Sta vredi da budes zabeležen u zvezdama,
ako to niko nije pročitao na Zemlji.
ZAVEŠTANJE STEFANA NEMANJE
Zaveštanje zemlje
Narod koji nema svoju zemlju ne moze se zvati narodom. Narod cini zemlja, cedo moje milo.
Narod nije jato ptica ni stado koje se seli sa juga na sever i sa severa na jug,
pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.
Ljudske horde koje se jos uvek tako krecu kroz prostranstva nisu narod.
One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposednu polja i sume, reke i jezera, mora i obale.
Srbijom sada prohode narodi s jednog kraja sveta na drugi, Avari i Huni, Pecenezi i Kumani
i s njima citavi delovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strasne bujice.
Ali cedo moje, te bujice nikada nisu postale reke.
Iza njih su ostali samo tragovi razaranja.
Radjali su se na jednom kraju sveta, a umirali na drugom kraju sveta.
Oni nikada sa istog izvora nisu vodu pili. Nikada nisu zanocili gde su danjivali.
Nikada nisu zimovali gde su letovali. Od zemlje u koju su zlazili njihovi su bili samo putevi.
Polja i šume, reke i planine, sela i gradovi, pripadali su onima koji su na njima živeli pre njihovog dolaska
i onima koji su preživeli posle njihovog odlaska.
Cedo moje, te horde postaju narod kada se na istoj zemlji pocnu rađati i umirati,
kada na istoj zemlji pocnu sejati i saditi, pa brati i žnjeti, a ne samo sa tudje zemlje plodove otimati.
Zapiši i to čedo moje, za pamcenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi, putevi i seobe. Zapisi sine moj.
Zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju seme ostavlja, oplodi je i kome rađa.
I zapisi , čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i poneti sa sobom na put.
Ako hoces da zemlja ostane tvoja, moras na njoj biti i ostati.
Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju , popale i razruše, nisu njeni gospodari.
Mi smo davno usli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.
Čedo moje, stotine godina smo vec tu, a jos se u nama nije smirio lutalački nagon.
Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod, i otice na sve strane, kao mlado vino.
Jos nas ne drži zemlja, niti mi znamo držati nju.
Bojim se ponekada, čedo moje, rasućemo se u druge, čvrste i stojeće narode,
razlićemo se kao voda niz planinu u tuđe reke, i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo…
Nikada se ne odvajajte od zemlje, i ne otkidajte zemlju, ni sebi ni drugome.
Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj zivi. Ona nas uvek iznova rađa i hrani.
Zemlja je večna rodilja naroda. Cuvajte je i ljubite, čedo moje.
Ljubite joj ne samo polja i planine, i reke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu.
Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi, što moze da stane u dlan – sva zemlja.
Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispustajte je nikada i ni za sta iz svojih ruku,
jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.
OSTATAK TEKSTA JE OVDE:
http://www.tvrdjava.org/casopis/index.php?option=com_content&view=article&id=24&Itemid=11