Blog Archives

НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ)


.

НИМРОД (хебр. נמרוד) или НЕБРОД  је библијска личност која се помиње у књизи Књизи постања и Књизи Дневника. Ванбиблијска традиција повезује га са градњом Вавилонске куле. Више Месопотамских градова носе име по овом цару.
Први помен Нимрода налази се у Таблици народа где је описан као син Хуша, унук Хама, и праунук Ноја, и као „силан на земљи“ и „моћан ловац пред Богом“.
Од античких времена Нимрод се традиционално сматра предводником оних владара који су градили Вавилонску кулу, иако Библија никада то не наводи. Територија на којој је Вавилон грађен је у том периоду била под његовом управом па се сматра да је он ту изградњу предводио. Поред истпричара Јосифа Флавија, овакав став се може наћи и у Талмуду, а касније и Мидрашу.

НИМРОД или НЕБРОД је први пут идентификован у делу ,,Клементинске литературе” са владаром НИНОМ БЕЛОВИМ, по Херодоту сином бога БЕЛА. Док по Вергилију, БЕЛ (или БАЛ) је био феничански краљ, отац картагинске краљице Дидоне.
И на основу античких митова Нино је био син бога Бела, назив који може представљати семитске титуле као нпр. “Ba’al“, што би се превело као „Господар“.
У скорије време, поистовећивање Нимрода са НИНОМ, сачињава велики део тезе Александра Хислопа у 19. веку у делу ,,Два Вавилона”.
У многим модерним интерпретацијама хебрејских списа о Постању 10, Нимрод је, син Куша, који је основао град НИНИВУ.

Савремена историја света започиње првим походом Срба на Исток, са територије данашње Србије, под НИНОМ БЕЛОВИМ, кога Стари завет назива НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ), јер је био из српског племена НЕБРОДИ, које и данданас постоји на Хелму.
Отуда, старозаветни пророк Мина назива ВАВИЛОН именом НЕБРОДИЈА, по њеном владару и оснивачу.
У овом походу до Индије, који се поклапа са продором Хикса у Мисир, равноправно са Србима учествовали су и старо-Арапи, мешавина Срба с Кушитима, то сведочи Свето писмо. НИНО или НИМРОД (НЕБРОД) је освојио целу западну Азију за 17 година уз помоћ АРИЈА, краља Арабије, и основао прво Светско царство.

Како прича каже, Нино је освојио све околне азијске земље осим Индије и Бактрије, затим је ратовао са Оксартом, краљем Бактрије, са војском од близу 2 милиона војника, освојивши све осим престонице. Током опсаде Бактрије срео је СЕМИРАМИДУ, супругу једног од његових генерала, Онеја, коју је отео и оженио се њом, и с њом добио сина Нина или Нинуса.

Семирамида је наредила изградњу чувених Висећих вртова Вавилона, и по тим Вртовима је прослављена у историји.


Племе НЕБРОДИ потиче из Србије, односно старог РАСА, место Лешак, близу Мале и Велике Нинаје, код Новог Пазара. Један део племена је касније прешао на ислам, док је други део пресељен у стару Херцеговину.

НЕБРОДИ су од лозе Меда (Бероуз), а како су МЕДИ исти народ са Хиксима (де Бунсен), који су освојили Вавилон, одакле су отишли у Мисир (Бероуз), онда имамо директна сведочења, да су опсерваторију у Вавилону градили Срби, главни народ Библије и тадашњег света, познатији на Истоку под именом “Јавани”
(коњаници, јахачи).
Како је онда могуће да Свето писмо не зна за Србе?
Зна, врло добро, али под прикривеним именом Хавили (< Сабири, Сафири > ар. Кафири),
у семитском облику изговора српског имена, старије ортоепије.
Хавил или Сабир и НЕБРОД су синови Хуса, који је у библијској географији ознака за МЕДИЈУ, што значи пород ХАМОВ.
Зашто се онда Меди у библијском родослову приписују Хамовом брату Јафету?

Медија или Србија је изворно Медија (или Мадија),
која је добила име по МЕДУ, а не по Јафетовом сину Мадају (грч. Мадај, библ. Медај).
ХАМ је у библијској географији ознака за Африку? Ово одређење Хама је само формално тачно, јер Хамоваца има на сва три континента, али њихова домовина је Европа, одакле су отишли у Мисир(Египат), преко Вавилона и Ханана.
ХАМ је изворно Европа (ХЕЛМ), назван ”земља Јован”, од аријског јавана, јахач, коњаник, у множини
”Јаване”, како су на Истоку звали Меде или Аријевце. То значи, да је Јован добио име по Јаванима и он је ХАМОВ пород.
Овај континуитет лозе ХАМОВЕ у Европи, од које су Хавили (Сабири), Меди, Сарбати, Кимери, Срибали, Пелазги, Дардани, Илири, Гети, Даки, Срби… јединствен је пример у после-потопској историји света.
Континуитет родослова од 7500. година, све до Нојевог праунука, недри једну логичну претпоставку, да су прадеда (Ноје) и стричевићи (Јафет и Сем) истог рода, из чега проистиче закључак да су Срби једини препотопски народ. Библиски родослов Јевреја по Сему (Симу) је без континуитета, с прекидом од најмање 3200. г., колико недостаје од родоначелника Сема до Сале, оца Еберовог.

“Научне” бајке о “Грцима”, “Словенима” и “Индоевропљанима”, имале су великог савезника, у чињеници да за Србе у последња четири миленијума постоји преко 750 имена, које званична наука приказује као ПОСЕБНЕ народе. Овој заблуди, већ на први поглед противурече бројни историјски феномени, од обрнуте
културне асимилиације до непостојања било каквих материјалних трагова, међу које на први поглед пада у очи ,,нестанак” свих ових “народа” са историјске сцене, без икаквог трага, осим наравно “старих Грка”. Одговоре на ове историјске феномене у вези историје Срба, пружа Ватикан са својом листом пописа забрањених књига, нецрквеног садржаја, попут ,,Краљевства Словена” и других.

Српски цар Вавилона, из племена НЕБРОДА, по библијском родослову био је син Хусов, унук ХАМОВ и праунук Нојев. Временска разлика између родоначелника НЕБРОДА и истоименог цара-потомка је око 3500. година. Ако овом временском периду додамо још 4000. година, колико има до садашњих племеника НЕБРОДА, који и дан-данас живе на Хелму, онда добијамо антропогеографски континуитет родослова српског племена НЕБРОДИ, у укупном распону од око 7500. година.

Делови  текста Слободана Филиповића

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

НАШ ТЕМИШВАР …

Милош Црњански – Наш Темишвар

.

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили Српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо…

.

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

.

Темишвар

Српска црква у Темишвару, стара разгледница

.

Црква је била центар свега. Певачка друштва, а сваки дан смо оснивали нова, која су се међу собом страшно мрзела, певала су литургије ванредно, али са страшним акцентом. О Духовима, клечећи у трави, дрхћући се слушала три евангелија, на српском, црквено славјанском и грчком. Тенор ђакона висок и дуг, црквени; баритон будимског владике озбиљан и хладан, грчки и громогласни бас архимандрита Дошена, два метра високог, из манастира Бездина. Па после поздрав патријарху, очекиван завереничком језом, када се спомињу ордени, чији је био „кавалер“, па се чује таковски крст и титула „србијанскому и црногорскому“. Очи сјаје, сваки пева мога љета, а понека се госпођа гурка и шапће „Јоцо, Јоцо, вас загт ер?“ Било је то смешно, али сузно и дубоко родољубље, тада јако у моди.

У Гимназији, старој католичкој рушевини пијариста, у оној истој у којој је и Бранко Радичевић учио, ретко је који свршио. Колико ђака младих и лепих, последњих из тих крајева, чудне и збркане судбине.

Једног се сви највише сећају; био је рођак професора Таназевића, коме није могао доћи. Седео је сатима загледан у шару Раванице, објављену на Антологији. У пола још дечко, одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела. Отац не дочека да поврате Модош, где су пре становали, исуши се и умре. Свуд нешто стендалско, патетично, мелодрамско у тим изнемоглим породицама. Учитељ скаче са трећег спрата, у авлију српске црквене општине, и издише на камену, исти онај дан, кад новине доносе да је Васић изишао из Битоља. Сво то српство мирише на тамјан, на плочама Темишварске пијаце, око које су некад све трговине биле српске.

Имали су и свој пук. Двадесет девети. О Ускрсу, стојао је голим ножем стражу, у цркви, око православног гроба. Сад је лепо поређан под земљом, по осам стотина гробова на сваком месту, дуж све пољске границе и талијанског брега, који се зове и сад „Томба“ – гроб. Један од његових официра, од најлепших, био је у гарди, и сад свако подне излази из београдског града.

Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!

А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.

А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влахињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.

Досад је стари Темишвар био миран и мртав…  Жут и врућ, он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.

У томе нема ничег опасног, и не би требали да им зато разбијају општину. Тако је свуд изумирање…

.

Милош Црњански, Политика, 6. јануар 1925. године

Извор:

Милош Црњански – Наш Темишвар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

БИВШИ СРБИ

Фотографија корисника Др Олга Луковић Пјановић

.

Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.

 

Слободан Јарчевић

БИВШИ СРБИ 

 Књи­га  Бив­ши Ср­би  Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа је по­пут књиге за основ­це – не­пу­них сто стра­на ма­лог обима. Но, иза­зов је пр­вог ре­да. Кр­ца­та је по­да­ци­ма из срп­ске повјести, али по­дацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – под­све­шћу. Ма­да ова на­ја­ва де­лу­је не­ствар­но, чи­та­лац ће се, чим Бив­ше Ср­бе  бу­де имао у ру­ка­ма, са мном сло­жи­ти. Схва­ти­ће, да је о то­ме о че­му се пи­ше учио то­ком свих сте­пе­на обра­зо­ва­ња, да се о то­ме оба­ве­шта­вао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та об­ја­шње­ња о дав­ној и но­вој срп­ској повјести, у по­ре­ђе­њу с ту­ма­че­њи­ма у Бив­шим Ср­би­ма Црне Горе, без ика­квог разумног осно­ва. Писац нас ла­ко при­до­би­ја и ми му при­зна­је­мо, да смо о повјести свог на­ро­да, сво­јих др­жа­ва, те и о повјести Евро­пе, сте­кли пот­пу­но по­гре­шне пред­ста­ве.

Кроз че­ти­ри це­ли­не у књи­зи – пре­та­па­ње Ср­ба у ри­мо­ка­то­ли­ке, му­сли­ма­не, Ру­му­не и Цр­но­гор­це, писац нам, на јед­но­ста­ван на­чин и ла­ким изражавањем вр­сног но­ви­на­ра, по­би­ја око­шта­ле повјесне дог­ме из на­ших уџ­бе­ни­ка и на­уч­них де­ла нај­по­зна­ти­јих ју­го­сло­вен­ских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бив­ших Ср­ба, бле­ди мно­го оно­га што је у из­да­њи­ма Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти це­ње­но као не­на­ру­ши­ва исти­на о повјести и кул­ту­ри бал­кан­ских и европ­ских на­ро­да.

Се­ти­ће­мо се ко­ли­ко је би­ло око­шта­ло у на­шој све­сти уверење, да је хри­шћан­ска Евро­па ра­то­ва­ла про­тив моћ­не тур­ске ислам­ске царевине, кад је Тур­ска, пре­ко Бал­ка­на, по­че­ла да осва­ја Ма­ђар­ску и угро­жа­ва Аустри­ју.

Али, у Бив­шим Ср­би­ма, пи­ше друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с па­пом Кли­мен­том Сед­мим) чи­ни­ла тур­ски савез у 16. сто­ле­ћу и омо­гу­ћи­ла је Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном да по­ко­ри Ма­ђар­ску. За­што? Па, вр­ло јед­но­став­но – да би Тур­ска, од та­да, сва­ке го­ди­не угро­жа­ва­ла не­мач­ке зе­мље. Опет, за­што? Па да Нем­ци не би има­ли сна­ге да осва­ја­ју зе­мље на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и да тај „ци­ви­ли­за­циј­ски“ по­сао оста­не, углав­ном, Ен­гле­зи­ма и Фран­цу­зи­ма. А кад су Ср­би, устан­ци­ма и уз по­моћ Аустри­је, три пу­та прог­на­ли Тур­ке из срп­ских зе­ма­ља, Ен­гле­зи и Фран­цу­зи су на­па­да­ли Аустри­ју на за­па­ду и сла­ли Тур­ци­ма у помоћ сво­ју војску пре­ко со­лун­ске лу­ке.

За овом исти­ном, по­ма­ља се и дру­га. Ни­су Хр­ва­ти би­ли бе­дем и за­шти­та хри­шћан­ске Евро­пе пред Тур­ци­ма, јер су угар­ски племићи у За­гор­ју, по на­го­во­ру па­пе Кли­мен­та Сед­мог, при­шли тур­ском са­ве­зу и по­ста­ли тур­ски ва­за­ли: Иван и Кр­сто Фран­ко­пан, за­гре­бач­ки би­скуп Ши­мун Ер­де­ди и хр­ват­ски бан Фра­њо Ба­ћа­ни.

У ве­зи с Хр­ва­ти­ма, са­зна­је­мо да ни­је Дри­на би­ла гра­ни­ца пра­во­сла­вља и ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, чи­ме су нас за­си­па­ле ју­го­сло­вен­ске исто­риј­ске књи­ге и Кр­ле­жи­не ен­ци­кло­пе­ди­је. Јар­че­вић нам про­сти­ре сред­ње­ве­ков­на до­ку­мен­та о срп­ском пра­во­слав­ном ста­нов­ни­штву у Кра­ји­ни, Ви­но­до­лу и Ис­три. За­ми­сли­мо, ста­нов­ни­штво Ис­тре је до по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа би­ло срп­ско и пра­во­слав­но. А крат­ко­трај­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва Хр­ват­ска је би­ла, та­ко­ђе, с пра­во­слав­ном ре­ли­ги­јом и Хр­ва­ти ће пре­ла­зи­ти у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру тек кад их по­ко­ре Ма­ђа­ри – 1097. го­ди­не.

Украт­ко, ни­су Тур­ци из Кра­ји­не прог­на­ли Хр­ва­те, ка­ко то пи­ше у на­шим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, па та­мо пре­се­ли­ли Ср­бе из Ср­би­је и Цр­не Го­ре, не­го су Тур­ци прог­на­ли део срп­ског ста­нов­ни­штва, а ако су та­мо сти­гли но­ви Ср­би с Тур­ци­ма, са­мо су сти­гли на срп­ску зе­мљу. Јер, европ­ски на­уч­ни­ци су у 19. сто­ле­ћу на­ци­ју по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с је­зи­ком, а исти­на је да је у Сред­њем ве­ку у Ду­бров­ни­ку, Дал­ма­ци­ји и оста­лим де­ло­ви­ма Вој­не Кра­ји­не био у упо­тре­би са­мо срп­ски је­зик – ни­кад хр­ват­ски. Део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, аутор за­вр­ша­ва по­да­ци­ма о ва­ти­кан­ском, аустриј­ском, мле­тач­ком и чи­јом не све др­жав­ном при­си­лом у ка­то­ли­че­њу и кро­а­ти­зо­ва­њу срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва од Дри­не – до Ис­тре.

Део о исла­ми­зи­ра­ним Ср­би­ма је, без об­зи­ра што смо то ре­ал­ни­је учи­ли, ве­о­ма за­ни­мљив, јер нас аутор упо­зна­је ко­ли­ко су му­сли­ман­ски ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли срп­ски ор­јен­ти­са­ни у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа и по­чет­ком два­де­се­тог. Он нам пред­ста­вља ро­до­љу­би­ве пе­сме му­сли­ма­на и од­јед­ном схва­та­мо да та­кве љу­ба­ви пре­ма срп­ству и срп­ској ба­шти­ни не­ма у пе­сма­ма Ср­ба пра­во­слав­не ве­ре. А он­да, из­не­на­ђе­ње. Му­сли­ма­ни су тра­жи­ли од Аустро­у­гар­ске да она не мо­же да ме­ња име срп­ском је­зи­ку – и да га зо­ве „зе­маљ­ским“ или „бо­шњач­ким“. Шта би на то ре­кли да­на­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци и др­жав­ни­ци из ре­до­ва Ср­ба му­сли­ма­на? Оних у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Ра­шкој и Цр­ној Го­ри? Али, ка­ко ће­мо и ми Ср­би пра­во­слав­ни оправ­да­ти сво­је др­жав­ни­ке и ин­те­лек­ту­ал­це по­след­ња два сто­ле­ћа, ко­ји су нам укла­ња­ли из обра­зов­ног про­гра­ма па­три­от­ска књи­жев­на де­ла Ср­ба му­сли­ма­на? Да то ни­су чи­ни­ли, не би би­ло она­квог ме­ђу­вер­ског по­ко­ља у Дру­гом свет­ском ра­ту и не би би­ло се­па­ра­ти­ста ме­ђу Ср­би­ма му­сли­ма­ни­ма и ри­мо­ка­то­ли­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји кра­јем два­де­се­тог сто­ле­ћа.

Тре­ћи део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма – Ру­му­ни­ма, за­препашћу­је. Са­зна­је­мо оно што нам ни­је ни на­слу­ћи­ва­но у ли­те­ра­ту­ри. Пре­ци да­на­шњих Ру­му­на су у Сред­њем ве­ку би­ли Ср­би! За­па­њу­ју­ће! Грч­ка и рим­ска до­ку­мен­та о њи­ма го­во­ре као о Сло­ве­ни­ма, о сло­вен­ским Да­ча­ни­ма, о дач­ким Сло­ве­ни­ма. На­ши исто­ри­ча­ри су ци­ти­ра­ли та­кве тек­сто­ве, али ни­су ни­шта об­ја­шња­ва­ли. Пи­са­ли су као да је био не­ки „ро­ман­ски на­род“. А чи­ње­ни­це су: да је сред­ње­ве­ков­на књи­жев­ност у Ру­му­ни­ји би­ла срп­ска – у др­жа­ви је слу­жбе­ни је­зик био срп­ски. У цр­кви, та­ко­ђе. От­куд ру­мун­ски је­зик да­нас? Јед­но­став­но. Био је то у Сред­њем ве­ку срп­ски с при­лич­ним бро­јем ро­ман­ских ту­ђи­ца – он­да, од 16. сто­ле­ћа, по ин­же­ње­рин­гу за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва, укла­ња­не су по­је­ди­не срп­ске ре­чи и до­да­ва­не, уме­сто њих, ре­чи из ро­ман­ских је­зи­ка. Та­ко је ру­мун­ски је­зик ро­ђен у де­вет­на­е­стом сто­ле­ћу, ма­да и да­нас у ње­му има 25% срп­ских ре­чи. По­мо­ћу но­вог је­зи­ка су Ср­би у Вла­шкој и на Кар­па­ти­ма убе­ђе­ни да ни­су Сло­ве­ни, или Ср­би. За­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма и Ва­ти­ка­ну је ус­пе­ло да пре­ки­ну сло­вен­ску нит од Пе­тро­гра­да до Ја­дра­на.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге је о ра­ср­бљи­ва­њу Цр­но­го­ра­ца. Ово по­гла­вље је нај­за­ни­мљи­ви­је. Аутор нас упо­зна­је да су Ср­би у Цр­ној Го­ри ра­ср­бљи­ва­ни од по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа. Чи­ни­ли су то Ва­ти­кан, Аустри­ја, Мле­тач­ка Ре­пу­бли­ка, ка­сни­је: Фран­цу­ска и Ен­гле­ска, па опет Аустри­ја и Аустро­у­гар­ска – али, сви у до­го­во­ру с Тур­ском! Не­ве­ро­ват­но, али је та­ко. Чи­ње­но је то и за вре­ме Ње­го­ша, али нај­ви­ше и нај­штет­ни­је за вла­де Кра­ља Ни­ко­ле и у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Оно што су ура­ди­ли ко­му­ни­сти на че­лу с Ми­ло­ва­ном Ђи­ла­сом и Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, са­мо је по­след­ња фа­за тог че­ти­ри­сто­го­ди­шњег раз­би­ја­ња срп­ства у Цр­ној Го­ри. По­кра­ји­ни ко­ја је би­ла пре­сто­на срп­ска зе­мља, јер је пре­сто­ни­ца Ср­би­је би­ла у Ска­дру – од 492. до 1171. го­ди­не. То се у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји кри­ло, па је Ср­би­ја би­ла опи­са­на у уџ­бе­ни­ци­ма као је­ди­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја ни­је има­ла пре­сто­ни­цу – пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. О Цр­ној Го­ри је још мно­го из­не­на­ђе­ња. Њу су осло­бо­ди­ли од Ту­ра­ка Ср­би Дал­ма­ци­је, што ни­кад ни­смо мо­гли про­чи­та­ти у ли­те­ра­ту­ри Ју­го­сла­ви­је. То се кри­ло, као и то да су Ср­би са­ми осло­бо­ди­ли Дал­ма­ци­ју, па су европ­ске си­ле од­лу­чи­ле да је та­ко осло­бо­ђе­ну по­кло­не Мле­ци­ма!

Нај­у­жа­сни­ји су по­да­ци из вре­ме­на Пр­вог свет­ског ра­та. Са­зна­је­мо да је краљ Ни­ко­ла Пе­тро­вић био по­бор­ник ра­ср­бљи­ва­ња – а пи­сао је про­срп­ске пе­сме, да би сво­је на­ме­ре при­крио. Ни­је ра­то­вао про­тив Аустро­у­гар­ске с ви­ше од по­ло­ви­не цр­но­гор­ске вој­ске. Кад је Јан­ко Ву­ко­тић био пред осло­бо­ђе­њем Са­ра­је­ва, краљ Ни­ко­ла је на­ро­дио да се цр­но­гор­ска вој­ска по­ву­че на де­сну оба­лу Дри­не! За то је до­био од аустриј­ског ца­ра 15 ми­ли­о­на фра­на­ка, јер су би­ли тај­ни са­ве­зни­ци. Краљ Ни­ко­ла је спре­чио град­њу пу­та од Пе­ћи до Ан­дри­је­ви­це, куд је Путник на­ме­ра­вао да изведе срп­ску вој­ску и на­род и да превезе ар­ти­ље­ри­ју и хра­ну. Без тог пу­та, за ко­ји је Ср­би­ја да­ла но­вац кра­љу Ни­ко­ли, усле­ди­ла је стра­шна гол­го­та срп­ске вој­ске и на­ро­да. По­ред тог зла, краљ Ни­ко­ла је пла­тио да се ор­га­ни­зу­је сто­пе­де­сет ар­ба­на­шких бан­ди – са за­дат­ком да оне уби­ју што ви­ше Ср­би­ја­на­ца! Ужа­сна исти­на.

Те и дру­ге не­по­зна­те чи­ње­ни­це, на­ла­зи­мо у овом ма­лом, а вред­ном делу Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа.

Београд, 7. 2. 7515 (2007).

Зво­ни­мир Трај­ко­вић, по­ли­ти­ко­лог

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Хрватске породице из Херцеговине које су славиле крсну славу

.

Objavljen je spisak prezimena pokatoličenih srpskih porodica sačinjen na osnovu etnografskih istraživanja Jevta Dedijera i Marija Petrića (po nacionalnosti Hrvat iz Hercegovine). Izdvojene su samo one hercegovačke porodice koje su slavile krsnu slavu.

Objavljeno: 28.12.2019. 

ANIĆ, nastanjeni u Jarama i Biogracima (Široki Brijeg). Slavili su Veliku Gospojinu.

BABIĆ, nastanjeni u: 1. u Aladinićima (Stolac), prethodno u Čavšu (Popovo), Slavili Nikoljdan. 2. u Trebimlju, prethodno u Dubravi (Stolac), Slavili Nikoljdan. 3. u Trijebnju, prethodno u Jablanici. Slavili Đurđevdan.

BRAJKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima (Čapljina) Slavili su Tomindan.

BUBALO, nastanjeni u: Radišićima i Humcu (Ljubuški), Turčinovićima (Široki Brijeg), Trebižatu (Čapljina), Mostar. Starinom su iz Humca. Slavili su Nikoljdan do 1880. god.

BUDIMIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Po Jeftu Dedijeru, starinom su iz Donjeg Vakufa. Slavili su Malu Gospojinu. Po Mariu Petriću, Budimiću ne znaju svoje poreklo.

BUHAČ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Starinom su iz Tihaljine (Ljubuški). Ima ih i u Mostaru i Konjicu. Slavili su Nikoljdan.

BUKVIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Većina su pravoslavni Srbi koji slave Jovanjdan. Bukvići katolici u Ravnom ne znaju da li su u srodstvu sa pravoslavnim Bukvićima, ali ih pravoslavni Bukvići smatraju svojim rodom.

BURIĆ, nastanjeni u u Ravnom i Kotezima (Popovo). Starinom su od Matkovića iz Bjelopavlića u Crnoj gori. Ranije su se zvali Andrijaševići i Matkovići. Slavili su Nikoljdan.

VASILj, nastanjeni u Međugorju (Broćno, Čitluk) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Ljuti Dolac su se doselili iz Međugorja. Slavili su Petrovdan.

VIDAČ, nastanjeni u Krivodolu i Podgorju (Mostar). U Krivodol su Vidačci doseljeni u iz Hamzića (Čitluk). Tamo su se zvali Matići i slavili su Nikoljdan. U Podgorje su došli iz Krivodola.  Slavili su Mitrovdan.

VRANČIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Prema Dedijeru slavili su Petrovdan.

VREPAC, nastanjeni u Čulama (Mostar). Doselili su se iz Trebižata kod Čapljine gde su se zvali Lišani i slavili Nikoljdan.

VUČINA, nastanjeni u Trijebnju (Dubrave, Stolac) i Buni kod Mostara. U Trijebanj su doselili oko 1700 godine iz Dalmacije a u Bunu su došli iz Trijebnja. Slavili su Nikoljdan.

VUKORJEP, nastanjeni u Hutovu (Neum). Poreklom su od pravoslavne porodice Savić iz Postoljana u Nevesinju odakle su se doselili u Hutovo. Slavili su Nikoljdan.

VULETIĆ, nastanjeni na području Čapljine, Stoca, Širokog Brijega, Popova i Ljubuškog. Potiču iz Crne Gore.

GABRIĆ, nastanjeni u Selištu (Mostar). Doselili su se iz Župe u Dalmaciji, a bili su nastanjeni i u Grljevićima (Ljubuški) Zvali su se Markovljani a slavili su Nikoljdan.

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

„Српски племић из ислама у православље“

Simon Rrota (1887-1961)

Махмуд-паша Бушатлија

.

Слободан Јарчевић нас у овом тексту обавештава о времену када су државници у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца  и СФР Југославији чинили све да код становништва све три исповести (православне, муслиманске и католичке) уклоне убеђење да припадају српском народу, те су их обмањивали (у чему су и успели) да су Југословени, Хрвати и Бошњаци, што је највише допринело да се верује да муслимани и католици не припадају српском народу.

А ту поделу српског народа су (помоћу недораслих српских државника) стварале колонијалне земље Западне Европе и Ватикан – те су расрбљене (Хрвате и Бошњаке) упућивале на биолошко истребљење православних Срба, што су најмасовније обавили у Првом и Другом светском рату.

Ово се све десило, мада су у 19. столећу (пре формирања по Србе штетне Југославије Срби муслимани имали организације, новине и књижевна дела – где су величали своју припадност српској нацији, о чему Вам овде достављамо један убедљив податак из тог времена.

Хвала Богу, обавештавамо вас да се и данас код неких муслимана буди свест и сазнање да припадају српском народу, а не несрпском бошњачком, како су то кривотворили Ватикан и Аустрија и недорасли државници Југославије.

Данас, Срби муслимани имају своје српске организације у Сарајеву, Шапцу и Сјеници, а многи муслимани, самоинцијативно, истичу своју припадност српском народу.

Достављамо вам ову истину о српству муслимана у деветнаестом столећу – и кратковидости српских државника у обе Југославије – одсуство српске државне идеологије у Југославији, од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација и муслимана и православних.  Утапање српске идеологије у југосло венство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године.

А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи као Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“.  Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право зави- чајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.

Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет.

Председник Друштва је био Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета од 1907  је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године.

Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, АМАНЕТ ОД ЂЕДАобјављена у Босанској вили, 1898:

„У долафу мога ђеда

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно д’јете

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе – ја се збуних –

А он рече: ’Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да ја ђунах љубнут’

Што љубљаху наши стари.

Ал’ ти н’јеси пољубио

Само хадер – илијаза,

И пољупце си пољубио

Својих рахмет праотаца’.

Тако ђедо, ал’ он оде

Већ одавно с овог св’јета,

А ја чувам иконицу

Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-икбер,

Чврсто с држим свог мезхеба,

А мезхеб ми ништ’ не смета

Да србујем како треба“.

Достављамо вам и   песму о преласку Махмут Бушатлије у православље – „Српски племић из ислама у православље“ и молимо Вас да је доставите у Србији и другим земљама: гусларима, државницима, академијама, новинарима, књижевницима, српским и муслиманским удружењима…

Имајте у виду да су муслимани предложили да се песма објави на латиници, чиме се доказује да је и латиничнно писмо српско, а не хрватско, јер и у Хрватској је у употреби српски језик с овим другим српским писмом.

.

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Сродна слика

Vezirova glava uz ćivot Svetog Petra:

Posmrtna maska Mahmut paše Bušatlije

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Da li znate ljudi svekoliki,

Srbima se s neba znak ukaza,

A ukaza na Sretenje Bož’je,

A to beše petnaestog dana,

U mesecu februaru hladnom,

Dvehiljade leta četrn’estog,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Prijatno joj zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju.

Pred crkvu je častan čovek stig’o,

Glavom lično Mahmut Bušatlija,

Poznat jeste u celome svetu,

Vešt je poslu kad se novac broji,

A za gradnje velikih mostova,

Il’ dvoraca čuvenih vladara.

Pred crkvom se Mahmut zaustavi,

Oko njega mali unučići –

Sve dečica islamskih imena,

Jedan ime Mehmedovo nosi,

A drugom je tursko ime Selim,

Devojčica krasna je Fikreta,

A do nje je i prelepa Fata.

Sad se njima Mahmut obratio,

Te božanski ‘vako prozborio:

„Unučići, predraga dečice,

Kada kročim ja u crkvu svetu,

Vratiću se korenima svojim,

Korenima zlatom optočenim,

Od kojih smo bili otrgnuti,

Otrgnuti pet vekova dugih,

Od kad nam je davni predak Stanko,

Mor’o uzet veru Muhameda

I ostavit’ svoju dragu veru,

Svoju veru srpsku pravoslavnu.

I mor’o je, moja deco draga,

Ostaviti svoju Krsnu Slavu,

Krsnu Slavu Svetoga Jovana.

A naš predak, taj nesrećni Stanko,

Drugi izbor nije ni imao –

Turci su mu zemlju zauzeli,

Kojom on je trebao vladati,

Jer je rođen kao Crnojević.

Porodica vladarska mu bila,

Al’ Srbijom on zavlad’o nije,

Jer mu Papa pomoć’ nije slao,

Niti koja zemlja katolička,

No je svaka Turke pomagala,

Da bi Turci mogli zavladati,

Zavladati svakom srpskom zemljom.

A Mlečani, crn im obraz bio,

S Turcima su Srbiju lomili!

Porobili otoke jadranske

I gradove Kotorskog zaliva,

Pa su jošte oteli i Skadar,

Sveti Skadar prestonicu srpsku,

U kojoj su cari carevali,

Srpski cari sedamsto godina.

E tako je naš kukavni predak,

Predak Stanko ostao nemoćan.

Da bi spas’o i narod i porod,

Prihvati se vere muslimanske.

Posle njega stasaše potomci,

A svaki je turskoga imena.

Mnogi od njih beše i veziri

I veziri, paše i begovi,

Među njima znan je paša bio,

Taj čuveni Mahmut Bušatlija,

Bio jeste najslavniji paša,

Ali su ga Srbi pobedili,

A u teškoj bici na Krusima.

To je bilo hiljadusedamsto

Devedeset i šeste godine.

Tad mu glavu Srbi odsekoše

I pružiše Petru Cetinjskom,

Sveti Petar suze je prolio,

Jer je znao ko je Mahmut paša –

Da je Mahmut roda plemenitog,

Iz vladarske kuće Crnojević’.

Zbog te muke u nesreći srpskoj,

Jer se Srbi međusobno kolju,

Proli suze Petar sa Cetinja,

Proli suze, pomoli se Bogu –

Da se Srbi slože i pomire,

Bez obzira vere koje li su.

Moja deco, unučići dragi,

Znajte ovo i pamtite dobro –

Od vremena Crnojević Stanka,

Kada primi veru Muhameda,

To je bilo veka šesnaestog,

Četrn’esta godina nastala,

Poput njega, mnogi drugi Srbi,

Morali su veru promeniti,

Ostaviti zlatnu pravoslavnu,

Zaboravit’ svoju Krsnu Slavu,

Te ikone svojih svetitelja –

Čuvati ih negde zamotane,

Na tavanu, il’ podrumu mračnom.

Naš nemoćni Stanko Crnojević,

Tačno dana Gospodnjeg Sretenja,

Primio je veru Muhameda,

Te mu danas pomoći moramo.

A njemu je pomoć neophodna,

Jer je čezn’o on za verom svojom

I za Slavom Svetoga Jovana.

Zato ćemo mi na mestu ovom,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru,

Gde su kosti našeg slavnog pretka,

Našeg pretka Crnojević Ive,

Koji Turke pobedio često,

U savezu sa rođakom svojim,

Sa vitezom srpskoga kolena,

A sa slavnim begom Skenderbegom.

Ovde ćemo na grobu Ivana,

Vratiti se veri prađedovskoj

I vratitii svoju Krsnu Slavu,

Dragu slavu Svetoga Jovana,

A mi ćemo i imena srpska,

Odabrati i dičit’ se njima,

Sveti otac Jovanović Obren,

Uneće ih u matične knjige,

Te će krasit’ i potomke vaše,

A potomke roda nam srpskoga“.

Tako reče Mahmut Bušatlija,

Tako reče i u crkvu kroči,

Na pragu se odmah prekrstio,

A lice mu suze pokvasiše,

Milosnice – suze radosnice!

Krst podiže otac Jovanović,

A u Crkvi ukaza se svetlost,

A ta svetlost bez izvora beše.

Božasnka je, to je bilo jasno,

Te je svima srce ispunila,

Ispunila i srećom i snagom.

Kako ne bi srećom ispunila,

Muslimani vraćaju se Srpstvu!

Tu odluku na Cetinju slavnom,

A u svetoj crkvi na Ćipuru,

Blagoslovi mitropolit dobri,

Mitropolit cele Crne Gore

I Primorja na Jadranskom moru,

Glavom lično Amfilohije je,

Iz čuvene kuće Radovića,

Koji brani i narod i crkvu,

Srpsku crkvu pravoslavnu hoće,

Hoće dušman potpuno rasrbit’,

Al’ to spreči da junak Amfilohij.

On podiže i krst pravoslavni,

Blagosilja Mahmut Bušatliju

I reče mu da sad Mahmut nije,

Nego da je on imenomi Stanko,

A prezime biće mu predačko,

Crnojević zvaće se od danas,

Kako su se i vladari zvali,

A vladari stare zemlje srpske.

Amfilohij opet krst podiže,

A podiže nad dečicom zlatnom.

Uputi im reči čarobnice,

Koje deca rado saslušala,

A posebno sjajni dečak Mehmed,

Čije ime danas se promeni,

Promeni se, te će Miloš biti,

To je ime najvećeg junaka,

A slavnoga viteza Srbije,

A viteza Obilić Miloša,

Koji ubi turskog car Murata,

A u teškom boju na Kosovu.

I Selim se mali obradova,

Amfilohij njega obavesti,

Da od danas Ilija će biti,

To je ime iz vremena drevnih,

Jer i Skadar zvao je se Ilij,

Drugo ime bilo mu je Troja.

A Fikreta mala poskakuje,

Raduje se svom imenu novom,

Amfilohij darova joj ime –

Leposava ona će se zvati,

Što će svaki Srbin razumeti,

Jer se nije moglo naslutiti,

Šta na turskom značiše Fikreta.

Mala Fata zapevuši tiho,

Iznenadi sve prisutne time,

Te poljubi ruku svešteniku,

A i ruku Mitropolitovu,

Pa uz pesmu, prozbori im ona:

„Jedna baka meni govorila,

Da joj majka Srpkinja je bila,

A došla je iz bosanske Foče,

Ime njeno bilo je Jelica.

Hoću, eto, da Jelica budem!“

Amfilohij pomilova dete,

I suze mu kanuše iz oka

Iznad glave krst joj podigao,

Jelica se svemu radovala,

Te zapeva tiho i predivno,

Zapevala „O Jelo, Jelena…“

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Baš prijatno zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju,

Sprečavaju da se Srbi truju,

Što dušmani činili im davno.

Sad im draga pravoslavna vera,

Svaki Srbin sa verom tuđinskom,

Vratiće se veri pravoslavnoj,

Vratiće se korenu đedova,

Te će biti smera prađedova,

Srpsko ime sebi će vratiti!!

Nevesinje, 18. april 7522 (2014)

Текст о овом догађају на линку:

Потомак Махмут-паше Бушатлије вратио се православљу …

https://pravoslavie.ru/68550.html

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Загонетка филистејског натписа из Ашкелона

Филистински натпис 4,5  из Ашкелона (Израел)

.

Порекло и природа Филистејаца  је загонетка за савремене историјске студије. Изгледа да су Филистејци прво населили подручје Егеја, а затим, као Морски народ, око 1200. године пре нове ере, насељавали јужни део садашњег Израела. Недавним ископинама Harvard Leon Levy Expedition (Wilford, 2007)  у подручју луке древних Филистејаца – Ашкелона, пронађено је 18 дршки од стакленки и један натписни остракон направљен од локалне глине. Остракон, класификован као РН 9794, садржи Натпис 4.5 који посебно осветљава порекло и природу Филистејаца.

Анализа свих могућих 27 правописа натписа открива један од њих који, у поређењу са постојећим преживелим славенским језицима, има специфично значење: Људи долазе и видимо – или у лабавом преводу: Људи, дођите и видите. Натпис и разматрања развијена у овом чланку указују на то да су Филистејци древног Ашкелона, или Филистејци уопште, били праславенско племе (древно србско племе, јер тад нису постојали Словени – прим.прев.) или људи који су говорили прасловенски језик, а који су се населили у јужном делу садашњег Израела још у гвозденом добу, тј. пре VII века наше ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у Источну Европу и Балкан.

Натпис 4.5 из Ашкелона

Чини се да је натпис написан на непознатом праславенском језику, и тачно је препознат као не-семитски  (Cross & Stager, 2006). Ово објашњава зашто је натпис до сада остао недешифрован, тј. једноставно зато што није утврђена његова прасловенска природа.

Знакови на ашкелонском натпису, тј. слова филистејске абецеде, верно се придржавају кипро-минојске абецеде која је повезана са линеарним А и алфабетом Б  (Evans, 1961; Chadwick, 1987; Chadwick, 1995) .

Све наведене три абецеде, а самим тим и филистејска абецеда, изгледа да потичу од знакова и алфабета развијених у културама јужног Балкана, Градешнице, Каранова, Тартарије, Винче, Турдош, Валчи Дол и пећине Магура (Stein & Tomezzoli, 2016) , због утицаја наведених култура на Средоземно подручје.

Стога је разумно формулисати ПРВУ хипотезу да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште настали на подручју у којем су се развијале културе, наведени знакови и алфабети, тј. Јужни Балкан, подунавски и егејски регион и ДРУГУ хипотезу да су они били Праславенско племе или народ. Природа Филистејаца као праславенског народа није изненађујућа због присутности у поменутом региону других прасловенских племена или народа, које је неколико аутора недавно препознало дешифровањем натписа јужног Балкана, Минојског и линеарног А писма, на основу њихових сличности са садашњим преживелим славенским језицима. 

(Ambrozic, 2005; Serafimov, 2007; Serafimov & Perdih, 2009; Serafimov & Tomezzoli, 2011; Serafimov & Tomezzoli, 2012; Tomezzoli & Serafimov, 2013; Stein & Tomezzoli, 2016).

Нажалост, највећи део старославенских натписа и натписа народа који још нису формално признати као Словени, изгубљен је због тога што је написан на кварљивим материјалима попут лишћа, дрвених дашчица и животињских кожа. Само у неким случајева су преживели, ако су написани на некварљивим материјалима, попут керамичких фрагмената, као на примеру Натписа 4.5, камене плоче, стена или металних артефаката. Стога је тек сада на основу наведених преживелих натписа могуће препознати присуство пра-славенских племена или народа у Европи и Средњем Оријенту  у АНТИЦИ. Једино је штета што ископавања ​​Ашкелонске луке нису дала још неке натписе  (Cross & Stager, 2006)  који би могли омогућити даљње потврде и проширења горе поменуте две хипотезе.

 Закључак

 Натпис из Ашкелона и горња разматрања упућују на то да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште били праславенско племе или народ који је говорио протословенским језиком, а који се населио у јужном делу садашњег Израела још у гвоздено доба, тј. пре VII века нове ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у источну Европу и Балкан.

Извор:

http://www.scirp.org/pdf/AA_2016080315161595.pdf

Category: Drevni spisi  Comments off

Мистериозни  Хетити (Хети)

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног Израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани, није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу  у Сирији пронашао сликовно писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета (Хета) који се помињу у египатским текстовима.

До тада је било познато да су Хети (Кети) били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Хетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

Хатушаш 

 

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломoн трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење Двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Словенима, који су на територији данашње Турске наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су их и римски цареви.

 

.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа. Тај ратнички народ је користио КОЧИЈЕ што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био Бог Олује и Грома.

.

Освојили  су ВАВИЛОН 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Непозната историја србског двоглавог орла

Др Александар Соловјев:

Непозната историја србског двоглавог орла

.

Пратећи простирање симбола ОРЛА и ДВОГЛАВОГ ОРЛА можемо много сазнати о подручјима на којима су живела древна србска племена.

Већ на најстаријим Вавилонским споменицима може се наћи ОРАО као знак државне моћи, напр. у граду Лагашу, а као божански знак имамо — тајанственог орла с лављом главом, „божанску јуришну птицу“. Ово чудовиште сматрано је за национални грб свих Сумераца: оно се среће у краљевским гробницама у Уру, и на печатима из Лагаша.

У истом сумерском свету јавља се и ДВОГЛАВИ ОРАО, јер сумерски митови говоре о дуплим људима и зверовима. Двоглави орао (понекад и са две лавље главе) може да символизира епског јунака Гилгамеша или, по мишљењу других научника, — крилато божанство Сунце. Опет налазимо двоглавог орла на споменицима из Лагаша, нарочито на цилиндрима за печате. У појединим случајевима двоглави орао држи у својим канџама две звери (напр. зечеве); ово је облик који ће се често понављати кроз много векова.Најстарији облик овог двоглавог орла датира (приближно) од 2500 г. пре Христа.

 

 

На печатном цилиндру приказан је бог Нингирсу на престолу украшеном лавовима, а иза њега двоглави орао подржава Картуш с натписом. Види се да је двоглави орао везан за идеју Божанства.

У Етиопији (у м. Керма код трећег нилског катаракта) пронађени су метални украси за капе (из доба око 2000 г. пре Христа): на њима се налазе и двоглави орлови, као и двоглаве дропље, Тешко је рећи да ли су ове двоглаве птице у Јужном Египту настале под сумерским утицајем или су самосталан производ египатске културе.

ХЕТИТСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО

.

После Месопотамије налазимо двоглаве орлове у Хетитским споменицима (од прилике 1500 г, пре Хр.). Хетитски народ који је био мешовитог порекла и имао у своме језику индоевропске елементе, у својој уметности био је под великим утицајем Вавилона. У чувеним споменицима Богаскеја (Bogazkoy) сачувана су два велика двоглава орла. Један је исклесан на вратима двора у Ејуку (Eiuk, Huyuk): испод ногу неког божанства видимо лепог орла са две засебне главе који држи у својим канџама две зверке, вероватно зечеве. Овај облик показује несумњиво сродство са сумерским двоглавим орловима.

.Oldest known double-headed eagle symbol. Hittite era Anatolia (1450-1180 BC) : r/europe

.

Други је орао исклесан неких 900 метара далеко од овог двора, на стени Јализикаја („Сликана стена“). Ту је приказана читава поворка богова и богиња; две богиње у центру на двоглавом орлу, чије две главе ничу на једном истом врату. Ово је нов облик који ћемо често сретати на истоку. Ова слика потиче из г. 1350—1250 пре Христа.

Осим тога двоглави орао налази се и на Хетитским печатима, понекад заједно са грифонима.

Хетитски двоглави орлови јављају се као први доказ утицаја азијских верских символа на народ индоевропског порекла, настањен у Малој Азији. Али после тога у историји двоглавог орла ствара се велика провалија: он дрема у дубинама Азије и не јавља се никако на европском земљишту. Римљани па и остали европски народи служили су се само обичним једноглавим орловима до самог доба крсташких ратова.Тешко је следити међутим историју двоглавог орла у Азији. Ту смо упућени само на поједине случајне налазе и ископавања.

 

.

Двоглави орао први пут код балканских Срба

Интересантно је да се на српском земљишту двоглави орао јавља по први пут на новцу не цара него деспота, и то Јована Оливера. Познат је његов новац с латинским натписом MONITA DESPOTI OLI са лепо стилизованим орлом. Исти деспот Оливер насликан је два пута на фрескама у манастиру Леснову: на једној фресци његово одело као и одело његове жене „царице Марије“ пуно је двоглавих златних орлова на црвеном тлу. Слична дворска одела носе деспот Оливер и његова жена на фресци у капели св. Јована саборне цркве св. Софије у Охриду. Напокон и на ланцу великог полијелеја у Леснову с монограмом деспота Оливера видимо опет истог орла. Деспот Оливер доиста се доследно служи двоглавим орлом који је не само амблем његовог деспотског достојанства, већ у неку руку и његов лични грб.

Уопште од доба прогласа Српског царства скоро сваки великаш носи на своме свечаном оделу „царске орлове“, нарочито ако има високи дворски чин.

.

.

Одело ћесара Гргура Бранковића на фресци у ман. Богородице Захумске на Охридском језеру (1361), зелено одело ћесара Новака и пурпурно ћесарице Кали на фресци г. 1369 у Малом граду на Преспи и црвено одело Остоје Рајаковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду (око г. 1370). И неки деспот Константин (вероватно Константин Дејановић) насликан је на минијатури Еванђелија из г. 1356 у црвеном оделу са златним двоглавим орловима, док његов таст, бугарски цар Јован Александар носи царско одело без орлова. На исти начин приказан је и цар Урош на фрескама, (у оделу без орлова) али видели смо да су двоглави орлови били уобичајени у његовој околини. Њима се служи и краљ Вукашин.

У Маркову манастиру код Скопља, сазиданом од краља Вукашина и његових синова, налази се испред олтара плоча са двоглавим орлом између два лава који има сасвим хералдички облик. Осим тога лепи двоглави орлови јављају се на фрагментима полијелеја с монограмом краља Вукашина: нарочито су интересантни орлови са крстом између глава, у великим колутима.

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380) опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима.

И последњи деспоти из других династија служе се двоглавим орлом изнад својих породичних грбова, као знаком деспотског достојанства: тако је на печату деспота Јована Берислава г. 1505 и деспотице Катарине Баћањи удовице Стефана Берислава, из године 1542.

Двоглави орао под Турцима

 

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне ни после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На „Родословљу српских и босанских краљева“ из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur).

Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као „Племена Немагнића штит“. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је Немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

После тога у Илирском грбовнику Коренића — Неорића 1595 г. сложени грб „цара Стипана Немањића“ обухвата још више грбова него онај у Родословљу; опет је Немањићки орао на почасном месту у срцу грба и опет су његове боје исте; исти су и кринови испод крила. Осим тога велики двоглави орао с ореолима изнад глава и царском круном јавља се као цимер средњег шлема и доминира целом сликом: он пада у очи као славно знамење илирског царства.

Исти орао улази и у сложен грб младог „краља Стипана Уроша“ и напокон јавља се засебно као „Немањића племена цимери“. Осим тога двоглави бели орао са два крина на крилима налази се као украс шлема Лазара Хребељановића. Двоглави орлови јављају се и као грбови породица Кастриотића и Црнојевића. Види се да је састављач грбовника био тачно обавештен јер је њима дао тачне боје: Кастриотићев је орао црн на златном пољу као што то потврђује и Ди Канж за напуљске Кастриоте, а Црнојевићев орао златан на црвеном пољу, као што су га уживали млетачки Црнојевићи.

МАВРО ОРБИН у свом делу КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА послужио се на широко Илирским грбовником, али узевши из њега крст са четири оцила као грб краља Вукашина, није преузео грб Немањића. Само се у комбинованом грбу „цара Стефана Немање“ налази двоглави орао са криновима у центру, и исти орао као украс шлема. Исти сложени грб „краља и цара Србије“ налази се и у споменутом делу Ди Канжа г. 1680.

 

.

Павле Ритер-Витезовић који се толико послужио илирским грбовницима, доноси не само српски грб него и грб „Немањићког царства“ и то на почасном месту, одмах иза грба Илирије. У своме објашњењу он каже:

„Грб царства које је у правом Илирику установио Стефан, прозвани Немањић, јесте двоглави бели орао на црвеном пољу за разлику од Римског западног који је црн на златном, римског источног који је златан на плавом и Московског који је исто златан на црвеном пољу. Стефан је основао Рашко царство да би у њега пренео источно: и поставивши краљеве, прозвао се цар Рашке, Грчке и Бугарске. Са обе стране орла виде се златни кринови под раширеним крилима, додати ради сродства с краљевском крвљу Француске. Ово беше породични грб Немањића“.

Кнез Милош враћа двоглавог орла

Србија кнеза Милоша потпуно се одлучила за крст с оцилима који је постао признати грб Кнежевине.

Тек кад је Кнез Милан почео да припрема проглас Краљевине, јавила се мисао да се државни грб улепша и повећа. У томе је Милана много помагао наш историчар Ст. Новаковић, онда министар просвете и црквених послова. После проглашења Краљевине 22 фебруара 1882 издат је 20 јуна и. г. и нарочити Закон о грбу Краљевине Србије, примљен у Народној Скупштини.

Први његов члан гласи:

„Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије ’бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста’. Чл. 2: Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем коме се на врху налази краљевска круна. Чл. 3: Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарског савета и чуваће се у министарству правде“.

Тај нацрт био је утврђен тек 7 октобра 1882 као оригинал грба Краљевине Србије. На томе нацрту су потписи — претседника мин. савета М. Пироћанца, мин. просвете Ст. Новаковића, мин. финансија Чеде Мијатовића и др.

Двоглави орао за време Југославије

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, проглашено 1 децембра 1918, изазвало је потребу стварања нове заставе и новог државног грба. О застави било је већ уговорено на Крфу г. 1917, а почетком г. 1919 обнародована је у Службеним Новинама уредба Министарског савета о новом грбу, са великим цртежом израђеним од архитекте Пере Поповића. Нашло се сретно решење: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. Текст ове уредбе пренет је у Видовдански устав 28 (15) јуна 1921 као члан 2, који гласи:

„Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су : бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку.

АЗОВСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ
.
Ова икона, иако слична сличним светињама Мајке Божје, настала је у част битке против Турака како би се показало следбеницима православне вере колико може бити снажно заштитништво Богородице. Битка је трајала од 1735. до 1739. године и одвијала се на Азовском мору, што је допринело имену чудесне иконе.
Икона Мајке Божје била је у многим биткама где је служила као талисман. Познато је да је Госпа била заштитница руских војника у смртоносној битци на Азовском мору. Иконописац је на платну приказао Дјевицу Марију, са малим Исусом, а у позадини се види  ДВОГЛАВИ ОРАО.

 

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

ИЗВОР:

Catena mundi – Издавачка кућа

Извор:

https://catenamundi.rs/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Вандали, неправедно оптужени

.

ВАНДАЛИ се  у историјским хроникама појављују под разним именима: као Виниди, Венети, Хенети и Венди. На обали Балтика имали су своје краљевство од 405. до 470.г. По легенди, Јафетов унук био је принц Свево (Суево, Саво), краљевић што је владао пространством од реке Елбе до обала Балтичког мора. Његов син Вандал, епонимни отац народа, владао је земљом између река Треве и Висле. Ово је област данашње северно-источне Немачке, савезне државе Макленбург-Ворпомерн са центром у Шверину. Вандали су, живећи у заједници са другим племенским групацијама од Лабе до Одре, описивани као ВЕНДИ (Лужички Срби) – Бодрићи, у Ајнхардовом ,,Животу Карла Великог”. Франкелијус пише да је њихово име настало од глагола обтрити (оштрити) те је правилно име овог вендског народа Оштрићи или Оштривојевићи.

Вандали звани Сораби

Мавро Орбини, у ,,Краљевству Словена” сматра их Словенима, одбацујући њихово теутонско порекло. Против теутонског порекла Вандала сведочи језик и писмо Венда које није германско. Забуна долази отуда што су Вандали често узимали германска имена а Германи вандалска. Ослањајући се на старије изворе, превасходно ,,Историју Вандала’’ Алберта Кранција, дубровачки историограф пише:
Вандали и Словени су један народ, називани тако по реци где су живели. Преци Словена раселили су се по читавој Европи. Вандали нису имали једно већ неколико различитих имена и то: Вандали, Венеди, Венди, Хенети, Венети, Винити, Словени и, најзад, Вали“. Од словенских вођа, Орбини наводи Радогоста (Радигаста), Рајмира, Санкоа, Одоакара (Одокара) и друге вође чији су подвизи описани у различитим књигама.
На лош глас у светској историографији Вандали су дошли, како закључује Тери Џонс у ТВ серијалу о варварима, емитованом на станици Историја, само због тога што су, под Одокаром, краљем Вандала и Алана (Реx Аланорум ет Вандалорум) се усудили да одсвирају крај Римском Царству. По свему осталом, Вандали се нису пуно разликовали од Римљана – напротив, Џонс наводи њихов висок културно- цивилизацијски ниво.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

У СВЕТОМ ПИСМУ – ОДОБРЕН ГЕНОЦИД

  • У СВЕТОМ ПИСМУ – ОДОБРЕН ГЕНОЦИД

    .

    Резултат слика за ИСУС НАВИН УЛАЗИ У ХАНАН

    .

    Светска академија науке и уметности „Никола Тесла“ у Београду вас овај пут, захаљујући истраживањима чланове Академије о светским збивањима – узроцима и последицама, обавештава да су садржаји „Библије“ („Старог завета“) невероватни, јер у њима постоје наводне одлуке Бога да се неки народи истребљују, а да се њихова културна баштина потпуно уништи, те да се на земљу истребљеног народа насели други – одабрани народ (,,одабран” од Бога).

    Наравно, оваква збивања су обавиле европске колонијалне државе у Америци, Африци, Аустралији, Азији, па и у деловима Европе – кад су Европљани убијали стотине милиона Индијанаца, Африканаца, Индуса, Аустралаца, Руса, Срба и других народа, а све то, најдетаљније, одобрено у „Старом завету“ – невероватно. Прилажемо вам део рада Академије „Никола Тесла“ о томе и сложићете се да би „Библија“, с те тачке морала да се простудира у свим друштвеним и верским наукама.  

           . Мојсију је Господ говорио,

            Говорио у Моавској равни,

            А то било на реци Јордану,

            Баш у правцу дивног Јерихона:

    51    „Синовима Израиља реци:

            ‘Кад пређете ову реку Јордан,

            И уђете у земљу Хананску’“,

    52    „’Испред себе прогоните народ,

            Становнике земље истерајте,

            Све идоле да им изломите

            И ликове њихове ливене,

            Све висине обор’те њихове“.

    53    „’Ви ћете им земљу заузети,

            А ту земљу ви ћете населит’,

            Јер ту земљу вама сам даров’о,

            Да би она само ваша била’“.


    Невероватан садржај у Светој књизи. Ово је могла да буде „оправдавајућа“ полуга за обављање злочина геноцида над народима свих континената, који су спроводили Енглези, Французи, Шпанци, Белгијанци, Немци и други германски и романски народи Европе. Успут су уништавали и културну баштину народа које су истребљивали: у Америци, Аустралији, Африци, Азији, на отоцима, па и у Европи – првенствено, истребљивање Руса и Срба и њихово претварање у друге народе (неруске и несрпске). Наравно, убијани су  људи у броју од стотина милиона, те је вероватно – да су се извршитељи тих геноцида и етногеноцида могли ослањати на овај садржај „Старог завета“ и правдати се да одабрани владари и одабрани народи могу обавити истребљење других народа! Јер то одобрава и Господ Бог!

    Ево оригинала из „Библије“ („Стари и нови завет“), преводилац Лујо Бакотић, Издавач „Метафизика“, Београд, 2003, стр. 113: „50 Господ говори Мојсију у Моавској равници на Јордану, према Јерихону и рече“:

    51 „Говори синовима Израиља и реци им: ‘Кад пређете преко Јордана у земљу Хананску’“, 52 „’Отераћете испред себе све становнике те земље, уништићете испред себе све камене идоле њихове и све ливене ликове њихове, и оборићете све висине њихове’“, 53 „’Ви ћете заузети земљу и населићете се у њој; јер сам ја ту земљу ваама дао – да буде ваша’“.

    Наравно, у „Библији“ нема објашњења зашто је Господ казнио тај народ у Моавској равници, осим изношења да нису поштовали Бога који се обраћа Мојсију, него су имали своје друге богове. Ово „објашњење“ за „оправданост“ геноцида, рецимо над Индијанцима у Америци, могло је код европских колонизатора (извршилаца геноцида) бити велики подстрек, јер су Индијанци и сви други народи ( жртве), имали другу религију, а не хришћанску као Европљани.

    Молимо Вас,

            Овој податак сачувајте, јер је планетарне вредности. А у својој средини, упознајте са њим: научнике, научне установе, државнике, књижевнике, студенте, новинаре…

            С поштовањем,

            Алекса Мрђен, председник Академије и светски визионар.

    СВЕТСКА АКАДЕМИЈА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ „НИКОЛА ТЕСЛА“

    11000 БЕОГРАД, Змај Јовина 15

    Бр. 9/2019,  15. септембар 7528 (2019)

    slobodan jarcevic <vladaukninu@gmail.com>

     

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off