ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ: КЕЛТИ И СРБИ

Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.

Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.

У чланку ”Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves”, y ”Revue Archeologique” (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадања мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас.

— Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.

Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.

Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у ”Животу св. Германа” где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. ”Lucdun” Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.

Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.

У једном ставу епопеје ”Друга битка Мојтуре”, Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. ”Столарским занатом”, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.

Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч ”лугра” значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.

Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју ”гавран Луга”. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.

У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени.
То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.

За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.

Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.

Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.

По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке.
Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.

Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга;
то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.

На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи ”насад” је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.

more »

.

Наводи у овом раду базирају на књизи аутора Доброслава Јевђевића,
„Од Индије до Србије“ у издању Српских новина 1961. године у Риму.
као и подацима бројних аутора публикованих у часописима и на интернету,
и посебно у делу др. Олге Луковић-Пјановић „Срби народ најстарији“.
Намера овога текста је трагање за српским и сопственом коренима,
на бази истините, а не трагично натурене нам, историје.

Увод

Претежно, српски уџбеници описују српску историју од шестога века, од времена досељавања из прибалтичких земаља на Балкан, као да нас пре тога није ни било.
А где су нам онда живели прадедови?
Тим досељавањем на Балкан Срби су већ имали усавршен језик, изграђен друштвени поредак, развијен смисао за државу, са обичајима и културним темељима. Имали су и два, три царства.
Па где нам је онда колевка?

Један од најпознатијих лужичких Срба, писац  Хандриј Зејлер
1842. год. је написао ову песму:

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!
(Хандриј Зејлер, 1842. г.)

.
Разлози за изнете тврдње леже, пре свега, у прихватању нордијско историографске и германске Берлинско-Бечке школе, која је намерно искривила нашу историју, чиме нам је учињен фалсификат, по коме Срби нису аутохтони народ у Подунављу и на Балкану од свога најранијег почетка. Тиме су нам одузели прошлост и бројне генерације завели, а све у намери потпуног искорењивања Срба.

За нас је једино меродавна Аутохтонистичка Школа, према којој у новије време имамо два правца, први „Индијски“, по коме се порекло Срба изводи из Индије, а други „Подунавски“, по коме су Срби настањивали Подунавље „од почетка“, одакле су се расељавали по Европи, Малој Азији па цак стигли и до Индије. Зачетник подунавског правца је хроничар XII века Нестор Часни Кијевски, а његови велики поборници су наши великани: Олга Луковић-Пјановић, Јован Деретић, Ранка Куић, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Павел Шафарик, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Милан Будимир, Драгослав Срејовић и многи други, са непобитним доказима нађеним у Лепенском Виру.

Ту су и многи страни аутори: Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Мариа Апендини и бројни други.

О застарелом учењу по коме су Срби доселили на Балкан у седмом веку нове ере, овде неће бити детаљног приказа, пошто сви докази иду у прилог тврдњи да је то било последње српско досељавање и то у прапостојбину својих предака. То су само последице германске историјске школе, теорије која нам је наметнута. Још значајнија је тврдња Јована Деретића да се Срби нису ни доселили из Закарпатја, они су у Подунављу одувек живели. А Пољак Казимир Шулц додаје да су Словени (читај Срби) настањивали Подунавље од најстаријих времена, као Илиро-Трачани. Током римске владавине, Срби са севера су дошли да помогну својим сународницима, староседеоцима, ту остали, и очували све своје обичаје и језик.

Аутохтонистичку школу прихватили су већ руски и пољски историчари, међу којима су се истакли Адам Мицкијевић и Суровјецки са Павелом Шафариком, кога сматрамо својим, пошто је био професор у Новом Саду. Сви они потврђују да су словенски језици заузимали централно место у групи индо-европских језика, а да Словени одувек живе на својим територијама, одакле су вршили утицај и на исток и на запад. На жалост, светска трагедија огледа се у чињеници да западни историчари приликом бројних открића нису узимали у обзир словенско (односно српско) ћирилично писмо, којим би многе „нејасноће“ и „мистерије“ биле лако решиве. Најпростији пример је име владара у Египту по имену Арса (ћирилично писано АРСА) или именица мост (МОСТ), што су за Западњаке биле нерешиве загонетке.

Путујући временски уназад стижемо до Индије, одакле нас путеви воде преко пространстава Азије, па преко руских низија и на запад све до Шпаније и Енглеске. Српском историјом бавили су се немачки историчар Леополд Ранке и Чех Јиречек, мађарски гроф Бенџамин Калај, слависти Јан Колар и Павел Шафарик и многи други. Постоје списи грчко-римских писаца Херодота и Плинија, па чак и кинеских и турских, а такође и Хрвата Фрање Рачког, као и српских историчара Јована Рајића, Стојана Новаковића, Симе Лукин-Лазића и многих других, у којима се спомињу Срби.

Српска херојства током векова истакла су нас у прве редове светске историје, и давала нам право грађанства међу угледним војничким нацијама. Српска љубав према отаџбини, оданост према слободи и српска херојско-песничка поезија привлачили су пажњу светских духова од Наполеона до Гетеа, од Бајрона до Виктора Игоа. Чак и хладни Енглези гледали су у Србима и Црногорцима хероје достојне Спартанаца. А Србе новије историје, инспирисали су митови њихове царске прошлости Немањића и косовска трагедија.

Германи и суседи су нас одувек мрзели, истребљивали, и одузимали нам наше вековне територије, чинећи то претежно из зависти, стремећи за нашим истребљењем.

У уводном делу рада „Досељавање Срба на Балкан и прва држава“ именовани аутор износи следеће: „Научници сматрају да су земље западне и средње Европе насељене од плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се на Балканском полуострву човек појављује у периоду последње глацијације (пре 40.000 година). На основу налаза у пећинама под Јерининим брдом у селу Градац и у Рисовачи на Венчацу изграђене су слике тадашњег људског живота. Око 25.000 година пре нове ере човек напушта пећине, чиме се завршава прво поглавље историје људске заједнице на територији Србије.

Археолошка налазишта у Ђердапу потврдила су да се тамо развила једна од најстаријух и најсложенијих култура праисторије, названа култура Лепенског Вира (7.000-5.500 година пре н.е.). На интернету се налазе подаци о фигуринама нађеним у Лепенском Виру из седмог миленијума старе ере, а испитивања радиоактивним угљеником потврђују старост нађених артикала на око 8.580 година, односно преко 6.500 година пре Христа. Постоји и податак да је колевка Европе у Рајковој Пећини, на Рудној Глави код Мајданпека уз Баљетинску реку. Најстарији људи ове кутуре живели су у насељима, у заједници од две до четири биолошке породице. Неолитска култура на просторима северно и јужно од Саве и Дунава развила се од 5.300 до 3.200 година пре н.е., а најзначајнија налазишта су Старчево и Винча.

Српски историчар Јован Рајић у “Историји Срба“ (1794.), из старих извора, изводи порекло Срба од Хунских Сабира. Други извори, име Срба изводе из Србата – Сармата, а такође и од реке Сербице (између Еуфрата и Тигра у Месопотамији, данашњи Ирак). Неки аутори име Срба изводе из речи собрание (сабор) и слично, а неки га просторно везују за Сибирију, једну од наших прапостојбина.

Чешки историчар Павел Шафарик везује српско име са речи Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, што су све облици значења рода, народа, а што има исто значење са латинском речи генс и натио, или индијском речи Серим, што значи народ исте крви.

Неда Мариновић у опису најстаријег народа на Балкану износи да Србин, у стародавном индијском језику, санскриту, из кога су потекли сви индо-европски језици, међу којима и српски, означава слободног човека, јунака, који се вечито бори за сопствени опстанак. Према руском историчару Вељтману у делу „Атила и Руси“ име Србин од старине односило се на војнички, ратнички сталеж у Русији, а реч Срб означавала је војника, храбарог човека и наводно од Срба су постали Козаци. И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту, а код Белоруса реч Сабр или Сјарб значи силу, множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч Серби означава здрав, јуначан, силан сој људи.

Код Лужичких Срба реч Сораб има значење човека најразборитијег, најлепсег, најодабранијег у том роду. Код Украјинаца реч Сирбин означава господара. У српском народу од давнина постоји похвала покојника, за кога се сматрало да је био добар, са високим одличјима, која каже: „Баш је прави Србин био, и српски живео“. А у Црној Гори храброг јунака су хвалили са: „Срб од Косова“.
И у турском језику речи Сирб и Серб имају значење народа једног колена, храброг, убојитог и непокорног. Код старих Персијанаца реч Сарб значи глава, старешинство.

Код Арабљана, Халдејаца и Јевреја реч Срб означава слободног човека, јунака, непокорног.
У старом санскритском језику реч Сербх значи не дати се никоме, а корен речи Сербх значи семе, колено и род. Шафарик и Колар су цитирали, такође, да реч Срби означава рођаке, својту. Непознатом човеку Србин ће рећи: „Како се Ти оно зваше Рођаче“.

За Србе се понегде везује име Влах, што су Турци усвојили од Хрвата. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре н. е. Касније се Влах звао ратар или пастир. Када су Турци окупирали српску државу, Срби су се повлачили у планинске пределе и претежно се бавили земљорадњом и сточарством, па су им по том основу Турци дали име Власи, мада та реч означава занимање а не народ. Данас се Власима назива народ који живи у Румунији.

Стари историчари Србима дају име Рас, а то потиче од значења човека из Рашке, постојбине Срба по досељавању на Балкан.

Име Срб и Сораб води такође порекло из самог српског језика, где има значење огромности и силе народа једне крви. Према томе, верује се да су Срби у време усвајања свога имена поседовали све ове особине.
У “Историји народа средње Азије“ Јоацхим је забележио речи кинеског пограничног гувернера Хју Ју-а, 160. године пре н.е. :
„Срби су нас нападали 30 пута, од пролећа до јесени“. Такође, кинески државник Цај Јун каже: „Од како су побегли Yуни (Хуни), осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Има их сто хиљада војника и просвећени су, племена су им силнија и многобројнија и ми не можемо да им се одупремо“.

Истраживања су потврдила да чак и на Тибету и дан данас постоје називи који су чисто српски, као: чедо, јарак, сила, чича, рудник, гора, луч, као и имена: Божан, Милован, Србица и друга, Милош Милојевић их је записивао.
Немац Екерман тврди да име Србин означава народ, а Хенрих Лео, да то име долази од санскритског имена Сарб или Срп, сто означава народ који се често сели. Истакнути Слависта, Француз Сипријан Робер износи да име Србин обележава целу једну расу народа и да су то Илири, најстарији Словени. Јаков Грим је у предговору „Малој граматици Вука Караџића“ написао: „…да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југо-Словене и да ни једно друго племе нема такву историју која би се могла упоредити са српском“.
По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је у грчком погрешно, због немогућности изговора сугласника, што се односи на Рашане.

Александар Велики поклонио је српским племенима много земље у Средњој Европи у знак захвалности за ратне заслуге, називајући те нове земљопоседнике Панови (господари). Сматрао их је великомоћним и најчувенијим народом, кога је назвао Славан. На самрти је изразио жељу да сви народи од Јадранског до Хладног мора живе по законима „Славних“. Тако је кажу, одлучио умирући победник у белом граду Александрији. Др. Деретић наводи да је иза Александра Великог остало записано да је неки велики војсковођа, пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва из Србије на исток све до Индије. Било је то нешто преко 2000 година пре Христа, а тај велики војсковођа звао се Нино Белов, који се у „Светом писму“ спомиње као Неброд или Нимрод. Циљ му је био Индија. Кренули су из данашњег Ниша, прешли Малу Азију и стигли до Индије. …У старим записима забележено је да је то први продор Аријеваца, а име су добили по богу Ариону, чији су трагови култа пронађени на данашњим пределима српског Космета. Скорашња открића потврдила су да су Словени (Срби), као Аријевци окупирали иранске висоравни и области Инда и Ганга. Њихови обичаји остали су очувани у Ведама. Према томе, Словени су се доказали као носиоци Аријанизма, док сами Индуси сматрају да су им Веде подарили Бели Богови. Нина Белова називали су и бог Бак. Он није био само освајач, већ и градитељ, а своју љубав према градитељству пренео је и на своју жену Семираму, која је била очарана градњом Вавилона(Бабилона), и наредила је да се тај град доврши по њеним замислима, којом приликом је саграђен мост дуг 900 м за улаз до централне куле, на чијем врху је саграђена опсерваторија. Саградила је и своје чувене ВИСЕЋЕ ВРТОВЕ, који су названи ,,Семирамини висећи вртови Вавилона”.

После Нина Белова, нови војсковођа Сербо Макеридов, по узору на Нина, извео је други поход Аријеваца на исток, а он се у Светом писму спомиње као Асур и неки га отуда сматрају оснивачем Асирског царства.

Према томе, Александар Велики је био трећи освајач далеких светова и ишао је „утабаним стазама“ тек 335. до 332. године пре Христа. Александар налази Србе између река Инда и Џелама, који су ту остали од Нина Белова и живели у два града, од којих се један звао Сербија. Александар тај град дограђује и улепшава, и назива га Александрија Сербијска.

Грчки историчар Херодот говорио је да су Срби и Индуси најстарији и највећи народи на свету. Херодот је Србе сврставао у Трачане, док су их други сврставали у Ските, Сармате, Готе, Хуне, Аваре и Венде, а неки су их називали Склав и Славин. Чешки историчар Шафарик, који је био професор у Новом Саду, дословно каже: „Име Србин је најстарије и дубоко укорењено међу свим Словенима“. Немачки и руски историчари прихватили су углавном Херодотово тумачење да су Срби Трачани. Њихово тумачење за то је следеће: „…међу Србима од памтивека живело је велико племе називано Рашчани или Раси, а то име потиче из Индије од речи Рашка, сто означава рујну црвену боју, коју су Срби од увек волели.“ Отуда су исконски Рашчани Црвени Срби. Ти Срби у време Херодота су живели у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима је и названа област Стара Рашка у Тракији поред реке Марице и новија Рашка, Немањина прва Србија. И данас постоји речица Рашка, која се улива у Марицу као и рушевине града Рас.

Јован Рајић наводи како је мађарски историчар Истванфи, Деспота Ђурђа Бранковића називао Ђорђем Трачанином, а грчки историчар Лаоник Халкокондил казе да су Срби Илирци, дошли из земаља иза Дунава и тврди да су Срби најстарији и највећи народ на свету (подразумевајући под тим именом све Словене).
У Минхену се налази оригинална немачка хроника, писана око 750. године нове ере, у којој дословно пише: „Срби представљају тако велико царство (регнум) да су из њих произашли сви словенски народи“ (Хормаyерс Арцхив, ст. 282-283).
Хрватски историчар Маретић, пишући о римском историчару Плинију, који је живео у Христово доба, наводи да су Срби живели око Дона, а Венди уз Вислу. У то доба Србе су углавном називали Трачанима, Трибалима, Вендима и Антима.
Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд и Арапин Ел Бакр’ тврде да су Срби настањивали велики део Азије, цео Балкан и још пре Христа допирали до Рима.
Др. Фрањо Рачки у својој „Повјести Словена“ (ст. 6 и 7) наводи: „У почетку Словени су се називали домаћим именом Срби, тј. рођаци, а странци, специјално Немци звали су их Вендима.Тим именом звали су их и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа“.
Све ово потврђује да су Срби најстарији словенски народ и да је име Србин хиљадама година старије од имена Словен. Име Словен јавља се први пут у петом веку (491. г.) нове ере, са римским освајањем.

Померајући се на Запад Европе, Срби су се сукобили са Германима. У то доба сва српска племена међусобно су се разумевала и почели су се звати Словенима, а оне које нису разумели назвали су Немци, јер су им деловали немо. Како су се до тада сви Словени називали Србима и хиљадама година сачували то име, отуда су свакако они били кичма и срж свих словенских народа.

Чешки историчар Јан Доброволски, у „Јахрбуцх, 1827″ каже: „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена када су се српским именом називали сви Словени“. А Павел Шафарик у књизи „Словенске старожитности“ пише: „Име Срб дубоко је укорењено међу свим Словенима и могло је само у својој прадомовини добити свој прави значај“. Рус Велтман у својој историји потврђује да је у древним временима име Србин било заједничко свим Словенима“. Такође, немачки етнолог Зеринг пише: „Прво опште име свих Словена било је Србли, сто је значило уједињени“, а мађарски гроф Калај у својој историји писао је: „По испитивањима најбољих научника сви словенски народи у прастаро доба називали су се Срби“. Он такође наводи да се од шестог века појављује име Слави, док су сви Словени живели заједно и називали се сабраћом.

Интересантно је писање чешког витеза Далимила, од пре 850 година, када он наводи „Србове настанише на Балкану, уз море па се разгранаше све до Рима“. Словенац Крек тврдио је да је прво име свих Словена било Србин.

Нема, међутим, писаних докумената о цепању тог јединственог народа у садашње словенске народе. Тек по неко додирује ту тему. Тако, има тврдњи да су цепања настала на почетку нове ере, а и таквих која помињу да је до тога дошло седам-осам стотина година пре тога.
Фрањо Рачки пише „Ширењем своје власти ка северу и истоку Римљани почеше добијати тачније вести о Србима, које су они као и Грци називали Вендима, из балтичких крајева од којих су куповали ћилибар од седмога века старе ере“.
Римски историчар Александар Гиљфердинг писао је: „Балтички Венди имали су богате и велике градове, просвету, државно и верско уређење и трговину која је задивила савременике“. Пошто су живели на огромним пространствима, а везивао их је заједнички језик, а не политичко јединство, то је цепање Срба могло наступити пар хиљада година пре Христова рођења, услед пренасељености и потребе за новим просторима. Према предању и непобитним подацима, Срби су пре две хиљаде шест стотина година имали напредну и просвећену државу на Балтичком мору. А њихово досељавање из Индије на Балтик уследило је преко хиљаду година пре тога.

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму. Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: „Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације“. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима.

Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око 7.000 година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен.

И „Кинески дворски дневник“, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције.

Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера. Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања.

Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик писе: „Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.„. Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла.

Лужички Срби за себе кажу да су они из Балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген  и Крајсих , узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби.
Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се „Бела Србија“, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу ,,Душанов Законик” представља само континуитет традиционалног вендског порекла.

Валтер Вист (Wалтер Wуест) пише да је санскритски језик настао из вендског(српског), али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: „Словени(Срби) су свим осталим народима дали реч.“ И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Емил Бурноуфф) налази да је то било далеко пре, чак у доба „мрачне праисторије“. Он није усамљен у тврдњи да су грчки и латински језици настали из пелазгијског(српског) језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прошловековни аутори идентификовали са старовековним Србима.