Хипатија из Александрије

.

У 4.веку, у Александрији је живела Хипатија, ћерка Теона, који је сматран најученијим човеком у Александрији. Она је прва жена за коју се са сигурношћу може рећи да је дала значајан допринос развоју математике и о којој имамо неко биографско знање или знање о њеној математици. Иако постоји значајна количина материјала о њој, доста тога је несигурно, измишљено или једноставно погрешно, тако да је тешко знати тачно на чему је радила, мада постоје неки специфични историјски докази о њеној математици, као и извештаји о њеној ужасној смрти.

У време када је Хипатија рођена, Александрија је била космополитски центар, где су се научници из свих цивилизација окупљали да размењују идеје. Велики утицај на њено образовање имао је њен отац Теон Александријски, последњи математичар који је радио у Александријском музеју, тако да је Хипатија расла у атмосфери учења и истраживања.

Да је Хипатија била математичар, то је ван сваке сумње. Иако немамо баш доказе о њеним конкретним подвизима у математици, ни рукописе који су заиста њени, њена репутација као водећег математичара и филозофа је потврђена у старим рукописима. Према Суди писала је коментере на Аполонијеве Конике, Астрономски Канон и Диофантову Аритметику.

Најстарији записи долазе од Суда Лексикона или из записа ране Хришћанске Цркве, као и сачуваних писама њеног ученика, Синезиса из Кирене. Многобројни аутори су претворили причу о Хипатији у легенду о прекрасној младој паганки, научници коју су убили хришћански калуђери у Александрији. Неки писци, говоре о њој као о духу Платона у телу Афродите и о томе да се одмах после њене смрти на Европу спустило мрачно доба.

Бавила се математиком, астрономијом и филозофијом. Познато је да је написала опширне коментаре чувене Диофантове Аритметике и Конусних пресека Аполонија из Перге, неколико дела из филозофије, а бавила се и састављањем астрономских таблица. У њене проналаске убрајају се хидромер (инструмент за одређивање густине течности), астролаб (инструмент за одређивање географске ширине и положаја небеских тела. У прегледима историје филозофије и даље је често неоправдано заобилазе, али неоспорно је њено место у историји математике као прве жене која је имала значајну улогу у развоју ове науке. Заједно са оцем Теоном помагала је да се очувају нека блага старих Грка из области математике и астрономије.

ЖИВОТ И ЛЕГЕНДА

.

Хипатија је рођена у Александрији, и трагично је страдала 415. године. Иако није проблем одредити место рођења, историчари наилазе на разумљиве препреке при одређивању датума.

Опште прихваћено мишљење је да је рођена око 370. године, мада многи аутори сматрају да је умрла у шездесетим, што би значило да је рођена око 350. Као аргумент за ово мишљење се наводи биографија Синезиса из Кирене, Хипатијиног ученика. Иако ни година његовог рођења (370.) није сигурна, из његових писама поуздано сазнајемо да је учио од Хипатије око 390. године. Па је логичније (А. Цамерон) да је учио од неког старијег, такође, његова писма су пуна поштовања што не иде уз слику двадесетпетогодишње жене. Други аутори сматрају да је рођена око 370. што би значило да је имала око 40 када је убијена. У прилог овом историчари наводе да ако је Теон је рођен 335. мало је вероватно да је добио ћерку са петнаест година, тако да каснији датум Хипатијиног рођења прихватљивији. (М.Деакин).

Теон је био необично либерална особа у време када су мушкарци доминирали у интелектуалном свету, а жене имале тек нешто бољи статус од робова. Он је охрабривао своју ћерку да развија свој ум и помогао јој је да постигне академско знање које ни једна жена пре ње није имала. Теон је надзирао њено образовање и као њен тутор пренео је на њу сву своју љубав према математичкој лепоти и логици. Уз математичку обуку Хипатија је имала и формално образовање из уметности, литературе, науке и филозофије. Према легенди Теон је био одлучан да од ње направи савршено људско биће, што је изузетно, пошто су у то време жене нису имале нкаква права и сматране су само једном врстом власништва. Као део свог плана Теон је утврдио режим физичких тренинга за Хипатију како би био сигуран да ће њено тело бити здраво као и њен добро тренирани ум. Такође ју је саветовао да не дозволи неком строгом религиозном систему да запоседне њен живот и искључи откривање нових научних истина.

Теон јој је говорио:

– Све религије које зовемо догматским су ван логике и не би смеле бити безрезервно прихваћене од особа које држе до себе.

Верује се да се Хипатија никада није удавала, уместо тога одлучила је да посвети свој живот интелектуалном раду. Постоје докази да је описивана као физички лепа и да је носила дроњави огртач, омиљен од стране академаца.

Хипатија је путовала у Италију и Атину где је учила у школи Плутарха млађег а изучавала је између осталог и дела Плотина, оснивача неоплатонизма, и његовог наследника Јамблиха. Када се вратила у Александрију постала је учитељ математике и филозофије.

Студенти из целог света долазили су у Александрију да чују њена предавања. Хипатија није подучавала у Музеју, већ је држала предавања у свом дому који је постао интелектуални центар где су се ученици окупљали да дискутују о научним и филозофским питањима.

Око 400. год Хипатија је постала управник неоплатонистичке школе у Александији. Тамо је подучавала математику и филозофију, а међу њеним ученицима било је и доста хришћана. Такође, држала је и јавна предавања о Платоновим и Аристотеловим делима и донела је математичке и филозофске дискусије у центар града, гдје је њено говорништво и продуховљена мудрост, њена младост и невероватна лепота, почела да привлачи велики број ученика и поштовалаца. Није оклевала да каже шта мисли, чак ни у присуству мушкараца, јер је имала велико поверење у сопствене способности и интелигенцију. Иако никада није постала савршено људско биће какво је њен отац желео, била је свестрани и харизматични учитељ, омиљена код ученика и поштована у интелектуалној заједници.

Приписује јој се реченица:

,,Сачувај своје право да мислиш, јер боље је и мислити погрешно, него не мислити уопште.”

ТРАГИЧНА  ХИПАТИЈИНА  СМРТ

Најбоље забележен догађај у Хипатијином животу је дефинитивно њена трагична смрт и начин на који је до тога дошло.

Хипатија је живела у време конфликта између пагана и хришћана, који су захтевали уништење паганизма. Она је симболизовала учење и науку коју су рани хришћани идентификовали са паганизмом. Иако паган била је поштована од многих хришћана, била је узвишена по неколико каснијих хришћанских аутора као симбол врлина, честитоси и невиности.

Сократ Схоластик у Црквеној историји описије је као жену кој је направила таква достигнућа у литертури и науци, да је надмашла све остале филозофе свог времена. Такође, међу њеним ученицима у Александрији било је много хрићана, најпознатији је Синезис који је касније постао бискуп. Из његових писама се може видети да је био испуњен поштовањем и дивљењем према њеном учењу и научним способностима.

391.год. Теодосије И је објавио проглас о забрани различитих аспеката паганских обожавања, услед чега су се хришћани широм римског царства удружили да униште паганска места обожавања или их претворе у хришћанска.

Исте године Теофил, патријарх Александрије уништио је неке паганске храмове, који су укључивали и Серапеум (храм богу Серапису). Према легенди, Архимедове списе спасила је и донела своме дому учена Хипатија.

412. године патријарх постаје Ћирил, који ће касније бити проглашен и свецем, премда историчари и биогафи немају нимало повољно мишљење о њему као личности и његовим поступцима. У овом граду римски гувернер је Орест, он и Ћирил су постали политички ривали како се у ово време водила оштра политичка борба између цркве и римске власти за утицај у држави. Хипатија је била Орестова пријатељица, што је заједно са предрасудама против њеног филозофског учења које су хришћани сматрали паганским, довело до њене бруталне смрти неколико година касније.

Теорије о пореклу организованог насиља које је окончало Хипатијин живот потичу од локалног, спонтаног хришћанског устанка које је допустио хришћански патријарх Александријски Ћирило због конфликта са градским гувернером Орестом, па до завере самог цара, до разуздане групе цивила „сељачког слоја“ (војници никада нису били помињани ) састављене од хришћана и нехришћана под водством човека кога су звали Петар Читач. По историјским документима, Ћирил није био присутан током овог злочина, али многи су у то доба веровалии да је он свакако утицао на овај догађај или га чак наредио. Као особа од знања и филозоф са великим кругом ученика Хипатија је представља претњу тадашњим верницима – зилотима. Други тврдите да се она заправо нашла у средишту поличке борбе за власт између Ћирила и Ореста, те да је то било пресудно за њено погубљење. Шта год да је био разлог за овакво убиство угледне образоване александријске грађанке, над тим су били згрожени многи њени савременици

Сократ описује њену смрт у Црквеној историји где говори о томе да је била жртва политичке љубоморе. Имала је велики број разговора са Орестесом па је била оклеветана међу хришћанским народом како је она спречила помирење између бискупа и Ореста. Група зилота прдвођена Петром чекала су у заседи њен повратак кући. Када је стигла одвукли су је из кочије у цркву звану Цезарион где су је скинули и исекли оштрим шкољкама. Пошто су искидали њено тело у делове узели су њене удове, однели у место звано Цинарон и тамо их спалили. Све ово се догодило у марту 415. у време поста. и донело је велику срамоту не само патријарху Ћирилу, него и целој александријској цркви. А највећа срамота је што је пазријарх Ћирило касније проглађен свецем…

Џон Бискуп аутор из 7. века, описује је као вештицу: У то време у Александрији се појавила жена филозоф и паганин звана Хипатија, која је била посвећена магији, астролабу и музичким инструментима и која је успела да превари многе људе сатанистичким лукавством. Својом магијом је успела да превари и градског гувернера да више не посећује цркву што му је био обичај. Па је велики број верника под водством Петра почео да тражи жену паганина која је својом чаролијом преварила људе и градског гувернера. Сазнавши место где се налази отишли су по њу и овукли је у велику цркву звану Цезарион. Потом су јој искидали одећу и вукли је кроз градске улице све док није умрла. Затим су је однели је до места званог Цинарон, где су је спалили. Народ се потом окупио око патријарха Ћирила којег су назвали ‘нови Теофил’ јер је уништио последњег преосталог градског идола.

Католичка енциклопедија говори како је у једној од побуна 422 год. гувернер Калист убијен а у другој је убијена жена филозоф Хипатија, високо поштовани учитељ неоплатонизма. Била је пријатељ Ореста а многи су веровали да је спречила измирење гувернера и патријарха. Руља вођена Петром одвукла ју је у цркву где је брутално убијена. Ови догађаји донели су велику срамоту Александријској цркви и бискупу.

Гибон: Жамор се ширио међу хришћанима да је ћерка Теона била једина препрека помирењу перфекта и ариепископа; и та препрека је брзо уклоњена. На тај фатални дан, у време ускршњег поста, Хипатија је била истргнута из својих кочија, потпуно разголићена, одвучена у цркву и нехумано искасапљена рукама Петра Лектора и групе окрутних и неумољивих фанатика, месо јој је било скинуто са костију помоћу оштрих љуштура шкољки, а њени висећи удови су башени у пламен. Напредак истраге и казне је заустављен благовременим поклонима; али убиство Хипатије је утиснуто као неизбрисива мрља карактера и религије патрихарха Ћирила Александријског.

После Хипатијине смрти многи студенти су. се одселили у Атину и имали удела у Атинској школи, која је 420. стекла приличан углед у математици. Неоплатонистичка школа у Александрији наставила је са радом до инвазије Арапа 642. Књиге из александријске библиотеке су касније коришћене као гориво за градска купатила. Хипатијини радови су највероватније били међу њима…
Хипатија је била не само једна од последњих неополатониста, него и неоплатониста и филозофа уопште. Мерено историјским ходом, не баш дуго после тога, тачније 529. године цар Јустинијан је наредито затварање свих филозофских школа и тиме је и званично отпочело време средњег века када је црква у потпуности одлучивала и о држави и о друштву, а религија и вера утицалии на живот појединца. Неки су у Хипатијином погубљену видели и почетак лова на вештице, које ће инквизиција много касније тако ревносно спроводити осуђујући на смрт неке од најбољих европских умова, само зато што су се усудили да покажу жеље за новим знањима.

Хипатији се приписују и следеће речи:

,,Најгора ствар је представљати ПРЕДРАСУДЕ као истину. Бајке треба предавати као бајке, митове као митове, а чуда као поетске илузије. Предавати предрасуде као истине је најгора могућа ствар. Дечји дух их прихвата и верује у њих и само их се уз велики бол може ослободити у каснијим годинама. Уствари, човек ће се за предрасуде борити исто тако одлучно као за живу истину- чак и више од тога, јер су предрасуде тако неопипљиве да их не можете схватити да бисте их одбацили, док истина зависи од тачке гледишта и зато је променљива.”

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА?

 .

 Не постоје никакве историјске чињенице о Хипатијиној спољашњости, нема сачуваних цртежа ни статуа. Оно што знамо о Хипатији је јако мало, а опет не можемо а да не будемо импресионирани опсегом њеног знања и стручности. Писала је радове из алгебре, геометрије и астрономије, знала да направи астролаб и хидроскоп, и бавила се филозофијом. Штавише, у време у време њене смрти (под предпоставком да је Теон умро 405.), била је највећи математичар у грчко-римском свету.

ИСТОРИЈСКА ПОЗАДИНА

Када је Александар Велики освојио персијско царство 332. године пре нове ере, подигао је град на обали Египта, и назвао га по себи- Александрија. Девет година касније, после његове смрти, распала се његова огромна држава коју су његове војсковође поделиле међу собом, тако да су настале три империје: Египат, Месопотамија и Сирија. Почела је епоха хеленизма. Птолемај I Сотер, Александров војсковођа, при овој подели је добио Египат, узео краљевску титулу и одабрао Александрију за своју престоницу.

У наредних сто година Александрија је постала најлепши град, трговачки и духовни центар, симбол културе, чак и за доба Римљана.

Одувек је била позната по својим бројним и богатим библиотекама, а најпознатија је она средишња на чијем се месту данас налази нова Александрјска библиотека.

Владавине првих трију Птолемаја обухватале су цео један век и представљале златно доба Александрије. Птолемај I Сотер (323.–285.пне) Птолемај II Филаделфос (285.-247.пне), Птолемај III Евергетес (247-222.пне). Док су остале државе потресане грађанским борбама и ратовима, Египат је уживао све благодети мира, материјалних благостања и духовног развитка.

Непосредна последица Александровог похода био је бржи продор грчке цивилизације у широке области на Истоку. Хеленизиран је Египат, Месопотамија и део Индије. У градовима, од којих су многи од тих основани, војска и администрација били су у рукама грка а становништво било је измешано- грчко источњачко. Хеленизам је чинио суштину градске цивилизације. Владари у епохи хеленизма неговали су источњачке обичаје, решавали источњачке проблеме власти, али су подстицали грчку уметност, литературу и науку.

Тако је грчка математика била пренета у нову средину. Она је сачувала многе своје раније особине али је остао и утицај оних захтева администрације и астрономије који је поставио Исток. Та тесна повезаност грчке науке са Истоком била је изузетно плодоносна, нарочито у првим вековима. Могуће је да је то условило централни положај Египта те епохе у медитеранском свету. Његова нова престоница Александрија, постала је интелектуални и привредни центар хеленистичког света, постала веза између истока и запада, не само као пристаниште у коме се укрштала трговина старог света, већи као зборно место научника који су нашли уточиште у Александријском музеју. Музеј је основао Птолемај I Сотер, а његов син знатно га је проширио и снабдео зградама за боравак и рад научника где су се они могли потпуно посветити великом циљу да Александрију начине духовним средиштем старога света. У музеју је Птолемај II Филадефос подигао и велику Aлександријску библиотеку у којој су се прикупљала сва духовна блага, не само грчког већ и осталих народа. Ту је било око пола милиона труба рукописа, плочица, таблица и пергамената. У каталогу библиотеке прибележено је 146 Аристотелових списа, такође ту су се налазиле и прибелешке о астрономским посматрањима Вавилонаца.

Александријски Музеј имао је карактер данашњих Академија наука, а као васпиталиште младих – задатак данашњих универзитета. Први век александријске школе обележен је именима Еуклида, Аристаса, Ератостена, Архимеда и Аполонија.

Музеј је наставио са радом много векова. Око 30. пне. после Клеопатриног самоубиства, Римско царство је окупирало Александрију, али овај догађај није уништио наслеђе овог грчког града, ни његову интелектуалну традицију. У годинама које су следиле велики грчки математичари и астрономи су радили у Александрији. Клаудије Птоломеј је астрономска истраживања вршио у Александрији 127.-141. године о његовом животу се скоро ништа не зна али је његово главно дело Алмагест остало потпуно сачувано. Диофант је био активан око 250.г познат по свом делу Аритметика, дело о решењима алгебарских једначина и теорији бројева. Александријски астрономи који су живели после Приемаја нису били ништа друго до учени коментатори његовог дела. Међу њима се истиче Папас (300.-350.) који је такође радио у Музеју. Каснији математичар, други коментатор, је Теон из Александрије (4.век), он је последња особа за коју се поуздано зна да је била повезана са Музејем У то време је завладала хришћанска црква Александријом која је поред Рима постала њен најважнији центар. Тако је и александријски Музеј дошао под власт цркве, а ахиепископ александријски је разјурио његове научнике. За време владавине цара Јустинијана Апостата (361-363) почело је уништавање свих тековина хеленске културе. О томе се са похвалом говори у апостоловим делима где у 19. књизи стоји: А многи сабраше књиге и спалише их пред свима, тако здраво растијаше реч господња. У том верском покрету пропала је и друга александријска библиотека, сачувана у Серапеону. Руља, фанатизована од архиепископа Теофила разорила ју је 342. год. растурила и попалила њене списе. Последњи научници Александрије и сви они који су још живели у старом грчком духу и образовању окупили су се у дому учене Хипатије, кћерке Теона.

ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О ХИПАТИЈИ

Чињеница је, да је детективски посао потребан да би се оценило на чему је Хипатија радила и о томе историчари још расправљају и истражују могућности. Зна се да је као и Теон писала коментаре.

Примарна улога коментара је да ученицима објасни и приближи текст, међутим улога тумачења у очувању старих текстова је велика, ови текстови су написани на крхком папирусу,. вековима ратови, немири и велико интересовање за науку створили су лоше услове за очување оригиналних текстова. Копије копија су успеле да спасу центре културе као што су Константинопољ и Багдад. Арапски научници превели су радове старих Грка, написали њихова тумачења и произвели оригиналну математику у грчкој традицији као таквој. Неки стари радови су познати данас само захваљујући арапским копијама, остали садрже грчку традицију са каснијим тумачењима или су са грчког преведени на латински.

Теон је радио у Александрији као учитељ математике и астрономије. Из његових записа сазнајемо да је уочио две еклипсе сунца у јуну 364. и месеца у новембру 364. Према Суди, Теон је живео у време владавине Теодосија И (379. -395.) и био је члан Музеја, на основу ових података сматра се да је живео од 335.-405. Теон је познат по коментарима на Алмагест и друга Птолемајева астрономска дела и издања Еуклидових Елемената, као и коментере на Оптике и Податак. Коментаре је писао за своје ученике, а међу коментарима се могу наћи и белешке ученика записане на његовим предавањима. За Теоново издање Еуклидових Елемената се верује да је писано уз Хипатијино асистирање, и то је био једини познат сачувани грчки текст Елемената, док у 19. веку није откривен још један у Ватикану, па се могу видети измене које је Теон направио.

Један од доказа о Хипатијином математичком раду је у уводу Теоновог коментара на Птолемајеву Књигу III Алмагест: ”Издање које је припремљено од филозофа, моје ћерке Хипатије”.

Други директни стари извештај о Хипатијиној математици је Суда Лексикон, енциклопедија из десетог века, уређена по алфабету, која укључује и (необично дуг) чланак о Хипатији који је у неким деловима контрадикторан, такође постоје правописне и граматичке грешке, због чега се доста расправља о томе на шта се тачно мислило, многи аутори [Деакин] сматрају да неки делови недостају с обзиром на то да последња два параграфа немају никакве везе са њом.

У првом пасусу се помиње – Хипатија, ћерка Теона, геометра и филозофа у Алексадрији, била је и сама добро познати филозоф.

Даље, у запису у Суди – Аутор коментара на дела Диофанта, такође је написала Астрономски канон и коментаре на Конике Аполонија.

Сократ Схоластик је црквени историчар из петог века, у свом делу Црквена историја, у извештају о Хипатијиној смрти говори о њеном карактеру, учењу и високим достигнућима у науци и филозофији – у чему је надмашила све остале филозофе свог времена.

Писма Синезиса из Кирене, Хипатијиног ученика, су вероватно најпоузданији доказ који сведочи о њеним предавањима и повезују је са научним инструментима – астролабом и хидроскопом. Синезис (370-413) је био неоплатониста који је касније постао бискуп Птоломеј. Он није био математичар, тако да његова писма не дају значајне информације о њеној математичкој активности али он описује Хипатију као највећег светског дубоко поштованог филизофа, а сва своја писма упићена њој адресирао је са Филозофу.

ФИЛОЗОФИЈА

,, Неоплатонизам је прогресивна филозофија, и не очекује да постане крајње стање за људе чији су умови ограничени. Живот је разоткривање, и што даље путујемо више истине схватамо. Разумевање ствари које су пред нама, најбоља је припрема за сазнавање оних иза.”
(Хипатија)

Филозофија коју је Хипатија излагала позната је као неоплатонизам. Неоплатонизам је модеран израз за школу религиозне и мистичне филозофије коју је Плотин основао у 3. веку, а базирана је на учењима Платона и раних Платониста. Неоплатонисти су себе сматрали једноставно платонистима[1].

У филозофији, неоплатонизам нам показује колико је већ изражен утицај хришћанске религије на мишљење. Трагом Платонових идеја, али више близу верском заносу него тежњи ка рационалном знању и мудрости, Плотин говори о Једном и екстази. Сматра да је то Једно узрок и извор свега постојећег, нешто недељиво и непроменљиво. Све остало, па и сам ум, може бити виђено тек као део пута ка Једном. То вечно и једино што је изнад нас не може се спознати, већ му се можемо само приближити кроз екстазу. Основне елементе Плотиновог учења касније ће користити хришћански мистичари, више него они главни представници схоластике.

Неоплатонистистичке школе, а такву једну у Александрији је водила и Хипатија, ипак не следе само Плотина, већ користе сва до тада позната филозофска дела. Када је Хипатија у питању, треба имати на уму да је она и научница, и да је то битно утицало на садржај њених предавања.

У својим писмима Синезис карактерише теме Хипатијиних предавања, не као мистичну, неоплатонисичку метафизичку филозофију, већ као математичку. Неки аутори је не сматрају неоплатонистом већ тзв. природним филозофом (што би у античко време био израз за научника) која је у оно време предавла о Платону и Аристотелу.

МАТЕМАТИКА

Да је Хипатија била математичар је ван сваке сумње. Иако немамо нити доказе о њеним конкретним подвизима у математици, ни рукописе који су заиста њени, њена репутација као водећег математичара и филозофа је потврђена у старим рукописима. Према Суди писала је коментере на Аполонијеве Конике, Астрономски Канон и Диофантову Аритметику.

АПОЛОНИЈЕВЕ КОНИКЕ

Аполоније (3. век пне) је рођен у Перги, у Памфилији на југу Мале Азије. Оно што се зна о његовом животу су само претпоставке. Добио је име по хеленском богу Сунца Аполону. Он је антички хеленски математичар и астроном, познати научник александријског Музеја кога су из поштовања звали Велики геометар. Аполоније почиње школовање у Ефесу код Еудема Пергамског, коме је посветио прве две књиге својих Коника. Касније да школовање настави у Александрији где учи од Еуклидових наследника.

Његово најзначајније дело Конике су најважније од његових сачуваних радова, дело се састоји се од 8 књига са око 400 ставова, где је унео дотадашње знање о том предмету као и своја открића, изазвало је дивљење савременика и каснијих научника. Његов рад из области конуса је тежак и обиман, увео је називе елипса, парабола и хипербола које ми данас користимо. Говорило се да се нема више шта додати теорији конусних пресека.

Од 8 књига само прве четири књиге Аполонијевих Коника сачуване су на грчком језику захваљујући томе што је само њих, по свему судећи зато што су лакше разумљиве, коментарисао Еутокије у петом веку нове ере, остале три су сачуване само у арапском преводу.

Преостала је изгубљена па се претпоставља да је Хипатијин коментар (осим ако није изгубљен Еутокијев рад). Употреба конуса у астрономији и Аполонијева веза са Александријом су аргумент Хипатијиног учешћа у коменарима о конусима

АСТРОНОМСКИ КАНОН

Клаудије Птолемај (87.–168.) је био један од најутицајнијих грчких астронома и географа свог времена, живео је око половине другог века. Астрономска истраживања је вршио Александрији (127.-141.) О његовом животу знамо врло мало, али је његово главно дело Велики зборник астрономије, или Велика Синтакса, које је касније названо Алмагест [2] остало потпуно сачувано, и у том погледу Птолемај стоји у завидном положају изнад свих осталих асронома старог века. Алмагест је систематски скуп целокупног целокупног астрономског знања завршног александријског периода, зборник у пуном смислу речи. Дело се састоји из две свеске и тринаест књига.
Прва књига је уводна са тригонометријским таблицама, друга је посвећена математичкој географији и мерењу времена, трећа се бави кретањем сунца, четврта и пета кретањем месеца, у петој књизи описана је и конструкција астрономских инструмената која се од Херона на даље врло усавршавала, а шеста помрачењима сунца и месеца. У седмој књизи описана је темељно појава прецесије, и садржи каталог звезда некретница. Остали део зборника посвећен је теорији кретања планета, где се користи Аполонијевом теоријом епицикала. У Алмагесту је Птолемај, ослањајући се на Хипарха заузео геоцентрично становиште
Теон је писао коментаре на прву и другу књигу Алмагеста, а у уводу треће књиге стоји: Издање припренљено од филозофа, моје ћерке Хипатије. О овоме се воде разне полемике, неки историчари сматрају да је она оригинални аутор коментара, док други мисле да је само помагала Теону а да се запис у Суди односи на колекцију астрономских таблица.

ДИОФАНТОВА АРИТМЕТИКА

Диофант је учио у Александрији у 3. или 4. веку, познат је као отац алгебре. Скоро ништа није познато о његовом животу и постоји много расправа о датуму његовог рођења. Највише детаља о његовом животу (а они могу бити потпуно измишљени) долазе из Грчке Антологије Метродоруса из 500. године. Његово главно дело Аритметика састојало се из 13 књига, у том делу Диофант се знатно приближио нашој алгебри. Решава алгебарске једначине првог, другог па и трећег степена помоћу извесне симболике која потсећа на данашњу .

Само 6 од оригиналних 13 књига је сачувано и претпоставља се да су остале изгубљене убрзо почто су и написане. Танери сугерише да да сви постојећи рукописи, првих 6 књига, долазе из једног извора тј. Хипатијиних коментара, претпоставља се да су књиге 7-13 изгубљене јер Хипатијини коментари њих не укључују, као што Еутокијеви коментари постоје само за прве 4 књиге Коника. Основа за ову хипотезу је запис у Суди као и Пселово писмо из 11. века о Диофанту, Анатолију и египатској методи арирметичког рачунања, где у неким Диофантовим рукописима постоје коментари за које се сматра да потичу од Хипатије. Коментатори су често додавали објашњења ради лакшег разумевања, па се сматра да су 2 студентске вежбе на почетку 2. књиге Хипатијин рад.

АРХИМЕДОВО МЕРЕЊЕ КРУГА
Архимед је рођен у Сиракузи на Сицилији око 287. пне. Његов је отац био Фидија, астроном и математичар. Учио је у Александрији, а касније се вратио на Сицилију где је наставио са својим радом. Целим низом својих открића отворио је науци нове области. Убијен је 212. када су римски војници освајали Сиракузу. Сачувани су његови списи О раванском еквилибријуму, Квадратура параболе, О сфери и цилиндру, О спиралама, О коноидама и сфероидима, О плутајућим телима, Мерење круга, Пребројавање зрна песка и Метода. Право је чудо да је Архимедово дело сачувано у овој мери будући да је Еутокије коментарисао само три О сфери и цилиндру, Мерење круга и Равански еквилибријум.

Спис Мерење круга је пронађен у две копије арапској и у грчкој. Арапски рукопис садржи додатно објашњење како може написати само учени наставник. Пошто је Хипатија позната као коментатор и одличан наставник могуће је да је она један од учењака који су помогли у очувању овог рада .

Вилбур Кнор, математички историчар идентификовао је одређен стил писања који он приписује Хипатији. Он је научио нове језике да би могао да анализира различите верзије Архимедовог списа Мерење круга на хербрејском, арапском, латинском, грчком. Мада нема историјске евиденције о постојању Хипатијиних коментара о Архимедовом раду, Кнор предлаже да њен утицај може бити пронађен тамо. Како се истраживања древних текстова настављају могуће је да ћемо временом о томе и више сазнати.

АСТРОЛАБ
Писмо Де Доно Астролабии или О астролабу упућено Пиламенесу, војсковођи кога је Синезис упознао у Костантинопољу је кратак есеј у коме Синезис поклања астролаб

– Зато вам нудим поклон, најприкладнији од мене да дам и за вас да примите. То је мој проналазак у чему је и она[3] мој поштовани учитељ имала удела, ..

Астролаб је астрономски инструмент који је настао још у античко доба. Коришћен је више од 2000 година у сврхе одређивања видљивог дела неба, одређивања времена, био је непроцењива помоћ при изради хороскопа. Базиран је на стереографској пројекцији којом се још тада бавио Хипарх.

Хипарх се сматра највећим астрономским проматрачем, а по некима и највећим античким астрономом. Спроводио је систематична посматрања небеских тела уз велику математичку анализу. Био је први Грк који је развио квантитативне и поуздане моделе кретања сунца и месеца користиећи знања која су вековима скупљали Халидејци. Први је саставио тригонометријске таблице које су му омогућавале решавање сваког троугла. Он је израдио каталог звезда којима је мерио координате, а и извршио је поделу по сјају на шест величина. Трајање године је одредио са тачношћу од шест минута. Открио је прецесију за коју данас знамо да представља промену смера Земљине осе. Хипарх је био први који је показао да је стереографска пројекција конформална и да трансформише кругове на сфери који не пролазе средиштем пројекције на кругове на равни. То је била основа конструкције астролаба
Клаудије Птоломеј у свом делу Планисфера извео теорију о стереографској пројекцији ослањајући се на Хипархов рад. Постоје наводи у Птолемајевом делу који би се могли оправдано односити на инструмент који данас називамо астролаб, мада се не зна да ли је Птоломеј заиста развио овај уређај.
Нико не зна тачно када је стереографска пројекција постала инструмент који називамо астролаб. Према Суди Теон је писао о астролабу, овај рад је данас изгубљен, а такође писао је и коментаре на Птолемајева дела, па се претпоставља да је теорија о астролабу потекла од Птолемаја, преко Теона дошла до Хипатије, која је такође била упозната са Птолемајевим радом, а она је своје знање пренела Синезису, и помогла му у конструкцији овог инструмента. [Деакин]
ХИДРОСКОП

Синезисово писмо бр 15. почиње – ја сам зле среће и треба ми хидроскоп.. Затим тражи од Хипатије да му направи један уз детаљна упутства. Општа претпоставка је да је био болестан. Термин хидроскоп представља клепсидру или водени сат (направа за мерење времена уз помоћ протока воде, обично кроз узани отвор), али пошто изгледа неприкладно у овом преводу, претпоставка је да је Синезис заправо мислио на хидрометар (аерометар).

Аерометар је инструмент којим се одређује густина течности. Конструкција аерометра је заснована на законима равнотеже у хидростстици. То је стаклена цев проширена у основи, у проширени део се стави оловна сачма или жива, што омогућава аерометру да вертикално плови у течности. Горњи, ужи део аерометра садржи скалу, обележену јединицама за густину.
Претпоставља се да је Синезис хтео да некако измери лек који је узимао (или што је мање вероватно салинитет пијаће воде)

Рејчел Вајс као Хипатија у филму ,,Агора”:

ЛИТЕРАТУРА:

John, Bishop of Nikiu: “The Life of Hypatia”. Chronicle 84.87–103 http://www.cosmopolis.com/alexandria/hypatia-bio-john.html

Socrates Scholasticus: The Life of Hypatia  from his Ecclesiastical History http://phanes.com/alexan2.html

The Life of Hypatia From Damascius’s Life of Isidore, reproduced in The Suda

Translated by Jeremiah Reedy

http://phanes.com/alexan2.html

Suda online  http://www.stoa.org/sol/

Letters  of Synesius of Cyrene to Hypatia translation by A. Fitzgerald http://www.livius.org/su-sz/synesius/synesius_cyrene.html

http://www.geocities.com/athens/acropolis/5164/synesius.html

Deakin, Michael:  The Primary Sources for the Life and Work of Hypatia of Alexandriahttp://www.polyamory.org/~howard/Hypatia/primary-sources.html

Deakin, Michael: Hypatia and Her Mathematics, The American Mathematical Monthly, 101, No. 3 (March 1994), 234-243.

http://www.maa.org/pubs/ calc_articles.html

Sir Thomas Little Heath: A History Of Greek Mathematics Vol II (1921) http://www.archive.org/details/historyofgreekma029268mbp

Edward Gibbon: The History Of The Decline And Fall Of The Roman Empire,     chapter 47, Christian Classics Ethereal Library of Calvin College, Grands Rapids,  Michigan,USA.

http://www.ccel.org/ccel/gibbon/decline/files/volume2/cntnt47.htm

Elbert Hubbard Little Journeys to the Homes of the Great Teachers – Vol 10

http://www.archive.org/details/littlejourneysto18936gut

Milutin Milanković: Istorija Astronomske nauke

http://www.matf.bg.ac.yu/%7Ezlucic/MilutinMilankovic.pdf

Hypatia, MacTutor History of Mathematics Archives

http://www-groups.dcs.st-and.ac.uk/~history/Mathematicians/Hypatia.html

http://astrolabes.org/history.htm

Извор:  

http://hiperboreja.blogspot.rs/2013/07/kult-zene-hipatija-zivot-i-delo.html