.
Јебусити или Јебусејци
(Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Jebusite)
Према Јеврејској Библији , Јебусејци су били Канаанско племе које је насељавало Јерусалим пре јеврејског освајања.
,,Књиге краљева” у Библији наводе да је Јерусалим пре овог догађаја био познат као Јебус или Јевус. Према неким библијским хронологијама , град је освојио краљ Давид 1003. пре нове ере.
Идентификација града Јебуса са Јерусалимом је спорна, тврди првенствено Нилс Петер Лемсхе . Подржавајући његов случај, свако не-библијско помињање Јерусалима у древном Блиском истоку односи се на град као “Јерусалим”. Пример ових записа су ,,Записи из Амарне”, од којих је неколико написао поглавар Јерусалима Абди-Хеба и назвао Јерусалим – Урусалим ( УРУ-салим ) или Урушалим ( УРУ-шалим ) (1330. пне). Такође, у Амарнским списима, он се зове Бет-Шалем, Кућа Схалем.
Шумерско-Акадијско име за Јерусалим, Уру-салим, је различито етимологизовано и значи Уру – “оснивање [или: Богом Шалимом “]: од хебрејског/семитског већа “пронаћи, поставити камен темељац” и Шалим, Канански бог Сунца, као и здравља и савршенства.
Лемсхе наводи: Нема доказа о Јебусу и Јебусејцима изван Старог завета . Неки научници сматрају да је Јебус различито место од Јерусалима; остали научници више воле да виде име Јебуса као неку врсту псеудо-етничког имена, без икакве историјске позадине.
Теофилус Г. Пинсхес је запазио референцу на “Иабусу”, који је тумачио као стари облик Јебуса, на уговорној таблици која датира из 2200. пне.
Етничко порекло
Хебрејска Библија садржи једини преживели древни текст где се користи појам Јебусити (Јебусејци) да би описао пре-Израелске становнике Јерусалима; према табели народа у 1. Мојсијевој 10, Јебусејци су идентификовани као племена Кананита, која су наведена на трећем месту међу кананитским групама, поред библијских Хетита и Аморејаца . Пре савремених археолошких истраживања, већина библијских научника је сматрала да су Јебусејци идентични Хетитима, и то гледиште и даље опстаје, мада мање. Међутим, све популарнији став, који је први пут изнео Едвард Липински , професор оријенталних и славистичких студија на Католичком универзитету у Леувену , је да су Јебусејци највероватније племена Аморита или Аморејаца ; Липински их је идентификовао са групом која се спомиње као ” Иабуси’ум” у писму који се налази у архиви града Мари, Сирија . Али је Липински истакао, сасвим је могуће да је више кланова или племена имало слична имена, тако да су Јебусити и Иабуси’ум можда били потпуно различити народи.
У ,,Писмима из Амарне” се спомиње да се историјски краљ Јерусалима звао Абди-Хеба , по хуритској Богињи Мајци по имену Хебат . То подразумева да су Јебусити и сами били Хурити, у да су били под великим утицајем хуритске културе, или су доминирали класом Хурита -Маријани (тј., Елита хуритске класе). Штавише, последњи Јебуситски краљ Јерусалима, Араунах ( Арауна, Арјуна или Орнан), носио је име које је генерално хуритског порекла . [17]
Ричард Хес (1997: 34-6) указује на четири имена Хурита у библијским освајањима: Пирам (краљ Јармут) и Хохам (краљ Хеброна) (Јос 10: 3), Шешаји и Талмаји, синови Анака (Јос 15:14) са хуритским именима.
Библијски наратив
Јеврејска Библија описује Јебусејце као настањене у планинама поред Јерусалима. У егзодусу , “добра и велика земља, којом тече мед и млеко”, која је обећана Мојсију као будући дом потлаченог јеврејског народа, укључивала је и земљу Јебусејаца. Према Књизи Јошуа , Адонизек је предводио конфедерацију Јебусејаца и племена из суседних градова Јармута, Лахиша, Еглона и Хеброна против Јошуе, али је био поражен и убијен.
Међутим, Јошуа 15:63 наводи да Јудејци НИСУ могли избацити Јебусејце који су живели у Јерусалиму (“до данашњег дана живе Јебусејци са народом Јудиним”). Судије 1:21 приказују Јебусејце како се настављају да живе у Јерусалиму, на територији коју је окупирало племе Бењамин .
Неки модерни археолози данас верују да се освајање Канана од стране Израелаца под Јошуом једноставно није догодило, и да су Израелци заправо настали као субкултура у кананском друштву.
Према Другој Књизи Самуела, Јебусејци су и даље имали контролу над Јерусалимом у време краља Давида, али Давид је желео да преузме контролу над градом. Разумљиво је да су Јебусејци оспоравали његов покушај да то учини, и пошто је Јебус био најјача тврђава у Канану, они су тврдили да чак и слепи и хроми могу издржати Давидову опсаду. Према другој верзији приче , Давид је успео да освоји град изненадним нападом, под вођством Јоаба , кроз тунеле за водоснабдевање (Јерусалим нема природно водоснабдевање). Септуагинта верзија Библије наводи да су Израелци морали нападати Јебусејце својим оружјем, а не кроз водоснабдевање .
Није познато шта је на крају постало од ових Јебусејаца.
Према “Јебуситској хипотези”, међутим, Јебусејци су постојали као становници Јерусалима и сачињавали су важну фракцију у Краљевини Јудеја, укључујући и истакнуте личности као што су: свештеник Садок, пророк Натан и Бат-Шеба , краљица и мајка следећег монарха, Соломона. Према овој хипотези, породица Садок постала је једино овлашћено Јерусалимско свештенство, тако да је Јебусејска породица монополизовала Јерусалимско свештенство много векова, пре него су постали довољно ослабљени да се не разликују од других Јудејаца .
Прва ,,Књига Хроника” тврди да су становници Јебуса забранили краљу Давиду да дође у Јерусалим непосредно након што је постао краљ. Јоаб је онда дошао и заузео град и постао шеф и капетан Давидових оружаних снага.
Јебусејска имена у Библији:
Мелхизедек
Јерусалем се назива Салем, а не Јебус у одломцима Генезе. Према Генези, владар Салема у време Аврама био је Мелхизедек, а да је, као владар, био и свештеник. Касније, Јосхшуа се описује да је поразио Јебусејског краља по имену Адонизедек . Први делови њихових имена значе краља и господара , заправо, али иако зедек део може бити преведен као праведан (чинећи имена краљева праведним), Већина библијских научника верује да је то повезано са божанством по имену Сидик или Зедек , који је био главно божанство које су славили Јебусејци,
Мелчизедек, као свештеник као и краљ, вероватно је био повезан са светилиштвом, вероватно посвећеном божанству Зедеку , а научници сумњају да је Соломонов храм једноставно природна еволуција овог светилишта.
Арауна
Још један Јебусејац Араунах (који се назива Орнан у Књигама Хроника ) описан је у Књизи Самуила како је продао свој подрум краљу Давиду, где је Давид затим направио олтар, а имплицира се да је тај олтар постао језгро Соломоновог Храма . Арауна (као Арјуна из Веда) означава господара код Хетита , и тако већина научника, пошто сматрају да су Јебусејци племе Хетита, тврде да је Арауна можда био други краљ Јерусалима.
Хипотеза Јебусејаца
Неки научници су шпекулисали да се Садек (такође Задек ) не појављује у тексту Самуела све до освајања Јерусалима. Он је заправо био Јебусејски свештеник који је изабрао државну религију израелске државе. Френк Мор Крос , професор у Харвардској библијаској школи , назива ову теорију “Јебусејска хипотеза”.
На другим местима у Библији , Јебусејци су описани на начин који сугерише да су обожавали истог Бога као Израелци ( Ел Елион- или Илион).
(видите, на пример, Мелхизедек).
Класичне рабинске перспективе
Према класичној рабинској књижевности , Јебусејци је извели своје име из града Јебуса, древног Јерусалима , који су населили. Ови рабински извори такође су тврдили да су, у склопу цене куповине Абрахамове пећине патријарха (Пећина Масхпеле), која је лежала на територији Јебусејаца, Јебусејци издејствовали да им Абрахам потпише Завет, којим Абрахамови потомци не могу да преузму контролу над Јебусом против воље Јебусејаца, а затим су Јебусејци угравирали тај Завет у бронзу ; извори наводе да је присуство бронзаних табли био разлог зашто Израелци нису могли да освоје град током Јошуиног освајања.
Рабини класичног доба даље наводе да је краљ Давид био спречен да уђе у град Јебус из истог разлога, тако да је он обећао капетанску награду свима који би уништили бронзане табле. – Јоаб обавља задатак и тако добија награду . Завет је одбачен од стране рабина као да је поништен због рата, Јебусејци су се борили против Јошуе, али је ипак краљ Давид (,,према рабинима”) платио Јебусејцима пуну цену вредности града, прикупљајући новац од свих Израелских племена, тако да је град постао њихова заједничка имовина .
Модерна тумачења
Палестински политичари Јасер Арафат и Фаисал Хусеини , између осталог, тврде да су Палестински Арапи потекли од Јебусејаца, у покушају да докажу да Палестинци имају историјска права у Јерусалиму, која претходе јеврејским, слично уобичајеним тврдњама Палестинских Арапа да су пореклом од Кананаца . Тако је Ал-Мавсу’ат Ал-Филастиниа (Палестинска енциклопедија) 1978. године тврдио: “Палестинци су потомци Јебусејаца који су арапског порекла”, а Јерусалим је описао као “арапски град, јер су његови први градитељи били канански Јебусејци, чији потомци су Палестинци “. [39]
Нема археолошких доказа који подржавају тврдњу о Јебусејско-палестинском континуитету. Професор Ерик Х. Клајн из Одсека антропологије универзитета Џорџ Вашингтон тврди да постоји општи консензус између историчара и археолога да су модерни Палестинци “ближе повезани са Арапима Саудијске Арабије, Јемена, Јордана и других земаља” него са Јебусејцима, и да им недостаје значајна веза са њима.
…
Али, зато ,,има нека тајна веза” између имена Јебусејаца и најчешће употребљаваног глагола код Срба у псовкама…Није ли то потпуно очигледно?
…
Originalni tekst na engleskom jeziku:
Jebusites
According to the Hebrew Bible, the Jebusites (/ˈdʒɛbjəˌsaɪts/;Hebrew: יְבוּס, Modern Yevusi, Tiberian Yəḇûsî ISO 259-3 Ybusi) were a Canaanite tribe who inhabited Jerusalem prior to its conquest by Joshua (11:3 and 12:10) or King David (2 Samuel 5:6-10). The Books of Kings as well as 1 Chronicles 11:4 state that Jerusalem was known as Jebus prior to this event. According to some biblical chronologies, the city was conquered by King David in 1003 BCE,[1] as indicated by the academic consensus, or according to other sources like the unreliable Seder Olam in 869 BCE.{{sfn|Kantor|1992|p=47}
Identification of Jebus
The identification of Jebus with Jerusalem[2] has been disputed, principally by Niels Peter Lemche. Supporting his case, every non-biblical mention of Jerusalem found in the ancient Near East refers to the city as ‘Jerusalem’. An example of these records are the Amarna letters, several of which were written by the chieftain of Jerusalem Abdi-Heba and call Jerusalem either Urusalim (URU ú-ru-sa-lim) or Urušalim (URU ú-ru-ša10-lim) (1330s BCE).[3] Also in the Amarna letters, it is called Beth-Shalem, the house of Shalem.[4]
The Sumero-Akkadian name for Jerusalem, uru-salim,[5] is variously etymologised to mean “foundation of [or: by] the god Shalim“: from Hebrew/Semitic yry, ‘to found, to lay a cornerstone’, and Shalim, the Canaanite god of the setting sun and the nether world, as well as of health and perfection.[6][7][8][9]
Lemche states:
There is no evidence of Jebus and the Jebusites outside of the Old Testament. Some scholars reckon Jebus to be a different place from Jerusalem; other scholars prefer to see the name of Jebus as a kind of pseudo-ethnic name without any historical background.[10]
Theophilus G. Pinches has noted a reference to “Yabusu”, which he interpreted as an old form of Jebus, on a contract tablet that dates from 2200 BCE.[11]
Ethnic origin
The Hebrew Bible contains the only surviving ancient text known to use the term Jebusite to describe the pre-Israelite inhabitants of Jerusalem; according to the Table of Nations at Genesis 10, the Jebusites are identified as a Canaanite tribe, which is listed in third place among the Canaanite groups, between the biblical Hittites and the Amorites. Prior to modern archaeological studies, most biblical scholars held the opinion that the Jebusites were identical to the Hittites, which continues to be the case, though less so.[12] However, an increasingly popular view, first put forward by Edward Lipinski, professor of Oriental and Slavonic studies at the Catholic University of Leuven, is that the Jebusites were most likely an Amorite tribe; Lipinski identified them with the group referred to as Yabusi’um in a cuneiform letter found in the archive of Mari, Syria.[13] As Lipinski noted, however, it is entirely possible that more than one clan or tribe bore similar names, and thus that the Jebusites and Yabusi’um may have been separate people altogether.[14]
In the Amarna letters, mention is made that the contemporaneous king of Jerusalem was named Abdi-Heba, which is a theophoric name invoking a Hurrian mother goddess named Hebat. This implies that the Jebusites were Hurrians themselves, were heavily influenced by Hurrian culture, or were dominated by a Hurrian maryannuclass (i.e., a Hurrian warrior-class elite).[15] Moreover, the last Jebusite king of Jerusalem, Araunah/Awarna/Arawna (or Ornan),[16] bore a name generally understood as based on the Hurrian honorific ewir.[17]
Richard Hess[18] (1997:34–6) points to four Hurrian names in the Bible’s Conquest narrative: Piram (king of Jarmuth) and Hoham (king of Hebron) (Jos 10:3), Sheshai and Talmai, sons of Anak (Jos 15:14) with Hurrian-based names.
Biblical narrative
The Hebrew Bible describes the Jebusites as dwelling in the mountains besides Jerusalem.[19] In Exodus, the ‘good and large land, flowing with milk and honey’ which was promised to Moses as the future home of the oppressed Hebrew people included the land of the Jebusites.[20] According to the Book of Joshua, Adonizedek led a confederation of Jebusites, and the tribes from the neighbouring cities of Jarmut, Lachish, Eglon and Hebron against Joshua,[21] but was soundly defeated and killed.
However, Joshua 15:63 states that Judah could not dislodge the Jebusites, who were living in Jerusalem (“to this day the Jebusites live there with the people of Judah”). Judges 1:21 portrays the Jebusites as continuing to dwell at Jerusalem, within the territory otherwise occupied by the Tribe of Benjamin.
Certain modern archaeologists now believe that the conquest of Canaan by the Israelites under Joshua simply didn’t happen, and that the Israelites actually originated as a subculture in Canaanite society.[22] Some biblical scholars believe that the accounts in the Book of Joshua are cobbled together from folk memory of disconnected battles, with numerous different aggressors, which occurred over a time period of over 200 years.[22][12][23]
According to the Second Book of Samuel, the Jebusites still had control of Jerusalem at the time of King David, but David wished to take control of the city. Understandably the Jebusites contested his attempt to do this, and since Jebus was the strongest fortress in Canaan they gloated that even the blind and lame could withstand David’s siege.[24] According to the version of the story in the Masoretic Text, David managed to conquer the city by a surprise attack, led by Joab, through the water supply tunnels (Jerusalem has no natural water supply except for the Gihon Spring). Ever since its discovery in the 19th century, Warren’s Shaft, part of a system which connects the spring to the city, has been cited as evidence for the plausibility of such a line of attack; however, the discovery, at the turn of the 21st century, of a set of heavy fortifications, including towers, around the base of the Warren’s Shaft system and the spring, has made archaeologists now regard this line of attack as implausible, as it would be an attack against one of the most heavily fortified parts, and hardly a surprise.[25] The account in 1 Chronicles mentions the advantage of a speedy attack but does not mention use of the water shafts [26] and according to many textual scholars[who?] the claim in the Masoretic Text could simply be a scribal error; the Septuagint version of the passage states that the Israelites had to attack the Jebusites with their dagger[s] rather than through the water shaft.
The Books of Kings state that once Jerusalem had become an Israelite city, the surviving Jebusites were forced by Solomon to become serfs;[27] though since some archaeologists believe that the Israelites were simply an emergent subculture in Canaanite society, it is possible that this is an aetiological explanation for serfs rather than a historically accurate one.[22] It is unknown what ultimately became of these Jebusites.
According to the “Jebusite Hypothesis,”[28] however, the Jebusites persisted as inhabitants of Jerusalem and comprised an important faction in the Kingdom of Judah, including such notables as Zadok the priest, Nathan the prophet, and Bathsheba, the queen and mother of the next monarch, Solomon. According to this hypothesis, after the disgrace of a rival Elide faction of priests in the struggle for succession to David,[29] the family of Zadok became the sole authorized Jerusalem clergy, so that a Jebusite family monopolized the Jerusalem clergy for many centuries before becoming sufficiently attenuated to be indistinguishable from other Judeans or Judahites.
The First Book of Chronicles states that the inhabitants of Jebus forbade King David from coming to Jerusalem shortly after he was made king. Joab went up first and took the city and became chief and captain of David’s armed forces.[30]
Jebusites named in the Bible:
Melchizedek
Jerusalem is referred to as Salem rather than Jebus in the passages of Genesis describing Melchizedek.[12] According to Genesis, the ruler of Salem in the time of Abraham was Melchizedek (also Melchizedeq), and that as well as being a ruler, he was also a priest. The Mediæval French Rabbi Rashi believed that Melchizedek was another name for Shem, son of Noah, despite Abraham’s supposed descent from the line of Shem’s son Arphaxad. Later, Joshua is described as defeating a Jebusite king named Adonizedek. The first parts of their names mean king and lord, respectively, but though the zedek part can be translated as righteous (making the names my king is righteous and my lord is righteous), most biblical scholars believe[citation needed] that it is a reference to a deity named Sydyk or Zedek, who was the main deity worshipped by the Jebusites (making the names my king is Zedek and my lord is Zedek). Scholars are uncertain, however, whether Melchizedek was himself intended in the Genesis account to be understood as a Jebusite, rather than a member of another group in charge of Jerusalem prior to the Jebusites.
Melchizedek, as a priest as well as king, was likely to have been associated with a sanctuary, probably dedicated to Zedek, and scholars suspect that the Temple of Solomon was simply a natural evolution of this sanctuary.[31]
Araunah
Another Jebusite, Araunah (referred to as Ornan by the Books of Chronicles) is described by the Books of Samuel as having sold his threshing floor to King David, which David then constructed an altar on, the implication being that the altar became the core of the Temple of Solomon. Araunah means the lord in Hittite, and so most scholars, since they consider the Jebusites to have been Hittite, have argued that Araunah may have been another king of Jerusalem;[31] some scholars additionally believe that Adonijah is actually a disguised reference to Araunah, the ר (r) having been corrupted to ד (d).[32] The argument originated from Cheyne, who, prior to knowledge of the Hittite language, proposed the reverse. The narrative itself is considered by some scholars to be aetiological and of dubious historicity.[24]
The Jebusite hypothesis
Some scholars have speculated that as Zadok (also Zadoq) does not appear in the text of Samuel until after the conquest of Jerusalem, he was actually a Jebusite priest co-opted into the Israelite state religion. Frank Moore Cross, professor at the Harvard Divinity School, refers to this theory as the “Jebusite Hypothesis,” criticizes it extensively, but terms it the dominant view among contemporary scholars,[33] in Canaanite Myth and Hebrew Epic: Essays in the History of the Religion of Israel.[34]
Elsewhere in the Bible,[35] the Jebusites are described in a manner that suggests that they worshipped the same God (El Elyon—Ēl ‘Elyōn) as the Israelites (see, e.g., Melchizedek). Further support for this theory comes from the fact that other Jebusites resident in pre-Israelite Jerusalem bore names invoking the principle or god Zedek (Tzedek) (see, e.g., Melchizedek and Adonizedek). Under this theory the Aaronic lineage ascribed to Zadok is a later, anachronistic interpolation.[36]
Classical rabbinical perspectives
According to classical rabbinical literature, the Jebusites derived their name from the city of Jebus, the ancient Jerusalem, which they inhabited.[12] These rabbinical sources also argued that as part of the price of Abraham’s purchase of the Cave of the Patriarchs (Cave of Machpelah), which lay in the territory of the Jebusites, the Jebusites made Abraham grant them a covenant that his descendants would not take control of Jebus against the will of the Jebusites, and then the Jebusites engraved the covenant into bronze;[12] the sources state that the presence of the bronze statues are why the Israelites were not able to conquer the city during Joshua’s campaign.[12]
The rabbis of the classical era go on to state that King David was prevented from entering the city of Jebus for the same reason, and so he promised the reward of captaincy to anyone who destroyed the bronzes – Joab performing the task and so gaining the prize.[12] The covenant is dismissed by the rabbis as having been invalidated due to the war the Jebusites fought against Joshua, but nevertheless David (according to the rabbis) paid the Jebusites the full value of the city, collecting the money from among all the Israelite tribes, so that the city became their common property.[12]
In reference to 2 Samuel 5:6, which refers to a saying about the blind and the lame, Rashi quotes a midrash which argues that the Jebusites had two statues in their city, with their mouths containing the words of the covenant between Abraham and the Jebusites; one figure, depicting a blind person, represented Isaac, and the other, depicting a lame person, representing Jacob.[12]
Modern usage
The politicians Yasser Arafat[37] and Faisal Husseini[38] among others have claimed that Palestinian Arabs are descended from the Jebusites, in an attempt to argue that Palestinians have a historic claim to Jerusalem that precedes the Jewish one, similar to the more common Palestinian Arab claim that they are descended from the Canaanites. Thus, the 1978 Al-Mawsu’at Al-Filastinniya (Palestinian encyclopedia) asserted, “The Palestinians [are] the descendants of the Jebusites, who are of Arab origin”, and described Jerusalem as “an Arab city because its first builders were the Canaanite Jebusites, whose descendants are the Palestinians.”[39]
There is no archaeological evidence to support the claim of Jebusite-Palestinian continuity.[40] Professor Eric H. Cline of the George Washington University Anthropology Department asserts that a general consensus exists among historians and archeologists that modern Palestinians are “more closely related to the Arabs of Saudi Arabia, Yemen, Jordan, and other countries” than to the Jebusites, and that they lack any significant connection to them.[41] The late Johns Hopkins University Professor William F. Albright questioned “the surprising tenacity” of “the myth of the unchanging East” and rejected any assertion of continuity between the “folk beliefs and practices of the modern peasants and nomads” and “pre-Arab times.”[42]
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Jebusite