Монахиња Јефимија

ПРВА ЖЕНА ПИСАЦ У СРБИЈИ

.
Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405. године) била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац, у дом Лазара Хребељановића.
Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.
Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.
Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља.

Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним условима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.

.

ТРИ  ЗАПИСА

.
Монахинја Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су, заправо, „ приношења“ – дарови, који у себи садрже и речи које је дародаватељка написала.

• Прва од њих, „Туга за младенцем Угљешом“, уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару — иконици, Мољење господу Исусу Христу. Обраћа се Исусу Христосуу и Богородици. У молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила („на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу“) треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.

.

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

.
Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу,
Његову неоскрвњену млађахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, господе Христе,
и ти, о пречиста богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена.

• Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), „Запис на Хиландарској завеси“, намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“ (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере „развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа“ (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.

.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

.
Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви господе,
ни мало ово приношење не одгурни,
које приносим светоме храму
пречисте твоје матере
и надежде моје,
Богородици Хиландарској,
јер веру примих удовичину,
која ти принесе две лепте, господе,
тако и ја ово принесох,
недостојна раба твоја о владичице,
Јефимија монахиња, кћи господина ми
ћесара Војихне, који лежи овде,
негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице Хиландарске
године 6000 и 970 (= 1398/99),
индикта 8.
И ко ће је однети од храма
пресвете Богородице Хиландарске,
да је одлучен од јединосушне
и неразделиме Тројице,
и да му је супарница
пречиста Богомати Хиландарска
у дан страшног испитивања, амин.

• И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревићкао Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила „Похвалу кнезу Лазару“. У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског гопсодства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.

У средишном делу „Похвале“, молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“.Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.

.
Прва остварења жена писаца на европском тлу

.
Само су античка Грчка (Сапфо, ВИ век п. н. е.) Индија (Сумангаламата, ВИ век п. н. е.) Рим (Сулпиција И век — само су њена дела сачувана, Рим је имао још песникиња) Ирак (Рабија ал-Адевија, ВИИИ век) и Византија (Касија, ИX век, Ана Комнина, XИИ век) имали песникиње и списатељице. Јефимијина три записа спадају у прва остварења жена-писаца на европском тлу: Француска ће, нешто касније, добити литерарну парнакињу Јованке Орлеанке, поетесу Кристину де Пизан (1362—1430), а средњовековна Русија своју песникињу: кнегињу Јевдокију, удовицу кнеза Димитрија Донског.

Похвала кнезу Лазару

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

.
У красном света овог
васпитао си се од младости твоје,
о нови мученичке кнеже Лазаре,
и крепка рука господња
међу свом господом земаљском
крепка и славна показа те.
Господствовао си земљом отачаства свог
и у сваком добру развеселио си
уручене ти хришћане.
И мужественим срцем и жељом за благочашће
изашао си на змаја
и противника божанствених цркава,
расудивши да је неотрпимо за срце твоје
гледати хришћане отачаства твога
да буду овладани од Измаилћана.
Ако ли ове не постигнеш,
да оставиш пропадљиву висину
земнога господства
и да се обагриш крвљу својом,
и да се сјединиш с војницима
небеснога цара.
И тако две жеље постигао си:
и змаја си убио
и мучења венац примио си од бога.
И сада не остави у заборав
вазљубљена ти чеда,
које сироте си оставио
преласком твојим.
Јер од како си стекао блаженство
у небесном весељу вечном,
многе невоље и страдања
обузеше вазљубљена ти чеда,
и у многим невољама
живот проводе,
јер су овладани од Измаилћана,
и треба нам свима помоћ твоја.
Зато се молимо,
моли се општем господару
за вазљубљена ти чеда
и за све који с љубављу
и вером служе њима,
јер бригом многом спутана су
вазљубљена ти чеда.
Они који једу хлеб њихов
подигоше на њих буну велику
и твоје добро у заборав ставише,
о мучениче.
Но иако си прешао из живота овог,
невоље и страдања чеда твојих знаш,
и као мученик смелост имаш ка господу.
Преклони колена пред господом
који те је венчао (венцем мучеништва),
моли да вазљубљена ти чеда
проводе богоугодно многолетан живот у добру,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству твоме,
моли да победитељ бог победу пода
вазљубљеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
на невидиме и видиме непријатеље,
јер ако помоћ примимо с богом,
теби похвалу и благодарење даћемо.
Сабери збор својих сабеседника,
светих мученика,
и са свима помоли се богу
који те је прославио:
извести Ђорђа, покрени Димитрија,
убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,
и четрдесет мученика севастијских не остави,
а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују
чеда твоја вазљубљена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од бога помоћ.
Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.
Но ниси тако ти,
о мили мој господине
и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном.
Колико више у непролазном и великом,
што си примио од бога.
Јер телесно туђу мене међу туђим
исхранио си изобилно.
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
Јефимија усрдно
приноси ово теби, свети.

http://www.pouke.org/forum/topic/21315-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0/