
.
Ова плоча је пронађена 1900 г. од стране археолога Артура Еванса, и чува се у Археолошком музеју у Атени, а представља Пелазгијско писмо
.Пребацимо се за око две хиљаде година унатраг… Између осталих, ево једне интересантне личности из тога времена – Диодора са Сицилије. Сигурно је, да су га латинисти и хеленисти по ко зна колико пута читали, анализирали, проучавали, не проучивши га никада до краја и не придавши апсолутно никакав значај неким његовим сведочанствима. Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима, да су најстарије митолошке приче, које се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су ПИСАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА ПЕЛАЗГИЈСКОМ ЈЕЗИКУ И УЗ ПОМОЋ СТАРОГ ПИСМА36. Као првог песника, који је писао ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И СТАРИМ ПИСМОМ, Диодор је навео Орфеја.37 По њему, Орфеј је, дакле, претходио Хомеру и – као и Хомер – једно време је провео у Египту. Но Емил Бирнуф је мишљења, да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити, да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким прецима. Ево тачно навода Емила Бирнуфа, чији текст је резултат озбиљног, дугог, преданог и зналачког рада тог опште признатог француског санскритолога:
“La haute antiquite de la periode des hymnes orphiques nous permet de croire qu’a cette epoque si reculee, la langue grecque n’existait pas sous une forme voisines de la langue classique, et qu’ainsi Orphee a peut-etre compose sos chants dans la langue primitive elle’ même. En ce cas les traditions helleniques, relatives a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs.. .38
Ево проницљивих примедби Емила Бирнуфа, о којима се – по свему судећи – није водило рачуна:
“Велика старост периода орфичких химни, дозвољава нам, да верујемо, да у то тако давно доба, ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ, ТЕ ДА ЈЕ ОРФЕЈ – МОЖДА – КОМПОНОВАО (ПИСАО) СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ (тј. ВЕДСКОМ) ЈЕЗИКУ. У ТОМ СЛУЧАЈУ, ГРЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА ЈЕДНО ДАВНО ВРЕМЕ ИСПУЊЕНО ХИМНАМА НЕ БИ ДОКАЗИВАЛЕ ДА СУ ХИМНЕ СПАДАЛЕ У ВЛАСНИШТВО ГРЧКИХ ПРЕДАКА “
35. Диодор Сицилијски је грчки историчар, који је живео око Христова рођења. Био је писац “Историјске Библиотеке”, једне врсте опште историје, у којој има података и о српским земљама античког доба.
36. Диодор Сицилијски, књ.III, гл.67.
37. Понајпре, име Орфеј је грчка изобличена форма. Грубишић у свом напред споменутом делу пише:
”Solebant enim graeci veteres et Aegyptit barbarica nomina in propriam linguam convertere.”
Toће рећи:
“Стари Грци и Египћани су уобичавали да изврћу варварска имена према њиховом сопстрвеном језику.”
(О.ц.,стр.57.)
Тако Емил Бирнуф у своме изванредном “Есеју о Ведама”, (Emile Burnouff, Essai sur le Veda),тврди, стр. 174-175, да је име Рибу, које се у Ведама односи на припаднике једне породице, која је извршила реформу ведске жртве:
”…lettre pour lettre identique a celui d’Orphee,”
“…слово по слово једнако имену Орфеј…”
Но полазећи са становишта српског језика, ми се не бисмо потпуно сложили с Бирнуфом. Познато је, да је српско “Б” у грчком замењено консонантом “Ф”, као, нпр., грчко “феро”, према српском “берем”, или грчко “офр-ис”, према српском “обр-ва”, далеко, са истим значењем. Према овоме је јасно, с чим се слаже и Бирнуф, “Орф-” из имена Орфеј, дало би “Орб-”…
Међутим, с обзиром на грчку непрецизност при писању “варварских” имена, сасвим је вероватно, да је дошло до метатезе и да је уместо “Офр-” на грчком написано “Орф-”; уколико би се ово доказало једном продубљеном анализом, Орфејево право, негрчко име било би присно чак и данашњем српском језику, који поседује и особна имена, и заједничке именице, глаголе, итд., који почињу слогом “обр-”. Но то је посебна тема. На овом месту – међутим – да се вратимо још на нека обавештења о трачком краљу, песнику, певачу и мудрацу Орфеју, сачувана у списима Дионисија Сицилијског, по коме никако не бисмо могли да закључимо, да би Орфеј био само митско, измишљено лице. Јер, у својој књизи IV, гл. 25. Дионисије са Сицилије пише: Орфеј је био Трачанин (дакле, не Грк – наша примедба). Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме и особито дивне по складности стихова. У том је погледу он достигао такав ступањ савршенства, да му је приписивана моћ, да је лепотом својих песама деловао на животиње, па чак и на дрвеће. (Зар у наше доба не постоје студије о деловању музике на биље?) Пошто је посветио много времена учењу, одликовавши се особито познавањем теологије, Орфеј је отпутовао у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао најславнији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био и највећи песник и музичар доба, у коме је живео.”
38. E.Burnouff, “L’essai sur le Veda”, p.99.
Није могуће изразити своју мисао јасније, па ипак, Орфеја као и Александра Великог мање-више сви убрајају у Грке! Да ли ће се икада искоренити застрањивање, проузроковано уништавањима сведочанстава, која су била изван грчких хоризоната! Отуда оне празнине и прекид континуитета ведских традиција код “Индо – Европљана!” На страни 32. свога “Есеја о Ведама” Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне, које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно аутентичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бирнуф, биле су повезане, с једне стране – с Ведама, а с друге стране – с најстаријим балканским традицијама, које:
”.. .portent la marque evidenta d’une influence vedique…»
тј.
“…носе очит печат ведског утицаја…”
А оно што су износиле Орфејеве химне, разлаже Бирнуф на страни 159. свога “Есеја о Ведама”, било је толико старо, да је неодређено дуго времена претходило првим “хомерским” певачима. Јер, наставља даље Бирнуф, грчко – азијска предања представљају нам чињенице, које се односе на Орфеја и на друге свештенике – певаче, као нешто, што се одвијало дуго времена пре Тројанског рата…
Да се сада вратимо Диодору са Сицилије, који је, пошто је најпре устврдио, да се ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ СЛУЖИО ОРФЕЈ, додао дословно, да је ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА ПИСАО И ЛИН39 Орфејев учитељ. Лин је, по Диодору, на том ПЕЛАЗГИЈСКОМ ПИСМУ оставио причу о “првом Дионису”, али сачувавши од заборава и друге приче. Навешћемо тај Диодоров текст у грчком оригиналу, због његове велике важности за оно, што желимо овим поглављем да прикажемо – не само као претпоставку у односу на постојање једног древног СРПСКОГ ПИСМА, већ као НЕОПОРЕЦИВУ ИСТИНУ О ПРАВИМ КОРЕНИМА, КАКО ГРЧКЕ, ТАКО И КАСНИЈЕ РИМСКЕ, ПА ЕВРОПСКЕ ПИСМЕНОСТИ.
Диодоров оригинални текст:
“Τον δ ‘ουν Λινον φασι τοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι συν—ταξαμενον ταζ του πρωτον Διονυσου πραξειζ και ταζ αλλαζμυθολογιαζ απολιπειν εν τοιζ υπομνημασιν. ‘Ομοιωζ δετουτοιζ χρησασθαιτοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι τον ‘Ορφεα και προωαπιδην τον ‘Ομηρου διδασκαον.., “
Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:
“По предању, Лин је, пишући пелазгијским словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође се служио тим пелазгијским словима Орфеј и Пронапид Хомеров учитељ. “
39. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже, да изум ритма и мелодије припада његовом стваралачком дару. Линова смрт је била прослављана од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник…
Несхватљиво је, да толики изванредни хеленисти и људи жедни знања у Европи, никада нису узели у разматрање ово Диодорово обавештење, већ су прихватили, причу о феничанском пореклу грчке азбуке. Исто, ако је невероватно, да велики професори грчке лингвистике и литературе чак и на париској Сорбони – никада нису могли да се макну, што се овог проблема тиче, даље “од погубних знакова”, који се спомињу у “Илијади”, изражавајући редовно сумњу, да се ту ради о писму, јер у то доба – по њима – писмо уопште није могло да постоји.
Међутим, сасвим трезвено написане речи Диодора са Сицилије о постојању ПЕЛАЗГИЈСКОГ ПИСМА, не носе печат никакве замагљене тајне. Чињеница, да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учитеља – бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! На жалост, остало се на мртвој тачки!
Истраживала се свака ситница у вези с Грцима, анализирала се свака реч њихових писаца, али – извесне истине никада нису пробиле зид ћутања.
Но није Диодор са Сицилије једини са својим сведочанством о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је ПЕЛАЗГИЈСКО, он га спомиње у вези с ТРАЧКИМ песницима, што значи, да су се ТРАЧАНИ њим служили. Исто то тврди други један грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ, ЗАР ТО НИЈЕ СИГУРАН ДОКАЗ, ДА СУ ОНИ ИМАЛИ ИСТИ ЈЕЗИК КАО И ПЕЛАЗГИ, ТЕ ДА ЈЕ ТО ПИСМО ОДГОВАРАЛО ГЛАСОВИМА И ГОВОРУ И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ?! Ево, дакле, још једног сведочанства, у коме се сасвим сигурно поново мисли на исто ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, будући, да се у њему поново спомиње Орфеј. Рекосмо, да то сведочанство наводи Еурипид и то у својој трагедији “Алкестида”, од стиха 966-969. Ради се о стиховима, кроз које умује хор, јер је у трагедијама хор увек носилац мудрости, савета, познавања тајни и прошлих ствари, о којима грчки јунаци или имају оскудно, или пак никакво знање. У ствари, хор је по – свој прилици – персонификација духовних достигнућа древних Пелазга, од којих су, по тврђењу Херодотовом, Грци највећим делом и постали, о чему опширније говоримо у одељку о Платону и Данковском. Уосталом, не смемо да мимоиђемо на овом месту изванредног Емила Бирнуфа, који је паралелно са Ведама – обрађивао и грчко – римске, одн. грчко – латинске проблеме. Ми ћемо овде, пре него што се вратимо на Еурипида, да цитирамо три значајна и кратка одломка из дела “Есеј о Ведама” споменутог Емила Бирнуфа, и то најпре одломак са стране 21., па са стране 77. и најзад 57.:
a)“…Et nous sommes forces d’admettre que la migration pelasgique fut commune a la Grece et a l’Italie, qu’ elle n’ a pas precede de beaucoup les temps heroiques, et qu’ainsi la separation des deux langues n’ a pas demande beaucoup de temps pour s’ accomplir.”
b) “Or l’ histoire des symboles greco-latins est souvent difficile a suivre; leurs origines sont obscures; leur signification primitive n’etant constatee, on en est souvent reduit a des conjectures et a des interpretations hasardees. Il en est autrement du Veda…”
c) “En effet … on vit … que le grec et le latin, a peu pres contemporains l’ un de l’ autre,derivent egalement du pelasge…”
Наведени одломци нас воде веома далеко; међутим, истина која из њих избија – веома нам је блиска и чврсто скопчана с нашим настојањима – као да је изречена јуче, данас, овога тренутка, док нижемо ред за редом о њој! Ево, шта закључује санскритолог Бирнуф, који је истовремено био и изванредан познавалац грчког и латинског, скупа са свим оним, што су оставили, или боље рећи, што је остало од грчко – римских писаца. Његови су погледи – према томе – били много шири од професора грчког и латинског и његове могућности упоређења далеко веће; укратко: хоризонти Емила Бирнуфа су – у неку руку – планетарних размера. На основу овога што је урадио, ми му дугујемо много. Ево, дакле његових закључака:
а) “…И ми смо присиљени да прихватимо, да је сеоба Пелазга била заједничка Грчкој и Италији, да се она није догодила много пре херојске епохе, те тако раздвајање ова два језика није изискивало много времена.”
б) “Дакле, историја грчко – латинских симбола често може тешко да се прати; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење, будући необјашњено, често присиљава на прављење претпоставки и на сумњиве закључке. Сасвим је, што се тога тиче, другојачије с Ведама…”
в) “Уистину…видело се… да грчки и латински, отприлике истовремени један с другим, произлазе из пелазгијског језика…”
У поглављу о Платоновом дијалогу “Кратил” и о Данковском види се, да је “пелазгијски” језик, из ког се развио језик Грка – језик античких Срба.
You can follow any responses to this entry through the
RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.