КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ…
.
Зашто су Сораби – (Срби Аријевци) у давно доба напустили земљу Индију ?
Одговор на ово питање даје нам и дубоко укоријењено сећање српског народа у то доба.
Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.
Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.
Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:
”КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…”
Али у ”Инђији” владају не само ”тешко безакоње” већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.
Стога се у наставку каже:
”…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!”
”Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије”, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она ”боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара”.
Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из
Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, ”ама дође још горе и црње, па мораше”.
А то ”горе и црње”, како сазнајемо од једног другог аутора, били су ”сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …
Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…”
Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су ”још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба”. ( Рус Г. Морошкин)
Напади тих дивљих племена на ”краљевство Сјамба или Срба”, по Милошу Милојевићу, трајало је три године:
”Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.
Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.
А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…”
.
”Из Индије, из земље проклете”, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.
Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи,
што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова
Сарбарска.
Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у
Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, ”да би одатле прешли у Европу и
распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом”.
Руски историчар Ломански, опет, каже да су ”српске насеобине, првог српског главног дијела,
оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама
Африке”. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.
Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском
полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и
најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које
се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом
значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.
Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм
Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана.
Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.
.
Древна србска народна песма:
Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.”
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Тригљав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?
Одговори Сива Жива
Бела силна голубица!
„Наш господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу
Не боји се Хиндушана
Нити црног Тартарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.
Слава му је до небеса.
До престола Триглав Бога.
Брада му је до појаса.
До појаса среди земље
Србске земље Рашке светле.
…