Jelena Anžujska, srpska kraljica

.

U dolini reke Ibar, nekada davno jedan srpski vladar po imenu kralj Uroš Prvi u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji a srpskoj kraljici Elen Anžu koju ovde prozvaše Jelеna Anžujska, zasadi silne jorgovane duž klisure pomenute reke ne bi li se otmena dama osećala kao kod kuće…

…

Od sredine 1243. godine na srpskom prestolu sedi kralj Uroš I “Veliki” pošto je prethodno nasilno uklonio svoga rođenog brata – kralja Vladislava. Ostalo je tajanstveno poreklo njegove žene Jelene, za koju se ne zna čak ni to da li mu je ona prva, druga ili čak treća.

“Ova blagočastiva i hristoljubiva blažena Jelena bila je od plemena fruškoga, kći slavnih roditelja, koji su bili u velikom bogatstvu i slavi”. (Danilo Drugi).

Bilo je mišljenja da je ona Anžujskoga roda, budući da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali po svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Tu su i razmišljanja da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima. Nisu bez osnova ni pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke budući da se navodi da je “od fruškoga roda” što je inače stari termin za Franke ili Francuze koji potiče od grčke reči. Najmanje je verovatno razmišljanje da Jelena ima poreklo u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.

Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i predpostavlja se da je do njega došlo oko 1250. godine. Koliko se zna imali su petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje predpostavke da su imali još dvojicu sinova i to Brnču (Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici,kao i ćerku za koju istorija nema podataka čak ni kako se zvala.

Za 1288. godinu se vezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru.

Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru.

To je bila po svojoj nameni njena grobna crkva posvećena Blagovestima, a ovaj manastir je podignut oko 1275. godine i nalazi se u selu Gornji Gradac.
Biograf tvrdi da je ona lično nadgledala kako napreduje izgradnja ovoga hrama.

Nakon završetka izgradnje hrama kraljica Jelena ga je naselila monasima: “utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena…”, kao što ga je snabdela i sa neophodnim knjigama i ostalim potrebama.

Njena pobožnost je postala poslovična. Iako katolkinja, Jelena je oko 1280. godine u crkvi Svetog Nikole kod Skadra, koji je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaški zavet.

“Prizvavši hristoljubivog jednoga monaha svojih, najčasnijeg starca po imenu Jova, i iz njegove ruke primi monaški obraz u crkvi svetoga Nikole, u slavnom gradu Skadru. I u tom velikom anđelskom obrazu bi nazvana monahinja Jelena, i razgarajući se takvom ljubavlju vere u Gospodu, polagađe vrat svoj pod dobar laki jaram Hristov, tiho živeći u svakom monaškom ispravljanju, ne kušajući ni danju ni noću slast sna, niti dajući mira telu svome” (Danilo Drugi).

Ona je odmah primila veliku shimnu, najveći monaški stepen, ali nije uzela i novo ime što simbolizuje ponovno rađanje u Hristu. Bilo je to neuobičajeno, ali ona je očigledno predstavljala izuzetak.

“Nasićujući jadne i odevajući nage, bolnima i stranima beše pokrov i tvrda kula”.Kraljica Jelena je čak organizovala i neku vrstu ženske škole (po svemu sudeći sirotište), verovatno prvu ove vrste u Srbiji.

“Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njihov hraneći u svome domu, obučavaše svakom dobrom redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno čineći išla je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspeće…” (Danilo Drugi).U toj školi koja se nalazila u njenoj rezidenciji u Brnjacima (na gornjem Ibru) ona je mlade i sirote devojke podučavala onim veštinama koje su potrebne za brak, a onda ih uz dobar miraz udavala.Osim toga, biograf navodi da se kraljica Jelena mnogo brinula za siromašne dajući redovno milostinju.

Postoji mišljenje da je ona imala veliki uticaj na svoga muža kralja Uroša i na njegovo vođenje politike. Često se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katoličku arhiepiskopiju u njenoj parnici sa dubrovačkom arhiepiskopijom i to tako što je vršila uticaj na svoga muža, kralja Uroša.

U prvo vreme kraljica Jelena se zadovoljila time da primiruje velike ambicije svojih sinova Dragutina i Milutina. Kako su njihove želje dolazile u stalni sukob jer su obojica na isti način bili vlastoljubivi to suoš kao mladići bili u stalnoj neslozi. To je ona pokušavala da primiri savetima. Tako biograf navodi kako ona sinovima govori da žive u skladu sa hrišćanskim zakonima, a oni pažljivo slušaju majku:”A sinovi blažene gospođe Jelene u slast i sa strahom primahu reči i pouke svoje blažene matere Jelene, povinujući joj se sa svakom radošću”.

Na prvi pogled izgleda kao da ona na sinove ima veliki uticaj i da oni njene želje poštuju. U samome početku to je tako verovatno i bilo, međutim, kasnije je od toga ostao (naročito kod Milutina) samo strah od majčine reakcije, ali bez imalo volje da se poslušaju njeni saveti.

Posebno je upečatljiv odnos između Jelena i njenog sina Dragutina, i to u onom kritičnom momentu kada su se sastali 1276. godine. Dragutin je od nje tražio podršku koja mu je u tome momentu bila neophodna jer je sa prestola srušio svoga oca, a Jeleninog muža – kralja Uroša I . Bilo je pitanje šta će u njoj prevladati – majčinski osećaj ili ljubav prema mužu. To nije bilo jasno ni Dragutinu koji prima majku koja dolazi kod njega i on očekuje da će ga ona ukoriti što se prema ocu poneo na taj način.Stoga pokušava da zaigra na njen majčinski osećaj, ali i na nešto više od toga. On njoj izjavljuje pokornost i poslušnost u svemu, međutim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci, tu je nešto i više.

Dragutin je bio veoma inteligentan čovek koji je dobro poznavao svoju majku i znao je šta od nje može da očekuje. I do toga momenta njegova majka Jelena je od oca — kralja Uroša I, bila zapostavljena i Dragutin je to znao, pa je prema tome bilo za očekivati da ga ona neće mnogo ni žaliti. Uz to, to Dragutinu nije moglo ostati nepoznato, Jelena je bila (i pored sve kulture, a možda baš i zbog toga) vlastoljubiva žena koja će pokušati da kroz vlast nadoknadi sve ono što je izgubila kroz svoj neuspešni brak. Stoga se njena naklonost može na najbolji način kupiti davanjem udela u vršenju vlasti, odnosno prepuštanjem dela srpskih teritorija njoj na vladanje. I tu je pogodio. Jelena je bila zadovoljna načinom na koji ju je sin primio, kao što je bila zadovoljna i time što je on njoj ponudio deo zemlje na upravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice njemu (Dragutinu), već smatra to božjom voljom.Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroša, već kao iskusni političar koji je pružio političku podršku i želi nagradu za to. Dragutin je baš tako i postupio davši joj jedan deo zemlje na korištenje.

.

.

Jelena je dobila na upravu deo Zete (ako ne baš i celu) koja je do tada bila prepuštena na vlast prestolonaslednicima. Kroz značaj ovih teritorija se sasvim dobro vidi koliko je njena podrška bila dragocena Dragutinu i šta je on sve bio spreman da uradi ne bi li tu podršku zadobio. Sudeći po ovome radilo se o veoma odlučnoj ženi, pobožnoj doduše, ali spretnom političaru koji nije dolazio kod Dragutina da bi izmolila nešto za muža Uroša, već da za svoju podršku dobije odgovarajuću nagradu. Da je njena reč u Srbiji bila značajna vidi se iz spremnosti Dragutina da joj ispuni sve zahteve.

Mnogo je nejasniji odnos kraljice Jelene prema mužu – kralju Urošu I. Ostaje fakat da mu nije pružila bilo kakvu pomoć ili utehu onda kada ga je sin Dragutin rušio sa vlasti. U tom momentu njena uloga majke, supruge i srpske kraljice se našla u procepu. Stiče se utisak da njen brak sa kraljem Urošem I nije ispunio njena očekivanja i da je ona prema mužu (a i on prema njoj) imala jedan hladan, skoro “profesionalan” odnos. Izrodila mu je decu, ali je odbila da ostatak svoga života provede onako kako su to do tada radile srpske kraljice, najčešće daleko od svih događaja. Svesna svoga visokoga porekla (pa i manipulišući njime), ali i velike kulture i znanja koje je imala, ona je odlučila da uzme veće učešće u politici i u kulturnim zbivanjima.

Sam početak njenog života kao srpske kraljice nije se mnogo razlikovao od onoga koji su imale njene prethodnice. Bavila se rađanjem i podizanjem dece, pa se činilo da će i ostatak njenog života tako da prođe. Ipak ni tada se ona nije libila da pravi neke svoje političke kombinaacije i da povlači samostalne poteze koji su bili u opreci sa onom politikom koja je u Srbiji bila zvanična i koju je vodio kralj Uroš I.

Otvoreni lom u kraljevskoj porodici je započeo 1267-1268. godine kada su kralja Uroša njihovog sina Dragutina nakon jedne bitke u Mačvi zarobili Mađari. Iz toga zarobljeništva ubrzo su se obojica izvukli, ali uz obaveze koje su bile presudne za naredne događaje. Na ugarskom dvoru Dragutin se oženio ugarskom princezom Katalinom, a kralj Uroš I je dobio obavezu da Dragutina proglasi za “mlađega kralja” i jedan deo Srbije mu prepusti na vladanje. Time je sasvim svesno unet razdor u porodicu jer je Dragutin tražio da dobije svoj udeo u vlasti, a kralj Uroš I je to uporno izbegavao. Bilo bi veoma interesantno znati kako se kraljica Jelena odnosila ovakvom raspletu događaja. Iz kasnijih događaja izvesno je da su njeni odnosi sa mužem, kraljem Urošem I u to doba bili dobrim delom zahladneli budući da se ona neće odupirati Dragutinovim zahtevima za kraljevskom krunom. Verovatno da od tih godina njeno učešće u politici postaje sve značajnije i da se njena reč i te kako uvažava.

Kao kulturna žena koja poznaje nekoliko svetskih jezika i način ponašanja na zapadnim dvorovima ona se dopisuje sa kraljevskim kućama gde je dobro poznaju i cene je. Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima je Karlo Anžujski naziva svojom rođakom što nikako nije bio samo običan znak kurtoazije. Tokom 1273. godine Uroševi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gde su ugovoreni detalji oko budućeg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskom poslanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo dočekano što je svakako Jelenina zasluga. Time je Uroš i zvanično postao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovakav preokret u Uroševoj politici sigurno je bio plod Jeleninog uticaja, budući da mu je ona omogućila ovaj kontakt i posredovala pri sklapanju saveza.

Od 1276. godine, kada se Dragutin kruniše, kraljica Jelena stiče skoro potpunu samostalnost budući da joj on kao nagradu za podršku koju mu je pružila u rušenju kralja Uroša I dodelio veliku oblast na samostalno vladanje. Videli smo u dosadašnjem tekstu da je kraljica Jelena došla kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj dodelio Trebinje gde je ona nadalje prebivala.Stiče se utisak da je kraljica Jelena zapravo naplatila svoju političku podršku. Slična je situacija bila i sa Milutinom, mlađim bratom Dragutina. Verovatno je i on dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj način i on bio za izvesno vreme smiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pružio je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopa izabran 1272.) koji je odstupio sa svog položaja u znak protesta zbog ovakvog postupka prema Urošu.Ovaj arhiepiskop dao je primer vernosti i poštovanja, a uz Uroša je proveo svo vreme dok bivši kralj nije umro. On ga nije dugo nadživeo (ako uzmemo da je Uroš umro 1277.) i umro je 1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove mošti su kralj Dragutin i kraljica -majka Jelena, kao znak poštovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli iz Pilota u Sopoćane gde su ležale Uroševe mošti. Za ovaj zaista uzvišen čin najviše zasluga ima kraljica Jelena.

Kraljica Jelena je umrla 8. februara 1314. godine. Sahranjena je u svojoj zadužbini u manastiru Gradac. .Njena smrt je odjeknula po Srbiji pa je na sahranu osim najvećih crkvenih i svetovnih velikodostojnika stiglo i mnoštvo sirotinje i drugih nevoljnika kojima je kraljica Jelena za života bila velika uteha.