Трачани (Т-Рашани) су народ индоевропског порекла, који је био настањен у источном делу Балканског полуострва, пре доласка Словена и стапања с њима. Извори за реконструкцију њихове религије су малобројни изаснивају се на подацима античких писаца, епиграфским споменицима и археолошким налазима. Археолошки споменици несумњиво су најаутентичнији документи за реконструкцију трачке религије. Они потичу из различитих периода и омогућују да се открију њени корени, развој и повезивање са грчком, односно римском религијом. Иако је та врста докумената бројна, њихово тумачење није увек поуздано.
Претпоставља се да већ током неолита отпочиње формирање Трачана и њихове религије на простору између Црног мора и реке Искера (културе Караново, Веселиново, Марица, Гумелница). Почетком бронзаног доба заједнице те области ступају у непосредни контакт са заједницама насељеним у северозападним областима Мале Азије и заједницама које су се из јужноруских степа спуштале у доње Подунавље. Из тих прожимања настала је особена култура бронзаног доба, чији су творци вероватно непосредни преци историјских Трачана.
О религији из тог раздобља мало се зна, јер недостају адекватни археолошки налази. Вероватно су тада успостављене тесне везе са егејским светом, јер на микенским таблицама исписаним линеарним писмом Б ( XIV-XIII в. пре н. е.) можда се већ помиње Тракија (треке- ви-ја) и једно од највећих трачких божанстава – Дионис.
Најраније податке о трачкој религији даје Хомер ( VIII в. пре н. е.). По Илијади, Трачани су се у тројанском рату борили уз Тројанце, против Грка, а њихов највећи јунак био је Рес (в. то име). У Одисеји се помиње и култ Аполона код племена Киконаца.
Света мученица Људмила (чеш.Svatá Ludmila; 860 — 15. септембар921) је била србска принцеза, кћерка кнеза Славибора, супруга кнеза Боривоја из династије Пшемисловића, првог хришћанског кнеза Чешке. У житију Св. Људмиле, овако се појашњава њено порекло: “Благословена Људмила била је из србскe земље, кћерка србског кнеза.” (чеш.“Blahoslavená Ludmila byla ze země srbské, knížete srbského dcera.”).
Заједно са мужем је око 871. примила је хришћанство од Светог Методија, тада архиепископа суседне Моравије. Због тога су неко време били у прогонству. Након што су се вратили у Чешку родила је сина Спитигнева, који је владао после Боривојеве смрти. Боривој и Људмила су саградили многе цркве и прошили хришћанство у Чешкој која је у то време била још увека паганска.
Спитигнева је наследио његов брат Вратислав. Када је 921. године Вратислав умро, Људмила је постала регент његовом сину Вацлаву. Утицај Људмиле на Вацлава је изазвао љубомору његове мајке Драхомире, која је организовала убиство Људмиле. Вјенцеслав је због тог злочина своју мајку прогнао.
Света Људмила је мученички пострадала 917. године у граду Течину у шездесет првој години живота. Њен унук кнез Вацлав пренео је њене мошти у Цркву Светог Георгија, у Праг где и сада почивају.
Сматра се да је ова светица и кнегиња била “од земље Србске, кнеза србскога кћи“, како пише и у самом житију. Рођена је око 860. године и живела је до 921. године, дакле у време Властимировог сина Мутимира (Будимира)..
Пошто у житију Св. Кнеза Вјачеслава стоји да је Људмила свога унука упутила да учи прво из “словенских књига“, а потом из латинских, сматра се да је она вероватно била православне вере (ако јој је био Мутимир отац, онда је то сигурно, пошто је он од папе Јована VIII позван да напусти “грчку веру” и врати се у окриље Рима.. Чешки извори наводе да јој је отац српски кнез Славомир)
Чеси сматрају да је Св. Људмила била из племена Пшована, који су себе тада сматрали Србима, а живели су североисточно од Прага. Управо се и тамо помиње град Тетин, тако да је највероватније та кнегиња заиста из “Беле Србије“
Sedam svetskih čuda starog sveta je skup arhitektonskih dela kojа su u helenističkoj epohi smatrana vrhuncem ljudske kreativnosti i genijalnosti. Međutim, od ovih sedam čuda, još samo kompleks velikih piramida u Gizi i dan danas postoji.
1. Artemidin hram (550. p. n. e.) u Efesu, Turska.
2. Velike piramide u Gizi u Egiptu
3. Viseći vrtovi iz Vavilona, čiji je tvorac Navukodonosor II, oko 8. veka p. n. e.
4. Kolos sa Rodosa, skulptura Heliosa (292. p. n. e. — 280. p. n. e.)
5. Mauzolej u Halikarnasu, u današnjem Bodrumu, Turska.
6. Statua Zevsa u Olimpiji (oko 457. p. n. e.)
7. Faros u Aleksandriji, svetionik napravljen 270. p. n. e. na ostrvu Faros blizu Aleksandrije.
Najstarije pominjanje liste svetskih čuda potiče od istoričara Herodota (oko 450. godine p. n. e.). Prvi put svih sedam čuda su zajedno pomenuta u epigramu feničanskog pisca Antipatrosa iz Sidona (2. vek p. n. e.), koji je opisao putopis po istočnom Mediteranu svoga vremena. Grci su ovaj spisak nazvali: Τὰ ἑπτὰ θεάματα τῆς οἰκουμένης [γῆς] – „Sedam atrakcija naseljene Zemlje koje treba obavezno videti“. Sedam čuda je verovatno odabrano zato što je ovaj broj za stare Grke imao simboliku magičnog broja. Opis sedam svetskih čuda se nalazi u traktatu iz 6. veka nove ere „O sedam svetskih čuda“ (De septem mundi miraculis).
Artemidin hram
Artemidin hram u Efesu je bio grčki hram posvećen boginji Artemidi koji je bio podignut oko 550. p. n. e. Danas se od hrama mogu videti samo ostaci temelja i mesto na kojem se ovaj hram nekada nalazio – nedaleko od turskog grada Selčuka i na oko 50 km od grada Izmira. Iako temelj hrama potiče još iz 7. veka p. n. e, građevina je konstruisana i podignuta 550. godine p. n. e. Novac za izgradnju velelepnog mermernog hrama izdvojio je lidijski kralj Krez, a hram je osmislio i projektovao grčki arhitekta Herosifron. Hram je bio ukrašen bronzanim statuama koje su izvajali najumešniji umetnici tog doba: Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon.
Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao tržnica. Godinama su hram posećivali trgovci, turisti, umetnici i kraljevi koji su odavali počast boginji zaveštajući deo svoje zarade hramu. Nedavnim arheološkim iskopavanjima na ovoj lokaciji otkriveni su darovi koje su hodočasnici koji su dolazili čak iz Persije i Indije posvetili Artemidi – naušnice, narukvice i ogrlice od zlata, statue Artemide izvajane od zlata i slonovače i drugi artefakti izuzetne vrednosti i lepote.
Nalazište Artemidinog hrama u Efesu u Turskoj. Od nekadašnjeg
hrama nije ostalo ništa izuzev nekoliko stubova.
U noći 21. jula 356. godine p. n. e, čovek po imenu Herostratus je, u nameri da se proslavi i da njegovo ime ovekoveči istorija, zapalio hram koji je sagoreo do temelja. Te iste noći rođen je i Aleksandar Veliki (Makedonski). Poznati istoričar tog doba Plutarh zapazio je neobičnu slučajnost i zabeležio da „u toj noći boginja nije obitavala u svom hramu, jer je prisustvovala rođenju budućeg velikog vojskovođe, te nije mogla da spasi svoj hram od uništenja.“ Tokom naredne dve decenije, hram je obnovljen, u čemu je značajno pomogao sam Aleksandar Makedonski koji je u to doba već bio osvojio i pokorio celu Malu Aziju.
Kada je apostol Pavle u prvom veku nove ere posetio Efes u nameri da propoveda hrišćanstvo, suočio se sa snažnim kultom boginje Artemide rasprostranjenim u narodu koji nije želeo da ga se odrekne. Kada su Goti 262 godine n. e. ponovo razrušili hram, Efežani su se zavetovali da će ga ponovo obnoviti. Ipak, do 4. veka n. e. većina Efežana je prihvatilo hrišćanstvo i hram je izgubio svoj religijski značaj. Poslednje poglavlje istorije vezano za ovaj hram odigralo se 401. godine n. e. kada ga je srušio Sveti Jovan Hrizostom. Kasnije je Efes napušten, a arheološka iskopavanja ove lokacije započela su tek krajem 19. veka. Iskopavanjima su otkriveni temelji hrama i put koji je vodio do ove lokacije koja je danas polumočvarni predeo, s obzirom da je nekada na tom mestu bilo more i značajna luka Male Azije.
Velike piramide u Gizi
Piramide u Gizi ili Velike piramide su jedno od sedam svetskih čuda. Nalaze se u Egiptu, blizu Kaira na platou Gize. One su najstarije i jedino do danas očuvano svetsko čudo. Velike piramide čine tri monumentalne građevine koje se razlikuju od ostalih egipatskih piramida rasutih po pustinji Sahare. Nalaze se u gradu Giza, nekropoli antičkog Memfisa (danas je to predgrađe Kaira).
Danas ovo područje, zajedno sa drugim piramidama i skulpturom Sfinge predstavlja značajnu turističku atrakciju, koju upotpunjuje i Sunčev brod, pronađen 1954. godine sa južne strane Velike piramide. Za brod se veruje da je simbolično predstavljao sredstvo kojim je telo umrlog Keopsa povezeno u zagrobni svet. Piramide su okružene grobnicama koje su pripadale rođacima, velikodostojnicima i značajnim činovnicima.
Tokom istorije, piramide u Gizi su izazivale veliku pažnju, što opisuje i Napoleonova izreka prilikom osvajanja Egipata 1798. godine: „Vojnici! Sa vrha ovih piramida posmatra nas 40 vekova!“)
Suprotno uobičajenom verovanju, samo Velika Keopsova piramida se naziva svetskim čudom.
Keopsova piramida
Keopsova piramida izgrađena je po nalogu faraona Kufua (kako su ga Egipćani zvali ili Keopsa, kako su ga Grci zvali), vladara četvrte dinastije, oko 2560. p. n. e. kao njegova grobnica. Tradicija gradnje piramida započela je u starom Egiptu kao otmenija varijanta mastabe, odnosno platforme koja natkriva kraljevsku grobnicu. Ova veza se najbolje može videti na primeru Stepenaste piramide kralja Zosera u Sakari koju je podigao poznati egipatski arhitekta Imhotep.
Piramida je visoka 138,75 metara, dužine 225 metara i obuhvata površinu od 5,3 hektara i jedina je piramida koja ima i uzlazne i silazne hodnike. Kada je izgrađena bila je visoka 145,75 m, ali je tokom godina vrh urušen za oko 10 m. Prema pisanju Herodota, pripreme za gradnju Keopsove piramide trajale su više od dvadeset godina. Na njoj je radilo 100.000 ljudi, dvadeset godina po tri meseca godišnje, u vreme poplave Nila, kada se nije mogla obrađivati zemlja. Radili su robovi i seljaci. U Keopsovu piramidu ugrađeno je oko 2,5 miliona blokova, isklesanih u kamenolomu na desnoj obali Nila. Blokovi su od krečnjaka, bazalta i granita, bili su teški od dve do četiri tone (u proseku 2,5, maksimalno 7,5). Veliki granitni neotesani blokovi sa kojima je građen plafon za kraljevski salon, težili su preko pedeset tona. Završni, pokrivni sloj (koji je propao tokom vremena) činio je građevinu spolja veoma glatkom. Iako se ne zna kako su blokovi postavljani, postoji nekoliko mogućih teorija. Jedna teorija podrazumeva korišćenje ravne ili spiralne rampe koja se podizala kako je građevina građena uvis, dok druga terija pretpostavlja korišćenje dugačkih poluga. Glavni nadzornik radova na Keopsovoj piramidi bio je verovatno Hemiunu, Keopsov nećak.
Ulaz se nalazi na severnoj strani. Više prolaza, galerija i holova vodi ili u glavnu odaju kraljevske grobnice ili u pomoćne prostorije. Kraljevska grobnica nalazi se u središtu piramide. Sarkofag je napravljen od crvenog granita, kao i zidovi grobnice, sarkofag je za samo 1 cm uži od ulaza u grobnicu. Ugao stranica u odnosu na osnovu iznosi 51 stepen i 51 minut. Svaka strana je pažljivo orijentisana prema jednoj od četiri strane sveta. Horizontalni presek građevine uvek je kvadratan u bilo kom delu, a dužina stranice osnove iznosi tačno 229 m. Cela građevina se sastoji od približno 2 miliona kamenih blokova od kojih svaki teži više od dve tone.
Keopsova piramida bila je najviša građevina na Zemlji tokom 4300 godina i koju su nadvisile druge građevine tek krajem 19. veka. Prostor koji zauzima Velika piramida dovoljan je da unutar sebe obuhvati katedralu Svetog Petra u Rimu i katedrale u Milanu i Londonu – zajedno.
Istočno od piramide su tri sporedne piramide namenjene kraljicama, grobnica kraljice majke Heteferes, grobnica kraljice Meritites i (verovatno) grobnica kraljice Henutsen.
Viseći vrtovi iz Vavilona
Pikaz Visećih vrtova iz 16. veka (slika Martina Hemskerka). U pozadini se vidi Vavilonska kula.
Viseći vrtovi iz Vavilona (takođe označavani i kao „Semiramidini viseći vrtovi“), su jedno od sedam svetskih čuda.
Na osnovu mitova bili su izgrađeni za kraljicu Semiramidu, koja je poreklom iz zelene Medije i zbog toga je kralj Navukodonosor II naredio oko 600. p. n. e. da se izgrade viseći vrtovi na terasama palate da bi je oraspoložio. O njihovoj egzistenciji ne postoje verodostojni dokazi. Viseće vrtove su opisivali uglavnom starogrčki istoričari Strabon i Diodor Sicilijski.
Arheolog Robert Koldevej iskopavao je u Vavilonu ostatke kamene građevine koja je mnogo puta poistovećivana sa visećim vrtovima.
Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na oko 90 km južno od Bagdada, u Iraku. Istorija svedoči da je vavilonsko carstvo cvetalo u vreme vladavine čuvenog kralja Hamurabija (1792-1.750. godine p. n. e.) Ipak, smatra se da su legendarni viseći vrtovi izgrađeni za vreme vladavine njegovog potomka Navukodonosora II (604-562. p. n. e.) i to po želji njegove supruge Semiramide koja je bila „dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejzaž“.
Detaljni opisi visećih vrtova pronađeni su u delima grčkih vavilonskog astronoma Berosa i grčkog istoričara Diodora sa Sicilije. U tablicama iz vremena Navukodonosora, međutim, ni na jednom mestu se ne pominje postojanje visećih vrtova, iako se mogu naći opisi njegove palate i samog grada Vavilona. Sve do 20. veka mnoge misterije vezane za viseće vrtove nisu bile otkrivene – čak se i danas arheolozi bore da prikupe dovoljno dokaza pre nego izvedu konačne zaključke o tačnoj lokaciji vrtova, njihovom sistemu navodnjavanja i njihovom stvarnom izgledu. Neki noviji podaci ukazuju čak i da je vrtove sagradio drugi vladar – Senaherib i to ne u Vavilonu nego u Ninivi.
Detaljne opise vrtova iznose i poznati starogrčki pisci tog doba – Strabon i Filon vizantijski. Evo izvoda iz njihovih dela: „Vrtovi su oblika kvadrata stranice dužine oko četiri pletre (stara mera za dužinu, prim. prev.) Sačinjavaju ih lučni svodovi koji se uzdižu nad popločanim osnovama, a terase su izgrađene stepenasto, jedna nad drugom pod različitim uglovima…“; „U vrtovima se uzgajaju egzotične biljke posađene na same terase, poduprte kamenim stubovima… Potoci vode teku s visina i spuštaju se u slapovima do tla… Oni navodnjavaju sve vrtove, natapajući korenje biljaka i čineći ceo predeo vlažnim i sparnim. Tako je trava stalno zelena, a drveće buja… Ovo umetničko delo kraljevskog luksuza odaje utisak prirodnosti, jer se uticaj čoveka u održavanju ovih vrtova nikada ne vidi.“
Novijim arheološkim istraživanjima drevnog grada Vavilona u Iraku otkriveni su temelji kraljevske palate, ostaci lučnih svodova i odličan sistem navodnjavanja u južnom delu palate, kao i masivni zidovi debljine 25 metara za koje se pretpostavlja da su ostaci samih terasa.
Kolos sa Rodosa
Kolos s Rodosa (grč. Κολοσσός της Ρόδου) je jedno od sedam svetskih čuda. Iako je od vremena izgradnje ove ogromne statue do njenog uništenja proteklo svega 56 godina, ova svojevrsna i neponovljiva građevina svakako je zaslužila svoje mesto među svetskim čudima. Kolos sa Rodosa nije samo gigantska statua – on je simbol jedinstva naroda koji je naseljavao Rodos, prelepo mediteransko ostrvo.
Ova statua se nalazila na samom ulazu u luku Mitraki ostrva Rodos u Grčkoj. U staroj Grčkoj, na malom ostrvu Rodosu nalazila su se 3 grada-države (polisa): Lalisos, Kamiros i Lindos. 408. godine p. n. e. ovi gradovi su se ujedinili i sačinili jedinstvenu teritoriju – grad Rodos. Grad se brzo razvijao i gradio snažne ekonomske veze sa svojim glavnim saveznikom Ptolemejem I, tadašnjim vladarom starog Egipta. 305. godine p. n. e, Antagonidi iz Makedonije koji su bili veliki rivali ptolemejima, napali su Rodos u pokušaju da slome njegovu alijansu sa Egiptom. Ipak, nisu uspeli da uđu u grad. Kada je postignut mirovni sporazum 304. godine p. n. e, Antagonidi su se povukli ostavljajući za sobom velike količine ratne opreme. Kako bi proslavili svoje jedinstvo, stanovnici Rodosa prodali su svu tu ratnu opremu i za dobijeni novac podigli gigantsku statuu posvećenu grčkom bogu Sunca, Heliosu. Izgradnja statue trajala je 12 godina i završena je 282. godine p. n. e. Godinama je statua stajala na ulazu u rodosku luku, sve dok snažan zemljotres nije pogodio Rodos 226. godine p. n. e. Grad je bio teško oštećen, a Kolos je slomljen na najslabijem mestu – u kolenu. Rodos je tada primio ponudu Ptolemeja III da plati sve troškove restauracije polomljene statue, ali nakon što su konsultovani proroci, ponovno podizanje statue je zabranjeno, a Ptolemejeva ponuda odbijena. Skoro 1000 godina statua je ležala polomljena. 654. godine n. e Arapi su napali Rodos. Uzeli su ostatke polomljenog Kolosa i prodali ih Siriji – bili su otpremljeni na leđima 900 kamila.
Ogromnu statuu osmislio je rodoski vajar Ares iz Lindosa. Osnova statue je bila napravljena od mermera, a najpre su postavljena stopala i članci noge. Statua je postupno građena tako što je bronzana prevlaka bila učvršćivana gvozdenim i kamenim ojačanjima. Da bi statua bila dovršena, izgrađena je visoka rampa oko statue koja je kasnije uklonjena. Kada je Kolos završen, bio je visok 33 metra. Kolika je zapravo bila veličina statue, najbolje svedoči Plinije Stariji: „Kada je statua polomljena i pala na zemlju, grupa od 5-6 ljudi ispruženih ruku je jedva mogla da opaše prst ruke Kolosa“.
Mauzolej u Halikarnasu
Mauzolej u Halikarnasu se nalazi u gradu Bodrumu, na obali Egejskog mora, u jugozapadnom delu današnje Turske. Grad Bodrum se u vreme stare Grčke zvao Halikarnas. Ovo svetsko čudo je, kao i piramide, predstavljalo grobnicu vladara. Za razliku od piramida koje su zadivljuju oblikom i veličinom, mauzolej u Halikarnasu je atribut svetskog čuda dobio zahvaljujući svojoj estetskoj lepoti. Njegova posebnost je i u tome što nije bio posvećen nijednom starogrčkom bogu, što je bilo uobičajeno za tadašnje velike građevine.
U vreme velikog blagostanja persijske države, kada se proširila na celu Mesopotamiju, severnu Indiju, Siriju, Egipat i Malu Aziju, persijski vladar je dao određen stepen samostalnosti svojim provincijama, jer nije bio u mogućnosti da kontroliše celu državu. Jedna od provincija Persije, kraljevina Karija, koja se nalazila u zapadnom delu Male Azije, je bila toliko udaljena od prestonice da je praktično postajala samostalna država. Karijski kralj Mauzol, koji je vladao od 377. do 353. godine pre nove ere, je premestio prestonicu Karije u grad Halikarnas.
Mauzolej u Halikarnasu (po njegovom imenu – Mauzol) predstavlja njegovu grobnicu. Njena izgradnja je bila poverena kraljevoj supruzi i sestri Artemidi. Izgradnja je počela još za vreme njegove vladavine, a završena je 350. godine pre nove ere, tri godine posle njegove smrti i godinu dana posle smrti njegove sestre Artemide.
Osnova Mauzoleja je bila pravougaonog oblika dimenzija 40×30 metara. U centralnom delu, na uzdignutom podijumu, koji je popločan mermerom i okružen stubovima napravljenim u jonskom stilu, nalazi se sarkofag i grobnica, ukrašeni zlatom, a izrađeni od alabastera. Stubovi (kolonade) su nosile piramidalni krov koji je bio ukrašen statuama i kipovima. Na vrhu krova se nalazila velika statua kočija koje vuku četiri konja.
Visina Mauzoleja je bila 45 metara, od čega je centralni podijum sa grobnicom bio visok gotovo 20 metara, visina stubova je bila 12 metara, 7 metara piramidalni krov i oko 6 metara statua kočija na vrhu krova. Posebnu lepotu Mauzoleja su činile isklesane dekoracije i statue, koju su postojale kako u spoljašnjem, tako i u unutrašnjem delu ove građevine. Četiri grčka skulptora: Briaksos, Leohares, Skopas i Timoteus su ukrašavali svako po jednu stranu građevine.
Na različitim nivoima građevine, od osnove do plafona su bile postavljene nekoliko desetina statua ljudi, lavova, konja i drugih životinja u prirodnoj veličini. Mauzolej je odolevao zubu vremena više od 1500 godina, a onda je ovo područje pogodio jak zemljotres koji je dobrim delom oštetio krov i stubove Mauzoleja.
U vreme krstaških ratova vitezovi Svetog Jovana Malteškog su okupirali ovo područje i nedaleko od Mauzoleja izgradili ogroman krstaški zamak. 1494. godine kada se ojačavala struktura ovog zamka, korišćen je materijal od kog je izgrađen, tada već veoma oštećeni, Mauzolej u Halikarnasu. Do 1520. godine gotovo svaki kamen Mauzoleja je izvađen i iskorišćen za izgradnju različitih građevina.
Danas je na mestu gde je bio izgrađen Mauzolej ostao samo njegov temelj. Međutim, dosta skulptura i dekoracija, posebno onih koje su ukrašavale njegove unutrašnje delove, su sačuvane do danas. Najpoznatija je ona mermerna dekoracija na kojoj su prikazane bitke između Grka i Amazonki. Veliki krstaški zamak koji je sagrađen u blizini je i danas očuvan, a u njegovoj strukturi se mogu uočiti delovi materijala koji su izvučeni iz ostataka Mauzoleja da bi zamak bio sagrađen.Po Mauzoleju u Halikarnasu danas se sve velike i raskošne građevine nazivaju mauzolejima.
Statua Zevsa u Olimpiji
Zevs je bio vrhovni bog starih Grka i njemu je bila podignuta velika statua na 150 kilometara od Atine u gradu Olimpiji. Po ovoj statui, odnosno gradu u kome se nalazila današnje Olimpijske igre su dobile naziv. U vreme Olimpijskih igara su prestajali svi ratovi, a sportisti iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da na Olimpijadi proslave svog vrhovnog boga Zevsa. ačunanje vremena kod starih Grka započinje 776. godine pre nove ere, a veruje se da su tada održane i prve Olimpijske igre.Statua boga Zevsa je podignuta oko 450 godina pre nove ere i postavljena je bila u hramu posvećenom ovom bogu. Napravio ju je starogrčki skulpturor Fidija, a poveravanje ovog posla se smatralo svetim zadatkom za njega. Samo pravljenje statue Fidija je započeo oko 440. godine pre nove ere. Već tada on je usavršio tehniku pravljenja ogromnih statua od slonovače i zlata. To je radio pomoću drvenog rama u svojoj radionici, koja i danas postoji u Grčkoj i koja je identična izgledu u vreme kada je postojala statua Zevsa. U radionici je vajao pojedinačne delove statue koje je kasnije trebalo spojiti u celinu.Kada je posao priveden kraju ovog skulptora su kritikovali zbog toga što nije poštovao zadate mere, te je statua jedva mogla stati u hram (glava boga Zevsa je dodirivala tavanicu hrama). Posebnu poteškoću je predstavljalo prenošenje osnove statue izmedju stubova hrama koji su bili uradjeni u dorskom stilu.
Visina statue je bila oko 15 metara, a osnova je bila široka 6,5 metara i 1 metar visoka. Zevs je bio izvajan u sedećem položaju na tronu. Njegovo lice je bilo izradjeno od slonovače, odeća od zlata, a oči od dragog kamenja. Imao je sandale izradjene takodje od zlata. Podnožje trona bilo je ukrašeno figurama Pobede sa krilima, skulpturama grčkih bogova Apolona, Artemide i Niobine dece, kao i mitoloških bića. Na Zevsovoj glavi nalazio se venac od lovorovog lišća. U njegovoj levoj ruci nalazio se skiptar sa orlom na vrhu, a njegova odeća je bila ukrašena slikama životinja i ljiljana.
Statua je podignuta u vreme rastuće moći stare Grčke. Naime, hram koji je postojao na mestu gde se ova statua nalazila je delovao isuviše jednostavno i neadekvatno za takvo carstvo, te je odlučeno da se unapredi izgradnjom velike statue. Narednih vekova, statua je privlačila vernike i posetioce iz celog sveta.
Hram i statua su renovirani u drugom veku pre nove ere. Stotinu godina kasnije rimski imperator Kaligula pokušava da prenese statuu u Rim, ali u tome ne uspeva. Kada su postavljene skele, već posle prvih pokušaja skidanja delova statue, one su se urušile.
391. godine nove ere, naredbom cara Teodosija I ukidaju se Olimpijske igre, kao paganski običaj, a hram boga Zevsa se zatvara.
Desetak godina pre nego što su Olimpiju zadesili veliki zemljotresi, odroni i poplave, statua boga Zevsa je od strane bogatih Grka premeštena u Konstantinopolj. Medjutim, tamo je uništena u velikom požaru 462. godine nove ere. Sam hram posvećen ovom bogu je takodje izgoreo u velikom požaru i danas na tom mestu nije ostalo ništa sem ostataka kamenja, stubova i temelja.
U daljoj istoriji su pravljene i kopije ove statue (najpoznatija je bila napravljena u Libiji), koje takodje nisu ostale očuvane do današnjih dana.
Svetionik u Aleksandriji
Svetionik u Aleksandriji je jedino od sedam svetskih čuda koje je od početka bilo korišćeno u praktične svrhe. Ovaj svetionik je omogućavao bezbedan pristanak brodova u veliku aleksandrijsku luku u Egiptu. Aleksandrijski svetionik se nalazio na ostrvu Faros, nedaleko od egipatskog grada Aleksandrije. Za ovo ostrvo se veruje da je dobilo ime kao faraonovo ostrvo (Pharao’s). „Arhitektonsko čudo“ tog vremena je emitovalo svetlost koja se mogla videti na čak 50 kilometara od same luke.Nakon smrti Aleksandra Velikog njegov namesnik Ptolomej Soter je preuzeo vlast nad Egiptom i za prestonicu svoje države je uzeo Aleksandriju. Nedaleko od ovog grada nalazi se ostrvo Faros i velika luka na njemu. U tom delu su uslovi za pristajanje izuzetno nepovoljni, a obzirom da je i obala plitka, izgradnja svetionika je bila neophodna. Ovaj vladar je započeo gradnju svetionika 290. godine pre nove ere. Završetak izgradnje se desio posle njegove smrti, u vreme vladavine njegovog sina Ptolomeja Filadelfija.Građevinu su projektovali naučnici aleksandrijske biblioteke muzeja. Ona je bila posvećena bogu Savioru. Ovo svetsko čudo je bilo sastavljeno iz tri nivoa: najniži u obliku kvadrata visine 55.9 metara, srednji, oktogonalni nivo visok 18.3 metara i treći, kružni nivo visok 7.3 metra. Ukupna visina je bila oko 120 metara. Svetionik je danju pomoću ogledala reflektovao svetlost Sunca, a noću je na njemu bila upaljena velika vatra koja je trebalo da navodi brodove. Legenda govori da je ogledalo spaljivalo neprijateljske brodove toliko daleko da nisu mogli ni prići luci.
Kada su Arapi pokorili Egipat proglasili su Kairo za prestonicu, jer nisu imali nikakve kontakte sa Mediteranom. Ipak, u spisima su ostala zabeležena njihova divljenja ovom svetioniku i uopšte Aleksandriji kao gradu.
Početak kraja ovog svetskog čuda počinje u IX veku nove ere. Najpre je razbijeno jedno ogledalo svetionika, koje kasnije nije ni zamenjeno, a zatim je zemljotres, koji je pogodio ovu oblast 956. godine nove ere, naneo je prva oštećenja svetioniku. Dva nova, veoma jaka zemljotresa iz 1303. i 1323. godine nove ere su značajno oštetila svetionik i u njega se više nije moglo ući, pa čak bilo je gotovo nemoguće i prići mu. 1480. godine egipatski sultan Mameluk Čatbej je odlučio da ojača zidine grada Aleksandrije i u tom poslu je koristio građevinski materijal od koga je bio sagrađen svetionik. To je bio i potpuni kraj ovog svetskog čuda.Svetionik u Aleksandriji je poslednje drevno svetsko čudo koje je nestalo sa lica Zemlje. On je bio inspiracija za mnoge svetionike koji su kasnije izgrađeni duž obala Mediterana, a takođe naziv ostrva na kome se nalazio – faros, u romanskim jezicima danas označava svetionik. U novije vreme pronađeni su rimski novčići na kojima se nalazio ovaj svetionik.
У грчким и римским изворима Дидона се спомиње као оснивачица и прва краљица Картагине (у сувременом Тунису). Најпознатија је по приказу који је дао римски песник Вергилије у својој ,,Енеиди”. У неким изворима се спомиње као Елиса. Назив Елиса је вероватно грчка верзија феничке Елисхат. Име Дидона, у латинским изворима Дидо, изгледа да је била феничка ријеч за “Луталицу”, а вероватно и име под којим се Елиса најбоље знала у Картагини.
Опсежнија прича о Дидони се први пут јавља у делу римског писца Гнеја Помпеја Трога у његовом делу Филипичке историје у 1. вијеку пне.
У најранијој верзији она је била кћи феничког краља Матана I од Тира. Отац је хтео да га наследе она и њен брат Пигмалион, који је још био ДЕТЕ. Када је Пигмалион одрастао, Дидона, позната по својој лепоти, се већ била удала за Акербаса, високог свештеника Мелкарта, познатог по свом богатству. Похлепни Пигмалион је наредио да Акербаса убију.
Дидона се, међутим, осветила свом брату тако што је на превару покупила мужевљево злато и дала се у бег. Уточиште је прво нашла на Кипру, а затим се упутила ка обали Северне Африке, где је од домородаца затражила привремено уточиште. Они су Феничанима пристали дати само земљу онолико велику “колико је може покрити говеђа кожа”. Међутим, лукава Дидона је кожу изрезала на најситније делове и њоме опасала цело једно брдо. Тако су Феничани добили пространо подручје на којем су, уз помоћ раније основане феничке колоније Утике саградили Картагину.
…
Тему епа ,,EНЕЈИДА” Вергилије је нашао у легенди која у Тројанцима види претке Римљана који су успели преживети пад Троје.
Вођа ЕНЕЈ или ЕНЕЈА је праотац Аугустове лозе.
Енеја , тројански јунак који је преживео грчко освајање и пустошење Троје, након дугих лутања пристаје на обалу северне Африке. Тројанце срдачно прима Дидона, краљица тек основане Картагине. Дидона је недавно побегла из града Тира, где је краљ Пигмалион убио Дидониног супруга Сихеја.
Богиња Венера, Енејина мајка, плашећи се и Јуноне и Тиријаца, удеси да се Дидона заљуби у Енеју..
Енеја и његови другови који су с њим изашли из Троје, граде бродове и испловљавају. Пристају у Тракији, али одлазе након што је Енеја тамо пронашао гроб свог убијеног рођака Полидора и чуо његов глас.
Затим отплове на острво Делос, где им Аполоново пророчиште казује да треба да траже земљу која је прва изнедрила тројански народ. Они погрешно закључе да је то Крит, те пристану на том острву, али одатле побегну због неке куге која избије на острву. Енеја сад схвати да треба да плове ка Италији.
Енеја и Дидона, музеј Лувр, Париз
Дидона, премда се своме покојном мужу била заклела на доживотну верност, признаје својој сестри Ани да се заљубила у Енеју. Јунона и Венера одреде да ће се љубав Дидоне и Енеје запечатити тако што ће водити љубав након што један њихов поход у лов буде прекинут олујом па буду морали да се склоне у исту пећину.
Статуа краљице Дидоне
Гласина о Дидониној и Енејиној љубави стиже до Јарбаса, краља суседног гетулског краљевства, кога је Дидона одбила када ју је просио и који сада у свом гневу упућује молбе Јупитеру. Јупитер, преко гласника Меркура, наређује да Енеја мора хитно напустити Картагину и заплови пут Италије, где треба да поново подигне разрушени град Троју, којег ће назвати РИМ.
Када Дидона схвати да се Енејини бродови спремају да исплове, преклиње Енеју да остане с њом. Он јој одговара да нема избора јер му богови заповедају да крене у Италију, чак и против његове воље. Дидонин бес не зауставља припреме Тројанаца за покрет, и чак ни њена последња молба не мења Енејину одлуку.
Она се припрема да изврши ритуално самоубиство, и када је видела испловљавање тројанских бродова, пали властиту ломачу и проклиње Енеју и цело његово потомство.
Нема трагача за златом од Македоније до Дунава и Мораве а да није чуо и снио о највећем благу икада закопаном на овим просторима – благу попа Мартина Химовића.
О попу Мартину Химовићу постоје бројне легенде са обе стране Старе планине – у Бугарској и Србији.
Иако се оне делимично разликују по питању порекла попа Мартина, суштина је свуда иста: поп Мартин Химовић оставио је за собом невероватно благо, отето из турских каравана који су преносили сакупљени харач. Благо је закопано на 62 локације, о чему је сам поп Мартин оставио забелешке. Проблем је што највеће ризнице имају скривене замке које могу да убију човека и што су Мартинови записи писани као својеврсне загонетке.
Поп Мартин Химовић је из Херцеговине пред најездом Турака дошао у насе крајеве заједно са женом Видом и ћерком Златом. Населио се у малом селу које се тада звало Умагуска, а које данас више не постоји. Село је било близу манастира Поганово, тако да је поп ту ишао на богослужење.
Једног дана, док је Мартин био у манастиру, Турци дођу у Умагуску и њихов вођа силује Мартинову жену. Вида, због срамоте, отима Турчину нож из појаса и убија прво њега па онда себе. Мартин је жену сахранио у дворишту куће коју је населио и са ћерком Златом годину дана свакодневно ишао на њен гроб. За то време ћерку је учио коришћењу оружја.
Када се навршила година од смрти његове жене, поп Мартин је скинуо црквену мантију, обукао српско народно одело и кренуо у крваву освету Турцима заједно са ћерком и дружином од 40 хајдука коју је сакупио. Дружина је живела у пећинама, пресретала турске караване који су у Истамбул превозили сакупљени новац од пореза. Чинили су то од данашњих Жагубице, Јагодине, преко Зајечара и Књажевца, до Пирота, Ниша и Врања.
Сакупио је поп Мартин са својом дружином неслућено благо које је сакрио на 62 локације и о томе оставио записе. Најпознатија локација закопаног блага је „Смукова јама“. Али и најопаснија. Улаз у „Смукову јаму“ чувају бројне замке, од запетих пушака, до смртоносног „овна“, шиљцима окованог дебла, које је механизмом „запето“ да усмрти свакога ко не зна једини начин уласка у лагум.
Јелена је била трећа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је између 1366. и 1371. године.
По речима Миодрага Пурковића, једног од њених биографа „Јела је једна од најсимпатичнијих жена српске историје и остаје заиста незаборавна по напорима, борбености и одлучности. Показала је не само много пркоса, него и несаломљиве воље и упорности у борби с јачим од себе.“ Чедомиљ Мијатовић, историчар који је био опчињен „лепотом, јунаштвом и политичком даровитошћу ове прекрасне, јуначке и славне Српкиње наше историје“, за њу каже: „Јелена, сестра Стефанова, а кћи Миличина, својом личношћу остављала је дубок утисак на све савремене јунаке, песнике и владаре.“
Свих пет кћери кнежевског пара биле су у политичким браковима. Мара је била удата за Вука Бранковића, Драгана за бугарског цара Ивана (Јована) Шишмана, Теодора за палатина на угарском двору – Николу II Горјанског, а Јела првобитно за Ђурђа II Страцимировића-Балшића, господара Зете. Најмлађа кћи, принцеза Оливера, после Косовске битке дата је за жену турском султану Бајазиту И. Вук Бранковић и Ђурађ Балшић били су у некој врсти породичног савеза са кнезом Лазаром. Палатин Горјански био је у једном тренутку више него корисна спона са угарским двором. Од бугарског цара Ивана Шишмана, као турског вазала (од око 1371) није било много користи у погледу сузбијања турске најезде на Балкан, али није било ни непосредне штете по Лазара, па је његова источна граница била релативно мирна. Султан Бајазит је, захваљујући утицају принцезе Оливере, дозволио да Србија, после Косовске битке, у великој мери сачува самосталност.
Од 1386. или 1387. године, Јела је била у браку са Ђурђем II Страцимировићем-Балшићем, господаром Зете. У сукобу са Турцима, 1392, Ђурађ II је заробљен и пуштен је тек када им је уступио одређене области. Због опасности од даљих турских продора у Зету, у два наврата покушао је да склони Јелу у Дубровник. Јела је то оба пута одбила, желећи да дели судбину своје породице, отаџбине и народа. Због тога се прочуо глас о њеној великој храбрости. Када је Ђурађ 1395. заратио са господарем Захумља, Сандаљем Хранићем, управо је Јела била одређена да преговара са Сандаљем о миру. Међутим, Дубровчани су одбили да посредују и до тих преговора није ни дошло.
Током своје владавине, Ђурађ II био је приморан да левитира између Папске државе, Млетака, Турака, својих суседа и рођака. Често је морао да иде из крајности у крајност – од ратовања, до ренегације у римокатоличку конфесију. Пред крај његовог живота, значајан део Зете се, стицајем околности, нашао под млетачком управом. more »
. Берберска ратничка краљица Кахина живела је у области садашњег источног Алжира. У 7. веку н.е. предводила је берберска племена против арапске инвазије, те је 686. год поразила Калифа, попут некада славних ратница Амазонки. Њено право име било је Дихја, а Арабљани су је назвали Кахина, то дословно знаци пророчица. У историји је постала симболом берберског отпора инвазији Арапа у Северној Африци. Али и симбол отпора једног народа узурпаторима. Катеб Јасин је децембра 1989. у нултом броју листа Алгер Рéепубликаин написао:
”Та жена, погинула у боју… поседовала је изузетан дар говора. Зато су је Арабљани назвали пророчицом… Били су запрепашћени видећи да Бербере предводи једна жена. И то зато што су били трговци робљем. Сопствене жене скривају веловима да би их боље продали. Најлепша девојка за њих није ништа друго доли роба. Посебно је важно да је нико не види из превелике близине. Покривају је, скривају је попут украденог драгуља. Нарочито треба да се пази да она не говори, да је слушају…
У 7. веку, када на Западу није било жена са таквом моћи, краљица Кахина није била на челу своје земље по наследном праву, зато што јој је отац био краљ, већ због својих ратничких и моралних врлина.. Кахина је била владарка државе, заповедница војске а такође и морална и духовна предводница земље.“
Бербери физички изгледају као индоевропљани, Ирци или Баски. Често имају светлу или плаву косу, плаве, зелене, сиве и кестењасте очи и генетски су исти као Европљани. Бербери себе не зову Бербери. они себе зову Имазигхен сто знаци СЛОБОДНИ ЉУДИ, исто као сто Франци значи слободни људи. У пре римско доба у Француској је живело берберско племе Толосати које је дало име граду Толоса данашњи Тулуз. Бербери су познати као вредни радници и трговци. Подједнако дуго памте и добро и лоше, и више воле освету него ишта. Велики су индивидуалисти и воле да се деле и да сплеткаре (звучи познато?), и то је један од главних разлога зашто су веома ретко у историји формирали велике, дуготрајне и стабилне државе.
.
.
Између 12000 и 10000 године пре нове ере Бербери су из Месопотамије коначно стигли у Тунис и то су формирали дабба културу. Врло брзо цела северна Африка је била под контролом Бербера. Такође Иберија, Француска и јужна Италија су изгледа већ у ово време имале берберске колоније. Неки историчари постављају хипотезу да је у то време цео средоземни базен и са европске и са афричке стране говорио један евро-афрички језик. Овај берберски језик је дубоко утицао на језике племена која су живела у додиру са Берберима, и тако данас имамо јако пуно берберских речи у разним северно и централно афричким језицима као и у шпанском, каталанском, пунском, латинском и најинтересантније у германским језицима. Прастановници Иберије су Бербери. Генерално је прихваћено да су се људи у Иберију населили из северне Африке. Ови северно Африканци су такође окупирали Сардинију. Иберијске и Либијске (берберске) погребне традиције су исте. Чак и реч Иберија имају исти корен „бер” као и реч бербер.
Берберски Туарези и дан данас користе старо-берберско писмо које се зове Тифинагх, и веома подсећа на руне. Винчанска култура је место где су нађене прве руне: етрурске, вендске, србске, нордијске, румунске, берберске руне…и све остале варијанте руна воде порекло од Винчанских руна.
.Момир Јанковић наводи следеће животињске облике Симаргла код древних Срба:
облик КРИЛАТОГ ВУКА, КРИЛАТОГ ПСА, или облик крилате змије или ЗМАЈА.
Симаргл је словенско божанство огња. Он је био везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Може се слободно рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
Како су Словени уопште долазили до ватре?
Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и олтар на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица.
Испод огњишта су сахрањивани чланови породице, због чега се ово место повезивало са духовима предака. Ту је живео и Домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Са огњиштем је био повезан и димњак, који је за старе Словене био симбол везе између људи и богова. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огништем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.
Размотримо личност самог Симаргла.
Шта нам о њему може рећи анализа његовог имена, родбинске веза са осталим боговима или пак његов териоморфни облик?
Симарглово име се у историјским изворима спомиње на два различита начина: као име два божанства Сима и Ргла и као име једног бога – Симаргла. Нестор је био хроничар који је ово име забележио као име два различита божанства, а о овоме говори и споменик познат као „Сборник Паисијев”. Још једно име – Семоръглъ спомиње се у споменицима словенске цивилизације, а ово име се најчешће повезује са бројем седам. Број седам везан је за људски лик Симаргла који се понекад приказује као ратник са седам глава. Ако пак анализирамо имена Сим и Ргл, добићемо, по Спасољу Васиљеву, име једног божанства које гони зиму. Јер Сим је за Васиљева један облик именице зима, док глагол ргати он повезује са речју гонити. Ова теорија има своју основу у Симаргловој природи јер он је, пре свега, божанство ватре које изгони хладноћу из домова људи, но питање је да ли Симаргла можемо сматрати богом који истерује зиму схваћену као годишње доба. Једино што сигурно знамо јесте да се уралска Варница Скакалица у бајкама дефинише управо као она која доноси пролеће и истерује зиму, из чега ипак не можемо легитимно закључити да је ово истовремено и функција Симаргла. Лариса Виленскаја, научница која је проучавала словенски шаманизам сматра Симаргла напротив божанством зиме, а овај податак она ја нашла у словенском миту о креацији универзума. Симарглово порекло нам такође може доста тога рећи – он је Сварожић тј. један од потомака Сварога, што дефинише ово божанство као једног од словенских богова топлоте и светлости. Његов браћа су Хорз и Дажбог, богови сунца и месеца, који су и сами једна врста небеске ватре, исте оне ватре коју представља Симаргл на земљи у облику огња.
Симарглова сестра је Мокош, која се, као и он, брине о укућанима, помажући им да одржавају брачну слогу, мир и радост у кући.
Пас је, наравно, везан за Симаргла као за бога чувара куће, а овам псу су каткад приписивана и крила. Змија и змај су се одувек повезивали са елементом ватре, као и друга змијолика створења (нпр. гуштери саламандери). На крају, ту је и вук који као ноћно створење на прави начин симболизује огањ који гори ноћу.
У српској књижевности налазимо на једног јунака у чијој се личности сурећу две Симарглове животиња – змај и вук. У питању је Змај Огњени Вук, кога Натко Нодило сматра управо персонификацијом огња. За крај, рећи ћемо нешто и о пореклу Симаргла.
Његове претече налазимо у ведском Агнију и персијском Симоргу, грифону чија је дужност била да чува свето дрво.
Пенелопа – кћи акаранског краља Икарија и његове жене Перибеје, жена итачког краља Одисеја.
До данас живи у свести човечанства као светао примјер брачне љубави и верности. У Грчкој је била подједнако позната и због своје домишљатости.
За Одисеја се удала из љубави. Њен отац дао јој је од свог краљевства у мираз Итаку и суседна острва. Није јој било суђено да с Одисејем живи срећно и задовољно. Недуго пошто им се радио син Телемах, Одисеј је морао у Тројански рат. Тај се рат отегао десет година, а затим је потрајало још десет година док се, након многих невоља и патњи, није вратио кући. Читаво то време Пенелопа је чврсто веровала да ће се Одисеј успешно вратити, и у тој вери није је поколебало ни то што су јој многи доносили поуздане вести о његовој смрти.
Будући да се Одисеј дуго није враћао, почели су да је салећу просци из ближе и даље околине. Ниједан се није помирио с њеним упорним одбијањем да се уда. Искушење да добију њену руку, а с њом и Одисејево краљевство, било је сувише велико. Због тога су просци остајали у њеној близини и непрекидно је наговарали на брак. С временом скупило их се стотину и осам. Колико год су им мисли и нарави биле различите, у једном су сви били сложни: неће се разићи док Пенелопа не одабере за мужа једног од њих.
Пенелопа је храбро одолевала свим наговарањима и обећањима просаца трудећи се, пре свега, да добије на времену. На њихово упорно наваљивање напокон је изјавила да ће се удати кад заврши са ткањем погребног руха за старог Одисејевог оца Лаерта. Просци су на то пристали и Пенелопа се дала на ткање. Што је дању ткала, ноћу је парала. Тако их је обмањивала пуне три године, а тада су просци открили тајну јер ју је одала једна од слушкиња. Провалили су у њену одају и затекли је како пара. Морала је да доврши рухо. Тако су порасли изгледи просаца у скоро венчање, а сваком од њих Пенелопа је пружала подједнаке наде не би ли их међусобно завадила.
Дуге сате чекања просци су прекраћивали на угодан начин: сваког дана долазили би у Одисејеву палату, наређивали да се кољу бирана грла стоке, коцкали се, а кад би им игра досадила, седали би за сто, јели и пили, па певали, забављали се плешући и водили бучне разговоре. Пенелопа је због таквог њиховог понашања много пропатила, а још висе млади Телемах. Будући да није имао довољно снаге да их отера, сазвао је скупштину на којој је требало донети одлуку да се просци разиђу. Просци су растерали скупштину, а најбахатији међу њима чак су изјавили да ће Одисеја, ако се врати, убити сопственим рукама. На крају су се споразумели да ће убити и Телемаха и тако се ослободити законитог наследника Одисејевог престола.
Телемах и Пенелопа били су чврсто уверени да је Одисеј жив, па је уз помоћ богиње Атене Телемах пошао да тражи оца. Од спартанског краља Менелаја сазнао је да Одисеј живи на острву нимфе Калипсе, где га је био бацио гнев бога Посејдона, и да му Калипса спречава повратак. Међутим Менелајеве вести биле су већ помало застареле. У то време Калипса је, по наредби богова, већ пустила Одисеја и он се враћао у отаџбину. Недуго после тога, Телемах се састао с оцем на Итаци у колиби очева пастира Еумеја.
Кад је Одисеј дознао шта се дешава у његовој кући, направио је план како да тамо направи ред и казни просце. План је био дело лукавства, храбрости и снаге. С Телемахом и Еумејем Одисеј је кренуо у своју палату у којој га нико није препознао јер га је богиња Атена, ради његове сигумости, претворила у старца, просјака. Под изговором да проси милостињу Одисеј је све просце добро промотрио, и то изблиза. Милостиње, додуше, није добио него само ударце и увреде. У исти мах уверио се у верност и племенитост своје жене. Пенелопа се заузела за њега јер у својој кући, није дозвољавала да вређају просјака и наредила је служавки Еуриклеји да му припреми лежај и опере ноге као сваком добродошлом госту. Еуриклеја, стара дадиља, препознала је Одисеја по ожиљку на нози. Он јој је наредио да ћути и тако је, непрепознат од осталих, па и од саме Пенелопе, први пут након двадесет година провео ноћ у својој кући.
Одисеј се вратио у последњи час. Пенелопа је већ исцрпла сва средства којима би одложила своје одлуке и за идући дан је просцима обећала коначан испит. Наредила је да се донесе Одисејев тешки лук и у земљу пободе дванаест секира у једном низу. Ко стрелом прострели дршке свих секира, тај ће јој бити муж.
Просци су пуни наде и с дивљењем гледали тешки лук и дали га Телемаху да га запне. Кад му то није пошло за руком, покушали су сами, али све је било узалуд. Зато су одлучили да се окрепе јелом и пићем и пошли у гостинску дворану. У тај час појавио се Одисеј и замолио да му допусте да и он покуша да затегне лук. Сви су га исмејали, али су му то, на Пенелопин наговор, на крају дозволили. Одисеј се латио лука, без тешкоће га запео, ставио стрелу на тетиву и она је при првом покушају пролетела кроз дршке свих дванаест секира. Затим је просцима приредио ново изненађење: збацио је са себе просјачке прње, стао пред њих у свом обличју, нациљао на најразметљивијег од просаца и једном га стрелом усмртио. После првог пао је и други, па трећи. Пренеражени просци устукнули су, па скочили и полетели према зидовима на којима је било њихово оружје, али Одисеј је претходно наредио да се оно уклони. За одбрану су просцима остали само кратки мачеви и делови намештаја, а издајнички Одисејев роб Мелентеј донео им је касније копља и лукове. Али ни то им није пуно користило. После крваве борбе сви до једног су подлегли Одисеју. Није се спасио ни један једини. Победнички Одисеј позвао је Пенелопу: на његово велико изненадење она га је поздравила хладно. Током његовог дугог одсуства у њој је расло неповерење према мушкарцима. Па ни сад није хтела да поверује да је пред њом њен муж, иако му је богиња Атена вратила његов ранији лик.
Кад је затим Одисеј затражио да му припреми лежај, наредила је да се краљевска постеља припреми у великој дворани. Одисеј се зачудио: та постеља не може да се пренесе јер има ноге од корена маслине коју је он оставио у земљи кад је градио палату. Тек тада је Пенелопа поверовала да је пред њом Одисеј. Тајна брачне постеље била је позната само њима. Пенелопа је примила Одисеја како доликује жени да дочека мужа. У срцу јој је била само једна жеља: да их више никад не растави рат или несрећна судбина.
Света Катарина (Екатарина) је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији.
Њен отац Конста ( Коста), представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Ко мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од најлепших девојака. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми. Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су присиљавали, свету Катарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију.
Света Катарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни.
Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној шпиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једног младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Катарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. И заиста, Катарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Катарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Катарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега, и да се крстиш.
Ускоро се ова велика личност Александрије крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Катарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом.
Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Катарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Катарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Катарином, верујем у Бога Катарининог.
А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет мудраца исповедило Христа и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Катарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Августа, и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом, не само да је остао неубеђен, већ је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Катарине!
Ускоро је дошао и њен крај. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био точак са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Катарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. По предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја.
У IX веку, једном од синајских монаха у сну се открило место где су мошти мучено-страдалне Катарине. Монаси га пронађоше и пренеше у манастир где се и данас чувају, и од тада он постаје познат под именом Манастир Свете Катарине.
Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Манастир Свете Катарине се налази на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају монаси. Захвалимо Богу за то. Као поклоници тамо одлазе припадници различитих религија, Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци, Руси и Срби, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“
.jpg)
.
.jpg)
