посебно у Темишварском Банату, српска влада би требала да подстиче и помаже њихово пресељење у Србију. По билатералним споразумима са румунском владом требало би им омогућити да у Румунији на адекватан начин продају своју имовину, а у Србији им обезбедити услове за нормалан живот и рад. Нажалост, Србија још није у стању да дефинитивно збрине ни западне Србе, избегле пред хрватским ножем. Највећи проблем је у бирократској индолентности и неодговорности.

Позивајући се на универзитетског професора из Минхена Георга Штатмилера и његову студију са југоистично-европском историјском тематиком из 1950. године, Костић укратко резимира порекло свих варијанти влашког балканског становништва: “Стари Римљани су по освајању Балканског полуострва извршили романизацију највећег дела домородачких Илира и Трачана… Доласком на Балкан у ВИИ веку Словени су наишли на умногоме романизоване Илире и Трачане. Под латинским језиком балканског типа подразумева се језик којим је говорило некадашње романско, односно поромањено становништво у балканским земљама. Из њега се развио такозвани дакорумунски, којим се говори на територији данашње Румуније, истарски румунски (говори се у неколико села у Истри), мегленитски (говори се у брдима Каранове, северно од Солуна), аромунски (говори се у разним крајевима Македоније и Албаније) и најзад такозвани далматски, данас већ мртав језик којим је говорило романско становништво у нашем приморју, између осталог и у Дубровнику, и који би, да га није потиснуо српски, представљао у неку руку спојну карику између данашњег румунског и италијанског.” (стр. 28-29.)

Нама је овде врло интересантан далматски језик јер је он био присутан у скоро свим градовима Српског приморја и развио се пре доласка Срба и Хрвата. “Пре него што су освојили приморје и острва, код приморског и острвског романског становништва развио се посебан језик, такозвани далматски, један од једанаест романских језика. Њиме се говорило одприлике од Ријеке, па до Котора и Бара, а судећи по топономастици све до данашње југословенско-албанске границе, разумљиво и на свим острвима. Словенски језик унесен је у ово подручје тек касније. Исто важи и за млетачки дијалекат, с којим далматски не стоји ни у каквој директној вези. Када се далматски као језик развио и када је почео да се гаси?

Први помен о њему јавља се код крсташа у 12. веку. Али под утицајем прилива словенског становништва с Балкана, као и италијанских досељеника, он је рано почео да се гаси. Изгледа да се постепено сводио на оазе. Несумњиво је да су га Млечани у Задру истиснули доста рано; у Дубровнику се задржао све до XВ века, док је најдуже остао на острву Крку, где је 1898. године умро Антоније Удина, звани Бурбур, последњи човек коме је далматски био матерњи језик. Његовом смрћу далматски је ишчезао, остављајући трагове једино у нашој топономастици на приморју, као и у позајмицама наших дијалеката.” (стр. 29.)

4. Српска асимилација романских прастановника Балкана

У Далматинском загорју су живели Морлаци који су се прилично разликовали од Далмата. Њих на сличан начин дефинишу Константин Јиречек и Владимир Ћоровић. Јиречек каже: “Византинци су по оделу називали планинске пастире црним Власима или Мавровласима, код Дукљанина у XИИ веку Моровласи или Нигри Латини, а тако исто и у дубровачким архивским књигама Моровлахи, Моролаки, од 1420. кратко Морлаки.” Ћоровић је писао у “Историји Босне”: “За разлику од приморских “градских” Влаха, звали су (у Далмацији) брђанске Влахе из унутрашњости, по оделу и по мркој боји лица, “црногуњцима”, “Црновласима”, “Мауровласима”, “Морласима”, “Морлацима.” (стр. 30.)

Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некада живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни прогонили. У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интензивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели и њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, крв прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби јер је српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна.

За сам влашки назив Шафарик је писао у својим “Словенским старожитностима”, објављеним у Лајпцигу 1843. године: “Назив Влах је код Словена не само старији него народ Влаха, који је настао тек у Вили ВИ веку као мешавина Гота, Римљана и Словена, него је (тај назив) далеко општији и раширенији, јер је одвајкада употребљаван за ознаку Италијана и народа који ту живе, а такође за келтске и галске народе.” (стр. 31.) И Јиречек износи: “Средњовековни Срби звали су и потомке подунавских Римљана увек Власима, који беху највише пастири… Сасвим различито од свих романских планинских пастира беху романски варошани у приморју Јадрана највише занатлије, трговци, рибари и поморци названи Романи или Латини, српски још и Власи.” (стр. 32.)

У писму Јернеју Копитару и Добровски истиче: “Готи, Трачани, Гали, Италијани итд, сви су чисти Власи, Влахен; тј. генус Влах обухвата многе народе чији се језик односи према латинском као унук према деди.” (стр. 33.) После су се код Срба сви сточари планински називали Власима. У време турске окупације израз Власи постаје општи за све православне хришћане. Јиречек наводи и како су се Власи повлачили пред Турцима на север и северозапад, па како су сви били православци, тако су Хрвати уобичајили да сваког православца, нарочито Србина, зову Влахом.

Аустријски етнограф Черник је запажао да су у Хрватској и Славонији, у време насељавања ускоцима, Власима називани “само народи српског племена; Босанци, Србијанци, Рашани, итд, али увек грчке вере.” (стр. 37.) Хрвати су, како износи Костић, “и званично (на пр. на “Велеиздајничком процесу” 1908.) и приватно, и понекад и данас, увек и свагда, из тога изводили и изводе да су сви православни који су доселили у Хрватску Власи. То је општа верзија целог хрватског народа, која се и данас предаје у школама Хрватске, (види нпр. Повјест за ИИИ разред гимназије од Олге Салцер, Загреб 1953.); ово што тврди Мачек у својој Аутобиографији; о томе издаје књигу фра Доминик Мандић у Буенос Аиресу 1956. (Постанак Влаха) итд.” (стр. 37.)

.Бог Велес заштитник сточара или Влаха