Брљин је постао Берлин …
Сећање на Јурија Брезана,
најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе
Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.
„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.
Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.
Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.
Бранилац људских права
Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.
Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.
Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред [b]Берлина и другим тамошњим градовима. [/b]
Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.
У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.
Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба, и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.
Атракција за туристе
У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима. „Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику” – писао је.
Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословенских књижевника. После конгреса посетио је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Србина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.
У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке, положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината „Шварце пумпе”.
У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.
Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.
Последњу књигу, „Невеста није хтела у кревет” актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта у Chróscicy, која је понемчена у Crostwitz. (Божидар Дикић, објављено: 07.08.2006.]
Prasrpski jezik među najstarijima u svetu
Preuzeto sa:
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/15/srpski/F07061402.shtml
Zahvaljujući Rozeta projektu “crvenoj knjizi” UNESKO iz 1993. godine – projektu namenjenom spasavanju ugroženih jezika, jezik Lužičkih Srba, prasrpski ili sarpski, proglašen je jednim od najstarijih jezika na svetu.
Samim tim, Srbi i srpska kultura konačno su zauzeli mesto koje im je pripadalo odvajkada – mesto starog svetskog i proevropskog naroda.Upravo dobar primer žilavosti i otpornosti – u krajnjem, opstajanju je prasrpski (sarbeki) jezik Lužičkih Srba, ili kako kažu Nemci sorbski, odnosno srpski. Sebe Lužički Srbi, u dve varijante ovog jezika zovu “Serbja” i “Serbi”. Oficijelno, u Nemačkoj se ova nacionalna manjina naziva Lužičkim Srbima. Prasrpskim, odnosno lužičkim srpskim jezikom danas govori oko 60.000 ljudi. Zapravo, to se ne zna tačno, jer “jedina autentična nemačka manjina”, kako se zvanično govori u Lužičkim Srbima u Nemačkoj, ne živi više kompaktno uz nemačko-poljsku granicu, u močvarama uz Nisu (Nišavu) i Spreju.
Oko 1.000 godina pre n. e. došlo je do ogromnog pokreta sa lužičke teritorije. To je bila velika seoba. Ona je iz osnova izmenila dotadašnje kulturne i narodnosne odnose u celoj srednjoj i zapadnoj Evropi. Pritisak je uglavnom upravljen na jug, i u njemu je najviše uzeo učešće lužički narod iz srednje Nemačke, Češke i Panonije. Lužičke struje bile su upravljene na severozapad, u severnu oblast, gornju Falačku i Frankoniju, dok je podunavska ekspanzija bila usmerena preko Alpa na Apeninsko poluostrvo.
Nošnja, običaji, religiozna verovanja i jezička morfologija povezuju lužički narod polja sa urnama sa Etrurcima.
Etrurci su svog prvosveštenika nazivali Lukumo – to je onaj koji je imao pristup u lug, u posvećenu šumu. Šumarina se kao plata u starom Rimu davala glumcima, a danas se o šumi staraju lugari. Demunitov lugić dao je muško ime Lucullus, što je prastaro srpsko ime Lugonja, kasnije Šumenko (Silvano), a danas Dubravko.
Široka oblast na Apeninima u trećem veku pre n. e, za vreme Hanibalovog pohoda na Rim, naziva se Luganija, a njeni stanovnici -Lugani. Rasensko ime Etruraca može se jedino logično objasniti pomoću srpskog jezika, mada je moguće da smo na tragu egipatskog imena po logici izmene ili “dvostrukog dvojstva” imena u grčkoj jeziku: Tireni – Tirseni, a po latinskom: Turše, Turšani, Rašani, Raseni.
No, ipak će pre biti da su Raseni “rasni ljudi” oni koje krasi razum (znanje, um, način, pravilo), ras-um, razum – Raseni. Prve komšije Rasena bili su Sabinjani čije je poreklo bilo Čloukeransko lužičko, kako Plutarh tvrdi. Sabinjani su najstariji etnički sloj na ovoj teritoriji, nastanjen prilikom prvih seoba iz lužičke Luganije. Ovaj etnički sloj, sa Latinima i Rasenima sličan je Pelazgima sa Balkana i Male Azije, oba “kraljevska doma” imali su naziv “beli”: peli, alba, odnosno lab. Što se tiče imena, latinski original barata s dve glavne verzije. Serbinus i Sabelus, a grčki sa Sarbis, odnosno Serbius.
Kod Serbiusa potiče iz Sabine, centralne oblasti Apenina, koja se graničila sa Etrurijom, a istoimeni grad je ležao u težištu tri etnosa: etrurskog, sabinjanskog i latinskog .Odatle su čuvene Sabinjanke (Srbinjanke), čija je otmica prikazane na mnogim umetničkim delima (,,Otmica Sabinjanki”).
Otmica Sabinjanki