Фарос из Александрије

.

Александријски светионик Фарос, назван тако по острву Фаросу у делти Нила, на коме се налазио. Александрију је 332. г. пре н. е. основао Александар Македонски (Велики), а под његовим наследницима — хеленском лозом Птоломеја, Александрија је постала египатска престоница и највећи научни, културни и уметнички центар антике. Град је обиловао велелепним грађевинама: краљевским палатама (које су захватале читаве градске четврти), палестрама (вежбалиштима, борилиштима) са купатилима, театронима и храмовима, затим бројним статуама, као и добро уређеним трговима и прекрасним вртовима. У великој краљевској палати се налазила и гробница Александра Македонског са прекрасним саркофагом са рељефним сценама из рата и лова. Ипак, од свим александријских грађевина посебно се истицала Александријска библиотека, у којо се, према предању, налазило преко 700.000 разноврсних рукописа (папируса), брижно и пажљиво умотаних у ланено платно. У том колосалном здању нашло је сигурно место све до тада сакупљено људско знање; целокупно научно и литерарно благо Хелена и источних народа.

Од самог оснивања библиотека је окупљала многе уметнике и песнике, а касније је постала највеће уметничко и научно седиште, у коме су радили многи познати хеленски научници и филозофи: математичар Еуклид, затим астроном Хипарх, па филозоф Зенодот, механичар Херон, анатом Ерасистрат, као и један од највећих хеленских сликара — Апел.

Александријаска библиотека је заслужно носила име највећег храма знања током три века, све до 48. г. н. е., у време Јулија Цезара и Клеопатре, када је велики пожар захватио део града у којем се налазила, а ватра заувек у пепео и дим претворила непроцењиво благо чувано у библиотеци. Свесна непроцењивог губитка, мудра Клеопатра је, по угледу на уништену, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних четири стотине година бити центар писане речи, културе и науке на Медитерану, све до 391. г. и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије. Те године, предвођена александријским патријархом Теофилом, разјарена маса хришћана распршила се улицама града да уништи све оно што је иоле представљало везу са паганством. На мети су се нашли не само храмови и уметнишка дела, већ и институције, а међу њима и Александријска библиотека. Био је то дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе.

(На самом почетку трећег миленијума, на месту некадашње Александријске библиотеке, подигнуто је модерно, полукружно здање са једанаест спратова. Нова библиотека пројектована је да прими огромну колекцију књига, мапа, рукописа и бројних аудио и видео записа. Нова библиотека може се похвалити највећом читаоницом на свету, музејом науке, уметничком галеријом, планетаријумом, информатичком школом, калиграфским институтом и музејом, најмодернијом технологијом, а поучена искуством из прошлости — најмодернијим противпожарним системом заштите.).

Међутим, упркос значају Александријске библиотеке, једно од највећих „чуда“ Александрије био је светионик Фарос. Ова прва кула светиља на свету, висока неких 75 метара, подигнута је с циљем да олакша лађама прилаз граду. Године 285. пре н. е. острво Фарос је спојено са обалом насипом од земље и камења. Дужина тог насипа износила је око 34 километара. Светионик Фарос почео је градити фараон Птоломеј И Сотер („Спаситељ“), а завршио га је Птоломеј ИИ Филаделф. Градња је поверена познатом архитекти Сострату из Книда. Архитекта се са одушевљењем прихватио посла, па је 280. г. пре н. е. светионик изграђен, и то у рекордном времену од пет година. Трошкови изградње били су изузетно велики.

Александријски светионик био је подигнут на хридини која се уздизала на источној обали Фароса, која је била наоколо утврђена и ојачана бедемима. Својом висином Александријски светионик је пленио пажњу и знатижељу свагок путника и грађанина. Састојао се од витке осмоугаоне куле која се уздизала на правоугаоном соклу, на којој је опет била постављена друга, цилиндрична. На највишој платформи горела је даљу и њоћу ватра заложена дрветом потопљеним у смолу. Светлост те ватре била је појачана читавим системом металних огледала, која су надалеко бацала њен одсјај, показујући правац морепловцима ноћу, а дим ватре дању.

Несумњиво је да су на Александријском светионику нашли примену најоштроумнији изуми александријских научника. Својим сложеним системом и механизмима, које антички свет дотле није познавао (који су остали непознати), светионик Фарос је сматран највећим техничким достигнућем антике. Легенда каже да је Сострат, дуго трагао за грађевинским материјалом за темељ, који би се могао одупрети морској води. Најзад је свој џиновски торањ сместио на огромне стаклене блокове.

Осмоугаона кула била је украшена бројним бронзаним киповима, од којих су неки служили као ветрокази. О овим киповима приповедала су се чуда: један од њих је увек показивао руком на сунце, пратећи његову путању по небеском своду, а спуштао је руку након сунчевог заласка; друга статуа откуцавала је сате и дању и ноћу; а постојао је, тобоже, и такав кип који је показивао руком ка мору у случају појаве непријатељске флоте, а ако би се непријатељ приближио испуштао је чак и крике упозорења. Био је снабдевен, једном речју, неком врстом аларма. (Ове легенде, вероватно, садрже и делић истине. Наиме, могуће је да су статуе правиле неке условне покрете, па су временом предања о томе добила нестваран облик, који може да створи само разиграна људска машта.)

У тежњи да своје име сачува за каснија поколења, архитекта Сострат је уклесао на мермерном зиду светионика: „Сострат, син Декстифона из Книда, посветио је ово боговима спасиоцима морепловаца“. Затим је овај свој натпис прекрио танким слојем малтера, који је био исте боје као мермер, и на њему исписао име египатског фараона Птоломеја ИИ Филаделфа. Тиме је, у ствари, извео вешту обману. Наиме, он је знао да ће танки слој малтера временом отпасти и да ће тада читав свет сазнати име правог градитеља овог величанственог светионика. И није се преварио!

Александријски светионик уништио је земљотрес 1375. г., али је већ до тада био толико разрушен да је његова висина досезала једва неких тридесет метара. Уз Фарос помињу се у антици још неких осамнаест светионика, од који су најпознатија три: један у луци града Остија на ушћу Тибра, други код Коруне у Шпанији и трећи код Булоња на Каналу, који је подигао римски император Калигула. Калигулин светионик је по висини био други на свету: уздизао се неких 50 метара над морем. Он се одржао и најдуже од свих светионика антике, до 1640. или 1644. г., када се одједном срушио, јер му је слана вода временом потпуно нагризла темеље.

Светионик код Коруне (2 километра од града) издизао се неких 40 метара над морем. Предање говори да су га подигли Картагињани, док га митологија приписује Зевсовом сину Хераклу. Али судећи по једном нађеном натпису, чини се да га је подигао извесни Севије Лупо, по свој прилици из римске провинције Луситаније (на Пиринејском полуострву). Рестаурирао га је Јулије Цезар, а потом император Трајан.

Било је у антици још занимљивих светионика — понајпре у Дарданелима и Босфору. Али с пропашћу западног дела Римске империје пропали су готово сви. У сваком случају усахле су њихове ватре. Једини који је сачувао живу ватру до почетка крсташких ратова (крајем XИ в.) био је Александријски светионик. Како се на њему првоме од древних светионика запалила ватра, тако се на њему задњем и угасила.