Класичан еп о Аргонаутима преузет је од Аполонија Рођанина, управника Лесандријске библиотеке подсарбатском династијом Лагића из Македоније. Еп је прејелински и није инокосан. Песник Илијаде зна за Аргонауте, скоро 1000 година раније, а ова митска идеја находи се у финском епу Калевала, забележеном вишеод две хиљаде година касније. Исти митолошки мотив, познат је у србској митолошкој приповетки „Златоруни ован“, која је протоисторијске старости.
Реч Аргонаути, семантички је кованица настала по имену брода, од аријског арка, Сунце + науџа, морнар (>јел. Argos + nautes), у слободном преводу: „небески морнари“. Арг (Сунце) син бога Неба, саградио је брод назван његовим именом, по божанским упутствима, уградивши једну храстову даску из пророчишта у Додони која је могла да прориче. Заштитници Аргонаута били су пелашка божанства Атина и Аполон, а брод је пловио за Колхиду да од сина Сунца донесе „златно руно“, које је чувао Змај који никада не спава.
Вођа Аргонаута плавокоси Јасон, брат Дардана Хамовог унука, окупио је мноштво јунака. У предњем делулађе седео је Сорбеј (Орфеј) отац песништва, старији шест векова од појаве Јелина у владајућој науци, који је певао док су остали веслали. Стигли су на одредиште, а краљ Колхиде је обећао да ће дати „златно руно“ из светог Гаја бога Рата, ако вођа Аргонаута испуни постављене задатке.
Када су они испуњени, краљ је погазио своју реч, али је његова кћи која се заљубила у вођу Аргонаута помогла, да се обећање испуни успававши својим мађијама ватреног Змаја, чувара „златног руна“. После повратка из Колхиде, брод Арго је претворен у сазвежђе на небу. У походу Аргонаута, лична имена посаде сачувана су у именима звезда и звезданих јата на астрономској карти северног неба тврди Њутн, али њихов астрономски именослов је пелашки или сарбатски!
Финска Калевала узноси само Сунце божије, песнички пресликано у „чун са 1000 веслача„:
… што с’ истока амо броди,
ког на запад крма води.
Овај „убојни чамац“ Калевале у који један од јунака уноси даске, „плови“ преко неба носећи веслаче, небескогковача и старог крманоша и чаропевача, који пита чун: … јеси л’ чамац Творцем саздан. Они плове на север, да донесу „Сампо“, чаробни млин доњег света. Вејнемон, вековечни небески чаропевач, од костију рибе прави кантелу, врсту музичког инструмента са струнама од ждрепчеве гриве. Он је вештак у свирању и сва бића сенаслађују његовом песмом која привлачи и дивље звери, па чак и црви излазе усхићени на површину земље.
Кад су стигли у доњи свет, његова господарица „Госпа од севера“ није хтела да дели чаробни млин. Онда је Вејнемон својом песмом омађијао и успавао народ доњег света, заједно са њиховом господарицом и узео Сампо на … крову томе шареноме.
Али, чапља буди „Госпу од севера“, која открива да у Бакарној гори нема „чаробног млина“ и почиње да гони Вејнемона у његовом „црвеном чуну“. Она шаље маглу, чудовиште и ветрове, који односе чаробну кантелу, а затим и сама креће у потеру, успевши да сруши „Сампо“ на дно мора код бога Вода (небеских). Комадиће„Сампа“ на површини, Вејнемон је протумачио као добар знак:
… из тога ће семе бити
и почетак среће сталне.
Заиста, Калевала или Вејнемонова земља Калева (људи), напредује због комада „Сампа“, а тај глас стиже чак до „Госпе од севера“.
У србској приповетки „Златоруни ован“, момак који који поседује „златно руно“ плови у доњи свет, са галијом од двадесет дућана да доведе ћерку другог цара (Нава). Он мора да испуни оно што је немогуће, јер ће у супротном изгубити и главу и „златно руно“. Његови адути су орлово перо, крљушт златног шарана и перо са левог крила голуба.
Када царева кћи, која је дошла на брод привучена робом, примети да се брод креће она шаље птицу са рамена у двор својега оца. Али, момак запали перо орлово и долеће орао који хвата птицу. Када девојка баци чаробникамичак, златни шаран га гута и лађа плови даље. При крају пута, када се брод „окамени“, голуб му доносиживу воду. Брод са путницима дочекује вероломни цар овога света, који нареди џелату да посече момка, али га девојка оживи са „живом водом“. Онда саветник каже цару, да ће момак сада знати више него што је знао, јер је био мртав па оживео.
Сасвим је очигледно, да се у све три митолошке приче песнички пресликане у двојност пловидбе у барци, као најстарији митолошки приказ привидног кретања Сунца божијег. Ради се о сазвежђу Ован на пролећном небу, и његовој месијанској улози обнове Природе, која доноси нови живот, благостање и напредак. Извесно је, већна први поглед, да су финска и србска верзија Аргонаута митолошки свежије и ближе идеји основних небеских кретања, јер се Сунце још у Риг Веди вози у барци са којом се поистовећује, а за њега се каже, да је то „злато“ које пребива у доњем свету.
Гете, добар познавалац србског јуначког спева, у једном стиху износи потпуно митолошки мотив “путовања” кроз живот:
Ако немаш то, умри и постани,
остаћеш суморан гост на мрачној земљи.
Србски народ и данас верује, да Сунце које се смири на западу неба, није исто као оно које се сутрадан изјутрарађа на истоку, већ неко друго.
.
Слободан М. Филиповић
Извор: http://www.vaseljenska.com/vesti/nebeski-mornari/