ĐORĐE KASTRIOT  ili  Skender-beg

Engleski istoričari  su u “Enciklopediji Britanika” eksplicitno zapisali:

“Đurađ Kastriot  ili  Skender-beg  je  srbskog  etničkog  porekla”

Sa preranom i misterioznom smrću cara Dušana Silnog (1355) dolazi do dinastičkih sukoba i borbi sa srbski presto između Dušanovog sina Uroša i Dušanovog polubrata Simeona (Siniše). Nadvladao je Uroš, i njemu je pripao srbski tron na Saboru u Skoplju 1537. godine. Do tada je centralizovana i jedinstvena srbska država pod mlitavom upravom nesposobnog cara Uroša počinje da se cepa na teritorije i oblasti kojima vladaju najmoćniji i osioni velikaši.

Još za Uroševe carevine, u prvi plan izbijaju Mrnjavčevići koji su vladali u krajevima današnje severne Grčke i najvećeg dela Južne Srbije (Maćedonije).
Braća Jovan i Konstantin Dejanovići (nećaci cara Dušana) upravljali su istočnim delovima Južne Srbije (Maćedonije). Vuk Branković (zet kneza Lazara) držao je Kosovo i Metohiju, sa centrom u Dreničkom kraju.
Središnim delovima Srbije (oko Morave) gospodario je knez Lazar Hrebljanović. Preko žene, kneginje Milice bejaše on u daljem srodstvu sa Nemanjićima. Jer, otac Milice, Vratko je unuk Dimitrija, koji je opet sin Vukana i unuk Stefana Nemanje.
Na severu Srbije, oko Braničeva i Kučeva, vlast su držali braća Rastislalići. Oblasti od Rudnika, Drine i Kosova, sve do mora, bile su pod upravom najpre velikaša Vojislava Vojinovića, a posle njegove smrti, sinovca mu Nikole Altomanovića.
Zetom i znatnim delovima sadašnje Albanije, gospodarili su od 1360. godine Balšići, ukupno oko 60 godina. U preostalim delovima Albanije gospodarili su polunezavisni lokalni moćnici. Na početku 15. Veka, među njima se ističu dinasti iz porodice Dukađin i Musaki na severu, KASTRIOT u srednjem i Arijaniti u južnom delu Albanije. Region pod upravom KASTRIOTA (pravoslavnih Srba) bilo je mesto Kroja sa širom okolinom, dakle sadašnja centralna Albanija.
Ivan Kastriot bio je neprikosnoveni gospodar ovog kraja. Žena mu beše Vojislava (Da li je uopšte neko čuo da se neka Šiptarka zove Vojislava?).

Njihova četiri sina su: Staniša, Repoš, Kostadin i Đorđe ili Đurađ (znači sve čisto srbska imena).

more »

Istorijske i društvene okolnosti djelovanja SRBA KATOLIKA

.

Fotografija sa bloga:

http://hrvatskiguslar.blogspot.com/2009_02_01_archive.html

.

Političko-istorijsku raspravu KATOLIČKI SRBI prof. dr Lazo M. Kostić objavio je 1964.g. u Torontu , u izdanju kanadskog ogranka Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava”. Ona predstavlja iskreno i sentimentalno iskazivanje postovanja prema svim srpskim patriotima katoličke vjeroispovijesti , koji su prezreli sve primamljive ponude, prevashodno austrougarskih vlasti da na osnovu svog religioznog opredjeljenja i eventualnog odričenja od spostvenih nacionalnih korjena postižu najviše državne i društvene privilegije. Mnogi su bili kažnjeni, zatvarani, gonjeni, ali se od Srpstva nisu htjeli odvajati, niti ga negirati.

Prof. Kostić : ,, Ja se imam kao dijete divio: u njima sam gledao apostole, patrijarhe, tribinu. Svaki mi je izgled beskrajno velik, nedostižan. I sretan sam što mi se na kraju života pružila prilika da im se u ime Srpstva malo odužim: da ih spomenem, da ih otrgnem iz zaborava, da im izrazim posthumnu zahvalnost. “

Istorijski, Srpstvo je tjelesno integrisano sa pravoslavljem i njegovim specifičnim izrazima, koji sadrži državotvornu komponentu, a naziva se svetosavljem. Pravoslavlje je dalo najviši doprinos održanju srpskog naroda i vijekovima je napustanje pravoslavne vjere značilo i raskid sa srpskim nacionalnim bicem.
Katolici su postajali Šokci, Bunjevci, Latini, a sada Hrvati; muslimani-Turci a sada Bošnjaci, neki i Goranci; komunistički ateisti Crne Gore su se napuštaju pravoslavci odrekli i srpstva, ai makedonski Srbi su preko komunizma utopljeni u vještačku makedonsku naciju, koju pored Srba čine i Bugari, stari Slovenski doseljenici, Cincari, Vlasi, Romi …

Kod priprostog, neobrazovanog svijeta identifikacija Srpstva i pravoslavlja bila je gotovo apsolutna. Među tim, u spisima iz XVII i XVIII v. Brojna su svjedočanstva io Srbima katoličke vjere koji su sacuvali svoj nacionalni identitet, a Bunjevce i Sokce su austrijske vlasti i zvanično nazivali katoličkim Racima, što znači Srbima . Na hr vikipediji to ne spore, da su nazvani katoličkim Racima, samo kažu da se to odnosi na Hrvate! Eh, a što ih onda nisu zvali Hrvati? Zašto katolički Raci, a pravoslavne ne zovu pravoslavni Raci? Zato sto su iste narodnosti racke, tj. srpske, razlicite vjere, zato to katolički, da ih razlikuje od većine, pravoslavih Srba, jer besmisleno bi bilo govoriti katolički Hrvati kada istorija za neke druge i ne zna.                      Racisu ih zvali zbog njihove srpske prapostojbine Raške .

Istina je ta – da se pravoslavlje kod prostog naroda identifikovalo sa srpstvom, ali razlog je samo taj što kada su dosli Turci, dosla je i nova vjera, i prelaskom na novu vjeru prestajali su neki biti Srbi, jer su se odrekli svog identiteta, ( iz predturskog razdoblja svi katolici i bogumili Bosne i Hercegovine su sebe nazivali Srbima )

U 16., 17.i 18.v. današnja Slavonija se po Srbima nazivala Rascia , sto svjedoči i brojne geografske karte iz toga vremena, dok je Slavonija tada bila predio oko Zagreba, a južno je bila Hrvatska; južno pak od te Raške je bila Bosna.

Joannes Janssonius, karta Rascie iz 1636 , Amsterdam

more »

Др Олга Луковић Пјановић:

“Сва Грчка звала се најпре Пелазгија. Што се тиче Пелазга, готово свестрано се прихвата, да je реч о српским племенима, тада раширеним по целој Грчкој.

Да кажемо коју реч о српским племенима на Пелопонезу, која су била присиљена, да се повлаче пред новоствореним народом Грка.

Што се тиче древних Тројанаца, према Страбону, они су били делимично Срби, а делимично Грци. Ово тврђење је усвојио и руски историчар Михаило Ломаносов, а и Дубровчанин Мавро Орбини. Уистину, као што су Грци мешавина Срба и Крићана, тако исто су Тројанци мешавина Срба и крићанских колониста на малоазијској обали. Тако научни ауторитети добро упућени у све, што ми овде излажемо тврде, да је српски песник древног Дубровника с правом и на основу аутентичних документа певао:

“При мору украј српских страна,
у пржинах пуста жала,
Лежи Троја укопана,
од грчкога огња пала…”

Песник Иван Гундулић је, наиме, добро знао, да узрок Тројанског Рата није била “лепа Јелена” већ судар између Троје и погрчених Срба за господство над Егејским Морем.

Песник, или песници “Илијаде” успели су, да кроз песму присвоје за Грке и Микенску културу и град Троју… На жалост, “Илијада”, упркос хиљадама анализа, никад није анализирана са становишта једне неопорециве историјске истине, при којој би се узело у обзир суделовање античких Словена у борби…

Део Пелашких племена се, пред најездом Египћана и касније створених Грка, иселио на територију данашње Палестине, која је по њима добила и своје име.

ПЕЛАЗГИ-ПЕЛАСТИ-ПАЛЕСТИ-ПАЛЕСТИНЦИ-ФИЛИСТИНЦИ…

more »

ИЗВОРИ  ЗА  ЗАЈЕДНИЧКУ ИСТОРИЈУ  СРБА  И  РУСА

( Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на III Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури,

одржаном у Петрограду, 12-14.05.2010. године)

Извoри зa дрeвну зajeдничку истoриjу Србa и Русa су брojни и бoгaти, aли нису joш дoвoљнo сви истрaжeни. Пoштo су дeлa нaших aнтичких писaцa углaвнoм уништeнa у срeдњeм вeку, ми смo принуђeни дa упoтрeбљaвaмo грчкe и римскe писцe, кojи су нaжaлoст, цeнзурисaни тaкo дa ми нeмaмo њихoвe oргинaлнe списe. Пoсeбни прoблeм прeдстaвљa грчкo jeзичкo нaсиљe jeр су Грци прeвoдили стрaнa имeнa, пo смислу, нa грчки jeзик. Прeвoдили су и имeнa стрaних влaдaрa и вojскoвoђa сa кojимa су били у дoдиру. Кo дaнaс мoжe дa прeпoзнa имe Вojислaв пoд грчким прeвoдoм Стрaтoклeс или Дoбрoслaв пoд грчким прeвoдoм Aгaтoклeс. Свe oвo увeликo oтeжaвa истрaживaњe aнтичкe истoриje oд стрaнe србских и руских истрaживaчa.

У писaњу имeнa мeстa, нaрoдa или плeмeнa, oпштe узeвши, дaнaс сe пoштуje грчки прaвoпис тaкo дa ми у мнoгo случajeвa имaмo пoгрeшнo нaписaнo имe нa сaврeмeним свeтским jeзицимa. Тo je бaш случaj кoд писaњa имeнa Србa и Русa.

Папа Пиус Други записао и 15. веку следеће: “Ова имена као што су Трибали, Трачани, Дачани, Гети и Илири су само посебна имена за Србе.”

more »

TESTAMENT ALEKSANDRA VELIKOG

Original teksta testamenta Lesandra Makedonskog  Srbima (i Mesagetima) nalazi se na kamenoj ploči crkve Sv Jeronima u Pragu, ali nije dostupan javnosti. Istraživačkim trudom Milenka Nikolića pronađena su četri stara dela, u kojima je ovaj kuriozitet opširno opisan, a koji je M. Nikolić objavio pod naslovom „Testament Aleksandra Velikog“.

Jedno od ovih dela je Crkvena istorija gornjolužničkih Srba, objavljena 1767. u Budišinu, koja sadrži kratak tekst čiji početak glasi:

Mi, Aleksandar, kralj Filipa u Makedoniji, u kneževinama prvenstveno, osnivač carstva u Grčkoj, sin velikog Jovana, opunovlašćen kroz Rektanab, Bramane i drveća, takođe sunca i meseca poštovalac, uništitelj persiskog i medskog carstva, srca najvećeg svetskog od početka do propasti, od podne do ponoći. Poštovanoj srpskoj istoriji i jeziku…

U daljem tekstu odaje se priznanje Srbima i namenjuju im se oni koji će im služiti?

Iz ovog teksta nameću se dva pitanja, koja su naravno popuno nezavisna od truda M. Nikolića. Prvo je opšte zajedničko ime Srbi koje nije postojalo u Lesandrovo vreme, a drugo akcenat na „slugeranstvu“ (cinična verzija?), što stoji u potpunoj suprotnosti sa Lesandrovom ličnošću i delom.

Nekanonski spisi Svetog pisma započinju sa delima Lesandra Velikog, koje Kuran takođe priznaje, jer, on prethodi Hristosu sa svojom humano-univerzalnom idejom slobode, bratstva i jednakosti među ljudima. Lesandar je prvi vladar naše planete koji je sili podredio čovekovo pravo na egzistenciji, o čemu svedoči tolerancija vera i običaja vojnički poraženih naroda.

Za njega je ljudska veličina bila u vrlini, koju je shvatao kao dužnost, koja uzdiže čoveka iznad telesnosti. On sam o tome svedoči u jednom pismu Aristotelu u kome doslovno kaže „…da bi više voleo da sazna duhovni zakon vaseljene i tajnu sveta i života, nego vasceli svet da oružano pokori“.

Bio je veoma obrazovan čovek. Dao je da se na stenu kod Ninive ukleše tekst „Zakona ljudskih“, poznat kao Smaragdna ploča. Omiljena literatura mu je bila Ilijada. Svirao je na liru, kao Ahil pre njega i Skenderbeg posle njega. U ophođenju je bio vedra duha i lakonske misli. Na prigovor Aristotelov da će se izgubiti u dalekoj Aziji bez mape, odgovorio je da su se mornari oduvek orijentisali po pticama. Kada mu je Parmenid predložio da primi ponuđeno Darijevo zlato, rekavši da bi on uzeo to zlato da je car, Lesandar mu je odgovorio da bi i on uzeo zlato da je Parmenid. Od svih bogatstava koje je u Makedoniji razdelio drugima, pred polazak na Istok, za sebe je zadržao samo „nadu“.

Lesandar je izvršio reformu dotadašnjeg kalendara, koji su Lagići kasnije preneli u Egipat, a Kleopatra naložila Sozigenu da izradi za Cezara, nama danas poznat kao julijanski, a njegova korekcija kao gregorijanski. Takođe je formirao univezalno kulturni centar u Aleksandriji i prvi otvorio uporedno polje proučavanja ljudskih kultura.

Izvor: SVETLICA – br 11, april 2006.

more »

,,СРПСКА АЛЕКСАНДРИДА“
Роман о Александру Великом

У хрватској средњовековној књижевности сачувана су два превода овог романа. Писани су „босанчицом“, један на чакавском наречју (из половине XVI века), Други, на штокавском.

Оба су преводи црквенослoвенског-српског изворника који је у Русији добио назив „Српска Александрида”. Језик се у том изворнику називао српским, па су тај назив задржали и хрватски преводиоци.

И дубровачки песник Иван Гундулић спомиње Лесандра Србљанина, а Александрову повељу, којом је он Словенима (српским племенима) поделио нарочите повластице, које Чеси и Пољаци помињу већ у XIII веку, спомињу и историчари Мавро Орбин и Андрија Качић-Миошић у ,,Разговору угодном”.

Својим карактером пучке књиге роман је био близак народној психи, па је деловао и на народну усмену књижевност.

Неке од трагова у нашој народној књижевности забележио је Стојан Новаковић. Тако епизоду с путовањем војске „тамним вилајетом“ по ситном камењу које се касније показало као драго камење биљежи Вук у ,,Рјечнику” уз назнаку „Тама“, а другу варијанту те згоде забиљежио је Н. Дучић у Црној Гори. Исто тако често се јавља епизода с бесмртном (живом) водом, па она о Дарију итд. У ,,Свадби Душановој” његова се изабраница зове Роксанда, име зацело преузето из романа о Александру.

Због дифузног стања традиције романа неке епизоде нису у рукописима посве јасне. Занимљиво је да често наши стари преводи дају објашњења за нејасноће у грчким текстовима.

Тако није баш разумљиво због чега Александар убија свог оца Нектанеба гурнувши га у провалију, док му овај тумачи небеске појаве. Објашњење које се понекад наводи да га убија зато што Нектанеб не зна земаљско а тежи дознати небеско, није баш прихватљиво.

Код Стојана Новаковића налазимо посве друго и много логичније објашњење које не баца тако ружну слику на Александра:

Александар пита Нектанеба да ли зна од кога ће умријети. Овај одговори да ће умријети од свог чеда. Да га не би утјерао у лаж, Александар гурне старца у провалију и тиме се, дакако, на помало едиповски начин, пророчанство испуњава.

На гозби код Дарија, Александар сакрива у недра златне чаше, којима се наздравља.

У грчким се преводима не види смисао овог типично фолклорног мотива, али се он открива у нашим рукописима:

током бега из Даријева града, Александар тим чашама поткупљује стражаре на улазним вратима, и тако успијева умаћи потери.

,,О Лесандро Србљанине, врх свих цара царе славни …”

( ГУНДУЛИЋ ИВАН, 1589-1638 )

.

Срби у војсци Александра Великог из књиге ,,Србска Александрида”

.

Роман о Александру Великом је прерада историје његових ратова, али прерада у којој је од иначе легендарне личности маћедонског краља направљена фантастична фигура. Роман је био преведен на наш језик у XIV веку и налази се у три верзије, у глагољској, ћирилској и у босанској ћирилици. Роман је веома дуг, износи преко сто страна.
Ми доносимо одломке из верзије која је најближа чистом народном језику.

(У почетку се прича Александрово рођење, затим његово детињство. Још као дете он је укротио неког чудног коња.)

Инигдо тудије дојде к Филипу цару говорећи: „Да знаш цару у свирепицах1 твојих коњ чудан родил се је, чуднији од всих коњи инакије: 2 у њега е волуја глава, и на десној бедри рози за ушима јавили се бише“. Филип рече њега довести и рози ки му биху изресли меју ушима колико лакат, почуди се и рече гвоздену град учинити; и ке на смрт осујеваху, пред њега метаху. И нигдор не смијаше ка коњу приступити ни из далека на њ гленути. Александар често прихојаше к њему, и коњ всаку одметаше срдитост, тих ка Александру рзаше и кротост всаку Цару свому указоваше. Александар га једном руком прозором за ухо ухиташе, он му се приклањаше како јунац јарму. И то видив Александар обломи кључ и к њему улизе и оседла га и уседе на њ и на коњски тек3 појаха. И витези мацедонски на коњском теку течаху и с високе полаче цар Филип гледаше и смишљаше всакога јунака потечење4 и липо на коњу сидиње. Александар брзо из града царскога на волуји глави изјаха и видивши вси мацедонски витези седоше с коњи и поклонише му се како цару и чујаху се гледајући мештриво5 витеза сидиње на волуји глави. И к потечишћу6 на њем пријаха и од всих витези брже потече и всакога коњ беше назад остал а њега с великом силом једва устави с честими извори. И ту град сазида и нарече му име драм, јере по србском језику потечишће.

И тому цар Филип почуди се, брзо дитића потечење на неучном коњи видив рече:
„Тешко приближајући се мацедонијској земљи, јере од оштра меча Александрова паду се и од Мацедоњан попрани7 буду“.

И к Мацедонинам насмијав се рече:
„Јере у прилику Ирааклија витеза талијскога, видих Александра данас текући на вологлаву коњу“.

(После овога Александар односи победу на олимпијади. Затим прима владу. У томе му персиски цар Дарије затражи да се покори његовој власти. Александар то одбије. После тога Александар осваја Солун, Атину, Рим и многе чудне земље у којима наилази на звери са људским главама или на бића са две главе, на гвоздену гору, на дивље крилате жене. Све их побеђује. Затим осваја Египат и Троју, a Јерусалим му се преда. Полази на Дарија, побеђује га у великом боју и заузимаВавилон (Бабилон), где наилази на огромно богаство.)

,,Од Бабилона, Александар у Бабилон појде. Грајане бабилонски на петнадесте мил не даваху Александру близу прити: толико бише Бабилон велик, колико рика Епрат посрид њега течаше, непреходна соушти и гди из града истикаше и ту на коњих ју гажаху. Александар више града с војсками ста, водовају по сриди војски копати заповида проту рици ширрку. И вједну ноћ благ дан велик у Бабилони би, и жртву богом својим чињаху и вси у црикав Аполонову сабрани биху.

Александар в ту ноћ с војсками дошад и рику Епрат(Eufrat), у поље обрати и водовају ричном у град улизе. И не могаше пријати га и огњем рече важгати га. Бабилоњане то видивше ка Александру, молећи се вапјаху:
„Помилуј нас мацедонијски Александре, всега свита царе, персидски господине“.

Тада Александар огањ рече угасити. И тада поклонише се њему у Бабилони и прославише Александра цара и дари њему чудне донесоше и многоцине, даше њему злато Даријево, ко бише ту, дви тисући таланат и пет сат коњи зобних Даријевих и сто лавов у златих веругах, и тисуће пардусов9 ловних и сто фарижев10 арапских, ки биху бољи од всих коњи земаљских. Изнесоше њему дви тисући здилa златих на столих Даријевих, изнесоше њему дви тисући рогов слонових златом окованих и великим бисером и многоцинним камињем и тисућу поти извајанех от различнијих камен много цинних. Изнесоше њему десет тисућ оружја, камињем и златом украшено; изнесоше њему десет тисућ хаизамa коњских ке биху од рибе, по ких гвозде сићи не море; изнесоше њему крзно Стерстена цара персдскога, ко бише од змијевих очију с многоцинним камињем; изнесоше њему винац Санхоза цара, ки бише бил всему свиту цар; изнесоше њему трпезу од самфира камена Дарија цара персидскога: када на њеј јидише, никадар зловољан не бише. И ту Александар ста у Бабилони петдесет дан Дарије цар чу, јере пријаше Бабилон, жалости велике напуни се и рече: „Оневољни ја, Дарију како всега свога улиших се у животи мом и како силни бог небески чињах се, а сада ни чловику земаљному достојан бих; један од малих царов силу моју разби и царство моје затрше. Ја, невољни Дарију, чест моја прво к мени насмија се, а на покон горко к мени озри се.15 Да по истини добро је рекал ки в рику сијут16 с радошћу, а то неправадно, с плачем и жалошћу пожању. Велики в мудрости цар јеврејски Соломун у писми свом рече: ки с радошћу ва зимају туја, ти са жалошћу своја дају. И ја многа туја вазех с радошћу, а сада својих улиших се са жалошћу. Да боље ми бише на боју од Мацедоњан убијену бити, него ли зло живући Персидом царствовати. Персиди много литa харач од Мацедоњан вазимаху а сада главами својими Мацедоњам плаћају“. И то Персиди чувше цара свога тишаху говореће: ,,О велики цару Дарију, великим карабом велика падења јесу и велици витри дрива велики поламају, мала слаба находећи поминују. Тако царство мнозими људи здржи се, како и море уздржи се мнозими слапи, и тако усилно јавља се оним ки пливају в мори. Да не тужи за то, цару. Вчера нас Александар разбилје, а ми јутри њега убијемо; не мало бо се имају подвизати силни персидски витези о својој башћинској земљи.

(Дарије се повуче са војском, а Александар оде сам да га уходи. Тамо га познаду и у мало га не убију, те једва побегне. Дарије позива у помоћ индиског цара Пора. У новом боју Дарије је рањен, позива Александра и даје му своју кћер за жену и са њом свој престо. Одатле Александар одлази на Креза, па опет на дивље жене, и понова на неке фантастичне зимље.)

И од туда устав шесдесет дни ходише наприда и земљу пишћену19 најдоше, и мрави в земљи тој такови биху, да један од њих коња подхитив ва утлину20 утечаше. И тако Александар сламу донести рече и на утлинах поставити и запалити. И ту их много изгори.

(Долази у Царство Кепеца који се зову Питици.)

И Питиково царство прешад, на поље дуго и широко дошадше, и језеро бише на пољу том бистро и слатко вело; образ чловичаски од злата излијан на крај језера оног сташе.
И то поље бише пуно чловичаских кости мртвих. Александар на коњи ка образу оному потече, слова грчка на ступу том најде говорећи:

„Чловиче, ако гдо на исток хоће појти, до овди дошад опет се врати, јере не мореш даље појти. Ја јесам Санхоз, ки всему свиту цар бих, и крај земље хотих видити и с војском великом на ово поље дојдох, и усташе на ме дивљи људи и војску моју разбише и мене на пољу овом убише“.

И та слова Александар прочтив и убоја се како да Мацедоњане тога не прочту: поставу злату взам и тило Санхозово загрну и ту станом ста. Мацедоњане упрашаху га, ча писмо златога образа каже? Он рече: „Слатку земљу и пићну каже нам наприда“. И то говорећи мамљаше их. И тако два дни од миста тога прошадше и ка гори никој дошадше падоше и људи дивији в гори тој видише, грде никако и страшне гледањем, три сежани, всаки дуг, космати вси. Војску гледајући не бигаху. И то Александру казаше. Александар појде их видити; и види их одмиста на мисто преходећи, страшно војску гледајуће. И убојав се Александар рече:
„Ово су људи, кojи нeкада Санхоза убише“.

И то рек војски рече всој оружати се, и табор велик пред војском рече учинити. И једну жену вазам к људем дивљим појде и к једному од њих жену посла. Жена близу њега пошадши седе. Он притиснув ју наче јисти. Жена гласом великим звапи; војници Александрови потекоше и изручише ју и чловика дивега копем удрише. Он великим гласом вриснув жену пусти. Глас његов чуше диви људи, толико их много наскочи на Александрову војску, колико им числа не бише; дривем и камињем они војску убијаху. Александров пук внутар у табор вагнаше, докле Антиох са својим пуком присти и тако их прико широка поља опет прегна. Александар на коњи меју ње упаде и једнога од њих за тил 23 попаде и в табор умча. Бише дите од десет лит и више бише од всих људи питомих. И ту уби Александар од њих тисућ тисући, и они убише од Александрових дви тисући војников. И таков закон бише дивљих људи: када кога од њих окрвављаху, издидиху га.

(Затим наилази на псоглаве људe, па на огромне ракове који увлаче коње у море. Долази најзад и ро раја. А одатле оде у тамни вилајет.)

Од рибе велике. И два дни прешад и другога језера дошадше, кога вода слатка бише како захара, а крај језера Александар, хтјeше купати се хотијући. Риба из језера тога на-њ измаши се. Александар видив из језера побиже. Риба тeрајући га усуну се на сухо. Александар врати се и притишће ју и распорију и камен в срци најде, колико гушче јаје и свићаше како сунце и веће. И њега Александар мисто паноса на коњу ношаше посрид војске. И в ту ноћ жене од језера изидоше и около војске ходећи чудними никими гласи липими и жалостними писни, појаху. Њих Мацедоњани слишећи чујаху се.

После овога наилази на кентауре и друга фантастична бића, и све их побеђује. Најзад долази до Индије, где води страшну битку са царем Пором. Ту позива Пора на двобој и убија га. Узима му град и огромно богаство. Одатле одлази на северне народе, и осваја њихове земље. Враћа се натраг и живи неко време у миру, проводећи у разговору са својим старим учитељем Аристотелом.

Најзад га отрује пријатељ љубимац, коме једну жељу није могао да испуни. За њиме се убија и жена му Роксанда.

На самрти Александар каже:
„О сујетнаја славо чловечкаја, како в мале јављајеш и се, а в скоре погибајеши. Добро бо рече реки: „Нест на земљи радост, јеиже не примешајет се жалост, ни јест на земљи слава непреложнаја.“

Izvor: http://www.freewebs.com/omorika/srednji-vek/lesandro.htm

SRBI I SEĆANJE NA POTOP

Da li ste se nekad zapitali zašto Srpska pravoslavna crkva ove godine slavi 7520. srpsku novu godinu ?

Srbi i SPC pamte jedan davni potop koji je zadesio njihove pretke, a preživeli koji su započeli novu civilizaciju, računaju vreme od tog potopa kao svoj novi početak.

Odredjivanjem starosti slatkovodnih i morskih školjki, metodom c14, Američki naučnici Walter Pitman i William Ryan dosli su do otkrića da je pre više od 5.500 godina pre Hrista (tačnije-pre 7520 godina), voda u Crnom moru naglo promijenila salinitet, odnosno da je 5.500 godina p.n.e.  Crno more bilo slatkovodno jezero na oko 50 m ispod današnjeg nivoa. Ovo otkriće objavili su 1997 g. u djelu ”Scientific evidence’‘. Nakon toga i drugi ugledni naučnici potvrdili su ovaj zaključak. Evropski projekat iz 2004. godine, na osnovu proucavanja sedimenata u Crnom moru, takodje je potvrdio ovo otkriće.

Ova činjenica neminovno je za posledicu morala da ima sasvim sigurno jedinstven slučaj na zemji, da četiri ogromne rijeke imaju jedno ušće. Ni na jednom drugom mjestu na planeti četiri tako velike rijeke ne ulivaju se na tako malom prostoru, praktično na jednom mjestu.

Te četiri rijeke su: Don, Dnjepar, Dnjestar i Dunav.

ВЕЛИКА КРАЂА СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

Српски натписи (види се Ћирилица) које су Грци преправљали и хелeнизирали у црквама на северу грчке (Егејска Mакедонија) cамо да би сакрили траг.

.

Врло мало се зна о пореклу Грка, исто тако и о њиховом доласку у Европу и времену тога доласка. Писац једне замашне Историје Грка, Виктор Дуруи каже: у грчкој историји нема ни једног извесног датума пре 776-те године, то јест пре олимпијског времена, пa и од тада све је сумњиво, све до 5. века с.е. (90.1.ст.29).

Још у време Тројанског Рата Јелини нису били овладали Грчком, коју Хомер назива Аргос Пелазиски, а Јелине налази једино у једном делу Тесалије и каже, за Тесалце: “Зову их Мирмидонцима и Јелинима”

Пелазги су сербиски Пелони по којима је Средоземно Море добило своје име – Пелаг.

Пелазги се помињу и као Пелагони, Пелони, Пеласти, Пеони и Панони, што су све имена истога племена, само што се облик имена разликује зависно од језика, места и времена у којем се помиње.

.

Ко су били Пелазги и одакле су дошли у Грчку ?

Hајсажетији одговор на то питање налази се код Дуруиа. Он каже:”То је био један велики народ, Пелазги, који су, како изгледа, прекривали Малу Азију, Грчку и један део Италије, где су оставили свој језик, по којем је уобличен грчки и латински, као и своје богове, које су усвојили Јелини и Италиоти. Најстарије пророчанство у Грчкој било је оно Јупитера Додонског, које Херодот  називa пелазиским.

Према старим предањима Пелазги се деле на мноштво племена, која су, како изгледа, чинила јужно од Дунава, између Јадрана и Црног Мора, три главне заједнице: Илире, Трачане и Пелазге. Ове Пелазге називаћемо јелинским, да би правили разлику од оних што су прешли у Италију.Пелазги су дошли у Грчку са севера и целу је запосели. Хекатеј из Милета је писао да је сва Грчка била насељена варварима, пре Јелина. (86.VII.VIII) О Криту говорићемо посебно у једном другом поглављу, а сада да наведемо само два сведочанства. Херодот каже да је цео Крит био насељен варварима. (39 1 173) Страбон каже да су Пелазги били нa Криту.

Пошто су Пеласти (Пелазги) у Палестини имали назив ‘сераним‘ за господара, мисли се да је од тога настала грчка реч тиран. У Светом Писму се помиње звање “сераним” код Филистинаца (Палестининаца), што је јеврејски облик речи суран. (168.ст.89/90) Суран је једно од имена бога Сербона.

“Стари Грци никад нису били у стању да остваре велику државу ни нацију. То је најпре зато што су велику државу сматрали азијским типом монархије, налик на огромно Персијско царство где се нико међу собом није разумевао, и због чега је пропало; а о грчкој нацији није могло бити говора у земљама где су били већина Српски робови које нису сматрали људима.

Платонова идеја о држави: то је Полис са 5040 становника, који на челу има филозофа, а где су заједничке жене и имања. Број житеља не сме никад прећи горњу цифру, и зато је било дозвољено да се новорођена деца изложе и напусте ако запрети опасност од претераног прираста.
Ово је држава без грађанске слободе, без имања и породице, чији је циљ само усавршавање духа и улепшавање тела, а где је сва власт у рукама мудраца који је сасвим природно, тиранин. Тек Аристотел тражи социјалне законе. Диоген и Кратет, киници, одричу чак и државу и отаџбину, и називљу себе грађанима космоса. Али је интересантно да је Атина, у својим најбољим вековима, била демократија у којој је краљ, Архонт, био више церемонијална личност која се губила у животу и историји иза правих шефова државе, а то су шефови двеју партија, Народне и Аристократске.”
(ЈОВАН ДУЧИЋ)

Грци нису ништа друго до остатци војених чорда асијрских (египатских). које су се, као и Рамзисе у Италији, смешале са српским племенима живећим ту, а тако исто и остатци војених трупа Рамзесових, или Сезостриса II. египатског цара.

more »