Професор др. Лазо M. Костић (1897.- 1979.) је 1964. године, објавио своју научну расправу, под називом ,,Крађа српског језика” у Бадену у Швајцарској.
Ово дело он почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик. Као потпору таквој тврдњи користио је закључке многих светских научника. Гијом Лежан је у својој књизи „ Етнографија Европске Турске“, навео да не постоје, двојица слависта у свету, чије се мишљење подудара, по питању „ Шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени“. Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта је посебно истицао, став Јосифа Добровског, који је „ држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго за њега било је илирски или српски“. Павле Шафарик је у својим делима истицао да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији. И он се слагао са мишљењем Добровског наводећи: „ И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске“. Јернеј Копитар је у доба Аустроугарске, све штокавце сматрао Србима: „ Под српским, ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским…Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до исељеника из ових крајева у Славонији и Јужној Угарској“. Копитар је језик, онај којим су говорили Хрвати, пре него што су штокавски-српски прогласили за хрватски, сматрао за подврсту словеначког и потпуно је био у праву. Уосталом о томе су сведочили и многи страни путописци, научници, који су се се на терену могли уверити, да Хрвати- Загорци, говоре кајкавским наречјем.
Ватрослав Јагић у својој студији „ Словенски језици“ пише: „ У северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада, кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја 17. века цео предео између Саве и Драве, звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена, одговарало је у народном језику означавање Словенско краљевство или Словенски, отуда и назив дијалекта, Словенски језик, као што се изричито зове у штампаним делима 16. и 17. столећа…за време Турака (када су се кајкавци разбежали), данашња Славонија је добила становништво, које је дошло са оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат, сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае, који од краја 17. века носи име, Хрватска. Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне ( са искључењем Дубровника и Боке), добио је из верских разлога назив хрватски, да би се разликовао од језика источног православља, чији се припадници називају Србима“.
Читав низ аутора 17. и 18. века прави јасну разлику између дијалеката српског језика штокавског и кајкавског, називаног и словенским који су Хрвати тада почели називати, хрватским. Неки од њих примећују да има и нешто католика, чакаваца у приморју, чији се говор разликује од говора Срба у Дубровнику, широм Далмације, у Босни и Славонији, а који је ближи оном говору Хрвата из Загорја. Босански, славонски и дубровачки говор су увек, код свих слависта, путописаца, идентификовани као српски. Многи слависти јасно уочавају разлику између хрватског- чакавског и историјски словенског дијалекта, који је данас словеначки. Загребачки бискуп Петар (1610.-1667. ) је своје наречје звао- кајкавским. Осврћући се на записе поменутог бискупа, Иван Кукуљевић каже: „ Петретић зове своје кајкавски или како вели Загребачко наречје, увијек словенским језиком, знајући добро да права хрватштина, ступив преко Саве, а поглавито преко Купе, почима“.
У 17. и 18. веку, Хрвати су живели искључиво изнад Саве, понајвише изнад Купе. Загреб је био словенски град, коме је одузет придев -српски из верских разлога које је Рим непрекидно натурао. Историчар Кукуљевић је објашњавао: „ Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Турову пољу говори, није по законима језикословља, чисти хрватски, премда се сад тако зове. Тим управо именом словенским, називао га је сав наш народ, још у 17. и 18. вијеку“. Дакле, ти први Хрвати, вековима су се служили словенским језиком, словеначким-кајкавским наречјем, измешани и утопљени у већинско словенско- српско становништво. А сви њихови учењаци тврде да то није прави хрватски језик, кога они тако проглашавају од краја 18. и почетка 19. века. Значи исто су и словеначки проглашавали за хрватски, који такође, није њихов језик. Хрватски историчар, Драгутин Прохаска пише: „ Католички босански писци, називају скоро увек њихов језик хрватски, босански…фратар Дивковић, назива свој језик босанским, а писмо ћирилицу, српским…Специјално српски, зову се православни Босанци: многобројни докази за то, налазе се у српској православној књижевности“. Сплитски племић, др. Петар Маркије, основао је почетком 19. века словенску Академију. Он за српскословенски језик каже, да је то: „ у Далмацији општи матерњи језик“, као и да за све време постојања његове Академије „никада се није чула, ни објавила реч о хрватском језику у њој“. У исто време (19. век), Модришић је записао: „ Упиташ ли тако којом приликом, старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба, по војнах заповиедих, од поглавара, хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рачким или славонским. А покрстиш ли га сам оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмијехавати и гласу на ругло изметати“. Л. Костић коментарише: „ Они су дакле, свој језик, називали српским (рачким) или славонским. Само су ислужени војници казали, кад-кад да говоре хрватски, јер су на војсци (аустријској) тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао, свет би га извргао руглу“. Назив рачки, је од Раса, Рашке, као што су и у древна времена ти исти Раси, Рашани од странаца, називани- Трачанима. Хрватски назив за српски језик и народ, синхронизовано, натурали су Србима, Аустроугарска и католичка црква, што народ није прихватао, до најновијих времена. Славонац, Матија Петар Катанчић, археолог, песник, Србин, католички свештеник и професор Универзитета у Будиму, крајем 18. века пише: „ Хрвати- ово причам по свом знању, нас Траке (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима“. Значи, све до 19. века када је почело масовније католичење, Власима су називани сви Срби хришћани, католици, као и православни. Катанчић наглашава да Црногорци, Србијанци, Бошњаци, Срби, који су под опсадом Угарске говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се Хрвати од њих доста разликују и да они говоре кајкавским. Иван Броз, филолог, у својој књизи: „ Цртице из хрватске књижевности“ пише 1886. године: „ Године 1857. написао је Ђуро Даничић, мимо Вука, најбољи познавалац хрватског језика, расправу у којој је показао, разлике између језика хрватскога и српског, држећи наречје чакавско за језик хрватски, а наречје штокавско за језик српски, док му је наречје кајкавско, било особито наречје словенског…“ Чакавско је наречје створено услед честих сусрета са странцима, трговинске сарадње али и као плод вишевековних окупација разних, најчешће латинских освајача. Сетимо се да тај исти Ђуро, кога овај Хрват хвали као „највећег познаваоца хрватског језика, велики учењак, изучио све појаве језика хрватскога и његову хисторију, као нико прије њега“, прогласи заједно са Људевитом, штокавски српски и за хрватски.
Фра Грга Мартић, босански фрањевац, 1858. у писму Друштву српске словесности, каже да је „ босански језик српски “. Франц Курелац, велики ауторитет међу лингвистима тврди, да је штокавско наречје- српски, кајкавско- словеначки, а само чакавско- хрватски. Према Балтазару Богишићу, могло се чак спорити и да ли су прави Хрвати уопште и кајкавци и чакавци или само насељеници у Угарској и Бургенланду. Правих Хрвата, по њему никада није било ван тих простора.
Познати Руски дипломата и историчар, Александар Фјодорович Гиљфердинг у свом делу Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, запазио је да је национално осећање код православних Срба веома јако као и њихова приврженост отаџбини, у ма ком њеном делу живели, а за покатоличене је рекао:“ Србин католик, одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, словенским, далматинским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на пример странце – Умијете ли ви нашки- Но који је то нашки језик, он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“.
Филолог Марсел Кушар је рекао: „ Словенски- српско- хрватски дијалекат, који влада у Далмацији, зове се у устима тамошњег народа хрватски језик у северној и средњој Далмацији и на острвима тог дела Далмације. У Јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици одговарају када их неко пита како говоре, само нашки, док православни кажу да говоре српски језик.
Немачки слависта 19. века Ернест фон Еберг, писао је да се српски језик говори широм Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дела Хрватске а Рудолф Рост напомиње, да се хрватски говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском.
Исто су записали и Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди, Никола Томазео и многи други. Дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић, у књизи „ Дубровачка књижевност“ истиче: „ Познати повјесничар Енгел, кори Златарића, што језик Далмације, зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски а да се име хрватско помиње само ради тога, што је Далмација, била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском, ради Угарске“.
Зато што је Хрватска била под Угарском. До Илирског препорода, Хрвати уопште нису имали књижевност, књижевни језик а многима, констатује др Лазо М.Костић, није било јасно ни који је то хрватски језик. Па чак и у доба највеће пропаганде размаханог илирског покрета, већина слависта Европе је тврдила да је хрватски само један од дијалеката српског језика. Тог су мишљења: Миклошић, Лескин, Фредерик Густав, Ајнхоф, Јохан Северин, Фатер, Розен Фридрих, Карло Брукман, Вигиндо, Пјер Ларуса…
Никола Томазео је у свом Ријечнику, издатом 1929. у Торину, написао: „ Српски језик је један од четири идиома, не дијалеката словенског народа…Хрватски
дијалекат, као и њихова раса само су дегенерације“.
Аутор: Лола Лола