.
ARKADIJA je poetski naziv za fantazijsku zemlju (ima više ili manje slično značenje kao Utopija), a dobila je ime po Grčkoj provinciji u srcu PELOPONEZA, čiji su prvi stanovnici bili PELAZGI, drevno slovensko(srpsko) pleme.
Po Grčkoj mitologiji, i PAN, bog pastira, je živeo u Arkadiji.
Grčka mitologija je inspirisala rimskog pesnika Vergilija da napiše ,,Eclogues”, zbirku pesama o Arkadiji.
Kao rezultat uticaja Vergilijeve poezije na evropsku srednjevekovnu literaturu, Arkadija postaje simbol idile, pastorale, jednostavnosti…
Evropski renesansni pisci ( kao na primer španski pesnik Garcilaso de la Vega, su se često vraćali na tu temu, te se ime Arkadija vezivalo za ideal rajskog življenja.
Za razliku od reči “utopia” (po knjizi Thomas More, Utopia), Arkadija ne nosi konotaciju, od strane ljudi osmišljene i dizajnirane civilizacije, već potpuno prirodne.
Pošto su stanovništvo Arkadije sačinjavali drevni PELAZGI, navešćemo ovde dve verzije mita o postanku prvih ljudi – Pelazga:
PELAZGI – MIT O POSTANKU SVETA
1. VERZIJA
Mi, PELAZGI (PELASTI), došli smo na mesto koje smo nazvali PELOPONEZ.
U zemlji iz koje smo krenuli (Pelastina-Palestina), rodice se onaj koga će mnogi zvati Sinom Boga. Mi, sa totemom RODA, poštujemo vlast Sve-boginje i njenih Sveštenica.
Mi, žene i muževi Pelazgi, prihvatismo za sebe ime Danaja, koji beše došao sa pedeset kćeri. Mi, PELAZGI-DANAJCI, svima rado pričamo istinu o postanku sveta. Poslušajte je:
PLES NAGE BOGINJE
Haos, bezupitni uzrok, prostiraše se do granica mogucih misli. Nadmocna Eurinoma, Sve-boginja, podiže se u momentu koji ce odrediti sudbinu svetova. Naga, prelepa, bleda i ljutita, ona odvoji vodu i nebo, kako bi imala po cemu da gazi. Nadmena i drska, zaplesa zanosno na talasima, krecuci se na jug. Strasno njihanje kukovima stvori vetrove, koji se rasprsnuše izmedu vode i neba. Ona ih oseti na svojim nabreklim, belim dojkama, i preplavi je nezajažljiva žed za stvaranjem.
– Neka bude – rece divljakuša Eurinoma, i protrlja Severni vetar dlanovima.
Zmija tvorac
Iz ruku boginje se stvori zmija Ofion. Eurinoma, ugledavši mocno telo prazmije, oseti navalu strasti i još zanosnije zatrese znojavim telom. Ofion, bez izbora, posluša svoju požudu i obavi se oko boginje, krenuvši da je oplodava. Posle svetog skrnavljenja, Eurinoma povrati svoju nevinost uzevši oblik golubice, i leže na površinu vode. Tamo je Golubica ležala sve dok mocni i ponizni talasi nisu iz nje izmamili oplodeno i živo Sve-jaje.
– Grej ga, gmizavče – obrati se Eurinoma(Sofija) Ofionu(Jaldaboltu).
On se obavi oko jajeta sedam puta, održavajuci iskru života koja je tinjala.
Postanak sveta
Iz jajeta izleteše deca Eurinome – Sunce, Mesec, planete i zvezde, Zemlja sa planinama, rekama, drvecem, biljkama i životinjama. Ona naredi Ofionu da im sada svije gnezdo na Olimpu. Ofion učini kako mu je receno, ali, prevaren sopstvenom sujetom, reče Eurinomi da je ON stvorio svemir. Ona ga pogleda, pokaza mu strašne očnjake, i prignječi ga nogom. Dok se moćni Ofion koprcao pod nežnim stopalom Sve-boginje (Eurinome), ona ga udari preko usta i izbi mu sve zube iz vilica. A onda zavitla svog ljubavnika u tamu najcrnjeg podzemlja.
Red sveta
Eurinoma nad svaku nebesku silu postavi po TITANKU i TITANA. Tea i Hiperion zavladaše Suncem; Fojba i Atlant Mesecom; Diona i Krij Marsom; Metida i Koej Merkurom; Temida i Eurimedont Jupiterom; Tetida i Okean Venerom; Zemlju dobiše REA i KRONOS (KRON).
Iz zemlje ARKADIJE sada izniče i prvi čovek, koji je nosio ime PELAZG (PELAST).
Posle njega nikoše još neki, koji uzeše njegovo ime, da ga nose kao svoje. A Eurinoma, videvši da je svet odrastao, pogleda bezobrazno u Haos iz kojeg je nastala i pojuri ka njemu korakom bestidnice.
2. VERZIJA
PELAŠKI MIT O POSTANJU SVETA
U početku se boginja svih stvari, Eurinoma, podiže naga iz haosa, ali ne nađe ništa čvrsto na šta bi stala te zato odvoji vodu od neba, igrajuci usamljena na talasima. Igrala je tako krecuci se prema jugu, a vetar koji je pokretala svojom igrom ucini joj se kao nešto novo i narocito, kao nadahnuce za stvaranje. Okrecuci se oko sebe, ona dohvati severni vetar, protrlja ga rukama i, gle cuda! Pojavi se velika zmija Ofion. Da bi se zagrejala, Eurinoma poce da igra sve žešce i žešce, što kod Ofiona izazva pohotu, te on obvi njene božanske udove i spoji se s njom. Otada Severac, koga još zovu i Borej, poce da oplodava; zbog toga kobile cesto okrecu svoje zadnjice vetru i ždrebe se bez pastuva.1 To je prica kako je Eurinoma zatrudnela.
b) Ona potom uze na sebe oblik golubice i; ležeci na talasima izvesno vreme, snese sveopšte jaje. Na njenu zapovest, Ofion se oko jajeta obavi sedam puta i grejao ga je dotle dok se ono ne rasprsnu i iz njega ne ispadnu Eurinomina deca — sve stvari koje postoje: sunce, mesec, planete i zvezde, zemlja sa svojim planinama, rekama, drvecem, biljem i životinjama.
c) Eurinoma i Ofion izabraše za svoj dom Olimp na Peloponezu, ali Ofion tada poce da vreda Eurinomu, hvališuci se kako je on sam stvorio Svemir. Na ovo ga ona smesta prignjeci petom, izbi mu zube, pa ga zatim progna pod zemlju u mracnu pecinu.
d) Zatim Boginja stvori sedam planetarnih sila i nad svakom od njih postavi po jednu Titanku i Titana — Teu i Hiperiona za Sunce; Fojbu i Atlanta za mesec; Dionu i Krija za planetu Mars; Metidu i Koeja za planetu Merkur; Temidu i Eurimedonta za planetu Jupiter; Tetidu i Okeana za Venus; Reu i Krona za planetu Saturn.
Prvi covek beše PELAZG, praotac svih Pelazga; on je iznikao iz zemlje Arkadije, a za njim nikoše još neki. Pelazg ih nauči da grade kolibe, da se hrane žirom i da od svinjske kože šiju onakve tunike kakve još nose siromašni ljudi u Euboji i Fokidi.
(Plinije: Istorija prirode IV, 35 1 VIII, 67;
Homer: Ilijada XX, 223)
.jpg)
.
2. Samo veoma oskudni fragmenti ovog prehelenskog mita zadržall su se u grckoj književnosti, a najveci je Argonautica Apolonija sa Roda I, 496—505, i Cecesov ”O Likofronu” 1191; ali mit je upleten u Orficke misterije i može se restaurirati, kao gore. Iz Berosovih fragmenata i fenicanske kosmogonije, koju navode Filon i Damaskije; Iz kanaanskih elemenata u jevrejskoj prici o stvaranju sveta; po Higinu (Fabula 197 — vidi 62, a); iz bojotijske legende o zmajevim zubima (vidi 58, 5); i.sa ranih ostataka ritualne umetnosti. Da su svi Pelazgi rodeni od Ofiona nagađa se zbog njihove zajednicke žrtve, Pelorije (Atenaj: XIV, 45, 639—40); Ofion je smatran za Pelora ili «ogromnu zmiju«.
3. Homer: Ilijada, V, 898; Apolonije sa Roda: II, 1232; Apolodor: I, 1, 3; Hesiod: Teogonija 133; Stefan Vizantijski sub Adana; Aristofan: Ptice 692; Klement iz Rima: Homilies VI, 4, 72; Proklo o Platonovom Timaju II, str. 307;
4. Pausanija: VIII, 1, 2.
*
1. U ovom prastarom verskom sistemu još nije bilo ni bogova ni sveštenika, vec je postojala samo sveopšta boginja i njene sveštenice, pošto je žena bila vladajući pol, a muškarac samo njena preplašena žrtva. Očinstvo se nije poštovalo, a oplođavanje žene se pripisivalo vetru; moglo je da usledi i slučajnim gutanjem insekta; smatralo se, takode, da žena može da se oplodi ako jede pasulj. Nasledstvo je prenošeno isključivo po majčinoj liniji, dok se zmija smatrala za reinkarnaciju mrtvih.
Eurinoma (“velika lutalica«) bio je naziv za boginju vidljivog meseca; njeno sumersko ime bilo je Jahu (“uvažena golubica”), naziv koji je prešao na Jahvu kao tvorca. Marduk je na vavilonskim prolećnim igrama simbolično prepolovio golubicu kad je uveo Novi poredak sveta.
2. Ofion, ili Borej, je zmija tvorac (Demijurg) u jevrejskom i egipatskom mitu, a u ranoj umetnosti Sredozemlja boginja se stalno pojavljuje u njegovoj pratnji. Od zemlje rodeni Pelazgi, koji su tvrdili da su postali od Ofionovih zuba, verovatno su bili neolitski ljudi, prispeli na grcko kopno iz Palestine negde oko 3500. godine pre naše ere, a sedam stotina godina kasnije su ih rani Heleni — doseljenici iz Male Azije, prispeli preko Kiklada — zatekli na Peloponezu. Ali naziv »Pelazgi« se široko primenjivao na sve prehelenske stanovnike Grcke. Tako Strabon (V, 2, 4) navodi Euripida, koji objašnjava da su Pelazgi prihvatili naziv »Danajci« kad je Danaj došao u Arg sa svojih pedeset kćeri (vidi 60, f). To što im se pripisuje raskalašno ponašanje, odnosi se, verovatno, na njihov prehelenski obicaj erotičnih orgija. (Herodot: VI, 137). Strabon u istom odeljku kaže da su oni koji su živeli u blizini Atene bili poznati kao Pelargi (”rode”); verovatno im je roda bila ptica-totem.
3. Titani (“gospodari”) i Titanke imali su odgovarajuce parnjake u ranoj vavilonskoj i palestinskoj astrologiji, gde su bili božanstva koja vladaju sedmicom svete planetarne nedelje; verovatno da su ih uveli Kanaaniti i Hetiti prilikom naseljavanja Korintske prevlake, pocetkom drugog mileniijuma pre naše ere (vidi 67, 2) a može biti cak i rani Heleni. Ali kada je u Grckoj prestao da vlada kult Titana, kad sedmodnevna nedelja nije više bila svojstvena zvanicnom kalendaru, neki pisci poceli su da navode dvanaest Titana, verovatno da bi odgovarali znacima Zodijaka. Hesiod, Apolodor, Stefan Vizantijski, Pausanija i drugi daju nepotpunu listu njihovih imena. U vavilonskom mitu, gospodari, vladari planeta Samas, Sin, Nergal, Bel, Beltis i Ninib bili su svi muškog pola, osim Beltis, boginje ljubavi. Ali u germanskoj nedelji, koju su Kelti preuzeli sa istocnog Sredozemlja, nedeljom, utorkom i petkom vladale su Titanke, dok su Titani vladali ostalim danima. Sudeci po božanskom svojstvu Ajolovih kćeri i sinova, svrstanih po parovima (vidi 43, 4) i po mitu o Niobi (vidi 77, 1), vidi se da je u vreme kada je ovaj sistem prvi put prodro iz Palestine u prehelensku Grcku, radi zaštiite boginja bilo dobro da bude uvek po jedan Titan i jedna Titanka. Ali ubrzo se njihov broj od cetrnaest sveo na mešovitu grupu od njih sedmoro. Postojale su sledece planetarne sile: Sunce za svetlost; Mesec za čini; Mars za rast; Merkur za mudrost; Jupiter za poredak; Venera za ljubav; Saturn za mir. Grcki klasicni astrolozi usaglasili: su se sa vavilonskim, podelili planetarne sile Heliju, Seleni, Areju(Ariju), Hermesu ili Apolonu, Zeusu, Afroditi i Kronu — cijim se latinskim imenima još uvek nazivaju dani u nedelji kod Francuza, Italijana i Španaca.
4. Najzad, govoreci mitološkim jezikom, Zeus je progutao Titane, pa cak i samoga sebe, buduci da je i sam prvobitno bio Titan. Jevreji iz Jerusalima klanjaju se transcendentalnom bogu, koji u sebi sadrži planetarne sile nedelje: ova je teorija izražena u simbolima na sedmokrakom svecnjaku i u sedam stubova mudrosti. Sedam planetarnih stubova postavljenih u blizini konjskog groba kod Sparte bili su ukrašeni na starinski nacin, kako kaže Pausanija (III, 20, 9), a možda su imali veze i sa egipatskim obredima koje su doneli Pelazgi (Herodot: II, 57). Ne zna se jesu li ovu teoriju Jevreji pozajmili od Egipcana, ili Egipcani od Jevreja, ali bilo kako bilo, takozvani heliopoljski Zeus, o kome A. B. Kuk raspravlja u svome Zeusu (I, 570—76), bio je po svojim obeležjima egipatski i imao je na poprsju, kao glavne ornamente oklopa, sedam planetarnih sila; cesto su se i poprsja ostalih Olimpljana nalazila na ornamentima u pozadini. U Španiji, kod Tortosa, nadena je jedna bronzana statueta ovoga boga, a jedna druga otkrivena je u Biblosu, u Fenikiji. Mermerna nadgrobna spomen-ploca iz Marselja ima šest planetarnih poprsja i figuru Hermesa u prirodnoj velicini, koji takode ima veliki znacaj — verovatno kao osnivac astronomije. Isto tako je u Rimu Kvintus Valerije Soranus pripisivao Jupiteru svojstvo transcendentalnog božanstva, iako se u Rimu vreme nije racunalo na sedmice kao u Marselju, Biblosu i, verovatno, Tortosu. Ali planetarne sile nikada nisu smele da vrše uticaj na zvanicni olimpijski kult, pošto se smatralo da nisu grcke (Herodot: I, 131) pa, prema tome, ni patriotske. Aristofan kaže preko Trigala (Mir 403), da su Mesec i Sunce, »ta stara propalica«, skovali zaveru da izruce Grcku u ruke persijskih varvara.
5. Iz Pausanijinog tvrdenja da je Pelazg bio prvi čovek, može se zaključiti. da su se tragovi neolitske kulture održali u Arkadiji do u klasično doba.
( Autor Robert Grejvs )
…