ХИПЕРБОРЕЈА И АТЛАНТИДА

.

Митови о Атлантиди и Хипербореји су дубоко уткани у митологију многих европских народа, па их никако не треба занемарити. Оба простора су тајанствена. Локација Атлантиде је до данас тражена у безброј студија у свим просторима Атлантика и Медитерана, а са Хиперборејом је ситуација нешто једноставнија, јер за њено ближе лоцирање стоји на располагању само ограничен простор на северу Евроазије. Нажалост, општа знања из климатологије данашњег света говоре против такве могућности. Па ипак, неки новији резултати палеоклиматологије и палеоокеанографије указују на могућност да то није увек било тако и да у митовима има рефлексија реалних догађаја.

Приказане анализе показују да постоји обиље аргумената за формирање другачије слике Старе Европе (оне која је претходила римској и грчкој цивилизацији) него што је слика данашње званичне историје, као и мноштво аргумената који указују на то да је Винчанска цивилизација морала имати континуитет до историјског доба и током њега.

Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености.

Нема такође никакве сумње да је Винчанска цивилизација индоевропска. Вељтманове анализе, као и бројне наведене анализе које се уклапају у такав приступ, показују да је сродност словенског народа са староседеоцима била на простору који далеко превазилази простор Винчанске културе (онакве каквом је дефинисана у археологији). Ове анализе такође показују да се та сродност међу народима и племенима очувала све до периода распада Римске Империје и да се и до данашњих дана могу наћи бројни трагови код свих европских народа.

Ако сматрамо да смо досадашњим анализама у највећој мери задовољили потребу за утврђивањем порекла данашње европске цивилизације и прапостојбине Индоевропљана крајем неолита и почетком металног доба, сада долазимо до сасвим логичног питања, које се природно намеће: где се налазила још давнија прапостојбина Индоевропљана и да ли до њених трагова можемо доћи на основу расположивих података?

Археолошки налази утврђују постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета би се лако закључило да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Ипак, чињенице из антрополошких студија указују на то да су Индоевропљанима у области Медитерана претходили другачији народи (најчешће се утврђује да се ради о негроидима)1.

Разлог за овакве промене треба тражити пре свега у климатским и геолошким променама у Европи, Медитерану, Малој Азији и Блиском и Средњем Истоку током последњих 20-ак миленијума. Познато је да је последње ледено доба у Европи држало залеженим већи део копна северно од Алпа и Дунава и да је отопљавање почело пре 20-ак миленијума. Такође је познато да је у тим процесима било неколико мини циклуса климатских варијација. Такође се зна да је ниво океана варирао за више од 100 метара у тим процесима и да су велики простори данашње Европе мењали свој лик.

Поставља се питање: где су Индоевропљани могли живети пре више од десетак миленијума и како је текла њихова сеоба на просторе Подунавља, Балкана, Мале Азије и северно од Црног Мора?

Палеоклиматске и геолошке анализе пружају шансу за такво истраживање. Претходне анализе указују и на могућност трагања помоћу лингвистике и митологије. Што се тиче митологије европских народа, она указује на неке од могућности за у трагању за прапостојбином, а међу њима су најизразитији библијскиСенар, простори који су могли бити погођени библијским Потопом, Атлантида и Хипербореја. Митови о потопу су распрострањени у многим народима и изван Европе, па то логично указује на памћење јако старих стварних догађаја, највероватније изазваних климатским и тектонским поремећајима.

Познати руски научник Лав Николајевич Гумиљев је изучавао степске народе Евроазије и при томе се користио изразито мултидисциплинарним приступом, повезујући знања из бројних научних дисциплина, чиме је дошао до веома оригиналних и убедљивих закључака 2. Тако он (на с. 21) констатује да је крајем последњег леденог доба (између 20.000 – 12.000 година пре Христа) у Сибиру постојала бујна степа, над којом је сијало вечно плаво небо (над ледницима је стајао стабилан антициклон, а кишоносни облаци су обилазили Сибир са јужне стране).

Воде је у рубним зонама било у изобиљу од топљења ледника и у рекама и језерима је било пуно риба и птица. У степи је било мало падавина, али је обиље траве хранило стада мамута, говеда, јелена и газела. У таквим условима је постојао период од више хиљада година стабилног живота у хармонији са природом, чиме је лако објаснити настанак веома развијене животне философије, религије и обичаја код Индоевропљана (нпр. култ Сунца, велики значај говечета – симбола благостања и јелена – симбола Сунца).

Потпуним завршетком леденог доба, клима се мења и циклони доносе влагу у Сибир, северну Русију и Скандинавију. Степе се претварају у тајге, а животиње које пасу преселиле су се на југ у преостале суве степе. За њима су кренули и ловци и већина осталог становништва. Остали су само риболовци и птицеловци са обала река.

Тако долази до велике сеобе Индоевропљана. Гумиљев не везује ову појаву стриктно за Индоевропљане (што није ни битно, јер не морају само Индоевропљани бити потомци тог северног Пранарода), али Тилакова теорија, о којој ће бити речи, употпуњује се са њим и намеће се логични закључак о реалној остварљивости оваквог сценарија, док се временски период поклапа са појавом неолитских Подунавских култура, које би онда биле сасвим логичан наставак ове цивилизације.

Л.Н.Гумиљев наводи реузултате истраживања Брукса (према Гордону Чајлду), према којима су у време Вирмског леденог периода атлантски циклони пролазили преко Сахаре, Либана, Месопотамије, Ирана и Индије, што је стварало бујне степе у данашњим пустињским зонама Сахаре, Блиског и Средњег истока (с. 69). Крајем IV миленијума пре Христа циклони продужавају на север, степе се исушују и погодни услови за становништво концентришу се на долину Нила.

Слично потврђује Е. Ле Даноа 3, према коме су око 5.000 година пре Христа, Калабрија, Сицилија и Тунис били спојени копненим мостом; Црно Море и Каспијско и Аралско језеро су чинили једну заједничку депресију; Чадско језеро је имало величину данашњег Црног Мора и постојало је нешто мање Нигерско језеро; Црвено Море је било језеро, а Нил се уливао у Чадско језеро (делту је направио тек око 3300-3200. године пре Христа); Западоевропска атлантска обала се простирала до иза Канарских и Азорских острва, а Егејско море је било копно и спајало је Балкан и Малу Азију. Према астрономским прорачунима, кључни тренуци климатских промена су се десили око 4.800. и 2.000. године пре Христа.

Позабавићемо се мало више анализом до сада познатих чињеница које говоре о Хипербореји и покушаћемо да утврдимо постојање разлога да се настави са трагањем за хиперборејским коренима индоевропске цивилизације. Новији резултати руских научника указују на такве разлоге и отварају широко поље даљих истраживања.

Од Хиперборејаца су настали Сармати, који су Срби, а Срби су најстарије име за Словене.(немачки историчар Карл Готлоб Антон)

Касније су се, према Антону, Срби поделили на Јазиге и Србе. Срби се никада нису звали Словени, већ је то име касније пренето на Јазиге, који су после упада у Дакију почели да добијају различита имена(уместо ранијег имена Сармати) – Јазиги, Метанасте, Седловати. Према Антону, од Словена су настали Руси, Чеси, Моравци итд., а од Срба Анти и Венди, од којих касније Пољаци, Кашуби, Срби итд. Срби су у стара времена, настањивали Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен.

Антоново тумачење је једно од реткох које уважава старогрчке ауторе и њихове записе о Хипербореји и Хиперборејцима. Старогрчки аутори су Хиперборејом називали северне области иза Бореја (Северног ветра), о чему говори и Вељтман у својој студији Индогермани или Сајвани.

Тајанствена Хипербореја је приказивана на картама и о њој су испредане легенде, а римски аутор Плиније Старији у својој “Природној историји” (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о реалном древном становништву Поларног круга (детаљније о овоме пише Валериј Демин), који је са Јелинима у вези преко култа Аполона Хиперборејског.

Плиније описује дуге сунчане периоде од пола године, изобиље хране и богатства, у коме људи умиру само кад се презасите животом.

Према Диодору Сицилијском, у Хипербореји се налази храм Аполона, бога Сунца, који по грчкој митологији потиче са Севера. Демин наводи мишљење руског научника Черткова да се у имену Аполон налази исти корен као у руским речима опалять, опаленный, опаляющий, тј. исто значење као у српској речи опалити. Даља Деминова истраживања указују на више разлога за заснованост оваквог мишљења.

Херодот описује пут Аристеја из Проконеса, који је (инспирисан предањем о Аполоновом завичају у Хипербореји, у који одлази сваке зиме) кренуо на север трагом Хипербореје. Тако је стигао до Иседоније. Према Херодоту, Аристеј је учио да “иза Иседоњана станују Аримаспи, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале, станујуХиперборејци”

У каснијој хеленској и римској традицији јавља се рефлексија мита о земљи вечне светлости Thule ultima a sole nomen habens. Мит о Тули је уграђен у митологију многих народа, али не само европских, већ и митологији индијанских племена Науа, Астека и Толтека постоји сећање на земљу сунца Туле на далеком северу. Престоница Толтека је чак носила име Тољан (Tollan).

Осим тога, култ Сунца је изражен код свих монголских народа у Азији и код америчких Индијанаца у форми орнамената змајева и различитих верзија свастике или спирале, што све представља симбол Сунчевог циклуса и вечног обнављања.

Реч тула има веома старо значење – у санскриту означава непомичну тачку, ослонац на ваги, тј нешто око чега је неко окретање, тј. прекретницу. У српском језику има неколико речи овог корена, који означавају неку пропаст, крај, гушење: тулити, утулити, притулити, замотати.

У поређењу са санскритском основом наше речи означавају неку прекретницу, промену суштинског стања. Из појма гушење, крај се вероватно изродило тулити у смислу тужбалице, тј. завијања (отуда тулајка на колском точку, која цвили док се точак окреће), а појму завијања, замотавања одговара тулац (нешто завијено, цев).

Велики картограф Меркатор на својим картама представља Хипербореју као велико копно око Северног пола, са крстообразном формом четири реке или морска теснаца.

Мистерији Меркаторове карте придружује се податак о постојању више географских карти на којима су приказани делови копна који нису могли бити познати у време њиховог настанка (нпр. чувена карта турског адмирала Пири Рејса, на којој су изузетно прецизно нацртани обриси америчког копна неколико деценија пре него што их је Америго Веспучи званично открио, а анализе те карте показују необичне карактеристике цртежа које би нормално настале на основу снимања са велике висине).

Једну од таквих необичних чињеница уочио је (према наведеној референци Д.Калајића) астроном последњег француског краља Жан Силвен Баји (1736-1993, када је гиљотиниран), који је закључио да су мапе древних индијских астронома морале настати као резултат веома прецизних опсервација са простора између 50 и 60 степени северне географске ширине приликом кретања на југ. Он је претпоставио да су те карте заправо копије старих карти Атлантиђана.

.
Меркаторова мапа Хипербореје

.

Изучавајући Веде, Индус Локамања Махарађ Бал Гангадхар Тилак открива низ података, које нормално није могуће логички објаснити, али постају потпуно јасни и логички повезани ако се претпостави да сутворци Веда у време њиховог настанка (према Тилаку, најмање 4.500 година пре Христа) живели у поларној зони и да су располагали великим знањем из астрономије.

Тек тада постају разумљиви описи дугих зора, кружења Сунца по хоризонту и дани и ноћи од по шест месеци. Тилак гради теорију, по којиј су Индоевропљани пре последњих великих климатских промена у Евроазији живели дужи период у Арктичкој области.

Пре упуштања у излагање чињеница Тилакове теорије, напоменимо да оваква теорија има дубоку логичку заснованост. Најједноставнија компаративна етнолошка анализа индоевропских народа, нарочито уз Вељтманово осветљавање, показује велику улогу епске поезије, која је служила као преносилац свих видова знања и велику улогу култа Сунца и светлости.

Епска поезија са уграђеним тако дубоким и обимним знањима и философским принципима, никако није могла да буде резултат медитација појединаца током периода од неколико векова. Прилично је логично да је тако грандиозан резултат духовности могао да буде формиран тек после више хиљада година живота у стабилним условима, уз велику улогу Сунца и његовог циклуса.

Тилак у свом закључивању користи резултате астрономских изучавања Земљиног кретања око Сунца и теорију осунчавања као објашњење за циклусе ледених доба. У време Тилакових анализа још није постојала Миланковићева теорија, која је ово у потпуности потврдила и дала веома прецизне параметре циклуса ледених доба у последњих више стотина хиљада година.

Тилак прорачунава да је максимум хладних зима на северној хемисфери наступио око 9250. године пре Хр. и да је постглацијални период наступио најкасније око 8000 година пре Хр. (он сматра да је ледено доба завршено на око 10 миленијума пре Христа). На основу до тада расположивих резултата научних истраживања, он полази од претпоставке да на самом почетку неолита Европу настањују расе, чији су потомци данашњи народи Европе који говоре индоевропске језике, искључујући могућност да су они досељени од некуда из Азије у постглацијалном периоду, али наглашавајићи да то још не значи и да се ради о аутохтоном становништву Европе.

Тилак такође сматра да постоје добри разлози за претпоставку да су коришћење метала у Европу донели страни народи. Такође полази од чињеница да је човек постојао и пре ледених доба, а да су током промена ледених доба мењани и облици континената. Он сматра да постоје довољни разлози да се сматра да је у арктичкој области током међуледених доба владала блага клима. Такође Тилак наглашава да нова научна открића ничим не оповргавају тврдње унете у Веде, које указују на то да су њихови творци некада давно живели у арктичким просторима.

Анализом рељефа Северног Сибира и дубине Арктичког Океана, Тилак закључује да постоји велика могућност да је у време краја последњег леденог доба постојало пространо копно у близини Северног пола са благом климом. Он такође прати кретање поларне звезде током прецесије земљине осе са циклусом од око 21.000 година и њено премештање кроз сазвежђа; кружење звезда по небу и хоризонту, као и кружење Сунца по хоризонту; поларну светлост; дуге зоре и поларне ноћи итд.

Посматрајући све те појаве као реалност и стављајући се у позицију посматрача, Тилак у својим анализама у Ведама налази делове које лако препознаје као одговарајуће описе оваквих појава.

Анализирајући неке од описаних појава и узајамне положаје звезда и сазвежђа током последњих миленијума, Тилак долази до закључка да описи у Ведама, осим што су настали у арктичкој области, описују ситуације које су према међусобном положају звезда старије од 4.500 година пре Хр.

Тилак даје своје коначне закључке, према којима су стари Индоевропљани живели у међуледено доба на пространом Арктичком копну у близини северног пола. У периоду од 10.000-8.000 година пре Хр. ова земља је уништена залеђивањем и тоњењем.

У периоду од 8.000-5.000 година пре Хр. настају сеобе и лутања преживелих представника индоевропске расе Европом и Северном Азијом. То је период када пролећна равнодневица још не улази у сазвежђе Ориона.

У периоду 5.000-3.000 година пре Хр. наступа раздобље Ориона, када пролећна равнодневица улази у сазвежђе Ориона. Бројне ведске химне спадају у први период овог раздобља.

У периоду од 3.000-1.400. година пре Хр. пролећна равнодневица улази у сазвежђе Плејада. У том периоду настају компилације ведских химни, а сећање на арктичку прапостојбину је избледело.

Милутин Миланковић је својим истраживањима климатских промена успоставио веома прецизан модел, који је последњих деценија наишао на опште прихватање, јер се показао као изузетно прецизан. У једној од својих анализа.

Миланковић чак веома прецизно лоцира период када би могао да постоји период благе климе у зониАрктика:
“За време оне хиљаде године коју полови година 9500 пр. Христа уздигао је се над Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које сада више не могу.”

Спајањем чињеница Миланковићеве и Тилакове теорије и придруживањем анализа Лава Гумиљева за област Северног Сибира, слика поларне прапостојбине Индоевропљана почиње да добија сасвим реалне контуре.
Новији резултати палеогеолошких и палеоклиматских истраживања су подстакли руске научнике да овоме посвете већу пажњу и да у својим истраживањима дођу до нових чињеница које говоре у прилог хиперборејској теорији порекла Индоевропљана.

Ове теорије такође показују дубоке заједничке корене индоевропских народа и откривају огромну количину информација о старој историји словенског пранарода очувану у руској митологији, причама (скаскама), бајкама у стиху (билинама) и у мноштву очуваних материјалних и писаних трагова.

Александар Фомич Вељтман је то схватио још пре готово 150 година. Његове анализе засноване на повезивању чињеница из историјских списа и народне поезије дале су невероватно добре закључке. Нови докази показују колико је Вељтман био испред свога времена и колико су његови закључци још увек драгоцено упутство за даље истраживање.

.

Извор – www.svevlad.org