Najstariji grad Srba, napravljen još pre Beograda.

Sedište mu je bilo na današnjem mestu spomenika Neznanom junaku na AVALI…

.

Planina Avala, oko 16 kilometara od Beograda , sve više privlači ljude naklonjene istoriji i misterijama.
Iako bi se reklo da u Spomeniku neznanom junaku nema ničeg misterioznog, najviše ih intrigira upravo ova lepa građevina na vrhu planine, mauzolej podignut pre 72 godine – na mestu gde se nekada bio branik Beograda, srednjovekovni utvrđeni grad ŽRNOV, zvan i Žrnovan. Od njega nije mnogo ostalo posle svih osvajanja, ratnih razaranja i mirnodopskih rušenja, ali su tragovi srednjovekovne tvrđave još bili vidljivi, kad je kralj Aleksandar Karađorđević 1934. godine odlučio da “raščisti teren” da bi na tom platou bio izgrađen Spomenik neznanom junaku, delo vajara Ivana Meštrovića.

I bi tako, kraljeva volja je ispunjena. Niko drugi se nije ni pitao. Ostaci Žrnova su minirani, teren potpuno raščišćen i više nije bilo nijednog kamena, koji bi podsećao na prve temelje ovoga  drevnog srpskog utvrdjenja od od pre dva milenijuma.

Sada se, na kupastom vrhu, na 511 metara nadmorske visine, diže MAUZOLEJ, spomenik svim znanim i neznanim junacima palim u nebrojenim bitkama za odbranu ili oslobađanje Srbije i njene prestonice, kako piše u prospektima, ali to ima i svoje drugo lice !

Spomenik neznanom junaku je svakako sasvim zasluženo na spisku gotovo svih turističkih organizacija u prestonici, ali nije samo njegova izuzetnost privlačna za mnogobrojne posetioce – ima on i svoju misterioznu crtu.

Žitelji sela pod Avalom pričaju da često viđaju ljude, pojedince ili u malim grupama, koje izgled odaje da nisu obični turisti – po pravilu, u pohode planini stižu opremljeni raznim uređajima, a njihova namena može samo da se nasluti.

Avala je od najranijih vremena bila privlačna, ali su to nisu bili turisti već naši istraživači prirodnih blaga, prosto rečeno – rudari. Ne zna se tačno ko je prvi počeo i kada su otvoreni prvi rudnici ispod Avale , ali se zna da su tu od davnina, iskopavane razne važne rude – olova, srebra i gvožđa, cinobarit i živa.

Prvi poznati rudari bili su Skordisci, mešavina Srba i jednog keltskog plemena, koje su privukla bogata nalazišta raznih ruda. Vešti i u obradi metala i kovanju , oni su dugo eksploatisali rudu ispod Avale, a veruje se i da su baš oni podigli prvu tvrđavu na njenom vrhu.

I danas Avalu pohode oni kojima je zanimljiva istorija rudarstva, tragači za plemenitim metalima i arheolozi amateri, koji se nadaju da će na njenim padinama i oko spomenika pronaći vredne arheološke ostatke.

Malo je, međutim, poznato da je vrh Avale vrlo zanimljiv i onima koji se bave alternativnom medicinom i posebno Ufolozima koji veruju u NLO i tvrde da se iznad planine često pojavljuju neidentifikovani leteći objekti. Ove priče potvrdjuju i stanovnici nekoliko sela okolo Avale.

Navodno objašnjenje raznih misterija krije kompleks mauzoleja koji je poznati mason Ivan Meštrović osmislio i podigao po nalogu kralja Aleksandra Karađorđevića. Za njih obojicu je poznato da su bili masoni, pa su kako se tvrdi izgradnjom mauzoleja ispunili obećanje dato Bratstvu slobodnih zidara, i samom vrhu Avale dali oblik piramide. Poznato je da je piramida jedan od masonskih simbola i da su masonske organizacije uvek nastojale da u prestonicama svojih uticajnih loža ostave što monumentalnije “ masonske potpise” i obeležja.

Zašto je Aleksandru I. zasmetala srednjovekovna srpska tvrđava ?

Istorijat prvog pravog utvrđenja na Avali (Porča kod Havale) koje su Srbi obnovili u vreme despota Stefana Lazarevića – istoričari ni do danas nisu otkrili. Javnih rasprava nikada nije bilo, a sve otada se većina istoričara, u naše vreme pogotovo, ponaša po onoj narodnoj “za prosutim mlekom džaba je žaliti”.
Tvrđavu Žrnov su Turci zvali “Havala” – što u prevodu znači smetnja, prepreka, pa je zato cela planina dobila to ime, onako kako su ga izgovarali – Avala. Pre turskog vremena planina se zvala Žrnov, po velikim žrvnjevima za meljavu kamene rude iz rudnika ispod planine koji su postojali u podnožju.

Misteriju pozadine rušenja tvrđave istraživao je istoričar Radovan Damjanović i svoja saznanja izneo je u knjizi “Žrnov, srpski Avalon“.

Moda podizanja spomenika “Neznanim junacima” širila se Evropom između dva rata. Misao o potrebi za velikim spomenikom potpuno je obuzela kralja Aleksandra I. i njemu bliske ljude i on je doneo odluku da se prihvati nacrt Meštrovića o mauzoleju na vrhu Avale. Plan luksuznog Meštrovićevog spomenika je nacrtan, kao da se radi o potpuno golom vrhu planine. Meštroviću je bilo potrebno “prazno platno za remek-delo” i tako je doneta odluka o rušenju tvrđave – kaže Radovan Damjanović.

Zašto je kralj Aleksandar I. tako lako žrtvovao Žrnov – pitanje je na koje već godinama mnogi pokušavaju da nađu odgovor ?

Jedino logično objašnjenje je da je Aleksandar I. kao “jugoslovenski “, a ne srpski kralj morao da se i ponaša u tom stilu, pa je tako “jugoslovenstvo” simbolizovano u “Karijatidama” – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama iz šest Banovina kraljevine Jugoslavije, a spomenik Novom svetskom poretku napravio u obliku piramide. Tako simbolu srpstva – starom gradu Žrnovu nije bilo mesta, te je uklonjen. Manijakalna opsesija jugoslovenstvom Aleksandra I. je pobedila i za nju nema istinskog opravdanja.

Sravniti sa zemljom takav jedan, dragocen i jedinstven, istorijski spomenik – radi drugog koji je mogao biti podignut i na nekom drugom mestu, na vrhovima ili u podnožju Avale , predstavljala je ne samo za istoričare i arhitekte, nego i SPC pravi skandal u to vreme, a pogotovo iz današnje perspektive.

Zidine Žrnova su bile sa temeljima grada još iz antike, bedemima iz ranog srednjeg veka, kada se celo utvrđenje sastojalo od Malog grada, sa dvema kulama, i Gornjeg grada, sa velikom kapijom koje su Turci kasnije, ojačali dodatnim zidinama i bedemima, sa jarkovima, da bi osigurali prilaze Beogradu i njegovu odbranu.

U putopisima Evlije Čelebije, Žrnov je važio kao jedno od šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji. Zato je njegov nestanak sa lica zemlje izazvao uistinu veliko uzbuđenje u javnosti, tim veće jer je to nedelo – kako se smatralo – bila zamisao samog kralja. Sve je izvedeno u potpunoj tišini, o tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak se i na čaršijske priče o tome gledalo kao na antidinastičku propaganda .

Svašta se pričalo i pretpostavljalo, još tada su pominjani masoni, koji su u svemu tome imali udela. Dva dana je trajao taj skandalozni čin rušenja zidina starog utvrdjenja. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, ispod svih zidina, sve dok od zidina grada nije ostao samo kamen na kamenu. Tome je prisustvovao lično kralj Aleksandar I. koji se čak i fotografisao. A koliko je sve to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji mladi Knez Aleksandar, sin kneza Pavla koji je danas često u Beogradu i sigurno se seća ovog nezaboravnog varvarskog dela njegovog strica.

Rušenjem starog utvrdjenja i pravljenjem ravnog platoa na vrhu Avale, Meštrović je dobio svoje “veliko belo platno” koje je tražio. Njegov nacrt, koji je pre gradnje prikazan dvorskoj publici kao originalno delo, predstavlja zapravo nešto izmenjenu kopiju grobnice Persijskog cara Kira. U tavalsku piramidu uzidano je 4.000 kubika obrađenog kamena koji je železnicom dovožen iz “Primorske” banovine. Ceo kompleks je završen 1937. u septembru, a otvoren na najveći srpski praznik Vidovdan 28.juna 1938. godine.

Kralj Aleksandar I. to nije dočekao. Samo nekoliko meseci posle početka gradnje ovog mauzoleja – piramide ubijen je u Marselju, 9. oktobra 1934. godine – priča Radovan Damjanović koji je pokušao dad a odgovor i još uvek istražuje misteriju izgradnje i rušenja starog srpskog grada Žrnova, Avale i masona, koji su u vreme kraljevine Jugoslavije srpsku prestonicu Beograd, smatrali svojim značajnim uporištem.

U knjizi “Žrnov, srpski Avalon”, Damjanović konstatuje i pita, s vrlo interesantnim zaključkom: “Srpski prostor posebno oko Beograda je prepun brda, zašto se spomenik nije zidao na praznim planinskim vrhovima, ili je to, jedna od akupunkturnih tačaka srpske zemlje koje ne smeju da ostanu nepokrivene!?”

Konačno pitanje zašto je vrh Avale toliko zanimljiv bioenergetičarima i Ufolozima? Odgovor nudi teorija prema kojoj da su prve piramide na zemlji izgradili vanzemaljci, kao svojvrsne kapije vremena kroz koje su stizali u druge dimenzije i krajeve univerzuma, a da piramide koje su kasnije pravile stare civilizacije vanzemaljcima služile kao svojevrsni orijentiri .

Bioenergetičari tvrde da je Spomenik neznanom junaku na vrhu danas potpuno piramidalne Avale, bukvalno obliven snažnom energetskoj geomatnetskom i bioenergetskom silom, jer poznato je da su piramide generatori kosmičke energije. Srpski Ufolozi kažu da su pojave NLO nad Beogradom sve češće. Oni su ubeđeni da će Avala biti jedno od mesta gde će NLO letilice sletati u budućnosti!

U srpskoj javnosti postoji i danas jaka odbojnost prema kompleksu na Avali, kao što je u Crnoj Gori velika polemika oko rušenja stare Kapele na Lovćenju i dizanja mauzoleja Njegošu, gle čuda istog projektanta Meštrovića !!! Postoji dostastručnih mišljenja da to masonsko ruglo i imitaciju mauzoleja persijskog kralja Kira, treba što pre ukloniti. Jer, Kralj Aleksandar I. koji ga je započeo napustio je ovaj svet, pre nego što je sa “braćom masonima” stigao da ovo delo svečano otvori, a umiranje Srbije nastavlja se i tog 28. juna 1938. na Vidovdan.

( L. S. Topalović i Č. Mitrović )
http://www.akademediasrbija.com

.

TAJNA  GRADA  ŽRNOV
(Autor Milan Brašanac )

.

 

Ostaci grada starog nekoliko hiljada godina, uklonjeni po naređenju kralja Aleksandra I Karađorđevića,
a na njegovom mestu Ivan Meštrović podigao spomenik Neznanom junaku.
Nekoliko serija snažnih eksplozija 1934. godine, zauvek je srušilo grad Žrnov, koji se nalazio nadomak
prestonice, na vrhu Avale, i koji je u starom veku bio rudarski centar ovo područja.

Radovan Damjanović, istoričar i autor popularnog „Srpsko-srpskog rečnika”, istražujući lingvistički materijal
Avale i okoline za svoju knjigu, zainteresovao se i za etimologiju Žrnova, koji se nalazio na vrhu planine.
Ono što ga je iznenadilo je slaganje toponima i hidronima sa područja Avale sa
toponimima u Italiji.

Ipak, Damjanović je nedavno na jednom predavanju povukao paralelu
između Avale i starog keltskog grada Avalona, poznatog iz legendi o kralju Arturu,
iako mnogi tvrde da je ime planine poteklo od Turaka.

– Arheološki je potvrđeno da su se ljudi još pre 4.000 godina na Avali bavili rudarstvom.
Uglavnom se kopalo olovo i živina ruda cinabarit (crveni pigment), koji je bio veoma tražen i na
velikoj ceni.
Kasnije, u starom veku, tu se najverovatnije nalazilo keltsko, a potom rimsko
utvrđenje. Za vreme Rimljana, utvrđenje je imalo funkciju obezbeđivanja puta za
Konstantinopolj, a služilo je i kao obezbeđenje za rudnik i vodovod koji su se tu nalazili – ističe
Damjanović, dodajući da su se u Žrnovu, u srednjem veku, nalazile i tri „visoke peći” u kojima se
topila ruda.
Najstariji oblik srpskog imena grada je, najverovatnije, dual „žrvnji”. Pretpostavlja se da su
„žrvnji” sitnili rudu cinabarit pretvarajući je u najfiniji crveni prah, koji se sipao u kožne vreće i
pripremao za transport.

Prema pronađenim dokumentima, grad je bio dobro obezbeđen.

– Sudeći po sačuvanim slikama na svili, koje pokazuju Žrnov u perspektivi, može se reći da je
grad imao pet kula visine iznad 25 metara od kojih je jedna, kula Nebojša, izuzetno masivno
građena sa interesantnim, srcolikim presekom. Grad je bio opasan sa dva bedema i spoljnim
prstenom. To je bio jarak, na čijem su vrhu bili pobodeni kočići, koji je su imali funkciju da odbiju
nasrtljivce. Pretpostavlja se da je crtež nastao u vreme kada je grad bio pod srpskom vlašću –
objasnio je Damjanović, napominjući da je grad za vreme turske okupacije izgubio strateški
značaj i da je u 18. veku prestao da živi.

Feliks Kanic, putopisac, u drugoj polovini 19. veka je napravio skice opustošenog grada, a
Avala je bila bez rastinja. Na vrhu ruševina, za vreme Prvog svetskog rata nalazila se
osmatračnica srpske vojske. Prilikom povlačenja, ispod zidina grada poginuo je nepoznati
srpski vojnik. Kasnije se utvrdilo da je to bio dečak, koji je imao 15-16 godina. Sahranili su ga
Nemci, koji su mu iznad glave podigli drveni krst na kome su na nemačkom jeziku napisali:
„Ovde je nepoznati srpski vojnik”.
Nekoliko godina posle oslobođenja, meštani obližnjeg sela
podigli su spomenik od kamena na kojem su napisali: „Ovde počiva nepozanti srpski vojnik”.

Grad je upotpunosti zbrisan sa lica zemlje u maju 1934. godine, kada je po naređenju kralja
Aleksandra Karađorđevića, srušen spomenik i izvršeno miniranje i potpuno rušenje ostataka
Žrnova. Razlog zbog koga je Žrnov srušen, nije poznat.
– Obavljene su tri serije miniranja. Arheolozi su pre treće serije pronašli ostatke iz rimskog
doba. Pronađena je cisterna sa hladnom pijaćom vodom i peć za pečenje hleba. Na Vidovdan
1934. godine počelo je zidanje mauzoleja neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića, koje je
završeno 1938. godine.
Za to vreme, kada se Srbija još oporavljala od posledica velikog rata,
Meštrović je dobio enormno visok honorar, koji je do dana današnjeg ostao tajna. Kralj je tri
meseca kasnije ubijen u Marselju, ne dočekavši da vidi mauzolej – kaže Damjanović.

Razgovori i priča o Avalskom gradu, u to vreme bila tabu tema. Tako se tek 1942. godine Žrnov
prvi put pominje u stručnoj publikaciji, koju su štampali Nemci. Sa tom praksom se nastavilo i
posle Drugog svetskog rata, budući da od Avalskog grada nije ostalo ništa.
Situacija nije bolja ni danas, jer je o Žrnovu još ne zna mnogo toga.
Na žalost, 71 godinu posle rušenja, jasno je da je grad mogao da predstavlja jedinstvenu arheološku atrakciju.

A MOŽDA JE ŽRNOV SRUŠEN I ZBOG OVOGA ?

http://word.office.live.com/wv/WordView.aspx?FBsrc=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fattachments%2Fdoc_preview.php%3Fmid%3Did.459507787400033%26id%3D8e91a2875ea7872b120c643fe6a04775%26metadata&access_token=100003668682708%3AAQD6xMXo-OGJrtTs&title=%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8

.

Spomenik Neznanom Junaku danas, na temeljima drevnog Žrnova…

 …

 

ISTRAŽIVANjE DREVNE LEGENDE VEZANE ZA  ŽRNOV SA AVALE –

 

.U narodu od vajkada postoji staro verovanje da svako zakopano blago čuva opasna zmija ili veliki zmaj. U pećinu sam se vraćao više puta birajući vreme kada se niko u polju ne nalazi, kada ni lovci tuda ne prolaze, drvoseče drveće ne seku, kosači livade ne kose.

Prednost pećine je bila što se nalazila na zaraslim u pustim livadama u kojima su narasli trnjaci i ostruga, gde se samo još ne legu guje i akrepi. I ja sam se teško provlačio da dođem do mesta gde se nalazio otvor koji se slučajno podamnom urušio.

Postavio sam na zidove klinove i montirao lake merdevine pomoću kojih sam brzo silazio. U pećinu sam spustio vreću za spavanje, rasklapajući krevet, sto, stolicu, dosta hrane u konzervama i mali generator za struju koji sam retko palio plašeći se da me dim koji je negde izlazio kroz stari dimnjak ne oda lokaciju pećine. Palio sam generarator samo noću i tada sam pod zemljom i vatru palio na starom ognjištu dok su senke plesale na zidovima pećine. Danju sam izbegavao da dolazim već sam samo to činio u ne doba kada se živa duša nije mogla u polju naći.

Moja obazrivost i briga je bila povelika. U pećini sam otkrio i čuvara, veliku zmiju koja se pojavila šišteći iz jednog otvora i uvek ležala gde i blago. Ja je nisam dirao i čuvar me je polako prihvatio i nisam se plašio ni zaspati pored njega. Kao da je on čuvajući blago čuvao i mene koji se tu nenadano pojavio. U početku sam se plašio da se tu ne nalazi neko leglo, da se u vreme parenja klupko ljutih guja ne pojavi ali više od čuvara blaga nikada nisam video.

Počeo sam da sa njim u tišini pećine vodim sa čuvarem razgovore dok me je on posmatrao i kao da je razumeo moju potrebu da sa nekim razgovaram pa je podizao glavu i telo i kao da pleše moje reči odobravao.

Toliko sam se na njega navikao, pa ako ga ne zateknem već bi se zabrinuo i ponekad sam ga pozivao da se pojavi i izađe iz svog zmijskog stana. Kada je izlazio uvek je podizao glavu i ona se blago zanjihala kao da me tim pokretom nemo pozdravljao.

Dok sam proučavao blago i pretraživao po internetu tražeći bilo koje podatke o predmetima u pećini na um mi je padala pomisao da pokušam da otkrijem i tajnu podzemne reke i vodopada. Dolazio sam povremeno na kameni most ispod kojeg je reka hučala i prelivala se padajući u dubinu. Pokušao sam da izmerim koliko voda dole duboko pada i gde je reci dno i utvrdio da je visina vodopada preko deset metara pa da se reka zatim nastavlja svoj tok nekuda krivudajući u dubinu zemlje.

Dok sam stajao na kamenom mostu primetio sam da postoji i jedan mali prolaz koji je nekuda vodio i kada sam ušao u njega polako se počeo spuštati. Pod nogama sam osećao da su tu i stepenice napravljene, u živoj steni vešto isklesane.

Došao sam do zida i kada sam stavio ruku na jedan kamen i pritisnuo kamen se okrenuo na svojoj osi i pojavio se otvor. Pitao sam se ko je taj mehanizam napravio i kako se kamen tako lako pomerio i okrenuo da se vrata pojave.

Zapitao sam se ko je isklesao i kuda te stepenice vode. Bile su klizave i čuo sam odnekud huk reke koja je negde brzo oticala. To otkriće me je iznenadilo i pomislio sam da se moje otkriće nije završilo samo sa pronalaskom blaga.

Danima sam se spremao da istražim kuda vode stepenice ali sam bio u strahu da ne prenaglim i u taj poduhvat ne uđem prebrzo i potpuno nepripremljen.

Za početak sam doneo ronilačko odelo, boce sa kiseonikom, dobre lampe koje mogu da svetle i u vodi. Opremu za speleološko istraživanje, planinarsku užad, klinove i kopče. Kada sam sve to preneo u pećinu jedne noći sam se odvažio pomolio bogu i pretku koji me je sa starog oltara posmatrao gde je stajala stalno lobanja i pozdravio se sa čuvarem i zamolio ga da i dalje čuva blago ako se više ne vidimo. On je po običaju samo zaklatio glavom i nastavio da leži pored blaga.

Otvorio sam tajni prolaz pritiskom na kamen koji se opkrenuo i ušao u podzemlje pećine. Stepenice su se skoro spiralno spuštale u dubinu. Ponovo sam na još jednom mestu prešao podzemnu reku i onda se polako put nastavio ravno. Posmatrao sam u čudu taj hodnik i pitao sam se kada je napravljen i koja mu je bila prvobitna svrha.

Zaključio sam da je to čudo napravila priroda a čovek je samo delimično na nekim mestima vešto doradio ono što je priroda davno bila stvorila. Voda je tuda vekovima oticala pa je sebi našla bolji prolaz i povukla se a hodnik je ostao izbad reke potpuni suv. Polako sam napredovao i već sa pomislio da opremu ostavim u jednom prolazu koji se pojavio, pa sam odustao. Kada su prolazi počeli da se rzdvajaju i kada se pojavio čitav lavirint prolaza počeo sam da svaki prolaz obeležavam brojem pa sam na zidu primetio i neke stare oznake. Kao da je neko davno isto tako označio prolaze radi lakšeg kretanja. Svaku oznaku sam zabeležio u mini laptop i nastavio dalje. Procenio sam da sam se od pećine udaljio već suviše, nekoliko kilometara sam već prešao prateći te podzemne hodnike. U jednom trenutku sam iznad hodnika čuo reku pa se zvuk izgubio i hodnik se počeo da naglo da penje. Čudio sam se zašto se stalno penje na gore ponovo spiralno i već sam bio umoran ali nisam odustajao i nakon dva ipo sata sam se popeo toliko visoko da sam se pitao gde ću se naći i gde će biti izlaz. Naišao sam na novo raskršće i ponegde na tragove alata bronzanih posuda i nekog starog rudnika.

Zaključio sam da sam prešao neverovatan put i popeo se tajnim prolazom na Avalu. Bio sam sto posto uveren da ću ili izaći kroz neki stari rudnik ili ću se naći u lavirintu starog grada Žrnova. Nisam pogrešio ali je trebalo razrešiti kuda poći na poslednjem raskršću. Poslužio sam se kompasom i zaključio da se nalazim upravo u lavirintu starog grada koji i dalje postoji iako je grad davno uklonjen prilikom gradnje spomenika i Avalskog tornja.

 

Najednom našao sam se u velikoj podzemnoj dvorani. Izmerio sam je laserskim metrom i utvrdio da joj je visina 32 meetara a dužina 56, iz nje su polazili prolazi, kojih je bilo sedam. Kao neki veliki krug, kao točak sa paocima a otvori vode nekuda. Našao sam se u dilemu kuda dalje. Koji izabrati i kuda će me odvesti. U dvorani sam video ostatke oružja, više razbacanih ležećih kostura. Verovatno je služila da u nju skloni žene i deca pod naletom neprijatelja ili kao bolnica za ranjenike.

Kada sam se odmorio i okrepio, doneo sam odluku da dalje ne idem jer bi se izložio riziku jer sam mogao upasti u lavirint iz kojeg nikada nebih izašao. Neko je namerno napravio prolaze i oni su sa sobom nosili i opasnost da završim u nekom bunaru polomljenih nogu i kičme.

Zaključio sam da se mogu vratiti i završiti drugi put istraživanje i naći pravi prolaz i izaći na Avalu. Nisam pogrešio doneo sam pravu odluku jer sam se nakon povratka srušio od umora i spavao dvadest i četiri sata. Kada sam se probudio i nešto pojeo spustio sam se do podzemnog prolaza i osvetlio zid na kojem sa primetio neke oznake kada sam pošao u dubinu. Na zidu je bio urezan lavirint, čudne oznake na mestima gde se ukršta a video sam i kružni lavirint do centralne dvorane dokle sam već dopro.

Snimio sam sve to i vratio se da sve to nacrtam u svojem kompjuteru i napravim prvu mapu podzemnih prolaza starog grada Žrnova. Na staroj kamenoj mapi sam video posebne oznake koje su bile rudnici, na dva mesta su bili bunari a jedno nisam mogao da utvrdim čemu je služilo i imalo je posebnu oznaku. Već sam se osećao bolje i zadovoljan što sam prekinuo istraživanje u pravom trenutku. Morao sam se vratiti nazad da bi tu mapu nacrtao i ponovo se spremio za novi poduhvat da završim istraživanje i proučim i lavirinte starog grada Žrnova.

Rudnici koji su nekada postojali i voda su učinili čudo i stvorili podzemni put i lavirinte hodnika do pećine. Ljudi su to koristili i verovatno se tuda sklanjali od neprijatelja ako je on prodro u grad. Pitao sam se da li su hajduci znali za taj prolaz i i nisam bio baš siguran da su tuda prošli i napadali turke na drumu kada su prolazili sa karavanima. Ovi prolazi su verovatno kod njih izazivali strah i nisu se upuštali dalje od pećine.

Verovatno su kao duhovi nestajali u lavirintima ali ih nisu do kraja istražili i korsitili i turci su ponekad bili začuđeni kako su oni uvek uspevali da se povuku i zametnu trag. Poslednji put su sa konjima se povukli i tada su gotovo svi izginuli. Poslednji preživeli je bio moj predak koji je ostavio priču o blagu u pećini koje čuva zmija ležeći na crnom kamenu.

Danima sam pokušavao da pročtam oznake na kamenoj mapi, upoređivajući ih sa onim koje sam u podzemlju i na raskršćima sa zida prepisao. Video sam da se slažu i svaka oznaka je bila deo neke veće šifre ili proračuna koji sam jedne noći odgonetnuo. Dok je čuvar spavao a agregat tiho preo sedeo sam dok se vatra polako gasila u ognjištu. Prateći mapu video sam jedan pravac koji je vodio nekuda i završavao slepo. Pitao sam čemu je služio taj hodnik i kakva je bila njegova svrha. Na mapi je išao skoro pravolinijski na jugozapad i završavao manjim krugom sa oznakama. Pomislio sam eto nove dvorane ali kakva joj je svrha. Zaključio sam da je i tu prisutna voda jer sam video iste oznake kao što su i na mestima gde su bili bunari. Pored je bila još neka kojoj nisam pridavao značaj misleći da se radi o broju. Tek mnogo kasnije kada sam poželeo da prođem taj hodnik sam utvrdio da nije bio mnogo daleko od pećine. Oko pola kilometra sam sam išao na jug a zatim sam nekih tridesteak skrenuo na zapad. Kako sam se približavao maloj dvorani odjednom je hodnik posto vlažniji i sve topliji vazduh. Na nekoliko metara od ulaza na mene su oblaci pare se širili da sam zastao i upitao se šta me čeka kada uđem u malu dvoranu. Kada sam osvetlio prostor u maloj dvorani ugledao sam u steni malo jezero sa vodom koja se pušila. Sa nekoliko strana voda se slivala u taj prirodni bazen. Odozdo je voda izvirala i stvarala mehurove. Opipao sam vodu koja se slivala u jezero iz stena okolo i bila je hladna. Kada sam stavio ruku u jezerce skoro da sam je opekao i naglo sam je povukao nazad. Ponovo sam pokušao i zaključio sam da je temperatura vode podnošljiva. Nisam osetio miris sumpora ali nije isključeno da ga je bilo u vodi. Dakle mala dvorana je podzemni termalni izvor i jezerce u koje se sliva hladna voda i hladi ga do temperature koja omogućava da se i čovek okupa. Palo mi je na pamet da isprobam tu veliku kadu tople vode. Skinuo sam sve sa sebe i pomolio se bogu i polako se stepenicama koje je neko napravio polako ušao u malo jezero. Ono se polako spuštalo i nije bilo dublje nego što je moja visina jer je i oticalo negde nekim podzemnim tokom.

Osećao sam zadovoljstvo i prijatnost u toploj vodi koja je pod pritiskom izlazila i skoro da sam zaspao od miline. Pomislio sam da je priroda čudo i ovo blago je veće od onog merenog zlatom. Proveo sam skoro pola sata u toj vodi i kada sam izašao osetio sam da je temperatura vazduha u maloj dvorani povećana. Obukao sam samo pantalone i majcu i izmerio dvoranu. Visoka devet metara, dužina 14 metara a širina 11 metara. Na zidovima u steni sam uočio pet lučnih otvora. Kao pet pravilnih ulaza. Ušao sam u prvi i našao se u prostoriji koja nije bila velika u kojoj sam našao kamene klupe, kameni sto i isklesan ležaj u steni.

U zidu je stajao mali oltar. Na njemu nekoliko figura. Isto kao u mojoj pećini. U svakoj prostoriji isto samo je jedna bila veća od ostalih i sa većim oltarom.

Verovatno je onaj koji je tu ležao imao veći značaj u društvu. U toj prostoriji je sve bilo bolje isklesano i klupe su bile uglačane do sjaja. Nasmejao sam se pa ovo je podzemna banja u kojoj su oni ležali i molili se. Nisam bio u pravu, to je bilo i staro i važno svetilište koje imalo veći značaj i tu su se odvijali neki važni obredi i lečenje.

Postao mi je skoro ritual da se uputim u podzemnu banju i uživam u vodi malog termalnog jezera. Tu sam osetio poseban mir i spokojstvo i blagotvorno dejstvo te lekovite vode. Primetio sam da mi se koža menja i podmlađuje, ožiljci i bore nestaju, ranice koje sam imao su brzo zaceljivale a kosa postajala gusta i sjajna. Uzeo sam vodu iz jezera i odneo ga na analizu i dobio sam rezultate koji su izazvali veliko čuđenje kod laboranta koji je vodu ispitivao. Pitao me je odakle potiče voda koju sam mu doneo jer skoro nije imao prilike da vidi takav sastav. Pitao sam ga da li se ta voda sme piti i kakvo bi dejstvo na organizam imala. On je ustvrdio da bi takva voda imala izrazita lekovita svojstva za neke ozbiljne i teške bolesti.

Da bih proverio te njegove tvrdnje vodu iz jezera sam davao starom Budi koji je imao niz bolesti i poveliki tumor koji je neprestano rastao i bilo je pitanje vremena kada će ga on i ubiti.

Buda je prihvatio da pije tu vodu i da se povremeno okupa u njoj. Donosio sam vodu u plastičnim kanisteru i ostavljao mu na stepenicama obično ujutru kada sam se vraćao iz pećine gde sam vršio proučavanja i merenja svih predmeta.

Buda mi je nakon mesec dana rekao da se oseća odlično, da mu se tumor smanjio da ga ne boli i skoro i ne oseća. Video sam i golim okom promene na njemu. Nakon tri meseca je otišao na pregled i kada su mu izvršili analize i snimanja, videli su da je zdrav, tumor je nestao, koža mu se zategla i delovao je daleko mlađe nego što je imao godina. Lekar je bio začuđen i nije verovao da se kod njega tako stanje promenilo za kratko vreme i pitao ga je kako se izlečio. Buda mu je rekao da je pio vodu sa izvora i postio sredom i petkom. Lekar je odmahnuo glavom i verovatno pomislio da je to spontano izlečenje pa više Budu i nije ispitivao. Buda mi je od toga dana stalno na stepenicama ostavljao svoj jogurt od kozijeg mleka koji je hladio u izvoru. Rekao je dok je živ on će mi donositi po jednu flašu što ja nisam mogao prihvatiti pa smo se dogovorili da to čini samo jednom mesečno. Buda je bio nezadovoljan jer je smatrao da sam ga spasio od smrti i izlečio što ja nisam prihvatio, jer to može zahvaliti Bogu i toplom jezeru ispod Zbegovišta. Često sam stajao kod izvora u Zbegovištu i nisam mogao da se načudim da se duboko dole ispod kamenoloma nalazi takvo blago, jezero do koga postoji prolaz. Ko zna koliko je vekova bio u upotrebi dok se nije izgubio svaki trag o njegovom postojanju.

Samo moja tvrdoglavost i vera da dedina priča nije samo priča već je to predanje koje opisuje stvaran događaj.

Na površinu zemlje je delimično dolazio deo te vode iz termalnog jezera pod pritiskom iz dubine na izvor u Zbegovištu ali nije imala toliko dejstvo kao voda koju sam zahvatao u samom jezeru.

Vreme mi nije dozvoljavalo da se zimi spuštam u pećinu i prekidao sam dolaske dok nije došlo proleće i onda sam ponovo više boravio i spremao sa da ponovo krenem kroz lavirint hodnika prema starom gradu Žrnovu na Avali.

Verovao sam da se iz grada odlazilo da banje i da je ona vekovima bila čuvana tajna dok nije i grad na Avali sasvim nestao.

Ponovo sam prošao istim putem i došao u veliku kružnu dvoranu. Imao sam mapun i krenuo sam sigurno u prvi ulaz i počeo da se penjem okomitim stepenicama naviše. Kada sam prešao oko pet stotina stepenika našao sam se u maloj pećini. Došao sam do zida i nisam mogao da zamislim da je slepi prolaz i da se dalje ne može ići. Opipavao sam zid, pritiskao kamenove ali zid se nije pomerao. Vratio sam se polako unazad i osvetlio pažljivo hodnik i pre ulaska u pećinu sam primetio jedan pravilan kamen kako štrči iz zida. Pritisnio sam i on se pomerio. Ništa se nije desilo. Vratio sam se u pećinu na zidu se ukazao otvor i svetlost je osvetlila pećinu. Pogledao sam kroz ta vrata i video da se vrata otvorila u steni na kamenitom delu Avale. Od tig vrata nekada je možda postojala i neka staza ali je sada ispred mene bilo izraslo veliko drveće i samo je delimično kamen se i video ispod zemljinog pokrivača nastalog od lišća. Neko je nekada napravio mehanizam kojimsu se otvarala vrata i to je bio jedan od niza tajnih izlaza iz lavirinta iz starog grada. Vratio sam se i zatvorio prolaz i ušao u treći prolaz iz centralne dvorane. Nisam prešao ni tridesetak metara ušao sam u oružarnicu. Još je u prostoriji bilo oružja koji je dosta dobro očuvano bilo naslagano u prostoriji.

Kada sam ušao u peti prolaz naišao sam na vrata koja su bila od bronza. Na njima su bili ukrasi i reljefi. Ušao sam i našao sam mnoštvo posuda koje su bile zapečaćene voskom. Unutra je još bilo tečnosti. U velikim ćupovima koji su takođe bili na isti način zapečaćeni se nalazila hrana. Nisam otavarao ni jedan već sam otvorio još jedna bronzana vrata i našao sam se u maloj kovnici gde su stajali alati gde se kovao novac. Nešto novca je ostalo u ćupovima pa sam uzeo iz svakog po nekoliko primeraka radi proučavanja.

Kada sam ušao u četvrti naišao sam na drugačija vrata, rešetke koje su odvajale niz prostorija koje su takođe bile sa istim rešetkastim vratima. U jednoj većoj prostoriji našao sam čudne sprave i prepoznao ih kao sprave ua mučenje. Našao sam zatvor u kome su na zidovima još bile alke gde su zatvorenici vezivani lancima. U nekoliko ćelija sam video kosture i lobanje gde su umrli još služili svoju kaznu.

Odatle sam brzo otišao jer me je miris smrti i atmosfera zla dotakla da sam se naježio i ušao u drugi prolaz. On me je odveo do novih vrata. Otvorio sam vrata i našao se u prostoriji gde je bila riznica. Predmeti, novac, figure od bronze, pozlaćeni mačevi, oklopi, šlemovi sve je to još ležalo unutra.

Zapitao sam se kako da riznica nije opljačkana, kao da je grad napušten u žurbi porušen i popaljen a ulazi zarušeni. I ono što je ostalo je govorilo o bogastvu Žrnova i njegovih vladara. Rudnici pod kosmajom, na Avali su davali dovoljno rude da Žrnovo postane važan i prometan grad. Njegovi jaki zidovi i kule na nepristupačnim liticam su dugo odolevali i jačem neprijatelju.

Pad Žrnova i njegovo rušenje, potpuno napuštanje i uništenje će uslediti kada su gradovi na vrhovima planina postali nepotrebni i spuštali su ih na reke kako se stanovništvo uvećavalo i trgovina razvijala. Tako je nastao i Kalemegdan, Smederevska tvvrđava, i drugi gradovi na rekama koje su postale žile kucavice novog doba. Reke su kao magnet privlačile vekovima ljude i oni su na rekama razvijali poseban oblik života. Naučili su da zauzdaju i premoste reke, da po njima plove i koriste ih umesto puteva.

…

Preuzeto sa linka –

http://cuvaririznica.com/forum/index.php

Голубац на Ђердапу

ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА ?

Подизањем бране на Ђердапу, ради изградње хидроцентрале на Дунаву, потопљени су МНОГОБРОЈНИ веома важни археолошки локалитети, који спадају у убедљиво најстарије у Европи. Тако да је дуги низ година било онемогућено и екстремно отежано свако археолошко истраживање и копање, и били су обавијени велом тајне и заборава.

Ево њиховог списка

Евидентирана културна добра са потопљеним локалитетима:

* Ливадице, (античко утврђење)
* Брњица, (римски преградни каструм)
* Цезава, (римски каструм)
* Цезава, (средњевековна некропола)
* Салдум, (римско и рановизантијско утврђење)
* Зидинац, (касноантички спецулум)
* Козица, (праисторијска насеља)
* Босман, (рановизантијско утврђење)
* Господјин Вир, (античко и средњевековно налазиште)
* Манастир – Госпођин Вир, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Падина, (насеље мезолита и старијег неолита)
Песаца, (праисторијско насеље, античко утврђење и средњевековна некропола)
* Стубица, (насеље старијег неолита)
* Велике Ливадице, (праисторијско, античко и средњевековно насеље)
* Мале Ливадице, (насеље старијег гвозденог доба и античка осматрацница)
* Клисура, (насеље бронзаног доба)
* Лепенски Вир, (римска кула)
* Лепенски Вир, (праисторијска поткапина)
* Катаринине Ливаде, (насеље бронзаног доба)
* Бољетин, (римски и рановизантијски логор)
* Бољетин, (средњевековно насеље и некропола)
* Власац, (мезолитско насеље)
* Равна, (римско и рановизантијско утврђење)
* Равна, (средњевековно насеље и некропола)
* Рибница, (праисторијско и античко налазиште, средњевековно насеље и некропола)
* Доњи Милановац – Велики Градац, (римско и рановизантијско утврђење)
* Мрфаја, (комплекс праисторијских налазишта на потезу Поречке реке)
* Поречка Река, (сабирни центар за снабдевање римских трупа у Ђердапу)
* Поречка Река, (средњевековно насеље и некропола)
* Мало и Велико Голубиње, (праисторијско, римсковизантијско налазиште)
* Пећка Бара, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Хајдучка Воденица, (праисторијска некроплола)
* Хајдучка Воденица, (праисторијско насеље)
* Хајдучка Воденица, (касноантичко и рановизантијско утврђење)
* Хајдучка Воденица, (средњевековно насеље и некропола)
* Бараце код Трајанове Табле, (праисторијско и античко насеље)
* Текија, (римско утврђење – Трансдиерна)
* Сип, (касноантичко утврђење)
* Косовица, (римски мост)
* Римски Пут кроз Ђердапску клисуру

Да ли је све ово случајно потопљено,
или је тадашња комунистичка власт желела да неке тајне остану скривене,
закључите сами.

“Čovek je biološki pismen.”, profesor Radivoje Pešic

Čisto oralno tribalno društvo, kao sto sam nagovestio u jednom od svojih tekstova, tesko da je ikada postojalo.

Kao argument sam uzeo nesposobnost medija govora da specijalizuje, individualizuje drugog s kojim bi se stupilo u bilo kakav odnos, jer priroda govora nije specijalizacija, nego univerzalizacija. Da specijalizuje, individualizuje drugog moze samo medij pisma. Otuda, cisto usmeno drustvo, zasnovano samo na govoru, nije ni moglo da postoji!
Kako to i profesor Radivoje Pešic kaze u znamenitoj knjizi “Vinčanska kultura”: “Čovek je biološki pismen.”! Sto ce reci da je od svog postanka covek izrazavao, kroz razne oblike pisma ili grafizama, tu, pismenu stranu svog gena. Tako i sa te strane, drustvo koje bi se zasnovalo samo na govoru, bez poznavanja pisma, nije moglo da postoji u istoriji ljudske civilizacije. Pismo je sazdano u ljudskoj genetici, u njegovoj biologiji. Ko opisuje cisto oralno pleme, koje ne postoji, u stvari opisuje delovanje medija govora, opisuje dejstvo hladne strane medija komunikacije.
Na primeru civilizacije Lepenskog Vira, nastale na tlu danasnje Srbije pored reke Dunav, negde oko sedmog do šestog milenijuma pre nove ere, vidimo opravdanost Pesiceve konstatacije, kao i mojih nezavisnih uvida. Ta dunavska kultura nije izgradjivala samo skulpture-monumentalne kamene oblutke, niti samo svoje geometrijsko proracunate naseobine i stanista. Pored svakog zrtvenika u svojoj naseobini ona je ostavljala i po tri znaka na okolnom kamenju, sa obe strane i sa jednim spajajucim znakom, tako da je znakova bilo ukupno sedam kraj svakog zrtvenika, a negde i vise. Profesor Radivoje Pesic prepoznao je tri znaka, cije se varijacije dobijaju promenom mesta posmatranja i promenom ugla padanja svetlosti na njih. Spajanjem, razdvajenjem i komponovanjem tih znakova Profesor Pesic je dosao do sistema od 48 znakova, kombinacija osnovna tri znaka, koji, vise ili manje mogu da se nadju i u brojnim potonjim pismima drevnih civilizacija. Uostalom i u Vincanskom pismu, najstarijem svetskom pismu po nastanku, sto je upravo bilo i veliko otkrice profesora Pesica.

more »

Sta vredi da budes zabeležen u zvezdama,
ako to niko nije pročitao na Zemlji.

ZAVEŠTANJE STEFANA NEMANJE

Zaveštanje zemlje

Narod koji nema svoju zemlju ne moze se zvati narodom. Narod cini zemlja, cedo moje milo.
Narod nije jato ptica ni stado koje se seli sa juga na sever i sa severa na jug,
pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.
Ljudske horde koje se jos uvek tako krecu kroz prostranstva nisu narod.
One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposednu polja i sume, reke i jezera, mora i obale.
Srbijom sada prohode narodi s jednog kraja sveta na drugi, Avari i Huni, Pecenezi i Kumani
i s njima citavi delovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strasne bujice.
Ali cedo moje, te bujice nikada nisu postale reke.
Iza njih su ostali samo tragovi razaranja.
Radjali su se na jednom kraju sveta, a umirali na drugom kraju sveta.
Oni nikada sa istog izvora nisu vodu pili. Nikada nisu zanocili gde su danjivali.
Nikada nisu zimovali gde su letovali. Od zemlje u koju su zlazili njihovi su bili samo putevi.
Polja i šume, reke i planine, sela i gradovi, pripadali su onima koji su na njima živeli pre njihovog dolaska
i onima koji su preživeli posle njihovog odlaska.

Cedo moje, te horde postaju narod kada se na istoj zemlji pocnu rađati i umirati,
kada na istoj zemlji pocnu sejati i saditi, pa brati i žnjeti, a ne samo sa tudje zemlje plodove otimati.

Zapiši i to čedo moje, za pamcenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi, putevi i seobe. Zapisi sine moj.
Zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju seme ostavlja, oplodi je i kome rađa.
I zapisi , čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i poneti sa sobom na put.
Ako hoces da zemlja ostane tvoja, moras na njoj biti i ostati.
Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju , popale i razruše, nisu njeni gospodari.
Mi smo davno usli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.
Čedo moje, stotine godina smo vec tu, a jos se u nama nije smirio lutalački nagon.
Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod, i otice na sve strane, kao mlado vino.
Jos nas ne drži zemlja, niti mi znamo držati nju.

Bojim se ponekada, čedo moje, rasućemo se u druge, čvrste i stojeće narode,
razlićemo se kao voda niz planinu u tuđe reke, i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo…

Nikada se ne odvajajte od zemlje, i ne otkidajte zemlju, ni sebi ni drugome.
Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj zivi. Ona nas uvek iznova rađa i hrani.

Zemlja je večna rodilja naroda. Cuvajte je i ljubite, čedo moje.
Ljubite joj ne samo polja i planine, i reke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu.

Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi, što moze da stane u dlan – sva zemlja.

Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispustajte je nikada i ni za sta iz svojih ruku,
jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.

OSTATAK  TEKSTA  JE  OVDE:

http://www.tvrdjava.org/casopis/index.php?option=com_content&view=article&id=24&Itemid=11

.

Аријци у давнини

( Дуња Станишић – Матић)

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапa у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синду, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа, или болести, или сукоб Аријаца са севера и Дравида староседелаца, крајем трећег миленијума пре нове ере.

Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са становништвом не кавкаског, него налик негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у власти Аријеваца, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима. Међутим, због дотадашњих честих сукоба са Абориџинима, језик аријских Индијаца попримио је неке особености ранијег становништва, претрпевши у тим односима губитак своје првобитне чистоте.

…

ВЕДЕ, МАНУОВ ЗАКОНИК И СЛИЧНОСТ СА ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ

.

Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга, појавиле су се као први плод индијске образованости ВЕДЕ или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Док су се усмено преносила, ведска знања су била осмишљена у стиху, у коме су владала строга правила и што се тиче дужине и пауза и музикалности стиха. Када су Санскрћани изашли из родоплеменских оквира, у долинама Ганга и Инда су настајале прве државе. Усмена традиција и обичајно право више нису могли да задовоље потребе државе. Зато се у многим брахманским школама то усмено ведско знање први пут записивало и састављало у целине и зборнике.

У Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, захваљујући енглеским колонизаторима. Тако је енглески судија В. Џонс, боравећи у Бенгалу, научио санскрт и са овог језика превео многа дела из индијске литературе, међу која се нашао и ”Мануов законик”. После тога ово дело је више пута преведено на европске језике, а 1913. године у Петербургу је изашао ”Мануов законик” у преводу С. Д. Ељмановича. Пошто је штампан у малом тиражу, постао је библиографска реткост, па је 1992. године Руска академија наука поновила Ељмановичево издање, после детаљне провере и контроле. Том приликом коришћена су тумачења неколико индијских коментатора, без којих не бисмо схватили многе чланове закона.

Како су схватали древни народи, ово је Књига Закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима , Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда после смрти, као и различита пресељења душе и средства за достизање вечног блаженства.

Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника.

.

more »

Istraživači drevne prošlosti smatraju da su Baski možda, potomci naroda sa Atlantide…

 

Ispod Pirineja, na čijim se vrhovima uvijek bjelasa snijeg, smjestila su se raštrkana naselja čudnih visokih poludrvenih kuća sa neobičnim, uglastim krovovima. Na zidovima mnogih kuća je ispisano:  3 + 4 = 1. Taj apsurdni račun, samo je na prvi pogled nelogičan. On, zapravo, označava da se u Francuskoj nalaze 3 provincije, a u Španiji 4 provincije jednog te istog naroda. Naroda Baska!
Baski!
Neobičan narod koji svoje korijene nalazi još u vremenu Kromanjonca.
Niko, zapravo, ne zna odakle potiče, ko su mu preci, kako je stekao osobenosti, koje danas nauka smatra u najmanju ruku neobičnim.
Istraživači drevne prošlosti smatraju da su Baski možda, potomci naroda sa Atlantide…

Postoji knjiga Baskijsko slovensko jezičko jedinstvo, BEČ, 1849, napisao Johann Topolovsek.

10 GODINA JE IZUČAVAO BASKIJSKI JEZIK, I TVRDI DA JE TO JEDAN IZ STABLA SLOVENSKIH JEZIKA…On je bio Slovenac i katolik.

Nemcima nije odgovarala ova istina, pa natsavak knjige nikada nije ni izasao.

,, Ipak je ostalo nešto, što ne može dovesti u zabludu: to je jezik Baska, koji sadrži sigurno između 30 i 40 posto srpskih reči.” ( dr Olga Luković Pjanović )

I Irci imaju slovenskih rijeci, jer su Iberci dosli tamo…kao i u Engleskoj.

Narodne izreke imaju svoj dublji smisao pa i ono “govori srpski da te ceo svet razume”, nije nikakav noviji izum u sali, kako se danas misli.                                         … …400 godina je srpski bio diplomatski jezik Otomanske imperije.

Mozda ova karta potkrepljuje istinu o Srbima na tom prostoru, koji su se malo dislocirali na prostor danasnje Baskije.

http://www.roman-emperors.org/souest5.htm
SVEVORUM regnum

http://en.wikipedia.org/wiki/Basque_Country_%28autonomous_community%29

Prostorima Portugala tokom istorije prošli su i zadržali se mnogi narodi i civilizacije: Iberi, Kelti, Feničani i Kartaginjani, Grci, germanska plemena (Svevi i Vizigoti) i Mavari svojim kulturama ostavili su traga u ovoj zemlji.

DAKLE,  SVEVI, TO SU GERMANIZOVANI SRBI,KOJI SU U NJEMACKOJ POSTALI SVABE,U SVICARSKOJ- SVICARCI, A U SVEDSKOJ SVEDJANI.

Iako je uobičajeno verovanje među istoričarima da su Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen) čisto germanskog porekla, danas se ovom pitanju prilazi sa više opreza. Tako npr. nemački istoričar Karl Bosl na jednom mestu u svojoj knjizi „Europa im Mittelalter“(Evropa u Srednjem veku) iznosi zaključak da su Svevi slovenskog porekla.

Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen)

more »

Možda jedna od najintrigantnijih žena istorije…..

Legenda kaže da je bila lepa. Poreklom je bila Makedonka, potomak Ptolomejevića I , koji je 323. godine p.n.e. postao vladar Egipta. Sa 17 godina nasledila je presto.

Ptolemejski Egipat

Nakon smrti Aleksandra Velikog u Vavilonu 323.p.ne, izbila je kriza oko nasljeđivanja među njegovim generalima. Isprva je Perdiccas vladao carstvom kao regent Aleksandrova polubrata Arrhidaeusa, koji se kasnije prozvao Filip III. Makedonski, a kasnije i Aleksandrova sina Aleksandra IV, koji se u vrijeme smrti svoga oca još nije ni rodio. Perdiccas je postavio Ptolemeja (grčki: Πτολεμαίος), sina Lagusa (grčki: Λάγος), jednog od Aleksandrovih najbližih prijatelja, na mjesto egipatskog satrapa.

Službeno je Ptolemej vladao Egiptom u ime Filipa III. i Aleksandra IV. Od 323.p.n.e, no dok se Aleksandrovo carstvo raspadalo, Ptolemej je i sam postao vladar sa svim pravima. Uspješno je obranio Egipat od napada Perdiccusa 321.p.n.e. i učvrstio svoj položaj u Egiptu i okolnim područjima za vrijeme ratova dijadoha (322.-301.p.n.e.). 305.p.n.e. Ptolomej se proglasio kraljem.Kao Ptolemej I. Soter (“Spasitelj”), osnovao je Ptolemejsku dinastiju koja je vladala Egiptom gotovo 300 godina.

Svi su muški vladari te dinastije nosili ime Ptolomej, dok su princeze i kraljice uzimale imena Kleopatra (grčki: Κλεοπάτρα, ona slavnih predaka) i Berenice (grčki: Βερενίκη, makedonski oblik Pherenike, donositeljica pobjede). Budući da su Ptolomejevići prihvatili egipatski običaj uzimanja svojih sestara za žene, mnogi su vladali zajedno sa suprugama koje su također bile pripadnice kraljevske kuće. Jedine vladarice Ptolomejskog Egipta koje su i službeno vladale same bile su Berenice III. i Berenice IV.i Kleopatra V. dijelila je vlast sa Berenice IV. Kleopatra VII. službeno je vladala uz Ptolemeja XIII., Ptolemeja XIV. i Ptolemeja XV., no zapravo je vladala Egiptom SAMA.

http://www.youtube.com/watch?v=H1wW7XDSWfI

.

Ko je bila Kleopatra, legendarna kraljica Egipta?

more »

Радован Дамјановић o Амазонкама

Izvor: http://www.srpskosrpski.org/autor.htm

.

Пословична недоследност палеолингвистике показује се и на примеру Амазонки. Позитивистичку струју и мање ствари би сатерале у логички ћорсокак а камо ли овај женски народ који је стављен у исту раван са митолошким створењима, као што су на пример сирене или кентаури, с друге стране пак ти исти жреци хиперкритицизма упрезали су се у кола политичког, пангерманског циља уцртавајући у историјске карте неке Кваде или Готе које су стари писци поменули често узгред чешће само једанпут. Но то је, сходно сврси, бивало више него довољно да их и временски и просторно ситуира као историјски народ, наравно само под једним условом, да су германског соја!

У атласима, с друге стране, нема ни трага ни гласа од Амазонки, зашто?

Одговор је прост не уклапају се у велику унапред постављену, слику нордизма, грчки свет је по њима свет северњака, а Тезеј и Ахил само што нису Викинзи, и ту поред њих нема места неким женама тамног порекла.
Проучавана је тако Илијада у ситна црева, убицирани су мање више сви градови из чувеног другог певања, и сви су они, са ту живећим племенима, проглашени за праве а једини преседан учињен је с Амазонкама. Изгледа да су оне постале политички неподобне још у Пизистратово доба (умро око 528. пре Христа) те су их вероватно по његовом налогу прескочили код првог записивања Илијаде. Тако су, учећи алфабет, Грци паралелно савлађивали и уметност фалсификовања. Тешко је наравно реконструисати његове мотиве за такав посао, али је врло уочљиво да у набрајању Пријамове војске има три пута мање имена и података о тројанским савезницима него у попису грчких градова, односно бродова. Ипак, разлози за оволику диспропорцију у Илијади могли би да буду у њеној намени, јер су главни слушаоци циљна група,они којима је еп и био намењен, у ствари победници Хелени.
Поколењима певача иза тројанског рата било је неопходно да знају што више градова и лица грчких учесника јер су на тај начин обезбеђивали пријатнији боравак чак и награду на дворовима њихових потомака и саплеменика. С друге стране, варварска малоазијска област просторно ништа мања од хомерске Грчке, насељена чак и гушће, заступљена је код Хомера са бедних стотинак стихова упркос томе што је по Милану Будимиру творац тог спева био Мајонац, дакле негрк!
Заиста се баш ни мало не радујем што овде компликујем и онако запетљано хомерско питање, али изгледа да је то неизбежно. Ипак ако Амазонке прескаче Пизистратова Илијада не прескаче их грчка традиција и стари писци: Херодот, Диодор, Страбон, Паусанија причају о њима као о стварним живим људима, пардон женама.
Па одакле њима подаци?
Наравно, из огромног предања и врло могуће од апокрифног паралелног Хомера. Погибија краљице Амазонки Пентесилеје коју убија Ахил под Тројом, открива у ствари грчко колективно сећање на озбиљну војничку силу ових жена. Јер да их хеленска традиција не памти као најопасније борце не би ни Ахил, најјачи мегданџија у Грка, добио ту улогу да баш он победи Пентесилеју, већ би легендарни кастинг ишао ка епизодистима типа Теукра, или звезде у успону Одисеја!
Да, амазонкама су супротстављени главни хеленски јунаци: Тезеј, Херакле и Ахил , а то значи да са њима није било шале.
Главно место ове женске државе забележено је од Грка као Темискира на Црноморској обали између Синопе и Трапезунта. Одатле, из те доста простране области на реци Термодонту, полазиле су ове жене у своје походе. Најславније њихово време чини се ипак да је предтројанска ера кад су упадале у Сирију али и у Европу. У Лидији чувени су градови основани од Амазонки: Гринејон, Мирна, Кума, Смирна и Ефес. Случајно, то је простор Хатске па доцније Хетитске државе, тачније њен западни крај, а та се држава половином другог миленијума пружала баш од амазонских страна на Црном мору па до ових градова на обали сасвим близу Егејског мора
Јесу ли Амазонке у ствари наследиле крајем хетитског господства делове овог великог царства и као нова сила дочекале хомерско доба? Њихов исходишњи простор на Термодонту, хиљаду километара далеко од Тројаде, ипак упућује да су се код Илиона бориле њихове саплеменице из Лидије, која је вишеструко ближа.
Језик којим су оне говориле свакако није грчки па тако ни грчка објашњења а поготову доцнија етимологизирања око њиховог имена ништа не ваљају. Забуну уноси очигледна измишљотина како су Амазонке тобоже секле десну сису да би могле да напињу лук.МАЗОЦ мазос грчки сиса, помогла је ову параетимологију па су Амазонке по томе Безсисе. Сва је ипак прилика да су Грци чули име племенско, можда и лично, које их је подсетило на њихово сиса, а како се радило о женама брзо је затворена логичка конструкција. Да је заиста у питању забуна и измишљотина потврда је постојање још прегршт семантички потпуно различитих назива Амазонки. Један је и Јакогруде, Прсате.

Археологија и топоними ипак могу доста да помогну око имена јер читава амазонска траса: Лидија, Фригија, Кападокија врви од израза и трагова мас типа. Најјачи доказ чини ми се ипак да је тај што се на вазама нигде, али баш нигде ни на једној слици, не приказују Амазонке сакатих груди. Напротив, у питању су савршено здраве и целе жене, тако да имамо овде у длаку исти раскорак као у етимологизирању Хелена око трагедије (в. трагедија) где од јарца на вазама нема ни трага ни гласа!

Па шта онда значи Амазонка, од чега долази ?
Mогуће од предгрчког и негрчког мамадојка. Ова синтагмица садржи двоструко удвајање прво звуковно ма ма, а потом и појмовно мама и дојка, што је готово исто. То би дакле била мама са дојкама односно слободније велика мајка. Ово је археолошки и директно потврђено с обзиром да култ Велике Мајке и долази са амазонске трасе где је неколико јаких женских светилишта, основаних баш од Амазонки, дочекало хеленско доба, као Гринејон а нарочито Ефес где још увек постоје остаци неколико храмова Ефешке Артемиде. А шта је друго Артемида до слика и прилика Амазонки. Можда још старија представа Артемиде од ове је жена са преко два туцета сиса, окружена приказима биљног и животињског света где се очигледно ради о култу плодности.
Артемида дакле има два главна лика: један је онај жене ратнице, ловкиње са само две сисе, то је изгледа она покретна, летња дневна половина. Други је лик статичне жене мајке дојкиње, зимско ноћна половина. Цео овај простор од Егејског до Црног мора наглашено је женски у култном смислу, а такав је дочекао и појаву хришћанства. Ова дакле исконска мама постаје AMA (попут тата – ата) а дојка постаје дзојка, потом сасвим искварено код грчког бележења зона. Иначе прелаз д у з и обратно није ништа необично у српском језику и налази се рецимо школском примеру вез – вед,знање,вид, (повезивање дакле разумевање).
Земља Амазонки је Амадолија (Анадолија), а њихово име тако сакривено преживело је до данас и то на истом оном простору где их прво и затичемо.
Питања има свакако још, као на пример је ли краљевско име Анталос млађе или старије од географског појма? А што се секире тиче та чувена двосекла секира коју су користиле Амазонке Грци су звали сагарис а основно саг могло је да настане само од српског сек као и секирање.

Izvor: http://www.srpskosrpski.org/autor.htm

more »

.

Према писању немачког географа Johana Daniela Ritters-a, у његовом делу “Земљопис”, на стр. 19-29, станишта прастарих Срба била су негде у подножју самих Хималаја, јер – како каже на стр. 15.:

”Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове разне гране, као Химават, Хенакуташ, Нишадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од кожа, народ Серба или Срба. “

(Johan Daniel Ritters, Älteste meisnische Geschichte bis auf Heinrich den Erlauchten, aus der Handschrift des Verfassers, herausgegeben von Johann Mathias Schröckh, Leipzig, 1780., Seite 15.)

Исто тврђење понавља и други један писац, Рус Мороскин, пишући:

”Од хималајских до хиндукушких планина живео је Српски народ, под именом Сјемскрита (Сaмскрита), или Срба.”

Према античком историчару Диодору Сицилијском, у митској Хипербореји , у чијем се средишту налазила Света планина Меру, налазио се и храм посвећен богу Аполону.

.

Veličanstveni Kmerski (Kimerski) hramovi iz perioda Agnakora (Agni-Oganj)

Najveći hram je odraz Kmerske (Kimerske) kosmologije – na vrhu terasa koje se penju i smanjuju nalazi se pet tornjeva, oblikovanih kao lotosovi cvjetovi, koji simboliziraju planinu Meru, dom Bogova.

Kmerski vladari (Kmeri, Kimeri) smatrali su se božanskim vladarima. Više o Kimerima ovde:

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=173

Svaki Kimerski kralj gradio je vlastiti hram, posvećen jednom božanstvu. Time je kralj svojim hramom bio istovremeno utjelovljenje određenog boga, s kojim se nakon smrti trebao sjediniti. Ovaj hinduistički običaj utjecao je na kralja Surjavarmana II. koji je vjerovao da će se nakon smrti sjediniti s bogomVišnuom (kod Srba Višnji), te je okrunio svoje vjerovanje gradnjom hramskog kompleksa Agnakor Wata kao svoj dinastički hram i grobnicu.

more »

.

Hopi (Moki, Moqui), Šošonsko pleme, u ranija vremena nazivano i Moki ili Moqui, jezične porodice Uto-Aztecan, nastanjeno na području rezervata Hopi u sjeveroistočnoj Arizoni. Godine 1990. Hopi su brojali oko 12,000 duša.

Ime

Hopi sami sebe nazivaju Hópitu, “miroljubivi” ili Hópitu-shínumu, “miroljubivi ljudi“. Ime im i pristaje jer Hopi su uistinu ‘miroljubivi’, i često ih se u literaturi navodi kao ‘Miroljubivi’. Naziv Moki ili Moqui nije razjašnjen, u njihovom jeziku ta riječ znači ‘mrtav’, i zasigurno nema nikakvu etničku vrijednost. Od imena koja su im dali druga plemena, najljepše su ih opisali Apači, nazvavši ih A-ar-ke ili E-ar’-ke, u značenju “oni koji žive visoko na vrhu mesa”. Hopiji su bili prisiljeni graditi svoje pueble na mesama upravo zbog napada Apača i Navaha, i kasnije Španjolaca.

HOPI  PUEBLI (NASELJA)

Hopi pueblo na vrhu mese, u Arizoni

Hopi su imali sedam glavnih puebala(naselja), koji možda imaju i neke karakteristike plemena. To su:
Awatobi (uništeno), na mesi 9 milja jugoistočno od Walpi.
Mishongnovi, na Second Mesa’. .
Oraibi, na Third ili West Mesa.
Shipaulovi, na Second ili Middle Mesa.
Shongopovi, na Second Mesa.
Sichomovi, na First ili East Mesa.
Walpi, na First Mesa.
Postoji još nekoliko manje poznatih pueblo-naselja:
Homolobi, blizu Winslow, ovaj pueblo bio je naseljen precima iz raznih Hopi-klanova .
Kisakobi, na sjeverozapadnoj strani East Mesa. Pripadao precima Walpima.
Kuchaptuvela, na terasama First East Mesa blizu Walpija. Pripadao precima Walpima.
Moenkapi, farmersko selo Oraibija oko 40 milja sjeverozapadno od njega.
Razni autori redovito među pueble Hopija pišu i onaj Hano ili Tewa Indijanaca, stranog plemena koje nema ničega zajedničkog sa šošonskim plemenom Hopi, osim činjenice da su se naselili na njihovoj zemlji.

more »