СРБИ И ИНДИЈА

Kакву студију треба написати о Србима у Индији, или – како Милојевић каже,
на основу записане српске народне песме:

У Инђији, у земљи проклетој,
Ђе понеста хљеба за просфору!”

На стр. 39. својих “Одломака…” он пише, да су Срби били у Инђији:

“… за ово такође имамо довољно дата и то:

1. – У описима војевања Александра Великог у Инђији;

2. – У оставшим још називима места у Инђији, која још и данас носе – или чисто српска имена, или слична са овима. Ови су називи имена места – итд, која једино у српском језику имају значаја и овим се могу протумачити;

3. – У инђијским споменицима;

4. – У споменицима српског народа;

5. – У српским именима лица, места, села, планина, вода итд., као и у народним пословицама, загонеткама, обредима, обичајима и сротству нашег дохришћанског веровања и управо једног и истог са старим Инђијанцима – и сувише позната, нећемо наводити, ван једне песме народње, која сведочи: и о некадашњем живљењу српском у Инђији, и о његовом утамањењу у тој прастарој и првобитној његовој отаџбини.

Та је песма “Свеци благо дијеле”…”

Милојевићеве речи са стране 46.:

”… та имена и називи баш и доказују још и дан данашњи некадашње борављење и живљење народа српског тамо. Ту драгоценост ми видимо још и дан данашњи – не само у Инђији (Indiji) и Китају (Kini), него и у СВОЈ АЗИЈИ – само ређе – (мисли: ређе него у Индији) – којом се обистињава некадашње живовање тамо пропавшег народа српског. Међу многим и неизбројним остацима, некадашњег живовања, тамо српског народа, ми ћемо навести имена места и осталог и то само таква, која се још и дан данашњи само у српском народу налазе и која се САМО ЈЕЗИКОМ СРПСКИМ МОГУ ОБЈАСНИТИ И ПРОТУМАЧИТИ. ЈЕР ЈЕ ЊЕГОВА СВОЈИНА И ВИШЕ НИЈЕДНОГ НАРОДА НА ОВОМ БОЖИЈЕМ СВЕТУ!

Тако из поменутих записа Макорова, да наведемо ове месности у некадашњим српским, одн. индо – европске расе земљама, или санскритским налазимо:… НАГОР, ЧАРНИГОР… као у оној народној песми: “ЧАРНА ГОРО!”… КОБИЉЕ, КОВИЉЕ, СТАН, МАЛАБАРА, ВЕЛЕСГРАД (данашњи ВЕЛЕС у ПРАВОЈ СРБИЈИ!)…

Даље, многа. имена станова, од СТАНИШТА показују такође, да су у тим земљама некада живели Срби… Такви су ИНДОСТАН, АВГАНИСТАН, БЈЕЛУДЖИСТАН, (тако у књизи), стан БЈЕЛИЋА српског племена, ЛАРИСТАН, КУРДИСТАН, РАТИСТАН… Па месности у Инђијама, које још данас носе чисто српска имена, која немају никаквог значаја за данашње Инђијанце, нити се могу данашњим њиховим језиком протумачити шта значе, чиме се и тврди некадашње становање наше у Инђији.
Тако у књизи и карти Британске Империје у Индији, сачињеној од шведског ген. лојтн. грофа Бјорнштајерна пр. Голуб., Москва, 1840. – налазимо ова имена: МЛАВА, УД, РАЈАСТАН, или РАЦОСТАН, ПРАМЕН, СЕРБА, ДРВАР, ЋУРУР, СРБУМПУР, СЕРБИНАГОР, ЛЕЈА, ЛАЂАНА, МУТИН, МИЋАНИ, САРБЈА, РАВНАГОРА, ЛАЂАНИ, КОТОР, БАРКА, ВЕЂОВА, БУНА, итд, итд.”

Мислимо, да нема смисла одвише оптерећивати овај већ предугачак рад, јер је све ово предмет за неколико нових студија, којима се мора прикључити све оно, што је још данас заједничко Индији и Србији, као – нпр. – извесна обредна певања у Источној Србији, која сам тек недавно открила. Невероватно је, до које мере та чудна и прастара мелодија подсећа на Индију, те ћу се постарати, да се та необична врста древног народног певања у тому II ове студије убележи нотално.

Почнемо ли пак да анализирамо чак и народне рукотворине Индије и Србије – и ту ће бити многих открића, као, нпр., слика (на жалост, лоша!) ћилима тканог у Индији, који још носи српско име: SARDAR INDES, уз који имамо прилике да посматрамо (на следећој страни) слику веома сличног српског ћилима “са митолошким мотивима”, тканог у Пироту. Прву слику захваљујем Госпођи Ружици Борисављевић, а другу сам пронашла у дивним бојама у новом “Српском митолошком речнику”, чији су аутори: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић. Речник је издат у Београду, 1970. г., а илустровао га је углавном Милић Станковић, зв. Милић од Мачве.

Пре него што напустимо Индију, на коју се мора вратити цела екипа српских истраживалаца, у потврду свега, што је Милош Милојевић написао, да наведемо овде једног страног писца нашег доба, по имену Henri Hubert, који је написао:

»… on rapporte des faits comparables du nord de l’Inde et des Sebes du sud…’,
tj.:
“… показују се паралелне ствари ca севера Индије и код Срба на југу… “

Као што се види из наслова дела “Келти и келтска цивилизација”, писац уопште није имао намеру, да у њему даје нека сведочанства о Србима. Његова опаска је тек узгредна, па је утолико драгоценија, јер је одраз извесног ауторовог знања и објективности.

Уверивши се, да се у Милојевићевој толико скраћеној српској историји, да ју је он назвао “Одломцима…”, налазе предмети за више стотина нових студија, да само споменемо, да је он уз “програм”, или “конспект” о Китају (Kini), Инђијама, изнео и детаљнији програм о свакој области Европе и Азије, где су, како он то каже – Срби “живовали”…

Za kraj, slikovito poređenje, koje samo za sebe dovoljno govori :

ВЕДСКА PRIYA,
CABPEMEHA СРПСКА ПРИЈА,
СКАНДИНАВСКА FREYA И
CTAPA СЛОВЕНСКА БОГИЊА PRIYA

Reč je, naravno, o istoj Boginji …

Izvor: http://srbinarodnajstariji.blog.com
.