.
Божански атрибут кадучеј (кадукеј), находи се још на „сумерским“ (кимерским) и вавилонским цилиндрима четвртог и трећег миленијума старе ере. На једној вавилонској представи посуде залибацију из 2400. године ст. ере, овај симбол носи Гудеа владар (патеси) Лагаша (Ширпуле), града у коме је главно божанство била Нин-гирсу (богиња десне руке скиптра) соларно божанство и „гласник Земље“ (Амерички археолошки журнал, бр. 20,2,1916.).Исти симбол нoси Иштар асирска богиња Мајка, док га у митраистичкој иконографији носи Зерван (Сербон) бог ватре и топлоте.
У јелинском предању, носилац кадучеја је Хелмије (лат. Mercurius, јел. ‘Ermis), син Дива и Маје рођен у Аркадији. Познат је као путник с крилатим сандалама и вешт лопов, крадљивац Аполоновог златног лука са стрелама и његових говеда. Када је признао крађу на божанском суду, Хелмије и Аполон су постали пријатељи а Аполон је Хелмију дао свој чаробни златни штапић, а овај се заузврат старао о његовим говедима. Хелмије је изумео лиру од оклопа корњаче и црева украдене стоке, као и пастирску свиралу. Он је водич душа у доњи свет. Заштитник јетрговаца и путника који су га звали Ходије (Путник), од ариј. корена ход, инф. ходате, ходати. Као носилац „срећног знамења“ идоносилац среће зове се Хермес Харидот од ариј. чару, чар + д’ате, дати.
Шта је кадучеј, који је нама познат као атрибут божанског гласника Хелмија (Хермеса) чије је право име Шармије, од ариј. шарма, „вечна кућа“, свети гробни камен или хумка. То је штап изрезбарен од тела змије, у облику спирале двоструко испреплетане с две змијске главе на врху. Змија је „живи симбол Бога“ и митолошко поређење за огањ (Нава), док је штап поређење за „сунчеве ступове (зраке)“ односно светлост Сунца: Нађох штап ни резан ни дељан рече Бог, то је мој поштапак? Гуја(змија). Иконографски се пореди са сохом небеском, или граном дрвета од светлости које се на Истоку зове Дрво живота.(1) Змија је живи симбол бога и поређење за ноћни огањ и индиректну светлост, а њена двоглавост на кадучеју, сагласно двоглавом орлу симболише циклус године, који је птица Сунца и поређење за огањ дневне или директне светлости.
Циклус године повезује кадучеј с владарском инсигнијом „шара“, која се зове још и „јабука“, а ова воћка је свето Дрво живота код Келта које чува змија, фалусни символ неолита Хелма пренет у библијску причу. Шар представља космички символ вечности и једнакост критеријума правде. Носе га Немањићи, Рурићи и Нино Белов познат као Хамураби или „Носилац трона Земље“, како гласи његово титуларно име у старим текстовима. Инсигнија „шара“ коју носи Рурић или Немања је владарски скиптар, од ариј. стаб’а, штап, колац > јел. sкeptron, лат. sceptrum, енг. staff.
Разлика између “шара“ и „кадучеја“ је само у символу, јер, шар уместо двоглаве змије има Часни крст, мада, вавилонска представа кадучеја има штап од изувијане змије, с две главе на врху између којих је земљина кугла. У гностицизму, штап кадучеја симболише кичмену мождину а две увијене змије пореде са енергетским каналима иде и пингале. Када пробуђена енергија иницијанта стигне до срца, добијају се Ватрена крила која су упоредна крилима на палици кадучеја.
Кованица „кадучеј“ у буквалном преводу с архаичног србског језика значи „змијски бог“, од ариј. гада, гад (змија) +ч’аја, име бога Нава у значењу „замрачујући“ или „господар сутона“. Придевак овога бога је у србском језику магијско име „Саја“, за женску децу рођену у сутон! По имену овог бога је лексемa„осој(е)“, у сенци, земљописна имена „Осој“ и „Осојник“, као и јел. skia, сенка или јевр. s‘ki‘a, залазак сунца. Али, пошто све почиње с Јелинима и Латинима, владајућа наука веома неубедиво етимологошелат. caduceus, помоћу јел. kerykeion од kiriz, гласник, као да је божански атрибут кадучеја у старим цивилизацијама хиљадама година чекао на историјску појаву Јелина, алијас „Грка“ да би добио име?
Кадучеј, кога Вард изворно сматра оружјем (сравни српу) налази се као прототип једне представе харфе у Асирији. Такође, на новцу сиријског града Хиераполиса из трећег века. Поред Вавилона,Мисира, Сирије и Хетије, кадучеј се находи код Егејаца, Крићана, Микењана и Тројанаца. Остаје сасвим нејасно, зашто се у науци овај божански атрибут везује за јелинског („грчког“) Хелмија или Хермеса, бога водича душа на други свет, а не за за временски далеко старије вавилонске или „сумерске“ богове?
…
(1) Феничка табла из музеја у Мадриду је представа Бала (десно) и Танит (лево)уз Дрво живота и змију.
Слободан М. Филиповић