Drevni sumerski grad Ur nalazio se na jugu današnjeg Iraka . To je, po svemu sudeći, bila veoma napredna svetska civilizacija o kojoj postoje najraniji zapisi, raniji i od egipatskih. Tadašnje stanovništvo je među prvima koristilo klinasto pismo, raspolagalo velikim znanjem iz oblasti matematike i geometrije.
Trebalo je da prođe dosta vremena da se ova civilizacija otkrije. Čak se i u ranoj biblijskoj istoriji samo četiri puta pominje Ur Haldejski, i u sva četiri slučaja u kontekstu jednog događaja: odlazak patrijarha Avrama.
Priča
Britanskom Ministarstvu spoljnih poslova se 1853. godine obratio Britanski muzej sa zahtevom se predstavniku Velike Britanije u onom što je danas Irak, dodeli mandat za arheološka istraživanja. Ministarstvo je potvrdno odgovorilo i prosledilo nalog Džonu Džordžu Tejloru, svom vice-konzulu u Basri.
Tejlor nije bio arheolog, niti je imao iskustva u iskopavanjima. Međutim, kao voljni sluga vlade njenog veličanstva, bez sumnje je pozdravio ideju jer je u tome video i mogućnost da se odmori od kancelarijskih poslova.
Obezbedio je i natovario karavan sa kamilama i magarcima, pijucima, priborom za kopanje i zalihama i uputio ka Tel el Makajaru.
Stigavši u usamljeno mesto u pustinji, 150 km severo-zapadno od Basre, pregledao je veličanstveni zigurat. Pažljivo kuckajući po ciglama slušao je eho koji bi ukazao na šupljinu. Međutim, nije bilo nikakve šupljine. Građevina je bila čvrsta kao stena.
Ne uznemiravajući se Tejlor je postavio ljude da rade na vrhu zgrade. Bio je uveren da se negde u unutrašnjosti hrama kriju veličanstvena blaga koje će otkriti i ponosno ih otpremiti u London.
Arapski radnici poslušno su počeli kopanje, bacajući cigle sa vrha zigurata na zemlju. Veliki toranj hrama koji je opstao nakon hiljadu godina izlaganja suncu, vetru i pesku počeo je da se lomi pod rukama neveštih ljudi.
Iako je Tejlor imao viziju da će tu naći zlatne kipove, bio je ipak osuđen na razročarenje. Nakon dve godine napornog rada, pronašao je veliki broj manjih predmeta, kao što je prstenje, činije, maske i vaze, ali ništa spektakularno. Sve što je pronašao slao je u Britanski muzej.
 |
|
Arheolozi su 1922. godine počeli da uviđaju da je Ur bio civilizacijski veoma razvijen grad, sa gradskom upravom i razvijenom trgovinom i saobraćajem. Infrastrukturu grada činili su sistemi za drenažu, ulice, dvospratnice i veliki hram u obliku tornja. |
Pronalaženje Ura
Nekih 60 godina kasnije, 1918. godine, Prvi svetski rat se privodio kraju. Turci su bili potisnuti iz eufratske doline, i britanska vojska je preuzela kontrolu nad teritorijom.
Jedan od Britanskih oficira major Kempbel Tompson, koji je radio u vojnoj obaveštajnoj službi nalazio se blizu Tel el Mukajara. Pre vojnog angažovanja bio je asistent u Britanskom muzeju.
Veoma se zainteresovao za zigurat i iskopine oko njega. Zapravo, kada mu se ukazala prilika, sam je obavio neka mala iskopavanja. Kako je bio impresioniran onim što je našao, poslao je predlog Muzeju organizuje pravu ekspediciju na ovom mestu.
Tako je kao odgovor na ovaj predlog, Britanski muzej zadužio doktora H. R. Hala da krene sa iskopavanjima. Doktor je stigao kasne 1918. godine i uradio neka eksperimentalna iskopavanja u Tel el Mukajaru. Njegova eksperimentalna istraživanja pokazala su da se nalaze na mestu gde se nekada nalazila najstarija civilizacija. Nedostatak sredstava onemogućio je buduća iskopavanja.
Univerzitet u Pensilvaniji je 1922. godine kontaktirao Britanski muzej i predložio zajedničku ekspediciju. Britanci su prihvatili predlog. Čarls Leonard Vuli, koji je kasnije dobio viteško odlikovanje za svoj izvanredan rad na ovom području, bio je postavljen na čelo ekspedicije. On je ovaj zadatak pretvorio u životnu obavezu i za sledećih dvanaest godina je uz pomoć svoje supruge strpljivo radio na iskopavanju.
Zahvaljujući Vulijevim iskopavanjima saznali smo da su ljudi iz Ura bili veoma sofisticirani. To su bili veoma inteligentni i obrazovani ljudi; umetnost je bila dosta razvijena; trgovali su sa prilično udaljenim zemljama. Na primer, poludrago kamenje na njihovim ukrasima poticali su sa juga Indije!
Grad Ur
Centralna figura Ura je ogromni Zigurat. Ovaj hram kao i kompleks građevina oko njega, potiču još iz prve dinastije Ura. Ali, Ur-Namu je bio taj koji je ulepšao i usavršio ove građevine, i doveo Ur do vrhunca svoje slave.
Kuće u ovom i narednim periodima bile su izuzetno kvalitetne. Dobrostojeće porodice imale su kuće na dva sprata tako izgrađene da su imale unutrašnje dvorište. Zanimljivo je da su mnoge kuće u Uru imale i kanalizacioni sistem. Kopan je kanal dubok 10 metara u koji su postavljani prstenovi od keramike. Takav kanal je upijao otpadne vode.
Obrazovni sistem u Uru je imao visoke standarde. Učenici su učili jezik i matematiku u učionicama koje su se nalazile u hramu. Učili su glagole i imenice, množenje i deljenje, geometriju.
Biblija kao i arheologija ne govore nam kako je Avramov otac, Tara, došao u Ur, ali nam Biblija govori da je sa svojom porodicom tu živeo i napustio ga. U Uru se nalazio veliki zigurat posvećen Nanuru, bogu meseca. Možda je Tara osetio da je paganizam odvlačio njegovu porodicu od pravog Boga, ili mu je možda Bog rekao da napusti to mesto. Štagod da je razlog: “Uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka svojega i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svojega i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju Kanansku, i dođoše do Harana I ondje se nastaniše” (1. Mojsijeva 11:31).
Haran je danas malo seoce na jugoistoku Turske, ali je nekada davno bio važan grad na trgovačkom putu od Persijskog zaliva do Mediterana.
| Egipćanima je sunce je predstavljalo najsnažnije ispoljavanje božanske sile. Ljudima u Mesopotamiji (odakle su došli Sumeri), mesec bio daleko privlačniji.Jakov Školnik u Izraelskom časopisu Erec piše: “Sunce uvek izgleda isto, dok mesec menja svoj oblik. To je magična moć koja je povezana sa njegovom mogućnošću se sam regeneriše.”Meseci su mereni mesecom. On je menjao oblik i “bio je živo biće više od bilo kog drugog nebeskog tela. Rađao se, rastao, umirao i ponovo rađao.” |
Napuštanje Ura
Biblija nam takođe ne govori zašto Avram (koji je kasnije postao Avraam) nije odmah otišao u Kanan. Možda je Tara bilo lošeg zdravlja, jer je umro u Haranu (stih 32). Avram se nakon očeve smrti nije dugo zadržao u Haranu zato što je Bog imao drugačije planove za njega. Zajedno sa svojom pratnjom, ogromnim stadima ovaca i koza, Avram je nastavio da ide dolinom reke Eufrat do današnje Sirije, a zatim je krenuo na jugo-istok i jug do Kanana.
Neko vreme nakon dolaska u Kanan, suša je pogodila zemlju izazivajući time ozbiljnu glad. Zato se Avram sa svojom porodicom privremeno nastanio u Egiptu. Kada je Avram stigao u Egipat, kao bogat čovek koji je došao iz civilizovanog društva, sklopio je posao sa faraonom i predao mu svoju ženu Saru (1. Mojsijeva 12:15).
Jevrejski istoričar Josif Flavije tvrdio je da je Avram “preneo (Egipćanima) svoje znanje iz aritmetike, astronomije, jer pre Avramovog dolaska u Egipat, oni nisu bili upoznati sa tim; tako je nauka stigla u Egipat.”
Kritičari mogu da raspravljaju o pouzdanosti izjave Josifa Flavija, ali značajno što je on upotrebio ovu informaciju u vreme kada nije bilo ikakve šanse da se zna ovo što danas znamo – da je grad UR bio napredni centar nauke.
(Dejvid Daun)