Author Archive

„Српски племић из ислама у православље“

Simon Rrota (1887-1961)

Махмуд-паша Бушатлија

.

Слободан Јарчевић нас у овом тексту обавештава о времену када су државници у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца  и СФР Југославији чинили све да код становништва све три исповести (православне, муслиманске и католичке) уклоне убеђење да припадају српском народу, те су их обмањивали (у чему су и успели) да су Југословени, Хрвати и Бошњаци, што је највише допринело да се верује да муслимани и католици не припадају српском народу.

А ту поделу српског народа су (помоћу недораслих српских државника) стварале колонијалне земље Западне Европе и Ватикан – те су расрбљене (Хрвате и Бошњаке) упућивале на биолошко истребљење православних Срба, што су најмасовније обавили у Првом и Другом светском рату.

Ово се све десило, мада су у 19. столећу (пре формирања по Србе штетне Југославије Срби муслимани имали организације, новине и књижевна дела – где су величали своју припадност српској нацији, о чему Вам овде достављамо један убедљив податак из тог времена.

Хвала Богу, обавештавамо вас да се и данас код неких муслимана буди свест и сазнање да припадају српском народу, а не несрпском бошњачком, како су то кривотворили Ватикан и Аустрија и недорасли државници Југославије.

Данас, Срби муслимани имају своје српске организације у Сарајеву, Шапцу и Сјеници, а многи муслимани, самоинцијативно, истичу своју припадност српском народу.

Достављамо вам ову истину о српству муслимана у деветнаестом столећу – и кратковидости српских државника у обе Југославије – одсуство српске државне идеологије у Југославији, од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација и муслимана и православних.  Утапање српске идеологије у југосло венство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године.

А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи као Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“.  Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право зави- чајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.

Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет.

Председник Друштва је био Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета од 1907  је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године.

Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, АМАНЕТ ОД ЂЕДАобјављена у Босанској вили, 1898:

„У долафу мога ђеда

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно д’јете

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе – ја се збуних –

А он рече: ’Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да ја ђунах љубнут’

Што љубљаху наши стари.

Ал’ ти н’јеси пољубио

Само хадер – илијаза,

И пољупце си пољубио

Својих рахмет праотаца’.

Тако ђедо, ал’ он оде

Већ одавно с овог св’јета,

А ја чувам иконицу

Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-икбер,

Чврсто с држим свог мезхеба,

А мезхеб ми ништ’ не смета

Да србујем како треба“.

Достављамо вам и   песму о преласку Махмут Бушатлије у православље – „Српски племић из ислама у православље“ и молимо Вас да је доставите у Србији и другим земљама: гусларима, државницима, академијама, новинарима, књижевницима, српским и муслиманским удружењима…

Имајте у виду да су муслимани предложили да се песма објави на латиници, чиме се доказује да је и латиничнно писмо српско, а не хрватско, јер и у Хрватској је у употреби српски језик с овим другим српским писмом.

.

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Сродна слика

Vezirova glava uz ćivot Svetog Petra:

Posmrtna maska Mahmut paše Bušatlije

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Da li znate ljudi svekoliki,

Srbima se s neba znak ukaza,

A ukaza na Sretenje Bož’je,

A to beše petnaestog dana,

U mesecu februaru hladnom,

Dvehiljade leta četrn’estog,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Prijatno joj zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju.

Pred crkvu je častan čovek stig’o,

Glavom lično Mahmut Bušatlija,

Poznat jeste u celome svetu,

Vešt je poslu kad se novac broji,

A za gradnje velikih mostova,

Il’ dvoraca čuvenih vladara.

Pred crkvom se Mahmut zaustavi,

Oko njega mali unučići –

Sve dečica islamskih imena,

Jedan ime Mehmedovo nosi,

A drugom je tursko ime Selim,

Devojčica krasna je Fikreta,

A do nje je i prelepa Fata.

Sad se njima Mahmut obratio,

Te božanski ‘vako prozborio:

„Unučići, predraga dečice,

Kada kročim ja u crkvu svetu,

Vratiću se korenima svojim,

Korenima zlatom optočenim,

Od kojih smo bili otrgnuti,

Otrgnuti pet vekova dugih,

Od kad nam je davni predak Stanko,

Mor’o uzet veru Muhameda

I ostavit’ svoju dragu veru,

Svoju veru srpsku pravoslavnu.

I mor’o je, moja deco draga,

Ostaviti svoju Krsnu Slavu,

Krsnu Slavu Svetoga Jovana.

A naš predak, taj nesrećni Stanko,

Drugi izbor nije ni imao –

Turci su mu zemlju zauzeli,

Kojom on je trebao vladati,

Jer je rođen kao Crnojević.

Porodica vladarska mu bila,

Al’ Srbijom on zavlad’o nije,

Jer mu Papa pomoć’ nije slao,

Niti koja zemlja katolička,

No je svaka Turke pomagala,

Da bi Turci mogli zavladati,

Zavladati svakom srpskom zemljom.

A Mlečani, crn im obraz bio,

S Turcima su Srbiju lomili!

Porobili otoke jadranske

I gradove Kotorskog zaliva,

Pa su jošte oteli i Skadar,

Sveti Skadar prestonicu srpsku,

U kojoj su cari carevali,

Srpski cari sedamsto godina.

E tako je naš kukavni predak,

Predak Stanko ostao nemoćan.

Da bi spas’o i narod i porod,

Prihvati se vere muslimanske.

Posle njega stasaše potomci,

A svaki je turskoga imena.

Mnogi od njih beše i veziri

I veziri, paše i begovi,

Među njima znan je paša bio,

Taj čuveni Mahmut Bušatlija,

Bio jeste najslavniji paša,

Ali su ga Srbi pobedili,

A u teškoj bici na Krusima.

To je bilo hiljadusedamsto

Devedeset i šeste godine.

Tad mu glavu Srbi odsekoše

I pružiše Petru Cetinjskom,

Sveti Petar suze je prolio,

Jer je znao ko je Mahmut paša –

Da je Mahmut roda plemenitog,

Iz vladarske kuće Crnojević’.

Zbog te muke u nesreći srpskoj,

Jer se Srbi međusobno kolju,

Proli suze Petar sa Cetinja,

Proli suze, pomoli se Bogu –

Da se Srbi slože i pomire,

Bez obzira vere koje li su.

Moja deco, unučići dragi,

Znajte ovo i pamtite dobro –

Od vremena Crnojević Stanka,

Kada primi veru Muhameda,

To je bilo veka šesnaestog,

Četrn’esta godina nastala,

Poput njega, mnogi drugi Srbi,

Morali su veru promeniti,

Ostaviti zlatnu pravoslavnu,

Zaboravit’ svoju Krsnu Slavu,

Te ikone svojih svetitelja –

Čuvati ih negde zamotane,

Na tavanu, il’ podrumu mračnom.

Naš nemoćni Stanko Crnojević,

Tačno dana Gospodnjeg Sretenja,

Primio je veru Muhameda,

Te mu danas pomoći moramo.

A njemu je pomoć neophodna,

Jer je čezn’o on za verom svojom

I za Slavom Svetoga Jovana.

Zato ćemo mi na mestu ovom,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru,

Gde su kosti našeg slavnog pretka,

Našeg pretka Crnojević Ive,

Koji Turke pobedio često,

U savezu sa rođakom svojim,

Sa vitezom srpskoga kolena,

A sa slavnim begom Skenderbegom.

Ovde ćemo na grobu Ivana,

Vratiti se veri prađedovskoj

I vratitii svoju Krsnu Slavu,

Dragu slavu Svetoga Jovana,

A mi ćemo i imena srpska,

Odabrati i dičit’ se njima,

Sveti otac Jovanović Obren,

Uneće ih u matične knjige,

Te će krasit’ i potomke vaše,

A potomke roda nam srpskoga“.

Tako reče Mahmut Bušatlija,

Tako reče i u crkvu kroči,

Na pragu se odmah prekrstio,

A lice mu suze pokvasiše,

Milosnice – suze radosnice!

Krst podiže otac Jovanović,

A u Crkvi ukaza se svetlost,

A ta svetlost bez izvora beše.

Božasnka je, to je bilo jasno,

Te je svima srce ispunila,

Ispunila i srećom i snagom.

Kako ne bi srećom ispunila,

Muslimani vraćaju se Srpstvu!

Tu odluku na Cetinju slavnom,

A u svetoj crkvi na Ćipuru,

Blagoslovi mitropolit dobri,

Mitropolit cele Crne Gore

I Primorja na Jadranskom moru,

Glavom lično Amfilohije je,

Iz čuvene kuće Radovića,

Koji brani i narod i crkvu,

Srpsku crkvu pravoslavnu hoće,

Hoće dušman potpuno rasrbit’,

Al’ to spreči da junak Amfilohij.

On podiže i krst pravoslavni,

Blagosilja Mahmut Bušatliju

I reče mu da sad Mahmut nije,

Nego da je on imenomi Stanko,

A prezime biće mu predačko,

Crnojević zvaće se od danas,

Kako su se i vladari zvali,

A vladari stare zemlje srpske.

Amfilohij opet krst podiže,

A podiže nad dečicom zlatnom.

Uputi im reči čarobnice,

Koje deca rado saslušala,

A posebno sjajni dečak Mehmed,

Čije ime danas se promeni,

Promeni se, te će Miloš biti,

To je ime najvećeg junaka,

A slavnoga viteza Srbije,

A viteza Obilić Miloša,

Koji ubi turskog car Murata,

A u teškom boju na Kosovu.

I Selim se mali obradova,

Amfilohij njega obavesti,

Da od danas Ilija će biti,

To je ime iz vremena drevnih,

Jer i Skadar zvao je se Ilij,

Drugo ime bilo mu je Troja.

A Fikreta mala poskakuje,

Raduje se svom imenu novom,

Amfilohij darova joj ime –

Leposava ona će se zvati,

Što će svaki Srbin razumeti,

Jer se nije moglo naslutiti,

Šta na turskom značiše Fikreta.

Mala Fata zapevuši tiho,

Iznenadi sve prisutne time,

Te poljubi ruku svešteniku,

A i ruku Mitropolitovu,

Pa uz pesmu, prozbori im ona:

„Jedna baka meni govorila,

Da joj majka Srpkinja je bila,

A došla je iz bosanske Foče,

Ime njeno bilo je Jelica.

Hoću, eto, da Jelica budem!“

Amfilohij pomilova dete,

I suze mu kanuše iz oka

Iznad glave krst joj podigao,

Jelica se svemu radovala,

Te zapeva tiho i predivno,

Zapevala „O Jelo, Jelena…“

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Baš prijatno zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju,

Sprečavaju da se Srbi truju,

Što dušmani činili im davno.

Sad im draga pravoslavna vera,

Svaki Srbin sa verom tuđinskom,

Vratiće se veri pravoslavnoj,

Vratiće se korenu đedova,

Te će biti smera prađedova,

Srpsko ime sebi će vratiti!!

Nevesinje, 18. april 7522 (2014)

Текст о овом догађају на линку:

Потомак Махмут-паше Бушатлије вратио се православљу …

https://pravoslavie.ru/68550.html

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Загонетка филистејског натписа из Ашкелона

Филистински натпис 4,5  из Ашкелона (Израел)

.

Порекло и природа Филистејаца  је загонетка за савремене историјске студије. Изгледа да су Филистејци прво населили подручје Егеја, а затим, као Морски народ, око 1200. године пре нове ере, насељавали јужни део садашњег Израела. Недавним ископинама Harvard Leon Levy Expedition (Wilford, 2007)  у подручју луке древних Филистејаца – Ашкелона, пронађено је 18 дршки од стакленки и један натписни остракон направљен од локалне глине. Остракон, класификован као РН 9794, садржи Натпис 4.5 који посебно осветљава порекло и природу Филистејаца.

Анализа свих могућих 27 правописа натписа открива један од њих који, у поређењу са постојећим преживелим славенским језицима, има специфично значење: Људи долазе, видимо или у лабавом преводу: Дођите и видите. Натпис и разматрања развијена у овом чланку указују на то да су Филистејци древног Ашкелона, или Филистејци уопште, били праславенско племе (древно србско племе, јер тад нису постојали Словени – прим.прев.) или људи који су говорили неживи прасловенски језик, а који су се населили у јужном делу садашњег Израела још у гвозденом добу, тј. пре VII века наше ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у Источну Европу и Балкан.

Натпис 4.5 из Ашкелона

Чини се да је натпис написан на непознатом праславенском језику, и тачно је препознат као не-семитски  (Cross & Stager, 2006). Ово објашњава зашто је натпис до сада остао недешифрован, тј. једноставно зато што није утврђена његова прасловенска природа.

Знакови на ашкелонском натпису, тј. слова филистејске абецеде, верно се придржавају кипро-минојске абецеде која је повезана са линеарним А и алфабетом Б  (Evans, 1961; Chadwick, 1987; Chadwick, 1995) .

Сва наведена три абецеда, а самим тим и филистејска абецеда, изгледа да потичу од знакова и алфабета развијених у културама јужног Балкана, Градешнице, Каранова, Тартарије, Винче, Турдош, Валчи Дол и пећине Магура (Stein & Tomezzoli, 2016) , због утицај наведених култура на Средоземно подручје.

Стога је разумно формулисати ПРВУ хипотезу да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште настали на подручју у којем су се развијале културе, наведени ликови и алфабети, тј. Јужни Балкан, подунавски и егејски регион и ДРУГУ хипотезу да су они били Праславенско племе или народ. Природа Филистејаца као праславенског народа није изненађујућа због присутности у поменутом региону других прасловенских племена или народа, које је неколико аутора недавно препознало дешифровањем натписа јужног Балкана, минојског и линеарног А на основу њихових сличности са садашњим преживелим славенским језицима. 

(Ambrozic, 2005; Serafimov, 2007; Serafimov & Perdih, 2009; Serafimov & Tomezzoli, 2011; Serafimov & Tomezzoli, 2012; Tomezzoli & Serafimov, 2013; Stein & Tomezzoli, 2016).

Нажалост, највећи део старославенских натписа и натписа народа који још нису формално признати као Словени, изгубљен је због тога што је написан на кварљивим материјалима попут лишћа, дрвених дасака и животињских кожа. Само у неким случајева преживе, ако су написани на некварљивим материјалима, попут керамичких фрагмената, као на примеру Натписа 4.5, камене плоче, стена или металних артефаката. Стога је тек сада на основу наведених преживелих натписа могуће препознати присуство пра-славенских племена или народа у Европи и Средњем Оријенту  у АНТИЦИ. Једино је штета што ископавања ​​Ашкелонске луке нису дала још неке натписе  (Cross & Stager, 2006)  који би могли омогућити даљње потврде и проширења горе поменуте две хипотезе.

 Закључак

 Натпис из Ашкелона и горња разматрања упућују на то да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште били праславенско племе или народ који је говорио неживим протословенским језиком, а који се населио у јужном делу садашњег Израела још у гвоздено доба, тј. пре VII века нове ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у источну Европу и Балкан.

Извор:

http://www.scirp.org/pdf/AA_2016080315161595.pdf

Category: Drevni spisi  Comments off

Мистериозни  Хетити

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу у Сирији пронашао сликовито писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета који се помињу у египатским текстовима.

.

До тада је било познато да су Кети били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Кетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

.

Хатушаш – уметниково виђење

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломун трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

.

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.

Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је кршћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије, Константином из Ниша.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа.

Ти ратоборни људи су користили кочије што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био бог олује. Опустошили су Вавилонију 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Хетити су цивилизоване вештине попут писања прихватили од других народа. На Блиски исток су довели и коње из Кине. У друштву су доминирали мушкарци, који су били и богати и пуно су путовали. Хетити су врхунац достигли око 1300. Године п.н.е. Међутим, и други народи су се досељавали у тај регион и то је довело до пада Хетита. Хетитско царство је преживело многе претње, али су га коначно заузели Фригијци који су дошли са Балкана. О Хетитима се никада више није чуло, али су извршили трајан утицај на своје суседе.

Захваљујући записима у Старом завету нећемо погрешити ако кажемо да су Хетити, за оно време, били изразити џентлмени. Имали су великодушну природу, издашнност и вештину у руковању новцем.
Из неких разбацаних библијских белешки произилази још једна занимљивост: Хетитке је одликовала велика привлачност и зрачиле су неком необичном лепотом којој Хебрејци нису могли да се одупру. Често су их узимали за жене, без обзира на то што су им племенски обичаји и религијска правила забрањивали да се жене женама туђе крви.

.

.
У храму Рамзеса у Луксору је рељеф са ратном сценом пуном динамике. После дешифровања хијероглифа сазнало се да Рамзес који је приказан у двоколицама како гони побеђеног непријатеља на тај начин велича своју победу над Хетитима у бици под зидинама сиријског утврђења Кадеш. Египтолози су израчунали на основу календарских прорачуна да се та битка одиграла 1286. године п.н.е. Међутим Хетити тада нису били поражени а доказ за то је што су они остали на бојном пшољу а не Египћани.
Због опасности и претње од Асираца, Рамзес II и Хетитски цар су склопили уговор о трaјном пријатељству.
Асирски натписи у Месопотамији потпуно су потврдили да су се Хетити много населили у северној Сирији. За време владавине асирског краља Тиглатпилесара I (око 1100. године п.н.е.). Сирија се назива „земљом Хатије“ а престоница је био утврђени град Каркемиш.
Хетити су имали своја првобитна насеља у јужним пределима Русије, почетком другог столећа п.н.е. решили су из неког разлога да се преселе и кренули су са свим својим иметком преко Кавказа на југ Анадолије. Ови индоевропски ратници су покорили околно становништво и наметнули своју власт. Један њихов огранак су били Хетити, чија је држава која је постала светска сила. Други огранак, Касити, после обарања акадијске династије Хамурабија, представљао је у периоду од 550 година владајући слој аристократије у Вавилону. Можда је најинтересантнија била трећа група индоевропских племена, звана Аријевци. Један део ових ратника се населио у Месопотамији и у горњем току Еуграта створио велику државу Митанију која је пала као жртва најезде Хетита и Асираца.
Године 1525. п.н.е. узурпатор Телепинус који је био велики државник и ратник успоставља наследно право. Пре тога су владари били бирани. Од тог времена у хетитској држави су владали аутократски монаси који су истовремено носили титуле врховног комаданта војске, као и највишег судије и свештеника. Њихов симбол је било крилато сунце а преписку су почињали изразом: „Ја сунце…“

Богиња Сунца

Највише обожавано божанство је била богиња сунца, која је имала надимак „Краљица неба, земље и државе Хатис“. Огромним бројем божанстава владао је бог сунца. Хетити су поштовали божанства покорених народа.

.

Око 1380. године п.н.е. на хетитски трон је ступио Шупилулиума, велики ратник и управљач, консолидовао је државу, опасао престоницу Хатутас  одбрамбеним зидинама које су до данас опстале, потукао до ногу Митане и освојио северну Сирију.

Битка за Какемиш је последњи догађај у историји Хетита. Асирци су 717. године п.н.е. под вођством Саргона II разорили град. Тако нестају без трага са историјских мапа, утапајући се у локалне народе.

( Аутор Саша Костић )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Непозната историја србског двоглавог орла

Др Александар Соловјев:

Непозната историја србскогдвоглавог орла

Двоглави орао у Вавилону

Пратећи простирање симбола ОРЛА и ДВОГЛАВОГ ОРЛА можемо много сазнати о подручјима на којима су живела древна србска племена.

Већ на најстаријим Вавилонским споменицима може се наћи ОРАО као знак државне моћи, напр. у граду Лагашу, а као божански знак имамо — тајанственог орла с лављом главом, „божанску јуришну птицу“. Ово чудовиште сматрано је за национални грб свих Сумераца: оно се среће у краљевским гробницама у Уру, и на печатима из Лагаша.

У истом сумерском свету јавља се и ДВОГЛАВИ ОРАО, јер сумерски митови говоре о дуплим људима и зверовима. Двоглави орао (понекад и са две лавље главе) може да символизира епског јунака Гилгамеша или, по мишљењу других научника, — крилато божанство Сунце. Опет налазимо двоглавог орла на споменицима из Лагаша, нарочито на цилиндрима за печате. У појединим случајевима двоглави орао држи у својим канџама две звери (напр. зечеве); ово је облик који ће се често понављати кроз много векова.Најстарији облик овог двоглавог орла датира (приближно) од 2500 г. пре Христа.

 

На печатном цилиндру приказан је бог Нингирсу на престолу украшеном лавовима, а иза њега двоглави орао подржава Картуш с натписом. Види се да је двоглави орао везан за идеју Божанства.

У Етиопији (у м. Керма код трећег нилског катаракта) пронађени су метални украси за капе (из доба око 2000 г. пре Христа): на њима се налазе и двоглави орлови, као и двоглаве дропље, Тешко је рећи да ли су ове двоглаве птице у Јужном Египту настале под сумерским утицајем или су самосталан производ египатске културе.

После Месопотамије налазимо двоглаве орлове у Хетитским споменицима (од прилике 1500 г, пре Хр.). Хетитски народ који је био мешовитог порекла и имао у своме језику индоевропске елементе, у својој уметности био је под великим утицајем Вавилона. У чувеним споменицима Богаскеја (Bogazkoy) сачувана су два велика двоглава орла. Један је исклесан на вратима двора у Ејуку (Eiuk, Huyuk): испод ногу неког божанства видимо лепог орла са две засебне главе који држи у својим канџама две зверке, вероватно зечеве. Овај облик показује несумњиво сродство са сумерским двоглавим орловима.

.

.

Други је орао исклесан неких 900 метара далеко од овог двора, на стени Јализикаја („Сликана стена“). Ту је приказана читава поворка богова и богиња; две богиње у центру на двоглавом орлу, чије две главе ничу на једном истом врату. Ово је нов облик који ћемо често сретати на истоку. Ова слика потиче из г. 1350—1250 пре Христа.

Осим тога двоглави орао налази се и на Хетитским печатима, понекад заједно са грифонима.

Хетитски двоглави орлови јављају се као први доказ утицаја азијских верских символа на народ индоевропског порекла, настањен у Малој Азији. Али после тога у историји двоглавог орла ствара се велика провалија: он дрема у дубинама Азије и не јавља се никако на европском земљишту. Римљани па и остали европски народи служили су се само обичним једноглавим орловима до самог доба крсташких ратова.Тешко је следити међутим историју двоглавог орла у Азији. Ту смо упућени само на поједине случајне налазе и ископавања.

ХЕТИТСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО

.

Двоглави орао први пут код балканских Срба

Интересантно је да се на српском земљишту двоглави орао јавља по први пут на новцу не цара него деспота, и то Јована Оливера. Познат је његов новац с латинским натписом MONITA DESPOTI OLI са лепо стилизованим орлом. Исти деспот Оливер насликан је два пута на фрескама у манастиру Леснову: на једној фресци његово одело као и одело његове жене „царице Марије“ пуно је двоглавих златних орлова на црвеном тлу. Слична дворска одела носе деспот Оливер и његова жена на фресци у капели св. Јована саборне цркве св. Софије у Охриду. Напокон и на ланцу великог полијелеја у Леснову с монограмом деспота Оливера видимо опет истог орла. Деспот Оливер доиста се доследно служи двоглавим орлом који је не само амблем његовог деспотског достојанства, већ у неку руку и његов лични грб.

Уопште од доба прогласа Српског царства скоро сваки великаш носи на своме свечаном оделу „царске орлове“, нарочито ако има високи дворски чин.

.

.

Одело ћесара Гргура Бранковића на фресци у ман. Богородице Захумске на Охридском језеру (1361), зелено одело ћесара Новака и пурпурно ћесарице Кали на фресци г. 1369 у Малом граду на Преспи и црвено одело Остоје Рајаковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду (око г. 1370). И неки деспот Константин (вероватно Константин Дејановић) насликан је на минијатури Еванђелија из г. 1356 у црвеном оделу са златним двоглавим орловима, док његов таст, бугарски цар Јован Александар носи царско одело без орлова. На исти начин приказан је и цар Урош на фрескама, (у оделу без орлова) али видели смо да су двоглави орлови били уобичајени у његовој околини. Њима се служи и краљ Вукашин.

У Маркову манастиру код Скопља, сазиданом од краља Вукашина и његових синова, налази се испред олтара плоча са двоглавим орлом између два лава који има сасвим хералдички облик. Осим тога лепи двоглави орлови јављају се на фрагментима полијелеја с монограмом краља Вукашина: нарочито су интересантни орлови са крстом између глава, у великим колутима.

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380) опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима.

И последњи деспоти из других династија служе се двоглавим орлом изнад својих породичних грбова, као знаком деспотског достојанства: тако је на печату деспота Јована Берислава г. 1505 и деспотице Катарине Баћањи удовице Стефана Берислава, из године 1542.

Двоглави орао под Турцима

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне ни после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На „Родословљу српских и босанских краљева“ из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur).

Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као „Племена Немагнића штит“. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је Немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

После тога у Илирском грбовнику Коренића — Неорића 1595 г. сложени грб „цара Стипана Немањића“ обухвата још више грбова него онај у Родословљу; опет је Немањићки орао на почасном месту у срцу грба и опет су његове боје исте; исти су и кринови испод крила. Осим тога велики двоглави орао с ореолима изнад глава и царском круном јавља се као цимер средњег шлема и доминира целом сликом: он пада у очи као славно знамење илирског царства.

Исти орао улази и у сложен грб младог „краља Стипана Уроша“ и напокон јавља се засебно као „Немањића племена цимери“. Осим тога двоглави бели орао са два крина на крилима налази се као украс шлема Лазара Хребељановића. Двоглави орлови јављају се и као грбови породица Кастриотића и Црнојевића. Види се да је састављач грбовника био тачно обавештен јер је њима дао тачне боје: Кастриотићев је орао црн на златном пољу као што то потврђује и Ди Канж за напуљске Кастриоте, а Црнојевићев орао златан на црвеном пољу, као што су га уживали млетачки Црнојевићи.

МАВРО ОРБИН у свом делу КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА послужио се на широко Илирским грбовником, али узевши из њега крст са четири оцила као грб краља Вукашина, није преузео грб Немањића. Само се у комбинованом грбу „цара Стефана Немање“ налази двоглави орао са криновима у центру, и исти орао као украс шлема. Исти сложени грб „краља и цара Србије“ налази се и у споменутом делу Ди Канжа г. 1680.

 

Фотографија корисника Zaveštanja predaka

.

Павле Ритер-Витезовић који се толико послужио илирским грбовницима, доноси не само српски грб него и грб „Немањићког царства“ и то на почасном месту, одмах иза грба Илирије. У своме објашњењу он каже:

„Грб царства које је у правом Илирику установио Стефан, прозвани Немањић, јесте двоглави бели орао на црвеном пољу за разлику од Римског западног који је црн на златном, римског источног који је златан на плавом и Московског који је исто златан на црвеном пољу. Стефан је основао Рашко царство да би у њега пренео источно: и поставивши краљеве, прозвао се цар Рашке, Грчке и Бугарске. Са обе стране орла виде се златни кринови под раширеним крилима, додати ради сродства с краљевском крвљу Француске. Ово беше породични грб Немањића“.

Кнез Милош враћа двоглавог орла

Србија кнеза Милоша потпуно се одлучила за крст с оцилима који је постао признати грб Кнежевине.

Тек кад је Кнез Милан почео да припрема проглас Краљевине, јавила се мисао да се државни грб улепша и повећа. У томе је Милана много помагао наш историчар Ст. Новаковић, онда министар просвете и црквених послова. После проглашења Краљевине 22 фебруара 1882 издат је 20 јуна и. г. и нарочити Закон о грбу Краљевине Србије, примљен у Народној Скупштини.

Први његов члан гласи:

„Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије ’бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста’. Чл. 2: Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем коме се на врху налази краљевска круна. Чл. 3: Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарског савета и чуваће се у министарству правде“.

Тај нацрт био је утврђен тек 7 октобра 1882 као оригинал грба Краљевине Србије. На томе нацрту су потписи — претседника мин. савета М. Пироћанца, мин. просвете Ст. Новаковића, мин. финансија Чеде Мијатовића и др.

Двоглави орао за време Југославије

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, проглашено 1 децембра 1918, изазвало је потребу стварања нове заставе и новог државног грба. О застави било је већ уговорено на Крфу г. 1917, а почетком г. 1919 обнародована је у Службеним Новинама уредба Министарског савета о новом грбу, са великим цртежом израђеним од архитекте Пере Поповића. Нашло се сретно решење: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. Текст ове уредбе пренет је у Видовдански устав 28 (15) јуна 1921 као члан 2, који гласи:

„Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су : бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку.

АЗОВСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ
.
Ова икона, иако слична сличним светињама Мајке Божје, настала је у част битке против Турака како би се показало следбеницима православне вере колико може бити снажно заштитништво Богородице. Битка је трајала од 1735. до 1739. године и одвијала се на Азовском мору, што је допринело имену чудесне иконе.
Икона Мајке Божје била је у многим биткама где је служила као талисман. Познато је да је Госпа била заштитница руских војника у смртоносној битци на Азовском мору. Иконописац је на платну приказао Дјевицу Марију, са малим Исусом, а у позадини се види  ДВОГЛАВИ ОРАО.

 

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

ИЗВОР:

Catena mundi – Издавачка кућа

Извор:

https://catenamundi.rs/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Вандали, неправедно оптужени

.

ВАНДАЛИ се, у историјским хроникама, појавлјују под разним именима као Виниди, Венети, Хенети и Венди. На обали Балтика имали су своје краљевство од 405. до 470.г. По легенди, Јафетов унук био је принц Свево (Суево, Саво), краљевић што је владао пространством од реке Елбе до обала Балтичког мора. Његов син Вандал, епонимни отац народа, владао је земљом између река Треве и Висле. Ово је област данашње северно-источне Немачке, савезне државе Макленбург-Ворпомерн са центром у Шверину. Вандали су, живећи у заједници са другим племенским групацијама од Лабе до Одре, описивани као ВЕНДИ (Лужички Срби) – Бодрићи, у Ајнхардовом ,,Животу Карла Великог”. Франкелијус пише да је њихово име настало од глагола обтрити (оштрити) те је правилно име овог вендског народа Оштрићи или Оштривојевићи.

Вандали звани Сораби

Мавро Орбини, у ,,Краљевству Словена” сматра их Словенима, одбацујући њихово теутонско порекло. Против теутонског порекла Вандала сведочи језик и писмо Венда које није германско. Забуна долази отуда што су Вандали често узимали германска имена а Германи вандалска. Ослањајући се на старије изворе, превасходно ,,Историју Вандала’’ Алберта Кранција, дубровачки историограф пише:
Вандали и Словени су један народ, називани тако по реци где су живели. Преци Словена раселили су се по читавој Европи. Вандали нису имали једно већ неколико различитих имена и то: Вандали, Венеди, Венди, Хенети, Венети, Винити, Словени и, најзад, Вали“. Од словенских вођа, Орбини наводи Радогоста (Радигаста), Рајмира, Санкоа, Одоакара (Одокара) и друге вође чији су подвизи описани у различитим књигама.
На лош глас у светској историографији Вандали су дошли, како закључује Тери Џонс у ТВ серијалу о варварима, емитованом на станици Историја, само због тога што су, под Одокаром, краљем Вандала и Алана (Реx Аланорум ет Вандалорум) се усудили да одсвирају крај Римском Царству. По свему осталом, Вандали се нису пуно разликовали од Римљана – напротив, Џонс наводи њихов висок културно- цивилизацијски ниво.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

У СВЕТОМ ПИСМУ – ОДОБРЕН ГЕНОЦИД

  • У СВЕТОМ ПИСМУ – ОДОБРЕН ГЕНОЦИД

    .

    Резултат слика за ИСУС НАВИН УЛАЗИ У ХАНАН

    .

    Светска академија науке и уметности „Никола Тесла“ у Београду вас овај пут, захаљујући истраживањима чланове Академије о светским збивањима – узроцима и последицама, обавештава да су садржаји „Библије“ („Старог завета“) невероватни, јер у њима постоје наводне одлуке Бога да се неки народи истребљују, а да се њихова културна баштина потпуно уништи, те да се на земљу истребљеног народа насели други – одабрани народ (,,одабран” од Бога).

    Наравно, оваква збивања су обавиле европске колонијалне државе у Америци, Африци, Аустралији, Азији, па и у деловима Европе – кад су Европљани убијали стотине милиона Индијанаца, Африканаца, Индуса, Аустралаца, Руса, Срба и других народа, а све то, најдетаљније, одобрено у „Старом завету“ – невероватно. Прилажемо вам део рада Академије „Никола Тесла“ о томе и сложићете се да би „Библија“, с те тачке морала да се простудира у свим друштвеним и верским наукама.  

           . Мојсију је Господ говорио,

            Говорио у Моавској равни,

            А то било на реци Јордану,

            Баш у правцу дивног Јерихона:

    51    „Синовима Израиља реци:

            ‘Кад пређете ову реку Јордан,

            И уђете у земљу Хананску’“,

    52    „’Испред себе прогоните народ,

            Становнике земље истерајте,

            Све идоле да им изломите

            И ликове њихове ливене,

            Све висине обор’те њихове“.

    53    „’Ви ћете им земљу заузети,

            А ту земљу ви ћете населит’,

            Јер ту земљу вама сам даров’о,

            Да би она само ваша била’“.


    Невероватан садржај у Светој књизи. Ово је могла да буде „оправдавајућа“ полуга за обављање злочина геноцида над народима свих континената, који су спроводили Енглези, Французи, Шпанци, Белгијанци, Немци и други германски и романски народи Европе. Успут су уништавали и културну баштину народа које су истребљивали: у Америци, Аустралији, Африци, Азији, на отоцима, па и у Европи – првенствено, истребљивање Руса и Срба и њихово претварање у друге народе (неруске и несрпске). Наравно, убијани су  људи у броју од стотина милиона, те је вероватно – да су се извршитељи тих геноцида и етногеноцида могли ослањати на овај садржај „Старог завета“ и правдати се да одабрани владари и одабрани народи могу обавити истребљење других народа! Јер то одобрава и Господ Бог!

    Ево оригинала из „Библије“ („Стари и нови завет“), преводилац Лујо Бакотић, Издавач „Метафизика“, Београд, 2003, стр. 113: „50 Господ говори Мојсију у Моавској равници на Јордану, према Јерихону и рече“:

    51 „Говори синовима Израиља и реци им: ‘Кад пређете преко Јордана у земљу Хананску’“, 52 „’Отераћете испред себе све становнике те земље, уништићете испред себе све камене идоле њихове и све ливене ликове њихове, и оборићете све висине њихове’“, 53 „’Ви ћете заузети земљу и населићете се у њој; јер сам ја ту земљу ваама дао – да буде ваша’“.

    Наравно, у „Библији“ нема објашњења зашто је Господ казнио тај народ у Моавској равници, осим изношења да нису поштовали Бога који се обраћа Мојсију, него су имали своје друге богове. Ово „објашњење“ за „оправданост“ геноцида, рецимо над Индијанцима у Америци, могло је код европских колонизатора (извршилаца геноцида) бити велики подстрек, јер су Индијанци и сви други народи ( жртве), имали другу религију, а не хришћанску као Европљани.

    Молимо Вас,

            Овој податак сачувајте, јер је планетарне вредности. А у својој средини, упознајте са њим: научнике, научне установе, државнике, књижевнике, студенте, новинаре…

            С поштовањем,

            Алекса Мрђен, председник Академије и светски визионар.

    СВЕТСКА АКАДЕМИЈА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ „НИКОЛА ТЕСЛА“

    11000 БЕОГРАД, Змај Јовина 15

    Бр. 9/2019,  15. септембар 7528 (2019)

    slobodan jarcevic <vladaukninu@gmail.com>

     

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Диодор са Сицилије  о ,,туђинима”(Јеврејима)

.

КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ ДОШЛИ МЕЂУ ДРЕВНЕ СРБЕ

.

Диодор са Сицилије пишући о ,,туђинима” цитира писца Хекатеја из Абдере (Bibliotheca Historica, 40.3):

7 В. Прибојевић, О подријетлу и згодама Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1951, 166. стр.

,,Најзнанији међу протераним Tуђинима (1) пратили су Данаја и Кадма у Грчку; али највећи број њих ишао је за Мојсијем у Јудеју

( 1 –  Реч „Туђини“ се овде односи на Јевреје који су робовали у Старом Египту.

9 Друга Мојсијева 13:17-22 )

У Јудеји су изградили Јерусалим и друге градове, поделили народ у дванаест племена, одабрали себи судије и свештенике, и подигли храм, у којем није било слика богова; јер Мојсије није дао да се Божанство приказује у било каквом људском облику …”

Овде Диодор са Сицилије прича о Јеврејима који су робовали у Египту. Тако потврђујући библијски извештај, он каже да је један део Јевреја отишао из Египта на челу са Мојсијем. А онда још каже да је други део Јевреја отишао у Грчку, и то на челу са неким Данајом и Кадмом.

И док се зна ко је био Мојсије, и док „грчког“ хероја Данаја понеки историчари поистовећују са Даном из Библије, само је овај Кадмо(с) остао мистерија.

Ево шта за сада знамо о Кадму. Предводио је део Јевреја из Египта; и отишао је са њима и Данајом у Грчку, али, као што знамо из историје, не директно из Египта у Грчку, него најпре у Обећану земљу – Израел, а одатле у Грчку у 8. веку пре Христа, за време окупације Израела од стране Асирије.

Ако је Данај исто што библијски Дан, како говоре поједини историчари, уз обиље доказа, и ако је Кадмо један од вођа избеглих Јевреја, као што се и види, онда је Кадмо нико други него онај ко се у Библији зове Гад. Гад је био рођени брат Дана (грчког Данаја), а и један и други су били вође јеврејских племена. Гад и Дан су синови Јакова, сина Исака, сина Аврама, који је био родоначелник Јевреја, али и других народа.

Аврам је био потомак Сема, сина Ноја. Заиста, ако проучимо живот овог Кадма, видећемо да је његово име само погрчена верзија имена „Гад“ и Гадовог племена.

Уопште, име „Кадмо“ је скоро идентично са именом „Гад“, а нарочито када сенапише у хебрејској множини – „Гадим“, тј. Потомци Гада, где је слово „г“ прешло у свој звучни парњак „к“.

Чак је и конвенционална историјска наука потврдила да је име „Кадмо“ семитског (хебрејског) порекла. Уосталом, за грчког Кадма се каже да је водио из Египта „туђине“ (Јевреје) заједно са Данајом (Даном), и заједно са Мојсијем. Дакле, све је јасно. То значи да су Илири добили име по Арилију, сину Гада.

И то значи да се Гадово јеврејско племе налазило пре и међу Србима.

Тачније, Гадово племе је из Египта населило најпре Израел, па онда Грчку (Кадмо je оснивач Тебе), а онда отишло још даље на север, међу Илире (Србе), којима је Арилије (Илирије), Гадов син, дао име по себи.

 Тако је део Срба прозван „Илири“ по Гадовом сину Арилију, јер се део тог Гадовог племена доселио међу Србе, након њиховог расејања из Израела у време асирске окупације, где су претходно дошли из Египта.

По једном грчком миту, Илири су добили своје име по неком Илириусу, односно, Илирију. Тај Илирије је био син славног грчког митског јунака –Кадмоса (или Кадма) и његове жене Хармоније, оснивача града Будве (Будуе).

По истом грчком миту, Кадмо је био оснивач и града Тебе, и по њему су њени житељи у почетку називани Кадмејци.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Đorđe Petković – Порекло Грка

Đorđe Petković

Порекло Грка

.

Грци су ушли у моју сферу интересовања из оправданих разлога. Пошто се моја истраживања баве историјом античке Италије, грци се појављују у многим документима као незаобилазни фактор, тако да сам силом прилика био доведен у ситуацију да се позабавим и питањем грка.

Све што ћу да поставим у ову објаву преузето је од других историчара, а с посебним освртом на грчке историчаре.

Грци су себе звали Хелени, претпоставка је да је то име преузето од легендарне Тројанске личности Јелене која је хеленизована у Хелену.

Разлог за повезивањем свог са идентитетом Јелене, вероватно је дошао из жеље да се докаже присутност Грка на тим просторима у периоду Тројанског рата. Дакле њихово присуство би требало да датира негде око 1200- те године пре Христа.

Пошто не постоје писани трагови, измишљен је „Грчки мрачни век“ који је трајао све до 800- те године пре Христа.

За тај мрачни период оптужени су Дорјани.

Грчки историчари не пишу о свом пореклу, тако да је мало трагова о њима, а они датирају од 800-те године пре Христа.

Претпоставка која данас превладава у научним круговима јесте да су Грци пореклом са простора Египта и Етиопије који су дошли у две колоне, на просторе данашње Грчке и на просторе античке Италије.

У Италији су се поистоветили са Сабињанским краљем Латином и узели за себе идентитет : ЛАТИНИ.

А на просторима Грчке су то урадили преко Јелене и тако постали ХЕЛЕНИ. За племе које није имало свој идентитет сасвим је логично да га потражи у неком другом народу.

Енглези су Хелене назвали Грцима прилагођавајући се латинском називу Граециа:

The name of Greece differs in Greek compared with the names used for the country in other languages and cultures, just like the names of the Greeks. The ancient and modern name of the country is Hellas or Hellada, and its official name is the Hellenic Republic “Helliniki Dimokratia”. In English, however, the country is usually called Greece, which comes from the Latin Graecia (as used by the Romans) and literally means ‘the land of the Greeks’.

Та имена заузврат прате њихово порекло од Граецуса, латинске адаптације грчког имена Γραικοι , што значи „грчки“, али његова етимологија остаје неизвесна. Није јасно зашто су Римљани државу назвали Граециа, а њене људе Граеци, али Грци су своју земљу називали Хелас, а себе Хеленес. Извршено је неколико нагађања.

William Smith у свом Речнику грчке и римске географије примећује да странци често људе називају другачијим именом (ексонимом) од њиховог родног (ендоним).

Those names, in turn, trace their origin from Graecus, the Latin adaptation of the Greek name Γραικός (pl. Γραικοί), which means ‘Greek’, but its etymology remains uncertain. It is unclear why the Romans called the country Graecia and its people Graeci, but the Greeks called their land Hellas and themselves Hellenes. Several speculations have been made.

William Smith notes in his Dictionary of Greek and Roman Geography that foreigners frequently refer to people by a different name (an exonym) from their native one (an endonym).

Аристотел (рођен: 384. пне, умро: 322 пне) је први употребио име Граеци (Γραικοι) у својој метеорологији. Написао је да су подручје око Додоне и реке Ацхелоус били насељени Сели и људима, који су се звали Граеци, али су се у његово време звали Хеленес.

Aristotle (Born: 384 BC, Died: 322 BC) was the first to use the name Graeci (Γραικοί), in his Meteorology. He wrote that the area around Dodona and the Achelous River was inhabited by the Selli and a people, who had been called Graeci but were called Hellenes by his time.

Према Хесиоду, у свом Каталогу жена, Граецус је био син Пандоре и Зеуса и дао је име људима који су следили хеленске обичаје. Његов брат Латинус своје је име дао Латинима. Слично томе, истоименој Хелени је требало дати име Грци, односно Хелени.

According to Hesiod, in his Catalogue of Women, Graecus was the son of Pandora and Zeus and gave his name to the people who followed the Hellenic customs. His brother Latinus gave his name to the Latins. Similarly, the eponymous Hellen is supposed to have given his name to the Greeks, or Hellenes.

На просторима античке грчке живео један народ, а грци су га поделили на тзв. Племена: Јонијци, Дорци, Еолијани и Ахејци.

Пошто је учестало правило да се сви они називају Грцима ја ћу се користити искључиво грчким историчарима и њиховим изворима, како би схватили да ова „племена“ не припадају Хеленској групи, поставит ћу о сваком од њих понаособ цитате из грчких извора, да бих вам на крају доказао да сва та племена имају заједничког сродника који се зове ПЕЛАЗГИ.

Напомена: Грци су сва имена особа, градова, територија хеленизовали, тако да смо ускраћени за веродостојна и орогонална имена.

ЕОЛЦИ

Еолци су били једно од четири главна племена у која су се Грци делили у древно доба (заједно с Ахејцима, Дорцима и Јоонима).

The Aeolians were one of the four major tribes in which Greeks divided themselves in the ancient period (along with the Achaeans, Dorians and Ionians).

Пореклом из Тесалије, чији се део звао Аеолис, Еолци се често појављују као најбројнији међу племенима раних времена.

Еолски народи били су распрострањени у многим другим деловима Грчке, попут Аетолије, Лоцриса, Коринта, Елиса и Мессеније. У Егејском мору су настањивалина острво Лезбос и регион Аеолис, назван као такав после њих, у Малој Азији.

Према Херодоту, Еолци су се раније звали Пеласгијани.

According to Herodotus the Aeolians were previously called Pelasgians.

Јонијци

Када је у питању популација, „јонска“ дефинише неколико група у Класичној Грчкој. У најужем смислу односила се на регион Иониа у Малој Азији. У ширем смислу могло би се користити за описивање свих говорника јонског дијалекта, који су поред оних у Ионији такође обухватали становништво Еубеје, Кикладе и многих градова основаних јонским колонистима.

Јонијци су се преселили у Атику и помешали се са локалним становништвом Атике, а многи су касније емигрирали на обалу Мале Азије основајући историјски регион Јонију.

За разлику од штедљивих и милитаристичких Дорјана, Јоничани су познати по својој љубави према филозофији, уметности, демократији и задовољству – јонским особинама.

Име Јонаца

За разлику од “Еолијанаца” и “Доријанаца”, “Јонијци” се појављују у језицима различитих цивилизација широм источног Медитерана и далеког истока као на индијском потконтиненту. Траг Јонаца започиње у микенским записима на Криту.

Name of the Ionians

Unlike “Aeolians” and “Dorians”, “Ionians” appears in the languages of different civilizations around the eastern Mediterranean and as far east as the Indian subcontinent. The trail of the Ionians begins in the Mycenaean records of Crete.

Фрагментарна линеарна Б таблета из Кнососа (таблета Ксд 146) носи име и-ја-во-не, а Вентрис и Цхадвицк тумаче као вероватно дативни или номинативни случај * Иавонес, етничког имена. Кноссос таблете датирају са 1400 или 1200 Б.Ц.

Mycenaean

A fragmentary Linear B tablet from Knossos (tablet Xd 146) bears the name i-ja-wo-ne, interpreted by Ventris and Chadwick as possibly the dative or nominative plural case of *Iāwones, an ethnic name. The Knossos tablets are dated to 1400 or 1200 B.C.

У књизи Постанка енглеске Библије Јаван је син Јафета. Библијски научници верују да Јавана готово универзално представљају Јоне; то јест, Јаван је Јон. Јеврејски је Иаван, множина Иәваним.

Књижевни докази Јонаца воде у континенталну Грчку у микенско доба пре него што је постојала Јонија. Чини се да су класични извори одлучни да ће се они тада звати Јонићи, заједно са другим именима. То се не може документовати натписним доказима, а ипак књижевни докази, који су очигледно делимично легендарни, изгледа да одражавају општу вербалну традицију.

Херодот од Халиканаса тврди: сви су Јони који су атенског порекла и одржавају наслеђе Апатурију.

Даље објашњава

Читава хеленска залиха тада је била мала, а последња од свих њених грана и најмање посматрана била је јонска; јер није имао значајан град осим Атине.

Јонијци су се из Атине проширили на друга места у Егејском мору: Сифнос и Серифос, Накос, Кеа и Самос. Али нису били само из Атине:

Ти Јони, док су били на Пелопонезу, пребивали су у ономе што се сада назива Ахеја, а пре него што су Данаус и Ксутхус дошли на Пелопонез, као што Грци кажу, називали су их Егејским Пеласгијама. Названи су Јоионима по Иону, Ксусусовом сину.

Дакле још једна потврда од стране Херодота да су Јонци ПЕЛАЗГИ.

Herodotus of Halicarnassus asserts:

all are Ionians who are of Athenian descent and keep the feast Apaturia.

He further explains

The whole Hellenic stock was then small, and the last of all its branches and the least regarded was the Ionian; for it had no considerable city except Athens.

The Ionians spread from Athens to other places in the Aegean Sea: Sifnos and Serifos, Naxos, Kea and Samos. But they were not just from Athens:

These Ionians, as long as they were in the Peloponnesus, dwelt in what is now called Achaea, and before Danaus and Xuthus came to the Peloponnesus, as the Greeks say, they were called Aegialian Pelasgians. They were named Ionians after Ion the son of Xuthus.

У Страбоновом извештају Атика се звала Јонија. Они Јонијци су колонизовали Аигиалију, такође мењајући име у Јонија. Када су се Херакледе вратили, Ахајци су одвезли Јонеце назад у Атину. Кренули су у Анатолију и основали 12 градова у Карији и Лидији по узору на 12 градова Ахеје, некада јонских.

Током 6. века пре нове ере, јонски обални градови, попут Милета и Ефеса, постали су жариште револуције у традиционалном размишљању о природи. Уместо да објашњава природне појаве користећи традиционалну религију / мит, културна клима је била таква да су мушкарци почели да формирају хипотезе о природном свету засноване на идејама добијеним из личног искуства и дубоког размишљања. Ти људи – Талес и његови наследници – називали су се физиолозима, онима који су говорили о природи. Били су скептични према религиозним објашњењима природних појава и уместо тога тражили су чисто механичка и физичка објашњења. За њих се сматра да су од пресудног значаја за развој “научног става” према проучавању природе.

Дорци

Дорци су били једна од четири главне етничке групе међу којима су се Хелени (или Грци) Класичне Грчке сматрали подељеним (заједно са Еолијанцима, Ахејцима и Јоонима). Они се скоро увек називају само “Доријанима”, како их у најранијим књижевним помињању називају у Одисеји, где их је већ могуће наћи на острву Криту.

Били су разнолики у начину живота и друштвеној организацији, варирајући од насељеног трговачког центра града Коринта, познатог по украшеном стилу уметности и архитектуре, до изолационистичке, војне државе Спарте. Па ипак, сви Хелени су знали који су локалитети Дорски, а који не. Доријске државе у рату могу вероватније, али не увек, рачунати на помоћ других Дорјана. Дорци су се разликовали дорским дијалектом и карактеристичним друштвеним и историјским традицијама.

The Dorians were one of the four major ethnic groups among which the Hellenes (or Greeks) of Classical Greece considered themselves divided (along with the Aeolians, Achaeans, and Ionians). They are almost always referred to as just “the Dorians”, as they are called in the earliest literary mention of them in the Odyssey, where they already can be found inhabiting the island of Crete.

They were diverse in way of life and social organization, varying from the populous trade center of the city of Corinth, known for its ornate style in art and architecture, to the isolationist, military state of Sparta. And yet, all Hellenes knew which localities were Dorian, and which were not. Dorian states at war could more likely, but not always, count on the assistance of other Dorian states. Dorians were distinguished by the Doric dialect and by characteristic social and historical traditions.

У једном крајњем случају Édouard Will закључује да у грчкој култури петог века није постојала истинска етничка компонента, упркос антидоријским елементима у атенској пропаганди.

Порекло Дорјана

Дорско језеро у Македонији сугерише на њихово порекло и потврду да су боравили на просторима Македоније.

Извештаји се разликују у зависности од места порекла Дорјана. Једна теорија, за коју се увелико верује да је настала у северним, северозападним планинским пределима Грчке, древној Македонији и Епиру, одакле су их нејасне околности довеле на југ Пелопонеза, на одређена егејска острва, Магна Граециа, Лапитхос и Крит. Митологија им је дала грчко порекло и истоименог оснивача, Дорусова сина Хелена, митолошког хеленског патријарха.

Accounts vary as to the Dorians’ place of origin. One theory, widely believed in ancient times, is that they originated in the north, north-western mountainous regions of Greece, ancient Macedonia and Epirus, whence obscure circumstances brought them south into the Peloponnese, to certain Aegean islands, Magna Graecia, Lapithos and Crete. Mythology gave them a Greek origin and eponymous founder, Dorus son of Hellen, the mythological patriarch of the Hellenes.

Постмиграциона расподела Дорјана

Иако се већина Дорских насеља налазила на Пелопонезу, настанили су се и на Родосу и Сицилији, у садашњој јужној Италији. У Малој Азији је постојао доријски хексаполис (шест великих доријанских градова): Халикарнасос (Халицарнассус) и Книдос (Цнидус) у Малој Азији, Кос и Линдос, Камеирос и Иалиссос на острву Родос. Тих шест градова касније би постали супарници јонским градовима Мале Азије. Дорјани су такође настањивали Крит,Сиракузу на Сицилији. Друге такве “доријанске” колоније, пореклом из Коринта, Мегаре и Дориана, испуњавале су јужне обале Сицилије од Сиракузе до Селинуса. (ЕБ 1911).

Мушко име, Дориеус, појављује се у Линеарним Б таблетама на Пилосу, једном од региона који су Дориани настањивали. Пилос таблета Фн867 бележи оброке жита и животне намирнице издате слугама „верских достојанственика“ који славе верски фестивал Потније, богиње мајке. Друго име за богињу Сербону.

Дорски „дијалект“ говорио се у северозападној Грчкој, Пелопонезу, Криту, југозападној Малој Азији, најјужнијим острвима Егејског мора и разним доријанским колонијама Магна Граециа у Јужној Италији и Сицилији. Након класичног периода углавном је замењен атичким дијалектом на којем је почивао коински или “заједнички” грчки језик хеленистичког периода.

Тсакониан, потомак Дорјана , још увек се говори у неким деловима јужне арголидске обале Пелопонеза, у модерној префектури Аркадије.

Остале културне разлике

У културолошком смислу, уз дорски дијалект, дорске колоније задржале су свој карактеристични дорски календар који се врти у кругу фестивала од којих су Хиацинтхиа и Царнеиа били посебно важни.

Дорски начин у музици такође се приписивао дорским друштвима и повезивали су га класични писци са борилачким особинама.

Дориски архитектонски поредак у традицији коју је наследио Витрувије укључио је дорски ступ, који се истакао својом једноставношћу и снагом.

Дорци су, чини се, понудили култ централног копна за Хелиос. Расипање култова бога сунца у Сициону, Аргосу, Ермионију, Епидауру и Лаконији изгледа да сугерише да је божанство било значајно важно у дорјанској религији, у поређењу с другим деловима древне Грчке. Поред тога, Дорци су можда увели његово поштовање на Родос.

У грчкој историографији многи аутори спомињу Дорјане. Главни класични аутори који пишу о њиховом пореклу су Херодот, Тукидид и Паусаније. Највећи аутори су, међутим, живели у хеленистичким и римским временима, дуго након главних догађаја. Овај привидни парадокс не мора нужно дискредитирати касније писце који су се ослањали на ранија дела која нису преживела. О обичајима спартанске државе и њеним славним појединцима детаљно су изложени аутори попут Плутара и Диодора Сицулуса.

In Greek historiography, the Dorians are mentioned by many authors. The chief classical authors to relate their origins are Herodotus, Thucydides and Pausanias. The most copious authors, however, lived in Hellenistic and Roman times, long after the main events. This apparent paradox does not necessarily discredit the later writers, who were relying on earlier works that did not survive. The customs of the Spartan state and its illustrious individuals are detailed at great length in such authors as Plutarch and Diodorus Siculus.

Хомерова Одисеја има једну референцу на Дорјане:

“Постоји земља која се зове Крит, усред винско-мрачног мора, поштена, богата земља, род с водом, а у њој је много људи, који су урачунати у деведесет градова. Сви немају исти говор, али њихови језици су помешани. Тамо живе Ахајци, тамо су великана родних Кретанаца, тамо су Цидонци, и Дорјани који машу перјаницама и добри Пеласгијани. “

Homer The Odyssey has one reference to the Dorians:

“There is a land called Crete, in the midst of the wine-dark sea, a fair, rich land, begirt with water, and therein are many men, past counting, and ninety cities. They have not all the same speech, but their tongues are mixed. There dwell Achaeans, there great-hearted native Cretans, there Cydonians, and Dorians of waving plumes, and goodly Pelasgians.”

Дакле и код Хомера проналазимо Пелазге на острву Крит.

Херодот

Херодот је био из Халикарнасуса, Дорске колоније на југозападној обали Мале Азије; следећи књижевне традиције у време када је писао јонским језиком, као један од последњих аутора који је то учинио.

Херодот даје општи приказ догађаја названих “Дорска инвазија”, представљајући их као преношење становништва. Њихов првобитни дом био је у северној централној Грчкој поред Тесалије:

Пеласгијци … су некада били суседи народа који се сада зову Дорјани и у то време су насељавали земљу која се сада назива Солунија.”

“the Pelasgians … were once neighbors of the people now called Dorians, and at that time inhabited the country which now is called Thessalian.”

То су били Лацедаемони и Атињани, бивши дорски, други јонске крви. И заиста су ове две нације од најранијег времена држале најзнаменитије место у Грчкој, једна је Пеласгић, други је био хеленски народ.

Који је био језик Пелазга, не могу са сигурношћу да кажем. Ако, пак, можемо створити претпоставку за језик којим су данас говорили Пеласги, – на пример, они који живе у Крестону изнад Тиренаца, који су раније живели у кварту названом Тесалиотис, а били су комшије народа сада звани Дорјани.

Пеласги су говорили ,,варварски језик”. Да је то заиста тако и да је цела раса Пеласгика говорила истим језиком, Атињани, који су сигурно били Пеласги, мора да су променили језик у исто време када су прешли у хеленско тело…

И на крају Херодот додаје:

Пеласги су, с друге стране, били, како мислим, варварска раса која се никада није умножила.

Pelasgi, on the other hand, were, as I think, a barbarian race which never greatly multiplied.

What the language of the Pelasgi was I cannot say with any certainty. If, however, we may form a conjecture from the tongue spoken by the Pelasgi of the present day, – those, for instance, who live at Creston above the Tyrrhenians, who formerly dwelt in the district named Thessaliotis, and were neighbours of the people now called the Dorians

Pelasgi spoke a barbarous language. If this were really so, and the entire Pelasgic race spoke the same tongue, the Athenians, who were certainly Pelasgi, must have changed their language at the same time that they passed into the Hellenic body…

Сада смо дошли до веома интересантне речи : ВАРВАРИ

Дакле Херодот као и Демонстен користе исту реч, Демонстен у својим Филипикама Филипа II назива варваром, а Херодот ту реч користи за Пелазге.

На грчком језику појам БАРБАРИ или ВАРВАРИ:

Barbarous and Barbaric

Обе речи потичу од грчке речи која значи “страно”. Изворна реч скована је као реч глупости која означава звук језика који није грчки. За старе Грке, једини цивилизовани језик био је грчки. Све друго је било глупост.

Барбар није био само странац; био је нецивилизован и бруталан.

Both words derive from a Greek word meaning “foreign.” The original word was coined as a nonsense word to indicate the sound of a language other than Greek. For the ancient Greeks, the only civilized language was Greek. Anything else was gibberish.

A barbarian was not just foreign; he was uncivilized and brutal.

Између 431. и 404. године пре нове ере, Спарта је била главни непријатељ Атине током Пелопонеског рата, из кога је изашла победоносно, иако уз велику цену изгубљених живота. Пораз Спарте од Тебе у битци код  Леуктре 371. године пре нове ере завршио је истакнуту улогу Спарте у Грчкој.

Хомер спомиње Спарту у свом каталогу бродова у Илиади, Књига II. Он каже: „Људи из ваљаних земаља Лацедаемона дубоко у брдима; од Пхариса и Спарте и Мессе богатих голубима; из Брисеиае и прелепе Аугеиае; они из Амикле и приморске утврде Хелос; сељани Оетилуса и Лааса – сви су они стигли под Менелаусом, краљевог брата од гласног ратног крика, са шездесет бродова, и имали су своју одвојену станицу. “

Спарта је била град у Лакедомији, а становници Лакедоније су се звали Дорци.

Према Страбону, Тепротанци (заједно с Цхаонијанцима и Молоссианима) били су најпознатији међу четрнаест племена Епира, као што су некада владали читавим регионом. Хаони су прво владали Епиром, док су Тепротанци и Молосијци владали након тога. Плутарх нам говори да су Теспротијанци, Цхаонијци и Молоссианс била три главне скупине племена која су се појавила у Епиру, а сва три су била најмоћнија међу свим осталим племенима. Страбо такође бележи да су Тепротијци, Молосијани и Македонци старе мушкарце називали пелиојима, а старице пелијајима.

Њихови сенатори звани су Пелигонес, слично македонским Пелиганесима. Средином 4. века пре нове ере натпис из Гоуманија указује да је организација тепротске државе била слична оној из других Епирота.

Назив Пеласгианс, старогрчки: Πελασγοι, Пеласгои, једнина: Πελασγος, Пеласгос) класични су грчки писци користили или за позивање на становништво које је било предака или претеча Грка или да означи све предкласичне Грке. Опћенито, “Пеласгиан” је схватио у широј мери све домородачке становнике регије Егејског мора и њихове културе, “појам за све древне, примитивне и вероватно староседилачке људе у грчком свиету”.

Становништво идентификовано као “Пеласги” говорило је језиком или језицима које су у то време Грци идентификовали као “варварске”.

Постојала је и традиција да су велики делови Грчке пре хеленизације били Пелагијански. Ови делови су у великој мери спадали, на територију коју су до 5. века пре нове ере насељавали они говорници старогрчког језика који су идентификовани као Јонијци и Еолијани.

Пеласги се први пут појављују у Хомеровим песмама: они за које се у Илиади тврди да су Пеласгијци, спадају у савезнике из Троје. У одељку познатом као Каталог Тројанаца помињу се градови и Тракије југоисточне Европе (тј. На хелеспонтинској граници Тракије). Хомер њихов град или кварт назива “Лариса” и окарактерише га као плодно, а његове становнике као прослављене због њиховог угледа. Он бележи њихове поглаваре као Хипота и Пилаја, сина Лета и сина Теутамовог, тако им свима даје имена која су била грчка или тако темељито хеленизирана да је уклоњен било који страни елемент.

У Одисеји, Одисеј, који утиче на то да је и сам Крит, настањен Пеласгима међу племена у деведесет градова на Криту, “језик се меша са језиком раме уз раме”. Последњи на његовом списку, Хомер их разликује од осталих етничких група на острву: “прави Крети”, Ахајци, Цидонци (града Цидониа модерна Ханија), Дорјани и “племенити Пеласгианс”.

Према мору леже Каријци и Паојани, са закривљеним луковима, те Лелегес и Цауцонес, и добри Пеласги.

Каснији грчки писци су понудили мало једногласности око тога која су места и региони били „пеласгијски“. Један од првих био је Хесиод; он назива оракуларну Додону, идентификовану референцом на “храст”, “седиште Пеласгијаца”

Асиј од Самоса (старогрчки: Ασιος ο Σαμιος) описује Пеласга као првог човека, рођеног на земљи.

У представи Аесцхилус-а “Добављачи” Данаиди који беже из Египта траже азил од краља Пеласгуса од Аргоса, за који каже да се налази на Стримону, укључујући Перрхаебију на северу, Солунску Додону и обронцима планина Пиндус на западу и обали море на истоку; то је територија која укључује али нешто већи од класичног Пеласгиотиса.

Софокл представља Инацхуса, у фрагменту нестале представе под називом Инацх, као старешину у земљама Аргоса, брдима Херана и међу Тирсенои Пеласгои, необичну конструкцију именице “Тирсенианс-Пеласгианс”.

Еурипидес становнике Аргоса назива “Пеласгианс” у својим Орестесима и Феничанкама. У изгубљеној представи под називом Архелаус каже да је Данаус, дошавши у град Инацхус (Аргос), формулисао закон по којем ће се Пеласгијци сада звати Данаанс.

Хекатеј Милетов у фрагменту из Генеалогиа наводи да је генос („клан“) који потиче из Деукалиона владао Тесалијом и да се по краљу Пеласгус звала „Пеласгија“. Други фрагмент каже да је Пеласгус био син Зеуса и Ниобе и да је његов син Лицаон основао династију аркадских краљева.

Према Хелланицусу, из Пеласгуса и његове жене Мениппе потицала се је група краљева: Пхрастор, Аминтор, Теутамидес и Нанас (краљеви Пеласга у Тесалији). За време Нанасове владавине, Грци су протерали Пеласге који су отишли у Италију. Стигли су на ушће реке По, у близини Расенског града Спине…

У Историјама, грчки историчар Херодот из Халиканаса написао је, са несигурношћу, о језику Пеласга:

Не могу са сигурношћу да кажем на којем су језику Пеласгијци говорили, али могли бисмо размотрити говор Пеласгијанаца који и данас постоје у насељима изнад Тиреније у граду Крестону, бивших суседа Дораца који су у то време живели у земљи која се сада звала Тхессалиотис; такође Пеласгијци који су некада живели са Атињанима, а затим настанили Плакију и Скајлаке у Хеллеспонту; и заједно са онима који су живели са свим осталим заједницама и некада су били Пеласгијани, али су променили имена. Ако се може судити по овим доказима, Пеласгијци су говорили барбарским језиком.

И тако, ако се на свим тим местима говорио пелашки језик, становници Атике који су били изворно Пеласги, сигурно су научили нови језик када су постали хелени.

Херодот алудира на друге области у којима су пелашки народи живели под измењеним именима; Самотраке и “пеласгијски град Антандрус”. Спомиње да је на острвима Лемнос и Имброс било пелашког становништва. Они из Лемноса којег он представља као Хеллеспонтине Пеласгианс који су живели у Атини, а које су Атињани преселили на Лемнос.

Херодот спомиње и Цабеири, Пеласгијанске богове , чије обожавање даје представу о месту где су некада били Пеласги.

Штавише, не мислим да је Пеласгијанац, који је остао варвар, икада знатно порастао у броју или моћи.

Он наводи да су се Пелазги у Атини звали „Цранаи“ и да је становништво Пеласга међу Јонама Пелопонеза било „Егиалиан Пеласгианс“. Штавише, Херодот спомиње да су Еолци, према Хеленима, од давнина били познати као “Пеласгијци”.

У историји Пелопонешког рата грчки историчар Тхуцидидес је написао о Пелазгима наводећи да:

Пре времена Хелена, … земља се звала по именима различитих племена, нарочито Пеласгијана.

Он сматра да су Атињани живели у раштрканим независним насељима Атике, али у неко време након Тезеја су променили пребивалиште у Атину, која је већ била насељена. Земљиште испод Акропоља звало се “пелагијанац” и сматрало се проклетим, али су се Атињани свеједно населили тамо.

и наставља … мешовите варварске расе које говоре два језика. Ту је и мали калцидни елемент; али већи број су Тирено-Пеласгиђани који су се некоћ настанили у Лемносу и Атини, и Бисалтијци, Крестонци и Еонијци…

Историчар Ефор, градећи на фрагменту Хесиода који сведочи о традицији староседилачког Пелагијског народа у Аркадији, развио је теорију о Пеласгијанцима као народу који живи “војни начин живота”

Пелопонез се звао “Пеласгија”. Peloponnese was called “Pelasgia”.

Паусаниас у свом Опису Грчке спомиње Аркадије који наводе да је Пеласгус (заједно са његовим следбеницима) први становник њихове земље.

Страбо посвећује један део своје Географије Пеласгијанцима, који се односи и на његово сопствено мишљење и на мишљење претходних писаца. О властитом мишљењу каже:

Што се тиче Пеласга, готово сви се слажу, пре свега, да се неко древно племе с тим именом проширило по целој Грчкој, а нарочито међу Тесалијцима.

Он укључује и племена Епира као Пеласге (на основу мишљења „многих“). Лесбос је назван Пеласгиан. Цаере су насељавали Пеласги из Тесалије, који су га назвали по свом претходном имену, “Агилла”. Пеласгијци су се такође настанили око ушћа реке Тибер у Италији код Пиргија и још неколико насеља под краљем Малеосом.

Познати пример је валекторична фраза коју су спартанске мајке изговориле својим синовима пре него што су их послале у рат: „да се вратите живи са штитом, или мртав на њему“.

ENCYCLOPEDIA BRITANNICA о Дорцима

У грчком прдању сматрало се да су Дорци добили име по Дорис, малом округу у централној Грчкој. Према овој традицији, синови Хераклови, Хераклиди, Еурстеј из Микене их је извео из своје домовине на Пелопонезу. Хераклиди су се склонили са Аегимиусом, краљем Дорјана. Неколико генерација касније, браћа Хераклид Теменус, Аристодем и Цреспхонтес водили су „Доријане“ назад у успешну инвазију на Пелопонез и тако обновили њихово наслеђе.

In Greek tradition, the Dorians were thought to have gained their name from Doris, a small district in central Greece. According to this tradition, the sons of Heracles, the Heraclidae, were driven from their homeland in the Peloponnese by Eurystheus of Mycenae. The Heraclidae took refuge with Aegimius, the king of Doris. Several generations later, the Heraclid brothers Temenus, Aristodemus, and Cresphontes led the “Dorians” back in a successful invasion of the Peloponnese and thus recovered their heritage.

У овом делу текста откривамо да су Дорци били на веома ниском културном нивоу, а поседују „ гвоздене мачеве“:

Дорци су имали релативно низак културни ниво, а њихова једина главна технолошка иновација био је гвоздени мач. Дорци су уклонили задњу од пропадајуће микенске и минојске цивилизације јужне Грчке и утонули регион у тамно доба из којег су грчке градове-државе почеле да се појављују скоро три века касније.

The invading Dorians had a relatively low cultural level, and their only major technological innovation was the iron slashing sword. The Dorians swept away the last of the declining Mycenaean and Minoan civilizations of southern Greece and plunged the region into a dark age out of which the Greek city-states began to emerge almost three centuries later.

Кроз овај текст сазнајемо где су све Дорјани насељавали, тако да је више него јасно да су Дорјани управо народ који је настањивао Јужну Италију и Сицилију, а не грци, како нас учи званична историја, представљањем „Магна Грека“ као грчку колонију:

Дорјани који су се досељавали населили су се углавном у јужном и источном Пелопонезу, успостављајући снажне центре у Лаконији (и њеном главном граду, Спарти), Месенији, Арголији и регији Коринтског сужења. Населили су и јужна егејска острва Мелос, Тхера, Родос и Цос, заједно са острвом Крит. У ствари, Дорци су стигли до истока у градове Халицарнассус и Цнидус на обали копнане Анатолије (данас југозападна Турска). Велики талас обновљене колонизације који је започео у 8. веку пре нове ере довео је Дорјане досељенике на острво Цорцира (модерни Крф), у Сиракузу, Гела и Ацрагас (сада Агригенто) на Сицилији, у Тарас (сада Таранто) у Италији, и у Цирена у северној Африци, као и раштрканим местима на Кримском полуострву и дуж Црног мора. Спарта, Коринт и Аргос били су међу најзначајнијим градовима Дорског порекла.

The migrating Dorians settled chiefly in the southern and eastern Peloponnese, establishing strong centres in Laconia (and its capital, Sparta), Messenia, Argolís, and the region of the Isthmus of Corinth. They also settled the southern Aegean islands of Melos, Thera, Rhodes, and Cos, along with the island of Crete. In fact, the Dorians reached as far east as the cities of Halicarnassus and Cnidus on the coast of mainland Anatolia (now southwestern Turkey). A great wave of renewed colonization beginning in the 8th century BCE brought Dorian settlers to the island of Corcyra (modern Corfu), to Syracuse, Gela, and Acragas (now Agrigento) in Sicily, to Taras (now Taranto) in Italy, and to Cyrene in North Africa, as well as to scattered sites on the Crimean Peninsula and along the Black Sea. Sparta, Corinth, and Árgos were among the most important cities of Doric origin.

Да се неби користили језиком, званична историја нам објашњава да су у питању диалекти, овде се намеће логично питање, ако Дорски или Јонски нису језици, него диалекти, било би занимљиво да нам дозволе увид у те „диалекте“ :

Дорски је био један од главних дијалеката класичног грчког језика, заједно са дијалектним групама јонског-атичког, еолског и аркадо-кипарског језика. Али будући да је јонско-аттички дијалекат у Атини доминирао грчком културом од 5. века пре нове ере, врло је мало остатака древних списа на чистом дорском дијалекту.

Doric was one of the major dialects of the Classical Greek language, along with the Ionic-Attic, Aeolic, and Arcado-Cypriot dialect groups. But because the Ionic-Attic dialect of Athens dominated Greek culture from the 5th century BCE, very little remains of ancient writings in pure Doric dialect.

Дакле у пењдходном тексту нас обавештавају да су Дорјани били на релативно ниском културном нивоу, а овај текст нас обавештава о сасвим другој ситуацији:

Дорски народи имали су осебујни утицај на каснији развој грчке уметности. Заправо, круна достигнућа грчке уметности и архитектуре из 5. века пре нове ере настала су из комбинације уметности Дорских народа (уздржаношћу, снагом и монументалношћу) и јонских народа (својом грациозношћу, елеганцијом и украшеношћу). Масиван и једноставан дорски ред архитектуре своје је име добио по свом настанку у градовима на југу Егеја насељеним дорским. Зборни текстови у грчкој трагедији такође су били дорички изум.

The Dorian peoples had a seminal influence on the later development of Greek art. Indeed, the crowning achievements of Greek art and architecture from the 5th century BCE arose from the combination of the art of the Doric peoples (with its restraint, power, and monumentality) and that of the Ionian peoples (with its grace, elegance, and ornateness). The massive and simple Doric order of architecture earned its name from its origin in the Doric-populated cities of the southern Aegean. The choral lyrics in Greek tragedy were also a Doric invention.

Делови овог текста су преузети из Британске енциклопедије, тако свако ко је заинтересован за ове информације и њихову веродостојност, може да провери путем интернета.

На крају да додам и званични податак који говори о културном геноциду који су Грци извршили на територији која се данас зове Грчка:

Грчка држава је систематски замењивала географска и топографска имена не-грчког порекла грчким именима као делом политике и идеологије хеленизације. Главни циљ иницијативе био је асимилација или скривање географских или топографских имена која су се сматрала страним и раздвајала против грчког јединства или су сматрана „лошим грчким“. Имена која су се сматрала страним обично су била славенског порекла. Већина промена имена догодила се у етнички хетерогеним северним Грчким и арванитским насељима у централној Грчкој. Имена грчког порекла преименована су и у имена у Класичној Грчкој.

Политика је започела након независности Грчке од Отоманског царства почетком 1830-их, након територијалних пространства Грчке и наставила се са грчком Републиком. До данашњег дана употреба старог турског, албанског или славенског презимена од стране власти, организација и појединаца кажњава се према грчком закону.

The Greek state has systematically replaced geographical and topographic names of non-Greek origin with Greek names as part of a policy and ideology of Hellenization. The main objective of the initiative has been to assimilate or hide geographical or topographical names that were deemed foreign and divisive against Greek unity or considered to be “bad Greek”. The names that were considered foreign were usually of Slavic origin. Most of the name changes occurred in the ethnically heterogeneous northern Greece and the Arvanite settlements in central Greece. Place names of Greek origin were also renamed after names in Classical Greece.

The policy commenced after the independence of Greece from the Ottoman Empire in the early 1830s, after the territorial expanses of Greece and continued into the Greek Republic. To this day use of the old Turkish, Albanian, or Slavic placenames by authorities, organisations, and individuals is penalized under Greek law.

Старији облици преименованих насеља углавном су славенског или влашког порекла. Према истраживањима која су у току у Институту за неохеленска истраживања у Атини, између 1913. и 1996. године, у Грчкој су законски промењена имена 4,413 насеља. Преименовања су забележена у службеном гласилу Владе. Регионална подела преименовања је: Македонија: 1.805 ренаминга; Пелопонез: 827 преименовања; Средња Грчка: 519 преименовања; Тесалија: 487 преименовања; Епир: 454 преименовања; Тракија: 98 преименовања; Крит: 97 преименовања; Егејска острва: 79 преименовања; Јонска острва: 47 преименовања.

Поштовани пријатељи

Уверен сам да је било заморно прочитати све ове цитате, верујте да сам и ја уложио много напора како бих вам приближио стварно стањео античкој Грчкој.

Ово је само један мали део издвојен из обилне документације, једино ми преостаје да све те информације пренесем у књигу, за коју сам уверен да ћу ускоро и објавити.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

БОГИЊА ТАРА

.

БОГИЊА ТАРА (Тарина, Таја, Табити) —  древна славенo-србска богиња – заштитница дивљих животиња и, посебно, шума. Најмлађа Перунова ћерка, сестра Тарх-Даждбог-а.  Беловодје (територија западног Сибира, у коју су се преселили славенско-аријски родови из Дарије) се понекад назива Велика Тартарија, тј. Земља Тарха и Таре.

Наши преци су Тару приказивали као младу девојку смеђих очију и  дуге тамне косе.

Богиња Тара увек блиста добротом, љубављу, наклоношћу, бригом и пажњом. Њена милост излива се не само на природу већ и на људе…. Вечно лепа Богиња Тара је Небески Чувар светих шума-светих стабала Велике Расе, храста, кедра, бреста, брезе и јасена.  Осим тога, Поларна Звезда у славјано-аријевском народу је названа у част ове прекрасне Богиње – Тара.

Постоји мишљење да се Тара првобитно звала Дара, односно Богиња даривања. У светлу њеног брата Таркха који има средње име – Дажбог, ова верзија изгледа прилично вероватно. Ако је Тарх добио додатно име као резултат одређених радњи (уништењем Кошчеја на  месецу Лели, и даривању слободе људима), онда се, очито, звао Дар,  јер дарује (даје) свету топлину, љубав и радост.

С обзиром на чињеницу да је Богиња Тара, заједно са својим старијим братом Тархом Даждбогом чувар безкрајне Беловодске земље и Свете Расе, ово подручје ћемо звати земља Таре и Тарха, тј Велика Тартарија.

 

O vjeri starih Slovjena prema pravjeri Arijevacs i Prasemita (mythologia comparativa Slavorum) na temelju starih hronista, narodnih običaja, starih pjesama, mjestnoga, ličnoga i obiteljskoga nazivlja. Priobćio Nikola vitez Gržetić Gašpićev, 1900

Изворник:

http://pravdu.ru/articles/190-tara-drevneslavjanskaja-boginja-pokrovitelnica-zhivoi-prirody-i-v-chastnosti-lesov.html

.

Више о Тари и Тарху  у Словено-Аријским Ведама:

Словено-Аријске Веде

 Tara – boginja u  budizmu

мантра богињи таре

 

Sanskrit: तारा, tārā, boginja tantričke meditacije, tibetanski budizam

Tara u značenju zvezda je boginja koja se javlja u spevu Ramajana kao nebeska nimfa.

Ona je simbol mudrosti, hrabrosti, pribranosti i odanosti.

U varajana budizmu Tara predstavlja ženski oblik Bude, „majku slobode“ boginju uspeha i ostvarenja.

Tara je u indiskoj mitologiji javlja i kao majka Bude, Budha graham (ne Sidarte) .

Takođe je u  tradiciji Tara jedna od Deva i u toj tradiciji ime joj je izvedeno od reči tAr – zaštitnica, ona koja u sebi spaja i dalje emituje energiju iz koje sve nastaje

.

Tara, Tarku – hetitski bog  grmljavine i snage

Tarhu ili Tarku je Hetitski bog  grmljavine i snage uopšte, javlja se i u zapisima na luvijskom jeziku – izumrli indoevropski jezik koji se govorio u Anadoliji, današnja Turska.

Tarsgrad u kome se rodio apostol Pavle nosi ime po tom bogu, koji se kasnije javlja u grčkoj mitoligiji, kao i u Ilijadi kao  božanstvo nižeg ranga Teukro.

Izvor:

Tara

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

БЕЛОГРАДЧИК (БЕЛОГРАД)

.

БЕЛОГРАДЧИК се налази близу Зајечара, близу наше границе, а ми у Србији слабо знамо о њему.

Налази се у Бугарској, у Видинској области, у западном делу Старе планине.

Белоградчик је најпознатији по својој тврђави Калето, најочуванијој на територији Бугарске. Вековима је она служила за заштиту од непријатеља, као природна фортификација којој је додат само северозападни и југоисточни зид, остала два чине моћне стене.

 

Римљани, Грци, Бугари, а затим и Турци, користили су је за одбрану. Крв је текла између ових зидова 1850. када су локални побуњеници покушали да свргну турске освајаче. Нажалост, многе побуњене главе остале су да висе као трофеји на зидинама тврђаве.

 

Белоградичка  тврђава се састоји из три прстена, који су били сваки са својим системом заштите. Она има две капије – Видин и Ниш капију. Биле су изграђене бараке, складишта, арсенали, затвор, млин за со и кафу и 4 депоа воде. У ратно време број бранилаца тврђаве и оближњих узвишења је достизао и до 3.000 људи.

 

Стене Белоградчика представљају јединствени природни феномен. Пре око 200 милиона година, у овој регији су се слагале песковито-мергелне стене.Касније их је прекрило море, а на њих је нанета велика количине шљунка, песка и глине које су повлачиле брзе реке . Како је време пролазило, овај материјал се везао силиконом и песковито-глинастим везивом. Под утицајем гвожђа и кисеоника, добиле су црвенкасту нијансу. Тако је природа формирала моћне стене. Као чудо природе, биле су у конкуренцији заједно са нашом Ђавољом вароши за једно од  светских чуда.

 

Најлепше и најузбудљивије стене се налазе око града Белоградчика, а народ им је дао и имена, и везао легенде за њих – Монаси, Јахач, Дервиш, Медвед, Ева и Адам, Тврђава, Мали пастир, Лав, Ученица, па и наш Хајдук Вељко … Хајдук-Вељко, који је био из Неготинске крајине, и често је залазио у ове просторе, па се и он овде појављује у лику огромне стене.

 

Интересантна је прича везана за стену Ученица. Девојка Латинка је једне вечери пошла на састанак са вољеним Милутином. Абдија, који ју је желео по сваку цену, пресрео ју је. Бежећи од њега попела се наврх једне стене. Иза ње Абдија, а испред ње медвед. Немајући куд, повикала је: „Смилуј се Боже и претвори ме у камен“.

Молба јој је била услишена…

Уметнички приказ Белоградских зидина сликара Васила Горанова:

Category: Zaveštanja predaka  Comments off