Персепољ, Град Небески на земљи

Персепољ, Град Небески на земљи

Персепољ, величанствени комплекс палата који је основао Дарије Велики, грађен током једног века као седиште владе за краљеве Ахеменидског царства и као центар церемонијалних активности и свечаности. Древни Персијанци звали су га Парса, а модерни Иранци Такхт-е Јамшид или „Престо Јамшида“. Изграђен у подножју Кх-Рахмата (Планине милости, или Планине чари), у равници Марв Дашт, 644 км од савременог Техерана.

Дарије Велики, трећи владар из ахеменидске династије, одлучио је да подигне велелепни дворац, Град Небески на земљи, који ће постати обредно средиште огромног царства.  Подизање овог града почело је 518. године пре нове ере. Тада, велико царство Ахеменида простирало се на преко три континента.  Наредио је да се широка тераса једним својим делом усеца у саму планину Кухе Рахмет, Планину милости. Иако су овај град потом градили и Даријев син Ксеркс и Ксерксов наследник Кир Велики, Парса је још увек остала недовршена када ју је уништио Александар Велики 330. године пре нове ере.

Персепољ, величанствена престоница највећег царства које је свет икада видео, данас је шума камених стубова и тераса. Старо средиште Персијског царства, а сада део Унескове светске културне баштине – Персепољ – саграђен је од тамносивог мермера из оближње планине, на огромној пола вештачкој – пола природној заравни. Богатство града се види у екстравагантној конструкцији грађевина, које су инспирисане месопотамским моделима.

Повратак затрпаног царства

.
Након што су уништене 331-330. године пре нове ере, рушевине су остале скривене испод сопствених развалина, док их коначно нису ископали археолози из Оријенталног института Универзитета у Чикагу између 1930. и 1939. године.

Још од Средњег века, европски путници су били задивљени рушевинама овог древног персијског града. Поред сале за гледаоце археолози су, међу осталим споменицима, пронашли и три украшена гроба, степениште Дворане савета и Ксерксов харем. Откривени су камени делови зграде с врло сликовитим, плитким рељефима, који су дали слику религије и друштвене хијерархије Персепоља. Градитељи Персепоља, цареви су династије која је покорила све ране цивилизације Средњег истока, што се може видети на овим рељефима. На њима су приказани припадници 31 народа како одају почаст персијској моћи. Међу овим пораженим народима су Египћани, Либијци, Трачани, Киликијци и народ са Кипра.

Највећа и најсложенија зграда је сала за гледаоце, или Апдана, коју крактерише велика тераса, чија се источна страна наслања на планину, док остале три стране формирају потпорни зид. Тераса има више од 36 огромних стубова, од који су неки и данас ту, а може јој се прићи преко два монументална степеништа.

Уздизање Персијанаца

.
Иран, „Земља Аријеваца“, раскршће је Европе, Азије и Арабије, где се смењују равнице, планине и пустиње. Још пре 1000 година су Аријевска племена Кавказа освојила овај предео.

Постојала су два потпуно независна краљевства, на северу Медско, а на југу Персијско. Медско краљевство је прво почело да показује своју снагу покоравајући јужне суседе и уништивши Асирско царство уз помоћ Вавилонаца 612. г.п.н.е. Међутим, средином VI века почело је драматично уздизање југа, краљевства Персијанаца.

Оснивач Персијског царства, Кир Велики, освојио је Медско краљевство, дошавши чак до данашњег Авганистана, за њим Лидију, краљевину која је владала грчким насељима у Малој Азији, па чак и сам Вавилон. Освајање је било незаустављиво. Победе су се ређале првенствено због надмоћности персијских стрелаца. Киша њихових стрела и јуриши моћне коњице разбијали су непријатеља, избегавајући борбу прса у прса.

Кир Велики је до средине VI века пре нове ере објединио све освојене земље. То је био један огроман посед, који се простирао од Индије до Средоземног мора. Назвао га је Ахеменидско царство, по свом претку Ахемену. Владао је из престонице коју је изградио у Пасагарди.

Кир није био сасвим обичан сурови диктатор, јер је својим поданицима, припадницима разних народа, дозвољавао да задрже своје обичаје и верске установе. Уместо масакра и протеривања, увео је трпељивост.

Краљ над краљевима – Дарије I

.
После његове смрти, царство је имало пар криза под слабијим владарима, али убрзо је дошло до учвршћивања и оснаживања царства, када је на власт ступио још један Ахеменид, Дарије I (522.-486. г.п.н.е.).

У рукама овог цара заправо је било једно светско царство. Да би истакао своју величину, себи је узео титулу „Краљ над краљевима“. Владао је преко сатрапа, намесника који су убирали порез са освојених области, у локалним производима, племенитим металима, а на западу – златном новцу. Златни дарик, назван по цару, постао је међународна валута западног дела царства.

Дарије је заправо основао две престонице. Једна је била Суза, где је смештен центар царске управе, близу успешних градова Месопотамије. Друга, Персепољ, у забаченој равници Марв Дашта у персијској постојбини. Улога овог града је била обредна- да учврсти царско величанство Даријеве Ахеменидске династије, те су се у овој престоници одржавала крунисања царева.

Ова два града, својим путевима стизала су до најудаљенијих делова царства. Такозвани Царски пут водио је од Сарда, близу јонске обале, чак до Сузе, у дужини од чак 2 570 км. Његов источни крак водио је у Персепољ. До те мере је био развијен друмски саобраћај, да су имали курире на коњима дуж главног пута, по принципу штафетног система, са 111 станица за промену коња. То растојање су зато прелазили за само 7 дана.

Обредно срце царства
Дарије је почео изградњу Персепоља, а Ксеркс наставио. Средиште Персепоља је био комплекс дворана и палата, направљен на великој тераси, дугачкој 450 м и широкој 300 м.

Посетиоци су у Персепољ долазили преко широког церемонијалног степеништа. Оно је водило до величанствене Капије свих народа. Са обе њене стране стајао је по један бик висок 5,5 м, од углачаног црног камена. Рогови и папци били су им покривени златним листићима. Два тешка и златом украшена крила капије отварала су се ка пријемној дворани.

Када би посетиоци прошли кроз њена јужна врата, између два крилата бика с људским лицем, нашли би се пред Aпаданом, двораном за царска примања. С три њене стране, степеништа са уклесаним барељефима, односно плитким рељефима, водила су до огромних улазних тремова. Сваки је имао по 12 стубова с капителима у облику двоглавих бикова. Одатле би посетиоци закорачили, кроз 15 м висока позлаћена и посребрена врата, у главну дворану, Aпадану.

Овде се уздизала цела шума стубова, 2 м дебелих, 18 м високих, чији су капители, опет у облику бикова, придржавали кровне греде од чемпреса и кедровине. Дворана је била толико велика да је у њу могло стати чак 10 000 људи. И коначно би посетилац стизао до самог цара на престолу. Врхунац једног величанственог доживљаја, који се сигурно заувек памтио.

Издаја званичника
Фигуре званичника који су приказани на барељефима, првобитно су приказане како корачају према Ксерксу, који седи на свом престолу окружен личним сарадницима, а најстарији син стоји испред њега. Након што се десио дворски преврат, неуспешан додуше, а у њему су учешће узели неки од тих званичника, њихове су фигуре замењене изрезбареним чуварима. На тај начин се народу дало к знању да је цар један једини господар, коме се морају покоравати сви. Изасланици су свакодневно посећивали цара због званичних послова. На рељефима су приказани богати дарови које су доносили цару приликом ових посета. Ту су грбави бикови из Месопотамије, овнови из Киликије, скупоцене тканине из грчких градова Мале Азије, слонове кљове из Етиопије.

Само предводници делегација могли су ући у Aпадану, пред цара. Он сам, како и на приказима, седи на трону с високим наслоном, који се налази на ниском подијуму у центру дворане. Одевен је у раскошну одору, а изнад њега је балдахин, украшен златним крилима, симболом династије Ахеменида. У подножју трона диме се кадионице.

 

 

 

Остале зграде у Персепољу су једноставно распоређене, по основном правилу с главном квадратном грађевином у самој средини. За разлику од камених стубова у ападани, у мање важним зградама они су начињени од дрвета и уметнути у камена подножја са жљебом.

Иза царске позорнице
У позадини ападане била је мала палата, Трипилон, где су примани персијски и медски племићи. Слуге, које би носиле широки сунцобран, допратиле би цара, који је и у овој палати седао на престо, смештен на висок подијум, подупрт статуама покорених народа.

Из Трипилона се ишло у задњи део цитаделе. Овде су били смештени царски харем и ризница блага стеченог у великим освајањима. Дарије, Ксерс и њихови наследници овде су саградили своје приватне палате и уз њих мање стамбене објекте.

Трећи, али једнако величанствени комплекс, био је зидом одвојен од осталих грађевина. Био је то царев ратни штаб, где је цар иступао као врховни војсковођа и заповедник оружаних снага царства. Овај комплекс био је већи, али нижи од ападане. Кров је подупирало 100 стубова, а врата су била изрезбарена приказом цара на престолу, на платформи коју уздижу персијски и медски војници.

Палата и све њене суседне, управне одаје, биле су широко отворене према дворишту, да би цар могао да врши смотру својих бројних ратних одреда.

Гробнице као доказ вере
У Персепољу, зачудо, није било храмова. То никако није значило да није било религије на царском двору. Сведочанство религијских уверења царства биле су гробнице Дарија и три његова наследника.

Гробне одаје Ахеменидских церева урезане су у стену литице код Накш-е Ростама, удаљене 13 км северно од Персепоља. Изграђене су тако да подсећају на палате. На фасади Даријеве гробнице уклесана је равна плоча на којој је приказан „Краљ над краљевима“ кога на огромној платформи носе сви народи на земљи. Дарије стоји с луком ослоњеним на стопало. Врши обред паљења ватре на олтару, а изнад њега лебди фигура унутар крилатог диска, симбола династије и благосиља цара. Ова фигура представља Ахура Мазду, „Мудрог господара“, оличење божанске доброте.

Религија Ахеменидске династије била је посвећена овом општем божанству. Веровали су да је видљиво у облику сунчеве светлости и прочишћавајућем дејству ватре. Обожавање Мазде имало је кључну улогу у схватању управе, јер врховни људи добили су власт од врховног бога, светлости света. Њихова власт схваћена је као његова воља.

Крај у ватри
Ахеменидском цартву највеће проблеме задавали су слободољубиви, бунтовни грчки градови-државе. Малоазијски Грци, поданици Дарија, дигли су 490. Пре н.е. устанак и он је покренуо казнени поход на Грчку. Тада се десила чувена, за Персијанце погубна Маратонска битка, коју ни непобедиви персијски стрелци нису могли спречити. Персијанци су изгубили.

10 година касније, Ксеркс покреће поход на Атину и Спарту. И поново су Персијанци поражени, код Платеје, у Грчкој, код Саламине на мору. Све ове изгубље персијске битке развејале су убеђења о њиховој непобедивости. Наступа знатно слабљење персијске моћи. 465. г.п.н.е. извршен је, како бележе грчки историчари, атентат на Ксеркса. Уроту су склопили царски везир Артапан и евнух Аспамита, главни дворски управитељ, којима је Ксеркс у старости препуштао многе одлуке.

Аспамита је једне ноћи пустио Артапана у царске одаје и овај је цара убио у постељи. Након тога су убице цара убедиле младог принца Артаксеркса да је злочин починио његов старији брат Дариај. Превара је била успешна, јер је лажно оптужени брат погубљен, а како је млади монарх био врло неискусан и плах, Ксерксове убице имале су неко време сву власт у својим рукама. Ипак, након што су сковали заверу и против младог цара, разоткривени су, војска је стала уз цара и везир и евнух су убијени. Тада је промењен рељеф из Aпадане, на коме су били приказани завереници. То је била само прва у низу дворских завера. Дошло је и до великих немира широм целог царства.

Персепољ и рушење царства – Александар Македонски

.

Под влашћу Дарија III, непријатељи Персије постајали су све јачи и бројнији. Тада је на историјску позорницу, у свој својој величини, стао Александар Македонски. 334. г.п.н.е. Повео је војску у напад преко Дарданела. 40 000 људи прешло је на персијску територију и у величанственом низу импресивних победа, Александар је заузео Малу Азију и приобалне земље Средоземног мора.

Персијска војска је била смрвљена. Александар је стигао у Месопотамију, Вавилон је пао, Суза је заузета. Огроман простор пун покорених народа Александар је ослободио дуготрајног и тешког персијског јарма. Македонски војсковођа 330.г. п.н.е. стиже до самог Персепоља. Вођен бесом што је персијска војска палила величанствене грчке храмове, Александар одлучује да спали град.

И горео је Персепољ, престоница ахеменидског царства и један од највеличанственијих градова свих времена. Није био у потпуности уништен, али преживео је само као предстража будућег царства Александра Великог. Тек рушевине цитаделе су се уздизале као споменик древној обредној престоници.

Чак и након 2.500 година, остаци Персепоља још увек изазивају страхопоштовање.

Link:

Persepolj – Carska prestonica persijskog carstva

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Срби са Пелопонеза

СРБИ СА ПЕЛОПОНЕЗА

.
Спарту су делила два српска племена: Језерити и Милинзи, у време кад је Атина била село са старим замком. У време Турака, (бар до 18.века) постоје Језерци, који се помињу као колонија.

Језерити и Милинзи су једина два позната имена српских племена са Пелопонеза. Када је стратег Пелопонеза Теоктист са великом војском кренуо да угуши устанак Пелопонеских Срба против ромејске власти (негде 839-842), успео је да ”покори и савлада све Србе (…) изузевши једино Језерце и Милинге” … Они су живели у околини Спарте, по пристранцима планине Тајгет, на тешко приступачном месту. Када су касније ипак покорени, пристали су да држави плаћају порез, али је та њихова лојалност изгледа била непоуздана чак и наредних стотинак година.
Чисто српска племенска организација на Пелопонезу скоро је уништена у великом царском војном походу 847. године. После тога, још су само Језерити и Милинзи у брдовитим крајевима на самом југу сачували своје Кнезове, али су били под надзором Коринтског стратега. Последња њихова већа побуна везује се за време владавине Романа I Лакапина (920-944).
За време владавине Романа I Лакапина, тачно неутврђене године, у Цариград је стигао извештај стратега Пелопонеза да су се ”Милинзи и Језерити одметнули и да се не покоравају стратегу, нити слушају царску заповест, већ су самостални и самоуправни, нити примају архонта од стране стратега, нити пристају да под њим служе као војници, нити пристају да извршавају икакву другу јавну службу.”
Гушење побуне трајало је од марта до новембра и за последицу је имало да је Милинзима наметнуто плаћање десетоструко увећаних дажбина, а Језеритима – двоструко, у односу на дажбине пре одметања.

Јачањем црквених средишта Патраса и Спарте створени су повољни услови за преобраћање Срба Пелопонеза.
Питање њиховог покрштавања, односно хеленизације, донекле се може наслутити на основу ,,Житија св. Никона Метаноита”, које је написано половином ХII века, два века након смрти светог Никона. У овом раду расправља се о ширењу хришћанства међу Милинзима, највећем српском племену на Пелопонезу. У Житију је територија где су живели Милинзи и Језерци названа ,,земља неверника”.

Једно кратко сведочанство казује да је ток покрштавања ишао веома споро. Наиме, према причи о патрицију који је, негде између Монемвасије и Спарте, купио српског дечака, роба, који је био некрштен, баш као и његови саплеменици, излази да су Милинзи и Језерити у време Лава VI Мудрог (886—912) били још увек пагани.
Занимљиво је да упркос знатним напорима цркве да Србе са Пелопонеза приведу у хришћанство, они нису уродили скорим плодом. Проћи ће више од века после  смрти светог Никона, а Милинзи ће и даље остати верни својим древним веровањима.

Очигледно је да је покрштавање виших слојева Милинга било више него формално. Црква је следила одређени образац који је у оновременој царевини већ био добро развијен. Наиме, примерни хришћани су цркви даривали земљишне поседе (метохе) и тако обезбеђивали да и после њихове смрти црква и даље ужива приходе са њихових имања. Једном покрштени главари Милинга могли су заиста своју верност новом учењу да потврде већим земљишним давањима Цркви. Међутим, већ њихови потомци се овога нису држали, што показује како је хришћанство међу Милинзима заправо било слабог корена.

Земља, која је у свим племенским друштвима сматрана за свету и неодвојиву од племена, није могла бити чак ни продавана а камоли даривана. Једном саставни део племенског имања, а сада под управом манастира, земља је од стране Милинга посматрана као њихова и неправедно отуђена. Зато су често долазили у сукоб са Црквом, а неспоразум око власништва над земљом је увек био суштина спора. Милинзи су давали царству војнике, али све друге обавезе још увек нису прихватали.
Одјек оваквог стања такође налазимо у једном каснијем извору, „Морејској хроници“, где пише да су Милинзи, прихватајући власт Франака, пристали да дају војску али не и да плаћају дажбине или обављају обавезне пољске радове, пошто то нису радили ни када им је владао Василевс.
Све ово доста снажно упућује на претпоставку да су Милинзи, пре свега захваљујући кршевитом Тајгету, сачували, до у позно доба, поприлично широку самосталност, јер се  Царском заповеднику у Спарти сигурно није ишло у кршевити Тајгет да ратује са непослушним Милинзима.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Цар Јустинијан је био Србин

Јустинијан, уље на платну. Уметник: Лазарос Пандос

.

ДА ЛИ ЈЕ РОМЕЈСКИ ЦАР ЈУСТИНИЈАН БИО ЗАИСТА СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА?

…Дакле, археолошком анализом података које је у свом делу изнео Ђорђе Јанковић утврђена је истинитост „Житија Јустинијановог“ и потврђено словенско порекло највећег ромејског владара, цара Јустинијана. Анализом „Житија Јустинијана“, утврдили смо да су имена која се помињу у житију српска-словенска, а да су имена Јустинијана, његове жене Теодоре, његовог оца Сабатиуса, само латински и грчки преводи њихових народних српских-словенских имена…

Већ дуже времена у историјографији постоји полемика о пореклу највећег ромејског владара, цара Јустинијана. С обзиром да потичем из краја где се налази његов велелепни град Прва Јустинијана (лат. Justinijana Prima), у народу познат као Царичин Град, који сам обишао стотину пута, и где редовно водим у обилазак пријатеље који нису из мог краја хтео бих да дам своје виђење тог проблема. Ослонићу се највише на рад нашег археолога Ђорђа Јанковића, који је чврстим аргументима утврдио истинитост податка о словенском пореклу ромејског цара Јустинијана, али ћу изнети и моја запажања која иду у прилог теми, а које Јанковић није забележио

Јанковић је у свом капиталном делу „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, дао кратак одељак из „Житија Јустинијана“ од монаха Богумила[1]. Тај текст у оригиналу је познат као „Живот Јустинијана“ или „Iustinianai Vita“ на латинском. То је кратак текст односно сажетак „Житија“ о животу цара Јустинијана од извесног монаха Богумила из 6. века. Њега је далматинац родом из Шибеника Иван Томко Марнавић (1579-1637) објавио почетком 17. века (1621. године). Иван Томко Марнавић је био католички бискуп и писац историјских дела. Тврдио је да се житије Јустинијана нашао на Светој Гори, у једном српском манастиру, а он је објавио само сажетак тог житија, преводећи га на латински и дајући своје коментаре [2].

Свети Јустинијан Велики

О словенском пореклу цара Јустинијана пре Марнавића писали су и Никола Алеманус, Марво Орбин[3],  Лукаревић, а ту тезу су и касније подржавали енглески историчар Едвард Гибон (1737-1794), немачки историчар Леополд Ранке (1795-1794), француски историчар Алфред Николас Рамбо (1842-1905)[4], амерички историчар и филозоф Едмунд Фиске[5] и др.

Ми ћемо овде дати тај одељак „Житија Јустинијановог“ у целини како би смо касније могли да анализирамо нека од питања из тог одељка, а тичу се наше тематике. Одељак који је дао Ђорђе Јанковић у свом делу гласи:

„Овај спис садржи живот цара Јустинијана, описан језиком и словима илирским, до тридесете године његовог царствовања, од Богумила (Bogomil), свештеника или игумана манастира Св. Александра Мученика у Дарданији, код града Призрена (Prizriena), где је рођен исти Јустинијан, а спис се чува у библиотеци илирских монаха реда Св. Василија на гори Атосу или Светој, у Македонији уз Егејско море. Тај Богумил, дугогодишњи васпитач Јустинијана, био је епископ Сардике зван латински и грчки ДД, човек велике светости и у православној Цркви увек чврст.

Управда (Vpravda), што је име Јустинијана на рођеном (матерњем) језику, рођен је у Призрену, под царством Зенона, владара Константинопоља, и патријархом Новог Рима Акакијем, пошто цареви у Старом Риму већ нестадоше: јер Бог је хтео владара који ће завладати западним и источним царством и стару славу обновити.

Отац његов зван Исток, беше од рода и породице Светог Константина Великог, владара римског и највећег самодршца хришћанског. Матер му беше Бигленица (Bigleniza), сестра Јустина који владаше у Новом Риму. Истокова сестра звана Лада, беше удата за Селимира (Selimir) кнеза (principi) Словена, који неколико синова имаше, међу којима Речирада (Rechirad) кога у двобоју, биће о томе речи, уби Јустинијан.

Исток који беше кнез (ilnez), што је династ међу Дарданцима, даде сина Управду изврсном учитељу, светом човеку Богумилу, свештенику и игуману манастира Св. Александра Мученика, писцу житија Јустинијана, који је великом вољом младића пажљиво научио побожности, почевши од учења писања латински и грчки. Пошто је Јустин према рођаку био наклоњен, узе га код себе у логор (тј. у војску), а поменути Богомил није се одвајао од младића.

Увојачен беше под командом Јустина, који већ давно наређиваше истуреној (пограничној) римској војсци (у Илирику); после борби Јустина са узурпаторима Зеноновог доба, за владара Анастасија, врати се са ујаком (из Цариграда) као ратник, због Бугара који су напали Римљане, пробили се у унутрашњост и убили Растуса (Rastus), врховног илирског војног заповедника; водеће војводе варвара Јустин нападне на више места и заустави их.

Када је Бугарима у помоћ дошао Речирад, Селимиров син (Rechirad Selimiri filius), Јустин није могао ни молбама ни убеђивањем да раскине његов савез са Бугарима, и око тога наступи тешка расправа између Јустинијана и његовог брата Речирада, затим дође до свађе и увреда, а онда и до двобоја између њих, и Јустинијан, иако још немајући двадесет година, уби противника изванредном храброшћу, на обали реке Мораве (Muravae), латински зване Мочиус (Moschius), и због тога велику награду прими, као и заповедник Јустин и његови војници Илири. Како је у том сукобу Јустинијан задобио опасну рану, би отпремљен у Константинопољ на лечење, где га је владар Анастасије најбоље примио, али је радио да га од православне вере одвоји; забринут због тога, његов учитељ Богумил пошаље младића код Јустина у логор, а он затим оде у отаџбину код мајке удовице, давно напуштене од Истока. Али Јустинијан кратко оста на домаћем огњишту (двору, дворишту) и ујаку оде, који је у Маргуму, панонској тврђави, сакупио преостале војнике војводе Сабинијана, побегавше од Гота, и вежбао их. Он га пошаље у Италију код Теодориха краља готског, Аналамировог сина (Analamiri или Amalamiri), оног истог војводе који је мало раније Сирмијумску област Бугарима отео, да помоћ испослује, и добро би примљен, добије помоћ и дуго je биo тако рећи талац Равене, док је Јустин готску војску користио; становао је код Теодориха као брат, што је илирски обичај да се братимљењем спајају и повезују.

Затим се врати ујаку Јустину, а Јустин, пошто немаше са женом Вукицом (Vukcizza) очекивано потомство, нареди му да се ожени изванредном цуром званом Божидара (Bosidara), а грчки превод њеног имена беше ТЕОДОРА.

Упркос томе да је Божидара (Теодора) била даровита у свему, највештија и најобразованија, била је тешке нарави и уображена, па је Бигленица била забринута да ли ће јој син са њом бити срећан и поштован, а особито јер је веровала у предсказање да ће Божидара постати Вражидара (Vraghidara) Римском Царству, скретајући од управљања Управду, како јој нека старица врачара пророковаше и саветоваше Бигленицу. Ипак  Јустин одмах прихвати Божидару (Теодору), због њених разноврсних знања, окретности, изузетне лепоте, и омогући Јустинијану брак, што је Бигленици скратило живот због туговања и мало касније умре, пре него што стиже да се обрадује видевши брата на челу Римске државе.

ЦАРИЦА  ТЕОДОРА ( БОЖИДАРА)

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Скитске жупе на Нилу

.

Први Индоевропљани, у пуној историјској светлости су, давно пре Персијанаца, Грка или Римљана, Aријевски народи. На територији Мале Азије учврстили су се половином трећег миленијума пре н.е. Тада продиру у Индију, у долину реке Инд (Синд). Спустили су се са Иранског горја и висоравни, те широке области између Црног и Каспијског мора, наметнувши домаћем, аутохтоном становништву Хурита своју власт, религију и обичаје. Војно јачање аријевске државе – полиса, насеља на хумци, довело је до нових покушаjа освајања египатске државе, након што су се одомаћили у северној Сирији.

У дугом временском периоду, од XVIII до XII века пре н.е. вођени су мањи ратови са Египтом. Следили су их мировни споразуми о ненападању и трговинској сарадњи. Један су склопили, како раније поменусмо, агресивни краљ Хатусије III (Χάτνςίλισ, Hatusilis) и египатски фараон Рамзес II, 1278. пре н.е. надомак Сербонидског језера, крај којег је фараон однео победу. У неку руку, победа је била Пирова јер је, уговорена обавеза, дозвољавала насељавање Аријеваца на египатском тлу. Рамзес II је припадао 19. египатској династији и владао је од 1292. до 1225. године пре н.е. Поред Херодота, њега помиње и историчар Диодор, као Изортезена или Сезотриса. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио САРБЕ, нејвероватније удружена племена Тирсена и Скита. Упадом у Египат, Скити су населили предео око једног рукавца делте Нила. Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се, уопште, населили у Египту.

.

На обалама Нила, тамо где је била античка Хеба, у месту Мединет Хаб, су 1930.г. откривене рушевине палате Рамзеса III; до тог открића дошло се захваљујући археолозима чикашког Универзитета. Осим темеља и зидова, ископано је и десет хиљада квадратних метара хијероглифских записа који су се односили на Рамзесове ратничке подвиге; из њих се види како су Египћани морали, у XII веку пре н.е. да се бране од завојевача са севера. Ратници из далека, како су их приказали египатски хроничари и уметници у хијероглифским записима и барељефним цртежима, представљали су дисциплиновану и солидно опремљену војску. Немачки археолог фон Бисинг, у своме приказу ове инвазије дошљаке назива Шарданима (Сарданима), што одговара, по египатском начину писања и прилагођавања страних речи и имена египатском језику, називу САРБА.

Мишел Клод Тушард пише: “ШАРДАНИ су уздрмали Египат између XIV и XII века пре Христа. Шарданима су се придружили ФИЛИСТИНЦИ; њихов поход и ратници су приказани у Мединет Хабу. Придошлице са севера, ХИПЕРБОРЕЈАНИ, носили су мачеве, штитове, бодеже и кациге са шиљком. Тијаре с нацртаним линијама, из Мединет Хаба, налазе се у Северној Европи, исто тако у Данској и Померанији.“

У својој расправи, фон Бисинг, описује Ширдане као ратнике дуге косе и браде, орловског носа, обучених у неку врсту оклопљене кецеље која им је сезала до колена. Од наоружања су носили округао штит, лук и стрелу, дуго копље и повијен мач – СРП

.

Од Рамзеса II, Аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат, из Мале Азије, водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајча документују топоними планина Баната и Србије (gebel Banat и gebel Serbal), река Вировите и Мирне (wadi Wiras и wadi Miri). Само Сербонидско језеро налазило се у Доњем Египту, близу превлаке Арсиноје и било је у вези са Средоземним морем. Данас се, како већ рекосмо, ова увала, са врло мало воде, зове Сербакат Бардиол. Име Сербакат – Sarbhakat, у свом корену има санскритску, староиндијску реч sarbh која значи сећи (оштрицом или српом) , по којој су Сарби (Срби) вероватно и добили име. Sarbhakat се налази недалеко од ушћа реке Нил.

Много доцније, египатски фараон Псаметих (654 – 609. пре н.е.), одузеће Аријевцима аутономију и, тог момента, отпочео је нови талас сеоба. Тирсени мигрирају ка Средоземљу и Апенинском полуострву, Скити и део Турша насељавају област доње Нубије (нубијски Нил) – простор између насеља Сијене ( касније Асуан) и Ваве (вале, увале). Највећи насељенички талас запљуснуће Нубију између 596. и 525. године пре н.е. за време владавине Псаметиха III, Амазисовог сина, припадника 26. династије. Он је био последњи самостални египатски владар. После њега, Египат је био прво под влашћу Персијанаца, затим долази Александар Македонски и његови наследници; најпосле, Египат је потпао под власт Рима.

.

( Миодраг Милановић )

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Ко је био Незнани јунак са Авале?

.

Слободан М. Филиповић:

,
,,Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламњена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.

.
Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.
Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године, имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.

.
На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић – војник са страже, остао је „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.


Навод из текста “О прошлости Петке”

МЕМНОН

Слика може припадати 1 особа и храна

МЕМНОН
.
Хомер у Илијади повезује Египат и Етиопију са Балканом, тако што помиње учествовање у Тројанском рату египатског краља Мемнона, који је ту трагично и погинуо. Свештени кадар из Египта, и одређени религијски обичаји и ритуали, пренети су на Балкан много пре V века пре наше ере (по Херодоту).

МЕМНОН (грч. Μέμνων) је у грчкој митологији етиопски владар, син Титона и богиње Еоје, и братанац Тројанског краља Пријама.
Мемнон је рођен у Етиопији, и када је његов отац прешао у Азију, у Сузу, он је остао да влада овом земљом. Он се са многим другим јунацима прикључио Тројанском рату на страни Тројанаца.
Описан је као јунак, узвишене лепоте и деловања, са мачем који му је исковао Хефест. Борио се са Ајантом, а онда и Антилохом, кога је убио, а сам је пао од Ахиловог мача, као жртва Ахилове освете.

Мемнон је сахрањен у Етиопији, а према легенди су из његовог пепела настале птице, такозване МЕМНОИДЕ, које се се поделиле у два јата међусобно супротстављена, попут два народа. Веровало се да је Мемнонова мајка његове сународнике Етиопљане који су га сахранили претворила у та необична створења, како би оплакала смрт свог сина.

О Мемноновој смрти постоји и другачије предање. Наиме, неки верују да је умро на свом престолу и да две статуе Аменофиса III код Тебе обележавају његов гроб. Према легенди, једна од њих у зору испушта чудне звуке као Мемнонов поздрав мајци Еоји, Богињи зоре.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Милан Видојевић: БИТКА БОГОВА

.

Pri kraju postojanja Atlantide, inkarnirao se Belial i uzdigao kao harizmatični protivnik Sveštenstva koje je vladalo Atlantidom, i poveo politički pokret koji je vremenom preuzeo vlast na Atlantidi. Ubedio je mnoge da se priključe njegovom pokretu a i neki Inicijati Staze leve ruke su mu se pridružili, vodeći ljude u kršenje zakona Jednog. Tada je došlo do velikog sukoba između dve škole Inicijata. Inicijati mudrosti Zapada protiv Inicijata mudrosti Istoka. Sledbenici Beliala zauzeli su Atlantidu i započeli ratove u basenu Mediterana, sve do obala današnje Grčke. O ovome je svedočio Platon u “Timeju.”

U ovo vreme Inicijati Istoka napustili su Atlantidu zbog proročanstva o dolazećoj katastrofi i osnovali svoje škole mudrosti u Egiptu, u oblasti Heliopolisa, i na Jukatanu.

Kataklizmična propast Atlantide označila je kraj Trećeg Doba sveta, Bronzanog doba Leoparda sa četiri krila i početak mračnog Četvrtog doba sveta.

Sa padom Atlantide, oko 10.000 godine pne, Četvrto, Gvozdeno doba Moćne Zveri je počelo. U toku ovog perioda Bogovi su se udaljili od ljudi jer ovo je Doba nestajanja Bogova. To je vreme vladavine Inicijata Zapada nad svim kraljevstvima na Zemlji, a čovečanstvo je bačeno u tamu i neznanje. Belial vlada i preovladava i govori protiv Najvišeg a duše su izručene u njegove ruke. Ipak, dane njegove vladavine izbrojao je Bog. Računanje vremena Zapada bazirano je na periodu Mahayuga, od 12.000 godina.

Jedna Mahayuga=12.000 godina

Jedna Mahayuga godina=4.320.000 godina

Jedna Kalpa=1000 Mahayuga=4.320.000.000 godina

Zato će Četvrto doba trajati samo 12.000 godina. U jednom Mahayuga periodu postoje četiri doba:

Satya=4.800 godina, počelo 10.000 pne

Treta=3.600 godina, počelo 5.200 pne

Dwapaia=2.400 godina, počelo 1.600 pne

Kali=1.200 godina, počelo 800 ne.

Prorečeno je da će Belial doći kao Uništitelj na kraju Kaliyuge, da uništi svet i uspostavi Novo Satya doba. Кad na kraju Četvrtog doba prolećna ravnodnevnica Sunca padne u znaku Vodolije, počinje doba  BITKE  BOGOVA.  Bogovi će se vratiti i ponovo pojaviti na Zemlji. Jer na kraju Četvrtog doba završiće se i ropstvo i mučenje duša. Bog s nebesa razbiće u paramparčad sve kraljeve Gvozdenog doba i dovešće ih do kraja. Božanski sud zasedaće a dominion kraljeva Gvozdenog doba biće im oduzet i biće uništen. Slava i moć biće data sinovima Najvišeg i oni će vladati večno. Ovo će biti Novo zlatno doba, kada će se svo Stvaranje osloboditi stega propadanja i biće obnovljeno u Slobodi i ponovnom pojavljivanju Sina Božjeg.

Verujte u ovo, braćo na putu Božje Svetlosti, je nema druge istine.
(Milan Vidojević)

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Ко је изградио Акропољ?

Др Олга Луковић Пјановић:
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов Акропољ…
.
Француски историчар, по имену Francois Pouqueville, написао је неколико дела о Грчкој. Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:
.
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plus
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges
leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes,
leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement
communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre
l’ alphabet pelasgique…”

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке…
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов АКРОПОЉ…
По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље;
они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”
.
Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.
.

( Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.)
(Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie)
.
Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!
Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала!
Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава!

Извор:

http://olgalukovic.wikifoundry.com/page/Dionisije+Gramati%C4%8Dar?fbclid=IwAR1x1M_AQgZVfwgJsn_xIXKzX7wo2Wb5fYH1zh8tUkYSEJB-CfC46wDwwu0

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Austrija, Österreich ili Ostarrici …

.

,,Ni jedan Austrijanac neće reći za svoju zemlju – Austrija, već Österreich… Znaju oni za taj međunarodni izraz Austria, ali ga ne vole i ne koriste ga.
Austrija je tek 1996 godine proslavila „tisućljetno povjesno ime”.
Zvuči vam poznato, zar ne?
To je zahvaljujući spisu „Marcha Orientalis” iz 996. godine.
Otto Kronsteiner je napravio pravu zbrku na proslavi hiljadu
godišnjice pomena imena Austrije 1996 godine..
U čemu je poenta…Otto je zapljusnuo šamar berlinsko-bečkoj školi,
pa mu je to štampano čak i u Enzyklopädie der slowenisches Kullturgeschichte in Kärnt-en/Koroska 2015.g. ( vidi Ostarrici ) .
Uz obrazloženje – I sami Osterajci duguju svoje ime jednom
slovenskom (serbskom) plemenu Ostrichi ( Oštrići) …a da im je i mesto rođenja baš na njihovoj teritoriji…
Ostrići, baš kao i slavni manastir Ostrog..imaju isti koren reči u Ostro (OŠTRO) strma strana brda ili planine…
Meni je lično žao što ovo nije NIKO propratio u Srbiji…”
( Tabanac )
https://de.wikipedia.org/wiki/Ostarrichi#Slawisch

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ЗВЕЗДОЗДРАГ  И  БЕЛОСЛАВ

.

(,,Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”)

.

Мавро Орбин је преузео историјске податке од извесног Карла Вагријског, непознатог историчара из 14. века, који је, судећи по свом презимену, вероватно потицао из племена Вагри, а Вагри су били део савеза Ободрита или Бодрића, са седиштем у Вагриеру, који се тад звао Стариград или Олденбург (https://de.wikipedia.org/wiki/Wagrier ).

Вагријски је своју историју оставио у најмање 12. томова. Ко год он био, изгледа да је имао увид у списе који данас нама нису доступни.

Први навод који остављам је о извесном вођи северних Сорба (Срба) , ЗВЕЗДОДРАГУ:

,, Године 590.г, Саски војвода настојао је свим снагама да се одупре Словенима, те он окупи војску од педесет три хиљаде бораца. Ухвативши се у коштац с непријатељима, код града Луште у Саској, претпе пораз (према извјештајима Карла из Вагриена у 3. књизи). Та словенска победа ули такав страх свим Сасима, да њихов војвода беше присиљен обратити се краљу Данске заклињући га за помоћ у тим злокобним временима, те да удружи своје снаге са Сасима. Успије му с лакоћом то постићи, будући да дански краљ бијаше у страху да би Славени након побједе над Сасима могли окренути војску и на њега. Поређаше стога своје људе, којих (према Карлу из Wагриена) бијаше око осамдесет седам хиљада бораца. Ухватише се у коштац с непријатељем у околини Лаупена, те заметнуше смели и крвави бој који потраја од јутра па све до двадесет и другог сата у дану. Победа се на крају приклони Словенима, којима тада заповиједаше војсковођа ЗВЕЗДОДРАГ. Дански краљ изгуби у тој бици живот, а војвода од Саске, нашавши се у невољи, баци с коњем у ријеку и тако спаси. Словени се потом окренуше против Франака, те харајући њиховим краљевством показаше сву своју освету.

БЕЛОСЛАВ, достојни наследник храброг Звездодрага:

Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше Кнез словено-србски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидевши како мало има Словена у поређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму.

Опазивши то, Адулф му препречи пут и затвори све пролазе.

Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима:

,,Видите, борци и судрузи моји верни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побећи се не може; па све и кад би се могло, закони предака наших нам не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле добровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо СЛАВНО, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штавише и читавоме свету, пружимо редак пример снаге и срчаности.”

Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове… Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Словени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолеваху; штавише, готово без наде у спас, један другога подстицаху на освету… На крају се тако разјарише у свом бесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видевши шта се догађа, Адулф се покаја што се уопште бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим делом своје војске.

Погинуше такођер и многи Словени, а војсковођа њихов

БЕЛОСЛАВ  беше смртно рањен, те недуго затим, на повратку кући, напусти овај свет…”

Дерван, кнез словенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт, крену на краља Дагоберта, који беше наследио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе им велике штете и однесе са собом неизмеран плен.

Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такођер у осветничком походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала, крај Дунава, у северној Мезији.

Занимљиво је да се у наставку говори и о пореклу С(о)рба:

Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) беше крај око мочваре Меотид. Један их се део запути одатле у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off