ГОВОР СЛОВЕНСКОГ ИЗАСЛАНИКА АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ
.
То што Словени рекоше тада Александру, знатно се разликује од обичаја римских и грчких … Па иако би се могло расправљати о њиховим речима, ми ћемо их овдје тачно пренијети. Један од њих, најстарији, овако збораше:
,,Да су Богови хтјели да ти обим тела буде сразмјеран похлепи душе, запремина свијета не би ти достајала, једном би руком додиривао Исток, а другом Запад. А то кад би постигао, прохтело би ти се да откријеш гдје се толики сјај божански крије, јер толика је твоја жеља за стварима које не можеш постићи. Ти из Европе идеш у Азију, и из Азије прелазиш у Еуропу. И кад буде побиједио читав људски род, са шумама и са звијерима, са снијегом и с ријекама, ти ћеш ратовати. Но зар не знаш да велика стабла дуго расту, да би затим у трен била ишчупана? Луд је ко само ниихов плод мотри, а не мјери им висину. Пази да, желећи до врха стићи, не паднеш заједно с гранама за које ћеш се држати. Лав је знао који пут скончати као храна малих птица, а жељезо рђа изједа. Нема ствари тако постојане, да јој не би пријетила погибељ од неке друге слабе.
Шта ми имамо с тобом? Ми не ступисмо никада на тло твоје земље. Како знаш где си дошао? Зар нам није допуштено остати непознатима, живети сред ових великих шума? Ми се не смемо никоме покорити и не желимо никоме господарити. Предајемо вам овдје своје дарове, како бисте могли упознати народ славенски – пар волова, плуг, стреле, копља и пехар. Ствари су то којима се обичавамо служити, с пријатељима, а против непријатеља. Љетину стечену трудом волова дарујемо пријатељима и с њима у пехарима вино као жртву боговима приносимо, а непријатеље издалека стрелама, а изблиза копљем ударамо. Тако смо победили краља Скитије, краља Медије и краља Персије. Пут нам се све до у Египат отворио.
Но ти, који се толико дичиш да си дошао разбојнике свих народности прогонити где год би стигао, ти сам ниси ништа друго доли разбојник. Заузео си Лидију и запосео Сорију; држиш у својој моћи Персију, под твојом су влашћу Бактријци, у Индију желиш отићи, а већ пружаш своје лакоме и незаситне руке према нашм стадима.
Чему сва то богатства, кад изазивају у теби све већу глад? Ти си тај којем је више него иком другом преобиље донијело глад, те што више имаш, то жељ-није жудиш за оним што немаш. Зар се не сећаш колико је већ времена прошио откако опсједаш Бастане желећи силом однети побједу? Согданци су наново заратили. Теби рат из побједе изниче. Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи чеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже.
Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледат ћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо. Чујемо да је у Грка словенска осама пословично извргнута руглу, но нама су драже ненастањене и необрађене шуме неголи градови и богати поседи.
Држи стога чврсто у рукама своју срећу, јер је пролазна и не можеш је на силу задржати. Будеш ли слиједио тај корисни савјет, боље ћеш своју срећу зауздати и лакше ћеш њоме управљати. У нас се каже да срећа нема ноге, него само руке пернате, те кад пружа руке, не да перје дотаћи.
На крају, ако си ти Бог, људима мораш поделити благодати, а не одузимати им оне које већ имају. Но ако си чојек, држи увек на уму то што јеси. Глупо је увек држати на уму ствари због којих себе самога заборављаш. С ким не будеш заратио, тај ће ти бити пријатељ, јер чврсто је пријатељство само међу једнакима, а како се чини – једнаки су међусобно они који нису окушали своје снаге.
Не вјеруј да су ти пријатељи они које си покорио, јер не може бити пријатељства између господара и слуге. И у миру нам је обичај на рат мислити. Грцима је обичај бити на опрезу, те све биљеже и зазивају Богове. Ко не поштује људе, обмањује Богове, а ни теби не требју пријатељи у чију добронамерност сумњаш.
У нама ћеш сигурно пронаћи чуваре Азије и Еуропе. Дотичемо Бактрију тамо гдје је Танаис дијели, а онкрај Танаиса, па све до Тракије, глас се проноси да се Македонија с Tрачанским брдима спаја. Ти размисли желиш ли нас на границама оба своја царства за прииатеље или непријатеље.”
…
Одломак из књиге Мавра Орбина ,,Краљевство Словена” страна 81.