Јован И. Деретић:
ИЛИРСКА СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ
.
Велика античка српска држава Србија простирала се дуж источне обале Јадранског мора,
неколико векова пре римског освајања. Њена престоница био је град Сарда, данашњи Скадар.
Ту Србију, дуж јадранске обале, називамо Јадранском Србијом или Илирском Србијом, да би смо правили
разлику између ње и друге две Србије: једне у Дакији, у данашњој Румунији и друге на северу, на
Сарматском мору које данас називају Балтичким морем.
Илирска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Аргона, од
240. до 230. г. п.н.е. Аргонову државу Зонара назива ”Српском империјом” (192.Том. 134, стр. 690).
Илирска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору,
Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнер и Истру, Цела
јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије.
Илирска Србија је освојена од Римљана постепено у неколико ратова од 229. до 168. г. п.н.е,
да би римска власт била коначно утврђена тек 9. г. н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.
Илирска Србија није била и једина српска држава на Хелмском полуострву,
па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река
Војуше и Маће звало се Илири. Како је то племе из Илирске Србије било најбоље познато Грцима, они
су по њему и сва друга српска племена, западно од те територије, називали – Илирима (193.стр.38).
После распада Римског Царства, и после распада римске Илирије, Византинци су називали
Илиријом само драчку област, то јест предео илирског племена.
Име Далмати, и по њему Далмација, није име неког посебног народа. То име је настало по
тврђави Далми која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана око 160. г.
п.н.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња.
Племена Далмског савеза Римљани су називали – Далмати.
Стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу
као целини у националном погледу. Нису имали исто схватање о нацији као ми данас. Српско име се
помиње на више начина, а неки примери су доста удаљени од савременог облика: Серби, Сераби,
Сораби, Сороби, Сорди, Сордиски, Скордиски, Серди, Сарди, Арди (без почетног слова С у новијим
издањима античких писаца на Западу), Соробати, Саромати и Сармати Поред тога, Срби се врло често
помињу као Илири, Далмати или Венети. Код неких грчких писаца Срби се помињу и као Спори, Сури и Сабири.
Још је Херодот у 5. веку п.н.е. утврдио да су Венети и Илири исти народ. Географ Толомеј из
Александрије, друти век нове ере, каже да су Венети (Венеди) велик народ који насељава добар део
Сарматије (књига 3. глава 5). Под Сарматијом се подразумева Северна Србија, а Срби у њој називају се
Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.
Мавро Орбини, писац из 16. века. каже: ”Ови Толомејеви Венети су данашњи
Словени”.(194.стр. 15-16)
Еузебије Памфил је записао у 4. веку да је Тиберије 9. године у првом веку победио ”Сармате и
Далмате” (3. CHRO. Lib. 2, Pag. 531).
Исто пише и Херман Контракт у својој Хроници из 11. века (195.Том. 143. стр. 56).
Да су Далмати које је Тиберије победио – Сармати, потврђује и Екехард из12. века, у својој
Хроници (196. Том. 154, стр. 56).
Емоан Флориакенски, писац из 11. века, каже: ”У земљи Словена које Венетима зову.” (197.
Том. 139, стр. 772)
Јован Кинамос, писац из 12. века, каже: ”Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву
Рас’‘ (198. Том. 133, стр. 322).
Лаоник Халкокондил, писац из 15. века, пише о цару Душану и каже да је он намеравао да
створи “европску империју народа илирског” (Стр. 35). Затим даље (стр. 138) каже, народи који се
зову: ‘‘Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком” (199).
Ф.Г. Бергман, у своме делу ”Скити”, каже: ”Под Сарматима су обухваћени сви Словени” (143).
Е. Прико Де Сент-Мари сматра Сармате за претке јужних Словена о чему говори (стр.92) у
своме делу: ”Јужни Словени” (200).
Равенски Анонимус, писац Космографије, из средине 7. века, каже да су постојале три Србије:
једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до сарматског мора. Под првом Србијом, коју ми
називамо Илирском, равенски анонимус подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била
отаџбина античких Дачана. Трећа je отаџбина Сармата (69. стр. 199, 200, 203).
Да су Илири Срби, односно да су Срби Илири, то јест да је реч о два назива за један исти народ,
о томе сведочи и Апиан из Александрије, из 1. века, познати писац историје Римске Империје.
Ди Канж показује како је од Апиановог облика српског имена: Сорди, Сордиски, настао каснији облик
Скорди и Скордиски. Ди Канж претходно каже да су становници старе Илирије били: Илири, Либурни,
Јаподи, Истријани и Скордиски. Под тим искривљеним именом Ди Канж налази Србе у старој
Македонији и Горњој Мезији. (201. стр. 3, 5, 6).
Е. Прико Де Сент-Мари каже да су ови Скордиски у време Римљана били толико бројни да су
насељавали: Илирију, Панонију, Мезију и Тракију. Он их затим још помиње у данашњој Херцеговини,
у Црној Гори, у Босни, на Косову и Метохији и у Македонији (200.стр. 22, 26, 51, 53).
Све ово што смо навели јасно говори да су Срби били становници у свима српским покрајинама у
којима и данас живе, далеко пре римског освајања Србије.
Стари градови, чија су имена настала непосредно од српског националног имена, јесу: Сардика
или Сердика – данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра – данашњи Скадар, Сардона или Скардона –
данашњи Скрадин, Сарит (200. стр. 42), Сералиум или Сераљио (201. стр. 147) – данашње Сарајево,
римски Сербино, Сербинум, (70) и у савременим издањима античких писаца на Западу, Сервитиум, а
код Толомеја Сербинон, то јест Сербиново – данашњи Загреб, у коме је била главна лука римске флоте
на Сави. Затим, Сербија на реци Бистрици у Грчкој и две Србице у старој Македонији, римска
Сарабантиа у Панонији и град Сербион, Сермион грчки, и Сирмиум римски – данашња Сремска
Митровица.
Планински венац, од Старог Влаха па до Дурмитора и Шар-планине на југу, који се налази на
сред српске земље, називан је у старом и средњем веку – Српским планинама: “Sardonici montes, (70)
Scordus sive Scordisque montes”. Ди Канж назива овај планински венац једноставно – ”Планине Србије”
и каже да се стара требињска кнежевина простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле
се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes (201. стр. 31).
се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes (201. стр. 31).
И на крају да још једном поменемо Е. Прико Де Сент- Мари који, такође, каже да је Аргон био
српски краљ и да су се Римљани борили са Србима у долини реке Неретве (200. стр. 23,114). Овде
желим само да напоменем да је име краља, тачније цара, Агрона преиначено и да је његово право име
било слично овоме. То је посебна тема која заслужује ширу обраду.
Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву и од њих
формирали провинцију – Илирију. Затим је Илирији припојена и Грчка, па је, тако створена велика
провинција Илирик која је обухватала цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на
Пелагу, завршно са Кретом, (Критом). Да бисмо правили разлику, говоримо овде само о Илирији, то
јест Римској Србији. Римска Илирија је проширена Јадранска Србија – на северу до реке Ин и до
Дунава, а на истоку до Црног мора.
Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском
полуострву.