Словени и Срби – Индијанци Европе

Какве нам доказе о њиховом пореклу нуде савремена научна открића?

Словени – индијанци Европе

( Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 85 )

Нико и никакав “изам” нема права да пренебрегава читав један историјски период и да најбројнији, словенски народ Европе смешта на маргине историје, идући чак толико далеко као што је то учинио Хегел, прогласивши Словене за “неисторијски народ”! Можда су уверења попут оваквог представљала препреку за озбиљније изучавање, јер сложићемо се да је заиста смешно бавити се нечим што заправо не постоји. Али, како ствари заправо изгледају? Пре свега, треба разјаснити важну чињеницу – ако се у прошлости са оваквим ставовима по питању Словена и могло мирити, данас, на почетку трећег миленијума, недопустиво је да из незнања и даље живимо у мраку сопствених заблуда. 

Словени нису однекуд дошли

Из “Велесове књиге”, древог документа о Словенима, сазнајемо да је “оргоман простор у Европи који су заузимали Словени у тренутку њиховог појављивања на страницама писане историје, непобитан доказ њихове старости”. Како се могло десити да се тај многомилионски народ појавио на арени историје тек почетком VI века, ако је веровати званичној науци? Из тога што су се тако касно појавили, званичници потпуно погрешно закључују да су Словени, у то време, однекуд дошли. Када је племе “Склавина” 517. године прешло Дунав са севера, то не значи да тог племена до тада није било на северној обали Дунава, већ значи да је римски или византијски историчар први пут те године име њиховог племена записао у историји. И деци је познато да је Колумбо открио Америку 1492, али то не значи да су тамошњи домороци тек тада почели да постоје! Била је учињена још једна, много грубља грешка: појединачно, засебно име једног словенског племена, примљено је за целокупно словенство. Историчар VI века, Јордан, писао је да постоје три велике групе словенских племена: Венети, Склавини и Анти, док је самих племена веома много. Наравно да се у имену Склавина јасно распознају Словени, али је човеку разум дат да помисли: а како су се звала друга словенска племена, где су живела и шта се о њима зна? Како иначе повезати навод Прокопија Кесаријског да су Словени 517. године први пут прешли Дунав са севера, са наводом Мојсија Хоренског који је умро 477. године, да је јужно од Дунава већ живело седам словенских племена? 

Историјом Словена нико се није озбиљно бавио

Сличних питања о Словенима може се поставити на десетине и ниједно неће добити јасан одговор. Зашто? Зато што се историјом Словена нико није озбиљно бавио. После XVII и XVIII века, док је историја Европе била још у пеленама, објављено је неколико историја Словена, али се касније нико није озбиљно бавио радом посвећеним специјално Словенима. Разлози за то су разумљиви: западни историчари суочили су се са великом препреком непознавања словенских језика, без чега се, макар приближно, тачна историја не може написати. У XIX и XX веку словенска историографија је била под снажним утицајем нордијске историјске школе, па тако и у идеолошком и политичком смислу оптерећена у истраживању и препознавању чињеница које су могле бити прилог расветљавању словенске цивилизације. У резултату свега тога настала је сасвим невероватна ситуација: када би се повела реч о месту настанка највећег европског народа и земаља у којима су они могли настати – у Европи за њих није било места! У једном од најкапиталнијих дела овог века, у Кембриxској Историји није се као прадомовина Словена нашло ништа боље него Полес, област уопште мало погодна за живот људи, која је до данас остала једна од најслабије насељених области Европе. Тешко је разумети логику историчара, који су дуго времена озбиљно прихватали такву трагикомичну тврдњу. 

Случајне или намерне грешке

Процес расељавања и измена места у Европи одвијао се вековима и у разним правцима. Имена народа су се мењала, или су један народ суседи различито називали. На пример: ми Германе називамо Немцима, за Французе су Алемани, за Италијане Тедеско, за Енглезе Xерман, итд… А они сами себе називају Дојче. У прошлости постоји безброј таквих примера – уско племенска имена мешала су се са националним и обрнуто. Етничка имена су замењена политичким, која су се опет мењала зависно од вођа у датом тренутку итд. Различити су народи због одређених политичких околности носили исто име, јер су припадали истој држави. Један исти народ имао је различита имена када је припадао различитим државама итд. Нас превасходно занимају Словени и да би ово замршено клупко имена некако разјаснили, потребно је да имамо руководећу нит. Она ће се свакако појавити ако не испустимо два основна момента загонетке: 

1) Како се могло десити да су се германска племена у IV веку, наводно простирала од Темзе до Дона, уз читаву Европу, а у VII и VIII веку имамо податак како се тек боре за проширење на исток од Рајне и Елбе?

Шта их је то могло уклонити током три века са простора од Елбе до Дона?

2) Како се могло десити да Словени, чија је прадомовина наводно у Полесју, која захвата пространство тек половине једне Енглеске, током VI и VII века запоседну Балканско полуострво све до Пелопонеза, целу централну Европу и појаве се чак западно од Елбе? 

У жељи да расветлимо било који детаљ, крупне грешке ћемо избећи једино ако имамо у виду да се германска племена никада нису простирала у широком фронту на исток од Дона, а да су словенска племена увек заузимала не само Полесје, него и огромна пространства јужно и западно од њега. 

Историчари махом виде у Келтима тај основни супстрат из кога су се појавили народи централне Европе. Келтима се приписује распрострањеност од Ирске па све до ушћа Дунава, не губећи из вида њихове походе у Малу Азију итд. Приписује им се, дакле, ратоборност, висока култура (ниво бронзе) а истовремено се описује пропадање овог народа. По томе закључујемо да су Келти пропадали зато што су били многобројни, борбени и културни, а Словени, који су заузимали просторе као пола Енглеске, постају најмногобројнији европски народ зато што су малобројни, неборбени и некултурни. 

Ову бесмисленост, због нечега, ниједан историчар није приметио.

Како су ишчезли језици великих народа?

Тумачење значења, или тачније речено, етничку припадност појединих племена треба учинити јаснијом. Антички историчар Јордан у свом делу “Романа” говори о честим нападима на Римску империју у ВИ веку, у којима су учествовали Бугари, Анти и Склавини (Словени). Други аутори у вези са тим нападима наводе Хуне, Анте и Склавине. Произилази да су Хуне називали Бугарима и обратно. То не значи да су Бугари увек били Хуни, или да су сви Хуни Бугари. Приближно решење видећемо већ утолико, што је јасно да ни Хуни ни Бугари нису Германи. Користећи сведочанства разних аутора о истој ствари, може се установити садржај разних имена, која сваки од тих аутора користи. 

Али како ствар стоји са племенима на Балканском полуострву, које је данас, као што је познато, претежно насељено Словенима? 

Званична историја каже да су овде живели Трачани, Илири итд, али нам није позната ниједна фраза трачанског или илирског језика.

Речи које историчари сматрају трачанским крајње су спорне и нису доказане. Ако је веровати историчарима, процес словенизације Балкана није тако дуго трајао. Почео је наводно у VI веку и практично је завршен у VII веку. Не треба заборавити да је процес словенизације неутрализован процесима хеленизације, латинизације и, најзад, туркизације. Зар су тек тако, без трага, могли ишчезнути језик или језици великих народа? 

Наравно, не одричемо постојање древних народа несловенског порекла на Балкану, али се не можемо сложити с тим да су се Словени сразмерно касно овде појавили и потпуно затрпали аутохтоно становништво Балкана. Не можемо се сложити из разлога што истражујући све периоде словенске инвазије на Балкан, нигде не налазимо потврду да су се Словени насељавали на Балкан. 

Сви упади са севера су се завршавали на исти начин: или су нападачи бивали одбијени, или су се, награбивши колико су могли, враћали назад преко Дунава.

,,Status quo ante bellum” 

Основни фактор “словенизације” Балкана био је очито присуство древног словенског становништва, чему у прилог говоре пре свега географски називи, од којих је већина словенска

. До тога је могло доћи на два начина: или су Словени заузимали ненасељене просторе, па су морали рекама, речицама, потоцима, шумама, да дају своје називе, или су ти називи постојали од давнина.

Ако бисмо прихватили важећу теорију о продору Словена на Балкан у VI веку, суочили бисмо се са чињеницом да они нису стигли на насељени простор. Значи, постојало је локално становништво, па самим тим и локални географски називи. Никада и нико се током историје није бавио мењањем ситнијих географских назива. Победници и освајачи мењали су имена најзначајнијих пунктова, којих је могло бити на десетине. Стотине и хиљаде ситнијих назива су настављали да постоје. 

То исто видимо и у Средњој Европи, где словенским називима обилује читава Немачка, при чему нам је овде процес германизације Словена потпуно познат. Контра-аргумент присуству Словена на Балкану, као аутохтоног елемента, било би изражено присуство и утицај трачанског језика на локалне словенске називе, али тога нема. 

Сва словенска племена, као и племена другог порекла на Балкану, била су столећима потчињена Грчкој, Риму, Византији, носећи притом имена: Илири, Македоинци, Трачани… Та племена су се постепено развијала и уздизала у државном смислу, као одраз катастрофалног опадања политичког значаја Рима и Византије. На крају су и балкански Словени изградили сопствену државност, али не одједном, него постепено и кроз борбе с променљивим успехом. Тај многовековни процес се завршио повратком на “статус љуо анте беллум, с тим што је јарам Грка и Римљана био збачен.” 

Прећутана документа словенске писмености

Истовремено са свим овим чињеницама и историја развоја писмености Словена стоји у блиској вези са њиховом општом историјом. 

Међутим, већ по правилу, бројна документа словенске писмености историчари или датирају у каснију епоху, или прећуткују, или једноставно проглашавају фалсификатом, чиме историја остаје сиромашнија него што јесте, а њен развој се успорава. Као корпусу доказа словенске писмености пре појаве Ћирила и Методија, опет се обраћамо “Велесовој књизи”, где налазимо податак да је бугарски калуђер Храбар своје дело “О писменима” написао не касније од X века, јер је у њему навео да су још живи неки који су познавали Ћирила и Методија. Штавише, калуђер Храбар је разликовао два степена словенске писмености: 1) до прихватања хришћанства и 2) после примања хришћанства, када су Словени почели да пишу латинским и грчким словима. 

Ишчитавајући даље “Велесову књигу”, а идући све даље у прошлост наилазимо на “Храбануса Мавруса (776-856), који је био архиеписком у Мајнцу и у свом делу о језицима саопштава да је нашао слова филозофа Етика, по народности Скита. О Етику је познато да је био Словен, да се родио у Истрији и да је у првој половини ИВ века начинио слова за словенско писмо, али да та слова нису слична глагољичким. Етик је био угледан научник и познато је да је блажени Јероним преводио његову књигу о космографији. 

Дакле, још у IV веку, учени људи као што су Етик, Улфила и Јероним, писали су за Словене различитим, словенским писмима. Било је сигурно и других, али у званичним научним историјама о томе нема ни речи. 

Да су Словени имали своју азбуку, можемо сазнати и из Житија светог Јована Златоустог 389. године, где каже: “Скити (које судећи по многим доказима можемо сматрати словенским племеном), Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света, преводе реч Божју на своје језике”. 

Основано сматрамо да је код Словена (и то не само код једног словенског племена) постојала сопствена писменост, која није била примитивна, јер је превођење богослужбених књига подразумевало високи ниво културе и писмености.

Разумљиво је, такође, да словенска писменост није била истоветна. На разним местима и у различито време тај проблем је решаван различито, па је о томе остајало мало трагова. За жаљење је што се то наслеђе не проучава како би се добила јаснија слика развоја словенске писмености у прошлости. Савремену филологију одликује необична супротстављеност мишљења и ускост основе научног материјала.

Као да се покушава створити представа како је све већ познато и проучено, а заправо није тако. Недопустиво да се наука и даље врти око питања као што је: колико хиљада цртица може да стане на врх игле.” 

Заиста, као да се све уротило против Словена, њихове прошлости и културног нивоа за који је писмо, барем по данашњем мишљењу, високи фактор степена развијености једног народа. 

Историја Словена и даље чека да буде откривена, а дотле ће Словени – како је то добро приметио Бранко Вукушић – и даље остати “ИНДИЈАНЦИ ЕВРОПЕ”.

(Весна Пешић)