ВЕЛИКА ГРЕШКА

.

”Велика грешка” пада на душу програмера и писаца наше уџбеничке историје. Јер ”чудно је”, записала је у својој студији др Олга Луковић Пјановић, ”како је олако прихваћено гледиште о некаквој ‘Великој српској сеоби‘ у VII веку по Христу, с обзиром да има толико докумената, која говоре против тога”.

Олга Луковић-Пјановић се у чуду пита:

”Како је могуће, да се нико од свих њих није заннтересовао за дело Сипријана Робера?!”

Ово питање Олга упућује првенствено оним нашим историчарима, па и другим интелектуалцима, који су своја знања стицали, као и она, у Паризу.

Држећи се гесла, да је ”Заборав највећа људска коб”, Олга Луковић нашу пажњу усмерава не само за Сипријана Робера већ и на друге посленике славистике и античке писце који нам својим дјелима омогућавају доста вјерно сагледавање наше и историјске и митолошке прошлости. С посебним разлогом указује на оне који су се документовано успротивили ”олаком прихватању гледишта о некаквој ,,Великој српској сеоби на Балкан” и оне који подвргавају сумњи свједочење византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита о тој сеоби. У те ”сумњивце” – велике истраживаче и зналце наше древности, од писаца званичне историје нигдје споменутих, понајприје могу се убројати: Павел Јосиф Шафарик, Лоренц Суровјецки, Милош С. Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Илија М. Живанчевић и још неки.

Јосиф Шафарик каже:

”Оно што Константин пише о сеоби Срба за време Хераклија, подвргавам највећој сумњи… Ја лично верујем само у делимичну српску сеобу – и то крајем шестог и почетком седмог века…”

Шафарик вели и следеће:

”Да Константиново казивање није у супротности само са собом па и с неким његовим сопственим и страним сведочанствима и да оно, осим тога, не носи одвећ јасне трагове извесне намере – онда бих прихватио вест о сеоби Срба, али ништа више од тога. Међутим, како стоје ствари, ту вест треба подвргнути најстрожијем испитивању”.

Шафарик, као и његов сумишљеник Суровјецки, налази да су стари грчки и римски писци, списима које су оставили, ”направили многе грубе и недопустиве грешке и констатације, што је довело дотле, да је српска историја, тог давног периода, хаотична и до одвратности немогућа, да се реконструише… У именима народа и племена влада хаос, све је тако нејасно, расплинуто и чудно, да је потребан велики напор, да се словенски називи најпре препознају, а затим очисте од немогућих облика и примеса, како се не би изгубило наслеђе српско-словенске народне фамилије”.

Шафарик и Суровјецки потом у један глас кажу да је ”велико зло што преко таквих непоузданих сведочанстава треба да се нађу складна решења о језику, о положају земаља, о њиховој природи и о људским односима, о чему су Грци и Римљани били толико противречни… А то је отуд  јер су им недостајала већа и претходна знања, чак и она најосновнија, о физичком и језичком сродству међу људима северно од Грчке и Рима”.

Велика је грешка отпочињање српске историје 7. веком по Христовом рођењу. Јер су, како Сипријан образлаже, ”кретања словенских предака – првобитних Срба, отпочела много вјекова прије времена прихваћеног од историчара. А отпочела су, вели, ”у претхришћанско доба, које је тешко одредити…

Са Балкана и из Подунавља највише су се кретала у правцу северозапада, а са доласком римских освајача – к североистоку. Међутим, с почетка III века хришћанске ере долази до кретања у супротном смеру: од севера према југу, а од Карпата и Трансилваније к западу – балканским просторима”.

Узрок том кретању, по Сипријану, биле су дивље номадске хорде с азијског истока, које су ”донеле Словенима много патње, али и прилику балканским и подунавским Србима да ослободе гробове својих отаца од римских освајача…

И Срби из Русије и Пољске дојурили су у помоћ својој браћи на Дунаву, те је тако отпочела вековна борба између Срба и Римљана…”

Казаће Робер и то да све земље, које је споменуо као станиште древних Срба, ”већ од најдавнијих времена нису престајале да буду њихове, јер чак, када су непријатељи и успели да изазову њихову сеобу, иза оних који су отишли, увек је остало њихове браће, која су наставила да чувају језик и обичаје.

Тако када су Срби са Карпата ОПЕТ стизали у Подунавске равнице, нашли су ту ПОТОМКЕ СВОЈИХ ПРЕДАКА, којима римски или германски непријатељ није успео да наметне ни језик, ни обичаје… Тако је оно, што су Немци и њихови политичари тенденциозно називали инвазијом Балкана у касније доба, у ствари било само УСПОСТАВЉАЊЕ  РАНИЈЕГ  СТАЊА…”