.
Davno, vrlo davno, između dva perioda glasijacije, postojala je jedna zemlja u kojoj su živeli ljudi koji su sebe smatrali Sinovima Božjim, svetlosnim ljudima, i međusobno se oslovljavali sa Airya (Arijevac), što znači plemenit.
Zbog obilja zelenila, vode i životinja ova zemlja je podsećala na Rajski vrt, Irij (Irij, Iran).
Međutim, nailazio je novi period glasijacije i Sinovi Božji su bili prinuđeni da napuste svoju domovinu.
Ovako svoj putopis po Iranu započinje mladi Dejan Spasojević, prevodilac sa persijskog jezika. A šta se dalje događalo sa Arijevcima, o tome nas obaveštavaju najdrevniji indo-iranski spisi za koje zna naša civilizacija, Vede i Aveste. Iz njih čitamo da je oličenje zla, Ahriman, u tu rajsku zemlju (Airyana vaejo), koja će mnogo kasnije po sećanjima njenih potomaka biti predstavljana specifičnim šarama na iranskim tepisima (a i na srpskim ćilimima), pustio sneg, led i hladnoću kao posledicu laži. To je uzrokovalo seobe Arijevaca i njihovo grananje od kojih će kasnije nastati nekoliko naroda. Arijevci su, međutim, poneli sećanje na svoj primordijalni zavičaj i drevna znanja koja će kroz religiju i zakon utemeljivati u svojim novim domovinama. Hiljadama godina kasnije, jedna grana ovog naroda daće svojoj zemlji ime Iran ( po IRIJU, rajskom vrtu).
Put potomaka kroz vreme i prostor, od Zlatnog ka Mračnom dobu, predstavljao je istovremeno i udaljavanje od vertikalne duhovne zakonitosti u kojoj je čovek prošlosti živeo, kadar da se suoči i savlada zagonetke života. Poremećaji koji su usledili prekrili su zaboravom ranu arijevsku civilizaciju i isključili njen značaj za razvoj potonjih civilizacija, ali će im se ona doduše suprotstavljati, obnavljanjem zapostavljenih zakonitosti.
Jedna od njih je svakako današnji IRAN, koji već 2500 godine uspeva da sačuva svoju zemlju u njenim granicama, dok su se najveće svetske imperije i carstva poput Otomanskog, Britanskog, Vizantije, Grčke, Rima i mnogih drugih, u međuvremenu raspadala. Svakako da zasluga za to pripada iranskom narodu, potomcima Arijevaca, koji danas kao i u vreme Herodota, slovi za najgostoljubiviji narod na svetu, a poštovanjem tradicije u kojoj se zadržala sakralna arijevska budnost suprotstavlja se sledbenicima tame, u naše doba oličenim u idealima kapitalističkog društva, koje materijalno stavlja iznad duhovnog.
Recimo i da je iranski narod uspeo da sačuva kategoriju porodice kao centralne duhovne i socijalne institucije, bez koje je svaka budućnost jalova. To uvažavanje porodice kao društvene organizacije proističe iz ubeđenja da je jedino Bog gospodar koji ne deli, ne razlikuje, ne potčinjava u laži, već uzdiže u istini. Ovo dramatično uverenje tekovina je arijevske civilizacije koja ga je preko svojih potomaka Iranaca, Indijaca, Slovena, utkala kao doprinos univerzalnoj civilizaciji. (Razaranje slovenske porodice, pak, trajalo je stolećima i poslednjih osamdesetak godina slovenski svet živi na njenim razvalinama.)
Iran – zemlja večnosti, danas je savremena država koju gotovo na svakom koraku obavezuje po neki zalog prošlosti, bilo da je reč o monumentalnim arheološkim spomenicima, bilo da se radi o pisanoj reči. Taj trezor neprocenjive vrednosti seže od 7. veka pre Hrista i osnivanja prve države Medije, preko ujedinjenja pod Kirom u 6. veku pre Hrista i stvaranja prve Persijske države, koja će u vreme Darija (521-486. pre Hrista) doživeti svoje zlatno doba. Umetnost dinastije Ahemenida (539-331. pre Hrista) daće najveličanstvenije spomenike autohtone umetnosti u Persepolisu, Suzi, koje će mnogo vekova kasnije, u epohi dinastije Sasanida (227-641) doživeti svoju renesansu.
Poput mnogih drevnih, bogatih civilizacija Persija će neprestano biti izložena divljanju brojnih stihija sa željom da se njeno blago razgrabi i identitet uništi. Ali, ni odbacivanje istorijskih činjenica, ni promena geografije, ni uvođenje novih društvenih sistema, ne mogu savladati prošlost i izvore. Tako će Persija voditi ratove sa Grčkom, sve do pobede Aleksandra Velikog, (331. pre Hrista) kada će za kratko jelenistička država Seleukida uspostaviti svoju vlast.
.
Аleksandar Veliki ulazi u Persiju (reljef)
..
Plemena Parsa ( Parti) zatim, osnovaće moćnu Parćansku državu (250. pre Hrista-226. naše ere), a vlast dinastije Sasanida i renesansu Persije (226-652) smeniće osvajanja Arabljana koji će doneti uticaj arapske kulture. Od 9. veka Persijom su vladale razne muslimanske dinastije (Taharidi, Safaridi, Bujidi…), od 10-13. veka Turci Seldžuci, a od 13-15. veka Mongoli.
Ni novije doba nije donelo predaha jednoj od najstarijih civilizacija sveta, jer će u 18. veku Ruska carevina od Persije oteti pokrajine u oblasti Kaspijskog jezera i Kavkaza, a u 19. veku kada su otkriveni izvori nafte, pretenzije Velike Britanije i Rusije sukobiće svoje interese što će dovesti do podele Persije na dve interesne sfere severnu – rusku i južnu – britansku. Za sve to vreme, u Persiji će se iznedriti i biti ponuđeni svetu neki od najvećih umetnika poput Firdusija, Hajjama, Nizamija, Rumija…
Arijevski uticaj pohranjen u kolektivnom nesvesnom njenih današnjih potomaka, sigurno je bio jedan od podsticaja Islamske revolucije da se odbrani tradicija i današnji Iran sa uvođenjem metafizičkih relacija u politiku odgovori na profane i svom biću strane ideje kapitalizma, demokratije, liberalizma itd. Svojim položajem i sudbinom u ovom trenutku, Iranci znaju da su, kao i mnogo puta pre toga, obavezani kao nosioci jedne od najdrevnih civilizacija, na jedinstvo i uvažavanje zanemarenih principa opstanka minulih civilizacija, kao i princip da pravi duhovni i materijalni preporod može nastati jedino iz energije i religije koja je u njima akumulirana.
Listajući stranice iranske istorije, koja je neverovatan doprinos svetskoj baštini, prosto je nemoguće ne zanemariti nedavni slučaj filma Olivera Stona «Aleksandar», u kome «mirotvorna» akcija osvajanja Persije od Strane Aleksandra Makedonskog, nijednog trenutka nije ni slikom ni rečju pomenula spaljivanje tadašnje prestonice Persepelisa do njenih temelja. Na ovaj podatak podseća publiku u Narodnom muzeju, prilikom Dana iranske kulture i gospodin Oliver Tomić, istoričar umetnosti. Ako izuzmemo umetničku koncepciju režisera ovog filma, podrazumevajući da o nekakvoj istorijskoj neobavešenosti ne može biti govora, ostaje da se konstatuje kako vreme smenjivanja koncepcija ujedno znači i vreme preotimanja tekovina, pa time i falsifikovanja istorije.
.
Persepolis
.
A zapravo u Persiji po prvi put u istoriji imamo primer ratnog sukoba Istoka i Zapada. Sa strane Zapada je Grčka oličena u republici, egalitarizmu, demokratiji i sekularizmu a nasuprot njoj je Istok, odnosno Persijska monarhija sa hijerarhijom u kojoj je na nivou države uspostavljena monoteistička religija. Ishod ovog rata je poznat, kao što je poznato da to nije poslednji put kada je Zapad hteo da baci na kolena Istok.
I danas smo svedoci, a nažalost i primer takvih pokušaja. Međutim, Zapad ne poznaje duh Istoka koji ne podnosi poniženje i pad. Potomci starih civilizacija, čak i ako nekada izgleda da posustaju, ipak su u saglasnosti sa prirodnim tokom kretanja u zakonitostima harmonije iz koje su nicali i kroz koju su trajali, verovatno neprimetne za zapadno oko modernog tehnološkog instrumentarija. Tako svi pokušaji religija i ideologija koji su težili otuđivanju ovog sveta, njegovom usitnjavanju, deobama, seobama kako bi ga jednostavnije materijalno i duhovno pokorili u ime nekih novih imperija, nisu ga mogli odvojiti od njegovog porekla i nasleđa u kojem su pohranjena znanja kroz vreme, sve do ponovnog sakralnog buđenja i obnavljanja. Jedino taj svet mogao bi da reši duhovnu i materijalnu bedu kojoj Zapad hrli bez obzira na njegov fascinantan razvoj.
«Uistinu, Zapad se mora okrenuti Istoku, jer i sunce izlazi na Istoku.”
( Vesna Pešić – http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/pesicev- kutak/tekstovi-vesne-pesic/263-2010-04-05-20-11-33 )