Историчари о Амазонкама …

Амазонке, славне жене-ратнице | Vesna Radojlović Zaveštanja predaka

.

Дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ („Il Regno degli Slavi“) даје словенску верзију о Амазонкама:

„Пре свега Сарматски Словени одувек су се женили Амазонкама, које живе на Волги… Амазонкама се жене и Готи који ратују против цара Аурелијана. 
Заправо су Амазонке словенског рода. 
Чувена је Марсепија, краљица Амазонки. 
Након многих победоносних похода Амазонке стижу на Кавказ, ту се неко време задржавају и затим подјармљују Арменију, Галицију, Сирију, Киликију, Персију и многе друге земље.“.
1.
Након Колумбовог открића Америке (1492. г.) и истраживања новооткривеног континента која су потом следила, Европом се раширила легенда о племену Амазонки (грч: Ἀμαζόνες, Амазóнес) — жена ратника. О овим „варварским женама“ се говорило као о храбријим борцима од већине мушкараца. Неки истраживачи су тврдили да су Амазонке „својим очима видели“, док су други о њима само слушали. Такође се говорило да су оне одстрањивале мушкарце из племена, или су их сакатиле и остављале да обављају све женске послове.

Своје слободно време Амазонке су проводиле у лову или ратним вежбама. Са мушкарцима су се, ради обезбеђивања потомства, састајале једном годишње и то било са онима које су задржале, било са онима из суседних племена. Женски пород из таквих веза су задржавале, док су мушки упућивале очевом племену или једноставно препуштале прашуми.

Са даљим истраживањима великог америчког континента, јављало се све више описа амазонског друштва. Амазонкама је приписивано да су баснословно богате, да живе у каменим кућама и да имају големе, златом и сребром украшене, храмове посвећене богу Сунца; веровало се да оне чувају и бране улаз у Елдорадо — легендарну земљу злата и драгуља. Најзад, говорило се да једу из златних посуда и да се одевају у одоре од најфиније тканине.

2.
Међутим, легенда о Амазонкама није настала на тлу Америке. Она потиче из далеке античке Хеладе (Грчке), из прехомеровске епохе, а откриће Новог света ју је само поново оживело (ако је уопште и била замрла). Легенда има и извесну историјску подлогу и настала је највероватније у време хеленске колонизације, када су путници и трговци, продирући у земље медитеранског базена, долазили у додир с народима који су још живели у периоду касног матријархата и преласка у патријархат. Жене тих народа су, поред осталих друштвених функција, проводиле извесно време као војници.

„Отац историје“ Херодот каже да су сарматске жене ишле у рат заједно са својим мужевима, а географ Страбон помиње извесна кавказка племена којима су владале жене ратници. Индијски владар Чандрагупта Маурија (Цхандрагупта Маурyа, 321. — 296. г. пре н. е.) имао је (наводно) телесну гарду састављену од жена, а војници Александра Македонског (Великог) сведоче да су Индијке преузимале оружје својих палих ратника и настављале борбу. (О сукобу Александра са амазонкама говори и биограф Плутарх, мада са доста резерве, подвлачећи чињеницу да сам Александар у својим писмима — које је Плутарх обилато користио при писању Александрове биографије — не помиње тај сусрет.). Најзад, римски војници били су импресионирани храброшћу Kелтских жена, а  Јулије Цезар је записао: „Жене одлучују када ће трупе напасти, а када ће се повући“.

Амазонке су биле народ којим су владале жене — каже о њима историчар Диодор. — Њихов начин живота веома се разликовао од нашег. Жене су се обучавале у ратној вештини и неко време су морале да служе у војсци. За време војничке службе остајале су девице. Након отпуштања из војске удавале су се да би имале децу, али сву власт у јавном животу задржавале су у својим рукама. Мушкарци су обављали кућне послове, како то у нашем друштву чине удате жене.“.

Аполоније са Рода у свом епу „Аргонаутика“ помиње и Амазонке. Главни јунак Јазон, који с пријатељима тражи златно руно, долази на Еуксински понт (Црно море). „Истог дана опловили су избочено копно које је штитило луку Амазонки… И овде у заливу, иза рта, будући да је море било узбуркано, Аргонаути се искрцаше на ушћу Термодонта… Да су се Аргонаути задржали онде где су намеравали и ухватили се у коштац с Амазонкама, била би то крвава битка, јер Амазонке нису нимало нежан ни пристојан сој. Оне су бруталне и агресивне, а њихова главна животна брига је ратовање… Али Зевс је још једном послао северозападни ветар, и то је помогло Аргонаутима да се удаље од обале баш тада када су се Амазонке из Темискира спремале за битку.“.

3.
Хеленски писци су поставили државу Амазонки око реке Термодонт (данас Термесаи у Турској), у малоазијској области Кападокији, а главни град називао се Темискира. Амазонке су најпре живеле на обалама реке Амазон, која је касније добила име по Танаису, сину амазонке краљице Лисипе. Танаис није много марио за жене, већ се потпуно посветио ратовању и борбама. На његову несрећу, у њега се заљубила Афродита — богиња чулне љубави и лепоте, која је, увређена што њени љубавни позиви остају без одговора, учинила да се Танаис страсно заљуби у своју мајку. Немоћан да се избори са својом срамотом и бојећи се да не подлегне инцесту, младић се бацио низ литицу у реку и удавио се. Лисипа је реци дала његово име — Танаис (данас је то река Дон). Потом су Амазонке, по савету пророчишта, напустиле тај крај и настаниле се на обалама реке Термодонт. Тамо су се поделиле у три племена, а свако од њих основало је град.

Касније се приповедало да су Амазонке живеле на далеком југу, на острву Хеспера у Тритонском језеру (на територији данашње Либије). Неки су опет говорили да су Амазонке насељавале западне крајеве — Тракију и Илирију. Веровало се да оне воде порекло од бога рата Ареса и нимфе Хармоније, или Отрере, или Афродите. У њиховом имену садржана је реч која означава дојку („мазос“ = „дојка“), али је неизвесно да ли она значи „оне које немају дојку“, „оне које имају јаке груди“, „оне које нису дојене“ или „оне које откривају дојку“. Неки кажу да реч „маза“ значи јечмени хлеб, те њихово име по свој прилици значи да Амазонке нису пекле хлеб, јер као ратнице нису имале много времена за женске послове. Други опет кажу да је реч вероватно произашла од иранског етнонима „ха-мазан“ чије је првобитно значење било „ратници“. Неки опет кажу да је реч „маза“ арменског порекла која значи „Месец“ и која указује на везу са обожавањем месечеве богиње, можда неке врсте азијске Артемиде, и да значи „месечеве жене“. Према Џону Коларусу (Јохн Цоларуссо), черкеска реч а-маз(ə)-áх-на, изговорена са нагласком на последњем слогу, значи „Mајка шуме“, али се такође може тумачити и као „Mајка Месеца“.

Традиционално је веровање да су Амазонке секле или спаљивале десну дојку како би могле да користе лук са више слободе и да одапињу стреле без физичких ограничења и ометања. Међутим, у уметничким делима нема сведочанства о овој пракси, то јест, свуда су Амазонке приказане са обе дојке иако је десна врло често покривена.

„Ове необичне жене биле су ратнице које су нападале, а понекад и освајале суседне земље, браниле су своју земљу и умирале на бојном пољу као војници.“. Како се непрестано јављају у хеленским историјским списима и у литератури, а нарочито у уметности, готово да је „тешко негирати да легенде не подсећају на стварне догађаје“.

Не задовољавајући се само одбраном својих граница, Амазонке су предузимале многе освајачке походе — све до Тракије, Сирије и Хеладе. На овим походима оснивале су многе градове, посебно на малоазијској обали (Гринион, Ефес, Кима, Мирина, Пријена, Смирна, Синопа), који су данас већином у рушевинама. Међу малобројне изнимке убраја се Смирна (данашњи Измир у Турској). За своје суседе представљале су сталну опасност, све док их најславнији хеленски јунак Херакле није уништио, или, како неки кажу, отерао далеко на север, где су се измешале са Скитима.

4.
Хеленски митолошки јунаци често су долазили у додир, најчешће сукоб, са Амазонкама. Предања о тим борбама често су контрадикторна, исти дигађаји описују се на различите начине, што је иначе карактеристично за усмену традицију из далеке прошлости, која најчешће има старије и новије верзије и варијанте. С њима се у младости борио тројански краљ Пријам, па коринтски херој Белерофонт када су упале у Ликију, летећи на крилатом коњу Пегазу изван домашаја њихових стрела и бацајући им огромно камење на главу, затим атински краљ Тезеј и свакао најславнији од свих — Херакле.

Тезеј је имао грдних мука да би одбранио своју земљу од упада ратоборних Амазонки. Предања на различите начине мотивишу њихов напад на Атину. Тезеј се придружио Хераклу у походу на Амазонке и, након извојеване победе, добио је за награду Антиопу, или Меланипу, или Хиполиту. Други опет кажу да је Тезеј сам са својим ратницима посетио замљу Амазонки, које су биле тако усхићене доласком згодних и присталих војника да су им се предале радо и без отпора, а краљица Антиопа лично је дошла да поздрави Тезеја и преда му дарове. Међутим, када је лепа краљица ступила на његову лађу, он је дигао сидро и отиснуо се на пучину. Њена сестра Арестија заклела се да ће се осветити Тезеју због отмице Антиопе. Склопила је савез са Скитима и организовала велики поход на Атику.

Амазонке су се улогориле пред Атином, крај брежуљка Пникса, али су оклевале са нападом на град. Ни Атињанима се није баш журило да започну борбу и отерају дошљакиње. Тек кад је, по налогу пророчишта, Тезеј принео жртве демону страха Фобосу, Атињани су започели борбу, која се водила дуго и са променљивом срећом, све док једним изненадним јуришем Тезејеви ратници нису окренули ток битке у своју корист. Поражена Арестија се повукла у Мегару, где је од очаја умрла. Неки приповедају да је Антиопа, која је у међувремену заволела Тезеја, посредовала да се склопи мир између Атињана и Амазонки. Други опет кажу да је Амазонке пред Атину довела Антиопа или Хиполита да би се осветила Тезеју за његово неверство.

Иако је Антиопа родила Тезеју сина Хиполита, он је након извесног времена одлучио да се из политичких разлога ожени Федром. Љубоморна Антиопа упала је са до зуба наоружаним Амазонкама у дворану у којој је слављено венчање; гости су затворили врата, а Херакле, који се налазио међу званицама, убио је Антиопу и њене ратоборне другарице.

5.
Предање о сукобу Херакла и Амазонки је заправо објашњење како су Амазонке уништене, односно како су почеле нестајати. Наиме, Херакле је добио задатак да донесе златни Аресов појас којег је носила амазонска краљица Хиполита. У време кад је Херакле стигао до реке Термодонт, свака у свом граду владале су Хиполита, Антиопа и Меланипа. Херакле се усидрио у луци Темискир, а краљица Хиполита му је дошла у походе. Очарана његовим мишићавим телом, понудила му је Аресов појас као љубавни поклон. Међутим, дошло је до забуне, пронели су се гласови да Херакле намерава да отме Хиполиту, те њене ратнице нападоше бродове да би спасле своју краљицу. Подозревајући да је реч о завери, Херакле најпре убије Хиполиту, а затим поубија, једну за другом, све вође Амазонки. Од овог пораза Амазонке се нису никада опоравиле, што је значило крај њихове доминације у пределима око Понта (Црног мора).

Неки, међутим, кажу да су Амазонке непријатељски дочекале Херакла, да је он у борби заробио Меланипу, и да је Хиполита понудила свој појас као откуп — а можда је било и обрнуто. Други приповедају да је Хиполиту заробио Тезеј и да је предао појас Хераклу, који му је заузврат дао Антиопу на поклон. Неки опет тврде да Хиполита није пристала да му да појас и да је тако почела битка; Херакле је оборио Хиполиту и наднео се над њом нудећи јој милост, али је она више волела да умре него да се преда.

Након овог пораза Амазонке су се повукле и населиле у подножју Кавказких планина, око реке Мермоде, а њихови суседи и савезници Гаргарени нешто северније. Сваког пролећа, одређеног дана, велике групе младих Амазонки и младих Гаргарена хитале су према врху планине која је раздвајала њихове територије, где су, пошто би заједнички принели жртву, проводили два месеца уживајући сви заједно у блуду под плаштом ноћи. Како би која Амазонка осетила да је бременита, враћала би се кући. Сва женска деца из ових веза остајала су у племену Амазонки, а дечаке су упућивале Гаргаренима, који су их коцком распоређивали у своје колибе.

Према историчару Херодоту, Херакле је за време битке против Хиполите заробио већи број Амазонки и утоварио их у три лађе. Међутим, у току пловидбе оне су се ослободиле и побиле неопрезне чуваре, али како нису знале да управљају бродовима, струја их је однела до земље Скита, где су се настаниле, живећи од пљачке скитских села.

Скити никако нису могли одгонетнути одакле су се појавили ти „млади ратници“. Када су утврдили да су то жене одлучили су да их никако не поубијају, него против њих пошаљу онолико својих изабраних младића колико је и њих било. „Овима, пак, нареде да подигну логор у близини логора Амазонки (које су називали Еорпатама — „човекоубицама“) и да раде све исто што и оне раде; а ако их нападну, да се не боре него да побегну. А кад престану да их гоне, да се поново врате и подигну логор на домак њих. Ту одлуку су Скити донели због тога што су одлучили да с њима оснују потомство.“. Када су Амазонке увиделе да им од скитских младића не прети никаква опасност, оставиле су их на миру, али се из дана у дан логор логору све више приближавао. Најзад су се логори спојили, а скитски младићи су се поженили Амазонкама и изродили с њима бројно потомство. Мешањем Амазонки са Скитима настао је народ Сауромата, касније познатих као Сармати (претци Срба).

Остало је забележено и да се око 320. г. пре н. е., амазонска краљица Минитија (или Талестра) сусрела са Александром Македонским (Великим) у ловишту тигрова Хирканији, с намером да му роди сина наследника или себи кћерку наследницу. Међутим, иако је у његовом друштву провела тринаест дана, убрзо је умрла без порода.

6.
Држава античких Амазонки била је на врхунцу своје моћи у време уочи Тројанског рата (који се, како се најчешће верује, водио од 1193. — 1183. г. пре н. е.), у којем су, потом, учествовале на страни Тројанаца. Оне су послале Тројанцима у помоћ један одред, под вођством краљице Пантесилеје. Наводе се и разни разлози њеног учешћа; да је Пентесилеја у лову нехотице убила сестру Хиполиту, након чега је дуго лутала, све док није стигла до Троје, где ју је краљ Пријам очистио од греха; затим, да је кренула у Тројански рат да би се прославила и удала, пошто су Амазонке стицале право на брак тек пошто би се истакле у боју.

Беснећи „као лавица међу стадом говеда“, Пентесилија је усмртила многе хеленске јунаке, а неколико пута је присилила њиховог главног јунака Ахила да се повуче с бојног поља. Ипак, у једном сукобу са Ахилом, лепа амазонска краљица је изгубила живот. Њена лепота била је тако велика и у тренутку смрти, да је у Ахиловом срцу пробудила сажаљење и страсну љубав.

Пентесилејино мртво тело предато је Амазонкама, али су се оне заузврат морале заклети да се више никада неће борити против Хелена. Амазонке су своју заклетву одржале и у античким митовима је остало само сећање на њих. Други опет кажу да је хеленски јунак Диомед одвукао њено мртво тело и бацио га у реку Скамандар. Неки такође кажу да је Пентесилеја имала једног сина са Ахилом, званог Кајстро, по коме је добила име и једна река у Лидији.

.

Пентесилеја, амазонска краљица

MUO-046262: Pentesileja, kraljica amazonki: figura djevojke

7.

АМАЗОНКЕ И АТЛАНТИДА

Већина античких писаца говори о Амазонкама из области око Понта (Црног мора). Међутим, Диодор Сицилиjски говори о Амазонкама из Либије, које су живеле на острву Хесперији у Тритонском језеру (на месту данашњег залива Кабис и сланог језера Шат ал-Xарида у Тунису, које је касније услед тектонских поремећаја пресушило). То острво је било тако богато воћем, овцама и козама, да није било потребе да се гаји жито. Њихова краљица Мирина заповедала је војском од тридесет хиљада коњаника и три хиљаде пешака. (Занимљиве су тврдње појединих научника да митски Кентаури, легендарна хеленска митолошка бића — полуљуди-полукоњи, нису ништа друго до Амазонке на коњима.). Све ратнице су биле одевене у коже скоро невероватно великих либијских змија и носиле су лукове са стрелама којима су веома прецизно гађале непријатеље.

Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, оне су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале на становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила. Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе. Амазонска краљица је према пораженим становницима поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе. Отада су становници Атлантиде указивали Амазонкама божанске почасти.

.

Касније, када су Атлантиђане напале Горгоне (такође ратоборно племе жена ратника), Мирина се, на њихову молбу, сукобила са Горгонама и страховито их поразила, заробивши више од три хиљаде Горгонки. Међутим, у току ноћи, када су Амазонке заспале након победничког пира, заробљенице су се домогле својих мачева и уз помоћ главнине горгонских снага, која је чекала прикривена у шуми, извршили су прави покољ међу Амазонкама. Погинуле Амазонке сахрањене су испод три велике хумке које отада зову „гробови Амазонки“.

Краљица Мирина је успела да избегне покољ и прикупи нову војску, с којом је извршила још низ славних похода. Најпре је ушла у Египат, где се спријатељила са фараоном Хором, а затим је предузела поход на Малу Азију, мада неки кажу да су Малу Азију покориле Амазонке с Понта. Бирајући најбоља места у својој империји, Мирина је основала низ приобалних градова, убрајајући ту Мирину, Киму, Пријену и остале градове на копну. Она је такоће покорила и нека егејска острва, на Лезбу је основала град Митилен, назван тако по имену њене сестре која је учествовала у походу. Док је још била заузета освајањем острва, њену флоту је захватила јака бура и однела бродове, срећом потпуно неоштећене, до тада још ненастањеног острва Самотраке, где је Мирина подигла олтар и принела богате жртве боговима.

Поход Мирине на Тракију завршио се кобно. У сукобу са трачким краљем Мопсом и његовим скитским савезником Сипулом, Амазонке су часно поражене, а краљица Мирина убијена. Војска Амазонки се никада више није опоравила од тог пораза. На крају, дотучене честим сукобима са Трачанима, неке од њих су се вратиле назад у Либију.

8.
Колико је од бројних детаља испричаних о Амазонкама фикција и мистификација, а колико је базирано на одређеним појавама из прошлости — још увек је спорно. Постојање жена ратника додуше потврђују и археолошки докази, али је још увек нерешено питање да ли су то биле баш Амазонке или не. Археологија само доказује да су жене учествовале у биткама, а не пружа никакве доказе о надмоћи жена над мушкарцима. Међутим, древни Хелени су догађаје везане за сукобе са женама ратницима схватали врло озбиљно, као догађаје у које нико није сумњао.

Средњовековна Европа прихватила је верзије класичних легенди о Амазонкама, чврсто верујући да такво „женско“ друштво мора негде да постоји — у каквом забаченом кутку света, или на неком далеком острву, или у непознатим водама Азије. На неким географским картама такво острво је чак и индентификовано и обележено под називом Женско острво. Веровало се, такође, и да је оно у суседству одговарајућег Мушког острва. (На пример, на првом познатом глобусу, којег је 1492. г. конструисао немачки космограф и морепловац Мартин Бехајм (Мартин Бехаим), приказано је Женско и Мушко острво, и то између обала Китаја и Чипанга — односно Кине и Јапана.).

У „Хроници“ Адама из Бремена (Адамус Бременсис) из ХI в. говори се о Амазонкама које живе негде на североистоку, а помињу се и острва у Балтичком мору насељена опасним женама. Арапски средњевековни географи били су заинтересовани за наводна острва Амазонки на северу Европе. Арапин Ибрахим Ибн Јакуб (Ибрáхíм ибн Јáкúб), који је путовао Европом до Балтика, а боравио неко време на двору Отона I Великог (Отто I, 912. — 973. г.), говори да је од самог краља чуо да негде на североистоку постоји град жена.

Дубровачки историчар Мавро Орбин (Мавро Орбини, Мауро Орбин, или Мауро Орбини) у свом делу „Краљевство Словена“ („Ил Регно дегли Слави“) даје Cловенску верзију о Амазонкама. „Пре свега Сарматски Словени одувек су се женили Амазонкама, које живе на Волги… Амазонкама се жене и Готи који ратују против цара Аурелијана. Заправо су Амазонке словенског рода. Чувена је Марсепија, краљица Амазонки. Након многих победоносних похода Амазонке стижу на Кавказ, ту се неко време задржавају и затим подјармљују Арменију, Галицију, Сирију, Киликију, Персију и многе друге земље.“.

У доба романтизма, када се много пажње и времена поклањало проучавању антике, легенде о Амазонкама углавном су третиране као део хеленских митова, као нереалне и измишљене приче које је из својеврсних разлога причао народ који је имао много смисла за фантазију и специфичну анализу људских односа. Енглески класични историчар Џорџ Гроут (Георге Гроте) у својој „Историји Хеладе“ тврди да легенде о Амазонкама, као и легенде о Троји, немају никакву историјску подлогу, већ су само збирни израз хеленске склоности лигендама.

Међутим, истовремено се искристалисало и другачије мишљење, мада је било знатно мање распрострањено. Швајцарски научник Јохан Јакоб Бахофен (Јоханн Јакоб Бацхофен) у својој књизи „Материнско право“ анализира хеленску и другу митологију и литературу и указује да се кроз њих уочавају односи, односно борба између матријархата и патријархата, а Амазонке су биле само екстремни облик матријахалних односа. Ликвидација Амазонки, физички или на неки други начин, није ништа друго до одумирање матријархата и успон патријархата. У том смислу, мит о Тезеју и Амазонкама није ништа друго до одступање матријархата под ударом нових патријархалних односа. Оваквим Бахофеновим схватањима прикључили су се бројни каснији митолози и историчари.

9.
Када је Колумбо, на свом првом путовању, наишао на два острва индентификовао их је, само на основу сведочења неких Индијанаца (без икакве личне провере), као Женско и Мушко острво. То га је навело да поверује да је стварно открио пут до Индије. Међутим, пошто су се Шпанци и Индијанци међусобно споразумевали искључиво језиком знакова, очигледно је да је његов закључак био исувише субјективан и брзоплет. У ствари, та два острва су била Мартинино (вероватно Мартиник) и Кариб (Доминик).

Али, Колумбо није био једини истраживач који се ослањао на нагађања и класичне легенде о постојању Амазонки. Током наредних истраживања Новог света, приче о постојању искључиво женских племена стизале су са свих крајева Америке. Тако је конквистадор Ернандо Кортез (Хернандо Цортез) о њима чуо на обалама Панаме; Херонимо Дортал (Јерóнимо де Ортал (о Дортал)) да се налазе на ушћу реке Ориноко, а немачки авантуриста Филип фон Хутен (Пхилипп вон Хуттен) да живе недалеко од Боготе, у Колумбији.

Вероватно најчувенији опис Амазонки у Новом свету потиче од доминиканског фратра Гаспара де Карвахала (Гаспар де Царвајал), који је 1542. г. пратио капетана Франсиска де Орељана (Францисцо де Ореллана), на истраживачком путу дуж реке Амазон (тада зване Марањон). Карвахал је описао како је експедиција прошла кроз пределе у којима су Индијанци били поданици племена жена ратника, и како су ратовали против Индијанаца које су предводиле Амазонке. „Треба да знате да Индијанци са реке плаћају данак Амазонкама, па када су чули да долазимо, они су им се обратили за помоћ. Њих десетак је дошло и видесмо својим очима како се боре испред Индијанаца као војсковође. Оне су се бориле тако храбро да се мушкарци нису усуђивали да побегну, а ако би неки то и покушао, оне би га пред нашим очима дотукле батинама. Зато су нам се Индијанци тако жестоко супротстављали.“

Према Карвахалу, капетан Орељано је био вешт лингвист, па је научио понешто од језика ових индијанских племена. То му је помогло да добије потпуније податке о тим „чудовишним женама“, Индијанци су их називали Коњупујарама. Сазнао је да су Амазонке биле настањене на удаљености од седам дана путовања од реке Марањон и да су имале најмање седамдесет добро чуваних села. За разлику од сламнатих колиба Индијанаца, оне су живеле у кућама од камена. На њиховој територији налазила су се два слана језера из којих су се вазалска племена снабдевала сољу. У сутон, сви мушкарци су морали да напусте њихову земљу, јер би у противном били убијени. Амазонкама је владала моћна Kоњора (краљица или свештеница), окружена раскошем и сјајем.

Кад се Орељанова експедиција вратила у Шпанију, Карвахалов извештај о постојању ратоборних жена дао је повода да реку Марањон назову Амазоном.

10.
Из извештаја наводних очевидаца може се закључити да су Амазонке биле високог раста и лепо грађене, да у рат иду готово наге и да су им само интимни делови тела покривени. Њихови прикази одступају од класичних легенди утолико што не помињу да им је десна дојка уклоњена. Међутим, сви извештаји из друге руке управо наглашавају овај детаљ тежећи да се легенда из Новог света што више поистовети са класичним митом.

Управо то и је навело шпанског историчара Франсиска Лопеза де Гомару (Францисцо Лóпез де Гóмара) да у својој „Општој историји Индијанаца“ каже: „Између других бесмислица које је говорио (Орељано), тврдио је да на тој реци има Амазонки с којима су се он и његови другови борили. То што неке жене носе оружје и боре се — не значи ништа, јер на то су оне навикле у многим деловима Индије. Али ја не верујем да има жена које секу или спаљују своју десну дојку како би могле натезати лук, јер оне то могу чинити сасвим добро и без тога; а ни то да оне убијају или протерују своју мушку децу и да живе без мужева. Осим Орељана и други су ширили такве приче… но никакве Амазонке нису виђене нити ће се икад видети на тој реци.“.

Међутим, насупрот Гомару, француски истраживач реке Амазон, Ла Кондамен (Цхарлес Марие де Ла Цондамине.), је закључио: „На овом континенту је стварно постојала Pепублика жена, које су живеле потпуно одвојене од мушкараца“. Он је изнео мишљење да су жене које су је основале „збациле јарам њихових тиранских мужева са којима су живеле у понижавајућим условима ропства“, и успоредио је ту „женску републику“ са насељима избеглих црних робова у Сједињеним Америчким Државама.

11.
Ако се прихвати да у доба истраживања Америке, на њеном тлу није постојало искључиво женско племе, и да такво племе није постојало ни на неком другом месту у неком другом времену, како је могуће објаснити постојање толико приказа о Амазонкама у Новом свету? О томе постоји неколико теорија.

По једном тумачењу, конквистадори су имали унапред формиране погледе о томе на шта ће наићи у Новом свету. Томе су увелико доприносили и Индијанци од којих су добијали информације, пружајући им управо оно што су желели да чују. Тиме су избегавали последице свирепе праксе освајача да њихова села спаљују а појединце стављају на муке, све док не би добили „тачна“ обавештења.

По другој теорији, такозване Амазонке биле су уствари Девице Сунца моћног племена Инка, које су живеле скровито у раскошним храмовима; њима су додељиване групе мушкараца да уместо њих, као присилна радна снага, обављају све тешке и прљаве послове.

С друге стране, из извештаја конквистадора може се закључити, за разлику од стандардних верзија о Амазонкама, да су се жене стварно бориле, али раме уз раме с мушкарцима, што је и логично у тренуцима велике опасности по племе. Постоји и тумачење и да су Шпанци побркали дугокосе Индијанце (какви су, на пример, из племена Тупинамба) са женама. Ипак, ни једна теорија о Амазонкама није дала комплетан и сасвим задовољавајући одговор.

Извор:

http://forum.arheo-amateri.rs/legende/istina-i-legenda-o-amazonkama/

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.