БУГАРИ

Аспарух с коњицом на обали Дунава

.

Сматра се, да су  Aзовски Бугари добили своје име по реци Волги (или Бугу?), по којој је настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензија имена Бугари, потпуно је независна и временски старија од имена „Булгари“. Постала је на Хелму и представља историјску мимикрију српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензије, јер, оне подразумевају различите етникуме.

.

Крајем седмог века,  Хазари су хтели да припоје своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама. Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са својом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где је 679. прешао Дунав и отео од Ромеја све земље између Дунава и и планине Балкан, где је обитавало седам српских племена.

С азијском хордом, Аспарух је 681. основао „Дунавску Бугарску“ која је обухватала простор уз Дунав, приближно од његовог ушћа до Видина, а после оснивања престонице у Плиски почела је србизација Азовских Бугара. Дунавска Бугарска је у етничком смислу била била мешавина народа, од већине коју су чинила српска (словенска) племена и мањине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од Јадранског мора до Родопа именом „Славинија“, а 687. разликује Бугарску од Славиније. Патријарх Нићифор такође разликује 688. „Словене“ од Булгара. Држава азовских Булгара је трајала око 150 година, а њихова историја се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало је само њено име, у српској рецензији Бугари и занемарљив проценат крви, који се још увек понегде антрополошки препознаје. Према томе, Василије Македонац није могао уништити државу Дунавске Булгарске, јер је она престала да постоји још 831., већ је он „србоубица“. После Омуртага, с Маломиром започиње рашанска династија Симеоновића. Северјански Маломир је био незнатна личност, па зато његова династија не носи генеалошко име оснивача, већ се назива по цару Симеону. Династију Симеоновића (Маломировића) чине: Маломир, 831-6, Пресијам, 836-52, Борис Михајло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновићи и њихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име.  Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива историјско-етничка манипулација рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензије, јер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касније називала „бугарском“, чак и после 1000. када је одавно изгубила Дунавску Бугарску.Територија данашње Бугарске, постаје интересна сфера Западне цркве у време Бориса Михајла који је примио хришћанство.  Отуда му друго име Михајло, по Ромејском цару који га је лично покрстио. У настојању, да избори самосталност цркве која је била под Ромејском јурисдикцијом, Борис Михајло се 867. обратио Папи Николи I на кога је Источна црква због тога бацила анатему. Борисов син се враћа старој вери, а после њега долази енергични и предузимљиви цар Симеон, на чијем двору је живео Клонимир, отац српског краља Часлава, који се оженио Симеоновом рођаком.

Краљ Часлав Симеон је био изузетан владар Рашана и Ромеја, с идејом универзалног или пан царства.[1] То доказује и оригинални печат цара Симеона пронађен 1934. године, на коме јасно пише „цар Ромеја“.

Угари (Мађари), рођаци Булгара, појављују се 895. на северној граници, али их Симеон уз помоћ Печењега потискује. Држава цара Симеона, обухватала је простор далеко већи од данашње Бугарске, укључујући Македонију, Срем, Тесалију и пола Епира. То је простор античке Медије, која се делила на Горњу (Србија) и Доњу (Бугарска, Македонија и Епир). Меди су старинци Хелма (Ливије), који се најчешће помињу као Хавили, Срибали, Сарбати, Арији, Рашани, Бриги, Гети, Даки, Дардани, Епирци, Македонци, Пелазги, Минијци, Кимери, Тесалци, Панони, Пеони… а сва набројана имена етнички припадају једном те истом стариначком народу Меда.

Још у време цара Михајла почели су Бугари освајати Македонију, али се нису мешали у унутрашњу управу. Македонија је била бугарска провинција око 100 година од 861-969., када су Руси под Свјатославом освојили Источну или Дунавску Бугарску. Области западно од Дунавске Булгарске носиле су име Славинија, а још за владе Петра изгубили су Бугари половину својих западних територија. Часлав је 931. ослободио северо западни део, а  на југо западу дигао се калуђер Михајло, али је погинуо и устанак је пропао. Када је Цимискија 976. умро, устанак у Македонији су подигла четири кнежевића (комитопула): Самуило, Мојсеј, Давид и Арон. Кнежеви и архонти тога времена су били наследни и самостални у унутрашњој управи.

.

Цар Самуило

Резултат слика

Цар Самуило је био син брсјачког кнеза Николице.  Тачност овог исказа, потврђује натпис цара Самуила из 6501. или 992-3., „рабу божијем“, који је био  узидан у цркви села Герман на  Преспанском језеру. Представља врсту спомен плоче, подигнуту оцу Николи, мајци Рисими и брату Давиду.

Самуило је из престонице у Охриду покушао да присаједини српска племена, која су живела у Епиру, Тесалији, Егејској Македонији и Пелопонезу. Самуилова Македонија је била центар окупљања српских племена. Њему је више било стало да присаједини српска племена Милинга и Језераца са Тајгета на Пелопонезу, него да освоји простор некадашње Дунавске Булгарске.

Од 986. до 1000. Бугари су били у саставу македонске царевине, али Самуило Дунавску Бугарску није ни бранио и она је била под Ромејима. Лав Ђакон, ромејски историк савременик, каже да су Мижани (Међани, односно Меди) за време цара Василија II и његовог боравка у Азији, тј. од лета 976. за више година ужасно пустошили Македонију. Св. Фотије исто каже: народ Мижана (Меда) побуни се против Ромеје, а М. Аталиота у 11 веку сведочи да је власт Ромеја у Македонији (Ematia) била кратка века. Дукљанин такође разликује ове устанике од Бугара и назива их „Бугарини“.

А. Хилфердинг, Ф. Рачки, К. Јиричек и Г. Шлумбергер пишу да је „Бугарску“ покорио 971. Цимискија, али су измислили „бугарског“ кнеза „Шишмана“ са синовима 976. По М. Дринову, Шишман је још 963. „одцепио“ западни део Бугарске, и основао западну царевину, а 976. није ни било никаквог устанка, јер је „Шишман владао“ у престоницама Преспи и Охриду (?). Обе теорије се ослањају на Далматинске листине, лажно датиране на 994., а преузете од Фарлатија у документу из 13/14 века. Рачки, Дринов и Јиричек су се сложили да је ово фалсификат, али су ипак градили „кулу у ваздуху“. У Листинама стоји „цар Стефан“ и император Шишман, у којима су поменути историци „открили“ цара Самуила и његовог оца.

Дринов се још позива и на Зографски поменик из 1502. где се такоће помиње име Шишман, али ово име се у Листини односи на оснивача династије Шишмановића из 13/14, која је била у саставу Србије. Шишман је столовао у Видину, а Стефан је његов унук (Шишман 2) устоличен у Трнову 1330. Рачки, Хилфердинг и Флорински додали су уз име Шишман придевак „Мокра“ (Mokros), који се код Ане Комнине помиње као први бугарски цар хришћанин у Преславу, а не отац Самуилов. Скилица је тачно навео да је отац Самуилов кнез (comes), али није навео његово име.

Брсјаци, око Охрида, Преспе, Битоља и Прилепа се први пут помињу 676. у опсади Солуна. Устанак кнежевића (комитопула) у Македонији је дигнут одмах по смрти цара Петра 969. са намером да се ослободи западни део Бугарске, каже Скилица. Тада је источна Бугарска била под Свјатославом,  али је од Руса повратио Цимискија 971. Ромеји су напали и српску кнежевину Рашку 972, а немачки летописци бележе једно „бугарско“ посланство 973. Отону I у Кведлинбургу. Освојивши Дунавску Бугарску са њеним највећим градовима, Самуило није прелазио у данашњу Источну Румелију, која је од 971. била под Ромејом. У „грчкој“ легенди штампаној у Млецима 1690. коју је превео С. Новаковић, Самуило се назива „цар Бугара“ и Охрида.

На западу је Самуило преко Via Egnatia дошао до Драча и заузео га. Заратио је са Дукљом и Зетом освојивши земљу Владимира, али му је вратио заједно са руком своје кћери Косаре (црквено Теодоре). Његову власт признали су кнежеви Травуније, Захумља, Неретве, Рашке, као и бан Босне.

Самуило је величином царевине превазишао Симеона. Северна граница његовог царства ишла је од утока Врбаса у Саву, до Дунава и Црног мора, укључујући и Срем који никада није био бугарски. Источна граница је ишла Црним морем до Балкана на југу (Пловдив је био римска база за Средец). Јужна граница је ишла Балканом од Црног мора до водомеђе Марице и Искра, где је Ихтиманска средња Гора образовала југоисточну границу, чији је западни планински венац образовао границу до близу Сера на југу.Од Сера је македонска граница ишла до реке Бистрице и града Верије, па на југ до подножја Олимпа. Одатле је граница ишла на запад  до Јонског мора на ушћу реке Каламе, обухватајући северну Тесалију и готово цео Епир с Јањином. Западну границу образовало је прво Јонско море, а затим Јадранско до ушћа Цетине, односно Дукљанинове Доње Далмације или Хрватске. Даље је граница ишла на североисток до горњег Врбаса.

Македонска царевина је носила име „Бугарско“ (Охридско) царство, али је то чисто политичко и прикривено име дворских историографа Ромеје за српски етникум, као што се например Отоново царство звало „Римско“, што такође није било етничко име. О томе сведочење даје  С. Лукин-Лазић, наводећи речи  бугарског принца Пенче: „Године 994. у време када је владао проклети цар Самуило у земљи Бугарској и другим земљама“. Симеуново царство се разликовало по томе,  што је обухватало Дунавску Бугарску укључујући данашњу источну Румелију, а такође један део српских земаља источно од Колубаре, Ибра и Белог Дрима. Све остале српске земље биле су западно од ових река: Рашка са Босном, Дукља, Травунија, Неретва… У самој царевини Симеоновој етнички састав је био српски.

У извештају шпанског Јеврејина Ибрахим-ибн Јакуба стоји да је Самуило имао круну, администрацију и регистре, што значи и дипломатију, која је престала да постоји с падом Охридске царевине. Јован, последњи патријарх и први архиепископ деградиране Охридске патријаршије, срео се с царем Василијем II у Струмици 1018. и преговарао о условима предаје Самуилове државе или Охридске царевине (Скилица). Патријарх Јован је закључио Струмички уговор с царем Василијем, по коме је Самуилова држава задржала унутрашњу самоуправу и црквену самосталност под Ромејском управом.

Уговор са патријархом Јованом је Василије II је испоштовао и потврдио с три повеље, којима је признао 31 епископију (17+12+2) деградиране Охридске архиепископије, које су обухватале делове данашње Бугарске, Румуније, Грчке и Албаније: ОхридСрбица (Српчиште), КостурГлавиницаМогленБитољСтрумицаСкопљеЛипљанПризренМорозвизд (Малеш), ВелбуждСредацНишБраничевоБеоградДрстар (Силистра), ВидинРасХореаЧерник,  Химара,  ДринопољВелеБутринтоЈањинаКозаљПетраСтаг и Верија. Уосталом, Србија је на карти Каталонске историје у XI веку од Сардског (Јадранског) до Црног мора.

Како је Охридска патријаршија сматрана наследницом Дрстарске  (Силистријске), почели су да је називају „Бугарском патријаршијом“. Јован је умро 6545. или 1037. а уместо њега је дошао Јелин Лав из Пафлагоније. Од тада је избор за архиепископа вршен неканонски, без народног Сабора и свештенства, а смрћу Јовановом, Охридска архиепископија подлеже јелинизацији и почиње да губи национални карактер, јер су јелински (грчки) архиепископи прогонили све што је српско у својој дијецези а мрзели су паству чији језик нису разумели.

Дељанов устанак 1040., управо је букнуо због укидања црквене аутономије, што Скилица нетачно објашњава променом пореског система из натуралног у новчани. Да су у питању српске земље сведочи нешто касније устанак Ђорђа Војтеха 1073. у Самуиловим земљама, за који М. Гликас каже: „устадоше српске земље, Македонија, Струга и Повардарје. Ј. Куропалата такође назива ове устанике  Срби,  а  П. Срећковић каже да су ове Србе назвали „Бугарима“. Управо, зато што су били етнички Срби, устаници су позвали у помоћ Бодина унука српског краља Војислава.

Имену Бугари, свакако су допринели дворски историчари Ромеје и оно се усталило у 13 веку, али бугарско име није оставило никаквог трага код македонских Срба. У свим македонским споменицима од 1282. до 1413. становници себе зову Србима, а земљу „српском“. У време од 15 до 19 века за време турске владавине, становништво Македоније је себе звало Србима. У списима Влашке и Молдавске, досељеници из Македоније такође сами себе зову Србима. Ј. Цвијић наводи да је било случaјева где је становништво Македоније само себе звало Каури и Бугари, јер није смело да се зове Србима. Кроз цео средњи век, на простору Ст. Србије и Македоније присутни су Срби. Чак је и назив „македонски“ код издавача Б. Вуковића  у Млецима, коришћен у значењу „српски“.

У време револуционарне 1848. јавила се идеја аутономне српске државе која би обухватала Стару Србију и Македонију, али после Кримског рата 1853-6. Аустрија има водећу улогу на Хелму.

Бугари су 1862. добили црквену самосталност, која се 1870. претворила у егзархат чиме су Бугари признати као народ. Одмах су почели да организују егзархијску цркву у Ст. Србији и Македонији, где Србима није призната народност, већ је почео да се уводи бугарски језик. Насиље је спроводила и „грчка“ црква. Непрестана бугарска пропаганда потпомогнута од руске државе, сузбијена је оснивањем друштва Св. Саве 1884.

После доласка немачке династије Кобург на власт, ствара се ВМРО, македонско-одринска револуционарна организација, али и Срби оснивају Српску револуционарну организацију ради одбране националних интереса.

Србски четници

У Првом светском рату Бугари су окупирали Стару Србију и Македонију, извршивши геноцид на овим просторима. Убијали су образоване људе, палили књиге, уништавали државну и архивску грађу, покрштавали, па су чак премазивали бојом ликове ктитора у средњевековним црквама и манастирима. Измећу два рата су организовали терористичке групе, а у Другом светском рату све се поновило, када су Стара Србија и Македонија подељене између Бугара, Арбанаса, Италијана и Немаца. Извршено је етничко чишћење, а национална и културна добра опљачкана.

Народно име Бугари у српској рецензији није етничко, већ регионално и државно (Милојевић). Име Бугарска се у латинским средњевековним картама јавља као  Surfia (Србија), а потврду даје титула цара Душана, у којој стоји да је он и „цар Бугара“. Будимир такође каже, да бугарско име није етникон већ апелатив, упућујући на лат. vulgus. Такође, у цинцарском Шоп (Срибал) је поистовећен са именом Бугарин, а има исто погрдно значење простака. Паралела постоји у јелинском („грчком“), volgarika, у значењу Срби или као придев „српски“, па чак и српске црквене књиге  (Милојевић). Код Јелина је име Бугарин синоним за Србе. Они чак и влашке чифчије зову Бугари, а Власи се сами деле на сточаре и бугаре (чифчије), што има социјално значење каже Ј. Ердељановић.

Семантички, тумачење Будимира од лат. vulgus није прихватљиво, јер, „бугар“ или „бугарин“ у српском језику значи „прасац“, „крмак“ (Дубровник), а придев „бугарски“ значи „свињски“ (Вук, Рј.), у преносном смислу „пастирски“ или погрдно „простачки“. Реч је истородна ариј. корену букк, звук, одакле је изведено бугарити, тужити, нарицати,бугарштице, врста елегије или бугаркабаница, чобанска кабаница.  Име Бугари српске рецензије, потпуно је независно семантички и географски од источне варијанте имена Булгари, која има исту гласовну вредност. Њеној употреби су највише кумовали Турци, који су бранећи изговор српског имена инсистирали на имену „Бугари“, јер су Србе и све православне погрдно звали „крмци“.

За време Турака, околину Београда и Ресник населило је неколико хиљада Шопа или Торлака баштована, које су Срби назвали „Бугари“.

Торлаци

(Bulgarian) Турлаци от България и Сърбия ще се съберат в Белоградчик

Реч Торлак се изводи од т(о)рло (тарло, терло) > ТОР, привремено ограђен простор испред појате, за мужу оваца и коза, од ариј.тарала, кретање тамо-овамо (> срп. „тралала“): затворен простор, шупљина. Једини етнички Бугари данас су Павликанци, каже Д. Колев, који говоре павликански а пишу латиницу. После Чипровске буне, када је Аустроугарска ратовала с Турцима, они су прешли у Влашку (Добруџа). Има их у Румунији, Бугарској и Србији (Иваново, 3-4000 хиљаде). Говор су дигли на ниво језика, направили граматику и извршили нострификацију језика у „павлићански“.

За око 150 година присуства Азовских Булгара, српска племена су успела да их србизирају, али су то платили губитком свог народног имена,  културним заостајањем и отуђењем од осталих српских племена (Б. Прокић).

Срби и Бугари су исти народ каже Rousset, а  Аделунг за бугарски језик тврди да је само дериват србског од кога је и настао, јер Рашани (Меди) су живели у Доњем Подунављу пре доласка „Булгара“ с истока (Ј. Бекер). У 19. веку приликом стварања националне државе, за књижевни бугарски језик узет је софијски говор, који је најближи српском (шопском), што налази потврде у штокавском дијалекту који се простире од Западне Бугарске до Истре.

Данашњи Бугари су Рашани (Меди, Срибали, Шопови) који су потпуно асимиловали мањину азовских Булгара, тако да им је остало само име у српској рецензији. Неспорно је, да данас постоји једнакост између имена Рашани и Бугари, али српске рецензије и етникума, јер турански Булгари су не само потпуно други народ посрбљен од Рашана, већ су миленијумима млађи од њих. Данашњи назив Бугарска је српски, семантички различит од само гласовно једнаке туранске рецензије речи „Булгарска“, која је као држава престала да постоји 831. године, а регија  Доње Медије је под именом Бугарска, први пут добила државу Сан-Стефанским миром у другој половини 19 века.

  Аутори  – Слободан М. Филиповић  и  Рајко Кривокапић

[2] Горња Медија се звала Срибалија (Кедрин).

[3] Ромејска царица Ирена шаље генерала Ставрикија против „Словена“ у Македонију и на Пелопонез, а у путопису св. Вилибалда (на Исток) Лаконија се назива „земља словенска“ (Slavinici terra), чему је допринела и чињеница да је Константин Копроним велики број Јелина половином осмог века преселио у Цариград због куге.

[4] Јелински карактер се види и из једног записа Охридске архиепископије у вези венчања Стевана Душана царским венцем, где се каже „архијереј престола грчког“. Интересантно, да је сам Душан Охридску архиепископију називао „грчка“.

 Извор:

www.vesnik.net

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.