Веселин Ђуретић: Како исправити историјску неправду

.

Потискивање геноцида у Јасеновцу има за циљ да се потисну сви претходни над Србима почињени геноциди, да би се наш народ учинио одговорним и за наставак Другог светског рата 1991-1995.

Непосредно пре писања овог текста прочитао сам књижицу Јована Пејина „СТЕПИНАЦ – Томас де Торкинада“. Док је Пејин ову личност сагледао у конкретном контексту, на функционалан проблемско-историјски начин, др Момчило Диклић је то урадио у ширем контексту, оном који показује разне облике антисрспког завереништва. Било би добро да и Диклићева књига буде преведена на главне светске језике. Обе оне представљају удар на титовске стереотипе.

Данас констатујем да су се све претходне српско-хрватске уравниловке завршавале гњилим компромисима на српски рачун, док су њихови резултати означавали наша стална одступања и губитке територија. Данас се ови компромиси називају политика мира у региону, а то за Србе значи политику прихватања наметнутих им свршених чинова. И још једно одступање.

Питање је, шта је све одређивало оваква наша тумарања?!

Одговор је: Прво смо југословенством потиснули српство, потом смо због својих сирових социјално-интернационалистичких заноса уништили горњи друштвени слој. Таквим понашањем постали смо „сирак тужни без игђе икога“, без савезника. Отвориле су се бреше и у наше тело и у наше биће, кроз које су лако продирали ватикански прозелитизам на terra missionisи германски Drang nach Osten.
Потом су преко стаљинске Коминтерне, односно њене секције КПЈ, наше друштвено-политичке позорнице преплавили лумпер пролетери и лумпер сељаци, што је зауставило природно-историјски развитак, деградирало његове тековине, те отворило врата и нашим конвертитима и разним туђинима да створе нове синтетичке творевине на рачун етнојезички комплементарне српске матице. Умножили су се СРБОФОБИ ношени фројдовским убилачким синдромом нарцизма малих растојања. И Јасеновац, и Јадовно, и бројне крашке јаме, били су полигони њихових конвертитских огледања.
Код Срба римокатолика, тзв. Хрвата, предводник њихов био је „Бог Марс“, у име којег је зборио и творио Павелићев викар Алојз Степинац, док је врховни командант овога био „Хитлеров папа“ Пија XII, који је Свевишњег сатански употребљавао. Око 12.500 католичких фратара поздравило је стварање НДХ-а, док је неколико хиљада њих и лично учествовало у покољима над Србима.
Православни Бог није био ,,дорастао” оваквим сатанским „боговима“, утолико пре што су ови ђаволови шегрти после руске октобарске револуције добили идеологију широке социјалне мобилности, која је обичан „пук“ преко ноћи награђивала великим положајима, чак и новим нацијама, а њих су они користили као врло уносно занимање.
Очитовало се својеврсно насиље над историјом, ретроградног карактера, насиље које је показивало да се иза налази Света столица. Ђукановићево признање албанског Косова и његово пријатељство са Тачијем, као и обојице са Загребом, говори да је на делу познати ватикански пројекат стварања велике католичке Хрватске са Црном Гором и Албанијом. Вероватно се и од Мила и од Хашима очекује да крену Руговиним католичким путем.
Јосип Броз Тито је помоћу оваквих анационалних типова Србима наметнуо разне социјалне симетрије, да би и помоћу њих, и то на самом крају рата своје Хрвате превео некажњено на страну победника (не урачунавам ту далматинске Србе римокатолике). Броз је Немце ослободио од плаћања хиљада милијарди долара ратних репарација, јер их је требало платити Србима, што су му ови узвратили почетком 90-тих наметањем независне Хрватске, у многоме на српски рачун. Италијанске ратне репарације, плаћене у територијама у Далмацији, Тито је уступио Хрватској, убици а не српској жртви. Република Србија обавезна је да покрене и то питање, и то у директним разговорима са Италијом.

Обманути свет није знао за титовске обмане, па је на крају Павелић био изједначен, прво са Љотићем, затим са српским добротвором генералом Недићем, па са предводником српског покрета отпора југословенске оријентације, ђенералом Михаиловићем. А хрватске геноцидне убице су постали ,,ослободиоци”. Да Титов вођа и учитељ Стаљин не би открио ове велике преваре, Црвена армија је после ослобођења Београда била упућена према Мађарској, иако је за њу био краћи пут према северу, изнад Саве на Загреб. Разлог за то је јасан: Постојала је опасност да би Руси на овом путу могли открити хрватске фабрике смрти, нарочито јасеновачку, које су још радиле пуном паром, и да би били сучељени са десетинама хиљада хрватских хитлероваца. Ови су се против Руса већ били „јуначки“ доказали код Стаљинграда.
Са овим у вези руској браћи желим да ставим на знање нешто што они још не знају: да многи Срби мисле да крајем 1944. Београд није био ослобођен, него да је тада сломљена кичма народној Србији и српству. То је и сам Тито признао када је својим следбеницима поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
О великој антисрпској завери посебно говори факат да је Јасеновац сво време рата радио без сметњи са Титове стране, можда и уз неки споразум, о чему говоре чињенице да се Броз више пута састајао са врхом НДХ-а и са Ватиканом. Мени је мој Зећанин генерал В.Терзић, заменик начелника Генералштаба, причао да су крајем 1942. били „изгубили“ врховног команданта, да би га пронашли у једној католичкој цркви, близу Бихаћа, иза олтара, како разговара са неким фратрима. Веровати је да су то били изасланици Павелићевог велепосланика код папе Рушиновића. Проф. Смиља Аврамов открила је да се Тито после бекства из Дрвара маја 1944. у Риму састао са папом. А ја томе додајем и то да су у Лондону и раније били инсталирани људи који су били задужени да уз помоћ Ватикана остваре превођење Хрвата на победничку страну.
Најуспешнија је била „трећа линија хрватске политике“, она која је манипулисала са неруском Совјетијом. Преко ње Стаљинов „Валтер“ Србима је наметнуо национални концепт који је темељно разбијао њихове земље.
Данас се „случај Јасеновац“ покреће у пакету са „случајем Сребреница“, с намером да се потисну претходни геноциди над Србима, те да се Србима припише геноцид. Циљ је и да се муслимани, ратно „цвијеће“ хрватског народа, поново употребе ради освајања „босанског трбуха“, да би постали „етничко тесто“, односно да би поново били пребачени на путеве покатоличења. То што у нашој Народној скупштини усвојена Резолуција о Сребреници још није повучена, говори да су Срби још полуокупирани.
…
Да закључим: Предлажем да Народна скупштина Републике Србије, као и народна представништва Републике Српске и Црне Горе, донесу следеће одлуке:
Прво, да затражи стварање Међународне комисије која би утврдила приближно тачан број јасеновачких жртава, али и оних страдалих на другим стратиштима и безданим јамама. Садашње процене броја страдалих крећу се између 700.000 и милион и по.
Друго, да српска народна представништва затраже да све владе света ураде за Србе оно што су урадиле за Јермене: да натерају Хрватску да призна да је убила приближно исти број Срба, Рома и Јевреја, као и Османлије Јермена.
Треће, да од Владе САД затражи да напокон оствари наум свог председника Рузвелта да се Хрвати као геноцидан народ ставе под старатељство ОУН, јер оно што данас раде са Србима РСК потврђује да не заслужују опроштај. У образложењу овог предлога треба навести да, уколико се Загреб оглуши постоје две могућности опасне за мир у свету: Једна је да, Хрвати охрабрени пријемом у ЕУ и НАТО, крену у освајање „босанског трбуха“; друга могућност може да дође из крајишко-српских редова: да они ову бананолику државу диверзијама испресецају и потпуно неутралишу. Ако Хрватска не промени своју политику, Србија је упућена да све односе са њом сведе на обичне конзуларне односе, на међуљудске комуникације , јер се ради о истом народу.
Србе не треба да иритирају честе дивљачке провокације са хрватске стране, јер је њихов циљ да се наши народи што више удаље, па није случајно ни то што се Загреб плаши порука које долазе преко „Пинкових“ фолклорних манифестација, јер оне потврђују ту истородност народа. Ово хрватско бежање од изворишта данас је немогуће због интернет комуникација.
Четврто, Народна скупштина Србије позвана је да напокон реши и Кумановско питање. Зна се, да је Тито ову област, овај центар српског херојског слободарства у борби против Османлија, привремено даровао Македонцима; да би ојачао позиције Лазара Колишевског. Пошто се показало да је то урађено да би ту били насељени Шиптари, Србија је упућена да затражи да се Титов дар анулира, и да јој се овај крај врати, али без узурпатора.
Пето, Народна скупштина Србије треба да поништи целокупно Титово законодавство којим је отуђивао Косово и Метохију, пре свега, Закон о забрани повратка Срба, али и да од Савета безбедности ОУН затражи да се откаже послушност Шиптарима који су овде насељени у доба Муслолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО окупације.
Шесто,  пошто се рађа нови свет као антитеза претходним насиљима, кололнијалним и империјалистичким, свет којег данас персонификује Владимир Владимирович Путин, и Срби и сви стари народи упућени су да затраже да им се поврате бар древни споменици самобитности: Срби чезну за три своје престонице – Скадром, Скопљем и Призреном; Грци и сви православни народи за цариградском Светом Софијом; Јермени за својим Араратом – да би бацили поглед на крваве развалине своје некада велике постојбине; храбри Курди чезну за заједничким домом.

Верујем да ни интегралистички ни глоблаистички пројекти не могу без овога донети стабилан мир међу народима. И питам се, шта то нас Србе нагони да упорно тражимо заједништво са онима који су нам све одузели. Истицањем економских разлога као најбитнијих показујемо да нисмо више историјски народ. Крајње је време да се уразумимо да не би поново упали између две столице.

Веселин Ђуретић, историчар