Пракелтски језик је у основи и Србски језик

Пише – Владимир Лалић

Ове речи које ћу вам сада навести и објаснити сам 2014. године нашао у ПДФ-у који се налази на једном сајту Велшанског универзитета, а сви знате да је највећи понос Велса да су они Келти. Књига се зове : „Proto Celtic English Word list” а : 77., 78., 79. и 80. књига које сам навео у литератури су на сајту истог тога универзитета. Све су књиге јавно доступне за преузимање ко то жели а ја сам их све снимио на својем рачунару да полако, натенане разматрам чињенице о којима оне говоре. Било их је још али их нисам наводио јер су ми изгледале мање важне за моју књигу као што је рецимо прецизна карта рано-средњовековне Британије у ПДФ.

Дакле да кренемо од тих речи. Нагласићу да је тај протокелтски, дакле пре и пра Келтски језик уствари изузетно древан, а старији од 5000 година, те сетите се када су се по Анатолију Кљосову  Словени доселили у Ирску ?!  Пре око 5700 година што је најраније насељавање нашег становништва у Европи изван своје прапостојбине а сада знате које – Србије.. За Анатолија су они били : Словени, Славени, Ариани . . . а за мене су Срби Ариани од којих су касније настали Славни Словени. Сада и на основу Пра Келтског језика немам сумња 0,01 % у тај наш а не само мој закључак. Ипак пошто ја нисам екстремиста  и не причам шта ми падне на памет и шта ми се свиди, ове речи које сам ја одабрао чине мање од 10 % њиховог некадашњег језика али су његова основа, дакле корен без којег им језик и није постојао, уз то осталих 90 % речи заиста подсећају на : Латински, Арамејски, оно што бисте ви сада назвали „Грчки”, уствари то је Семитизовани Србски језик, дакле и Семитски језик уз оно што се као дефинише под појмом Германски.

Мислим да имате неку идеју на шта то личи, уз то те речи страшно подсећају на језик са острва Крит а то је сигурно неки важан показатељ. Кренимо од наших родитеља. Пракелти су за свог oцa говорили следеће : „тато, тата, отец, патир”. Тато, татко, отац, тата, ћале, патер макар у шали што је као „Латински” језик али матера је Србски, дакле и патер такође; патир до (е=и) патер. Идемо до мајке, кеве : „маммо, мама, матир (матер)” а изгледа да су користили и облик „маке” баш као у Маке дониа ! Господар су називали двојако : „влатика, влато” (т=д) дакле наш Владика и Владо, Влада а глагол „влати” је значило владати ! Наш брат им је био „братир”, а наши облици су : брат, брату, браћи е то ћи је уствари умекшано ти ! Ово братир јесте сродно са фратер из Латинског језика али њихови облици су узети из Србског језика. Именица „свекру” је врста фамилије такође, као мајка у закону и отац у закону дакле свекар је мужев отац а свекрва је мужева мајка а облик свекру је и данас наш падеж Датив и Аблатив једнине. Жена је била „бена” а о томе сам вам подробно писао за : жена, глуп, уз једну врсту птице а све код нас Срба. Знам да ово читају и жене па нећу да се увреде али морам бити директан у идеји објашњења, када се мисли на полни однос жене и мушкарца, управо је жена та која је-бена а ја наглашавам да нежелим да вас љутим, уосталом ми Срби за тешке ситуације и времена кажемо исто то „јебена”; нас/ми им је гласило „снис”; „акамном” је било : стена, каменом, камен; забрана је гласила „ари смерта”, дакле смета а смерт је и крај нечега, дакле смрт;

Брдо је било „брендо” а ми смо дуго говорили : бердо, фриг, бриг . . . то „фриг” им је такође значило брдо а „бриг” је значило планина и „бригант” је било високо; поклон је било „дано” што је код Срба и данас; подељено и послано је било „данос”; иста су изговарали „итса”, дакле само је слог тс/ст а та правила сада знате; бедра су изговарали „акраитса”, дакле на крају дела тела; имена једног њиховог бога је било „Арјоман”, дакле Ариоман; живот, живото су изговарали „бивото” уосталом ми имамо глаголе : бивати, пребивати; казна је била „дели” а значила је и : палица, шипка наравно за ударање, дакле делити правду; отворено место су изговарали „болно” те замислите такву отворен рану која је болно место, може бити и хладно или нешто слично; груди, брадавица, сиса је била : „брондјо, бронд” где је ово бронд (а=о) исто што брад од садашње наше брадавица; кућа је била „бута, стан”, а ми смо имали кутах и све ово што и „они”; Оак им је био Храст а „дерво, дрви” је било дрво, одакле каснији Келтски облик дервоак и оак за Храст као његов део који је уствари из препотопског времена; десно им је било представљено са много именица аједна је била „дексо”; питом, припитомљен и слично је био „домо” а ми кажемо и одомаћио се, одомаћити се; зло и издаја, на лошем гласу је код њих било „друко” а ми жаргонски кажемо „Друко нас; друка нас” ,,брука нас”,  дакле : „Оговора нас, издао нас; дубоко и из дубине, у дубини је било „дубно, дубни” а „вор дубу” је значило врло дубоко; „волго” је значило обиље а ми смо дуго говорили и млого/молго за много, уз то река Волга је право обиље и највећа река Европе; усне а мисли се и на уста су говорили „во беутса”, дакле во/бо=од а бе-утса/уста; кревет је био „во легјо” а то вам и нетреам објашњавати;

Вуна је била „влана”; „вести” је било јести; „ведило” је било : шалити се, ведрило и ведрити Људе; „темено” је било тамно а наше теме, дакле потиљак лобање је тамо где је мрак јер тамо немамо очи, опште је познато да смо у Средњем веку говорили и темно; „тукна, тукно” је био чмар/анус а ми и сада жаргонски кажемо пркно/пркњача (њ=н) за тај део тела; „какка, какано” је био измет и прљаво али је и „салос” било прљаво и прљавштина а замастити се од сала јесте прљаво, иначе морам рећи и усрано јер све је то сродно (Овде се мора бити отворен јер ако прећуткујемо такве речи, већ сутра ће бити оно што је данас а то је наш нестанак.); „мастја” је било храна а и маст је храна мада је ја баш и неједем; „стер” је био звезда, од звездер, звездар; „салано” је било : сол, со а уствари слано; „сали” је био слани раствор, расол; „самал итсо” је отприлике сама/o исто; „стајео” је : стоји, стојао; „седео” је било : сести, седло а наравно седео што и јесте; „тово” је твоје; „сођа, соиђа” је је био : чађ, чађав; „рикето” је било небо одакле именица ракета и име Ракита за лично име а данас ракета лети у небо што је веома логично повезано; „ноибо” је значило свето а вероватно је то ноибо данашње наше небо; „реило” је значило : светло, светлило, просветлило; „огно” је било јагње а ми имамо : иане, јање, јагње, агне, агно; „ови” је била : овца, овци; „нисдо” им је било г-низдо/г-нездо (с=з) одакле Енглеско нест; „морви” је : мрав, мрави (а=о; ор/ро); „оино” је било : једино, једно; „окаро” је било оштро, а шарп Енглески; „руна” је била тајна, сакривена а када погледамо именицу покров долазимо до једног о дакле можда некада сакрувена; „мори, морино” је било море; „митасту” је био знак на крају места/насеља, дакле тамо где се метне, где/гди га митну (мисто, мисту, месту); „међо, меди” је било међа, између, мед нечим и некима; „маиља” је било ћелавост а од наше именице маиља, садашње маља за длаку док је „маило” била ћела; „марво” је био : мертав, мертво, мртав; „малло” је било споро, а ми кажемо : „Мало по мало;”

Затим ово је интересантно „марко” је био мушкарац, а ми и сада кажемо марканатан за лепог мушкарца без обзира на његове године; „мелгос, млигео” су били млеко/млико, мелго-с/млего-с (г=к) дакле одатле је створено млеко, а од милгео је милг/к/х; „лукато” је било : (у=о) окато, око, као и глауком код Хомера/Таоц за глама/сиво уком/оком; израз сличан „глам/глум/глом” је Пракелтима било црно; „мило” је било животиња; израз „медало” је значило мек, мекан, отприлике мек као мед или тамо где се лако умеће нешто, пролази лако кроз, затим „мерви” је опет значило мекано од нашег глагола мервити, касније мрвити нешто растресито мекано, „малаво” је опет било мекано попут килаво али и то малаво је нешто што има неку ману/недостатак и слично, „млидо” је опет значило меко као млито/аво; „мене” је значило мој, наравно и мене/ме; „ковано” им је била птица Сова (Пишите малим словом ако хоћете али ово није штампани облик, уосталом ја се са тим такозваним правилима сасвим не слажем јер једноставно нису тачна.) а пошто су (с/ц/к) то почетно кова=сова; „красто” је било сув од наше краста, крастом те Енглески цруст које читају краст за Земљину кору, уствари красту о чему сам вам говорио; „крига” је било плакати а наше сада : ригати, ридати (г=д); „критри” је било трести се (ритри/рести) а „крит” је био земљотрес па је то можда и значење имена острва Крит : „Земљотресно” ?; уз наравно наше облике : сакрити, покрити, прекрити . . .; „крутта” им је била музички иструмент Харфа а она је наравно сасвим крута и непомична а затегнута; „круво” им је било сирово, дакле крув/сров (с,ц,к); „крувос” је била наше крвос а сада крв, крволок; „куља” је биља соба обиља и нека ризница али се најчешће мислило на храну, тек онда на благо, а код Срба реч куља/ти значи извире у обиљу, рецимо вода; „куро” је било : круг, кругом ур/ру, одатле курв за кривину јер је круг баш такав; „куно дар јако” је било жестоко; „квит” је било пенис дакле кита; „латако, латјо” је било : блатa, блатјо; „лексто, легјо, легос” је било кревет од нашег глагола легнути и разним облицима; „кулеино” је било млада животиња, штене, а најтачније ново колено тих бића, дакле генерација; „ласни” је био похлепни а ми кажемо за нешто ако ћемо лако урадити : „Ласно ћемо;” уз пох-лепни/ласни (а/о; п-с); „кнетс” им је значила кожа а ми имамо и облик кожне; „книда” им је била рана а ми имамо кида, дакле од повредe или бола; „коло” им је значило вођа, а ми имамо коловођа; такође коло им је било једно око те сетите се Колос Киклоп Шупаљ . . .; „ком анман” им је био надимак а делимо заједничких 5 гласова; „берео” је било : желео, требао, хтео а вероватно и бирао; „ком берр сагео” је значило брисао га; „ком ексди седо” је била столица; „ком мест” је било уклопити на право место; „исарно” је оно што бисмо данас благом кованицом превели „железарно”, дакле од Гвожђа; „јаккито” је здравље, „јакко” је здраво; „јаро” је младо пиле; „јаксти” је јазик/језик али од јасти/јести; ово је ткоађе посебно важно, именица „јованко” значи млад а наше је лично име Јованко које има различите корене, али ипак и то да видите као и име Марко за мушкарац; „јуто” им је био Јазавац (куцо, куца, цуко, утина=сова); „кабалло” је био Коњ уствари кобилo/а; „каито” је била шума, а ми Срби имамо : шумска, шумарак, шумица; „кањато” је био певач, а слично са нашим жаргоном казато/но; „карајео, карату” волети; „каран” им је значило казна, а ми имамо глагол карати што значи : кудити, грдити, кажњавати али и волети, каран је рука и краљ такође; „гверејео” је значило : угрејао је, врео је, топао је; „гврату” им је значило волети а наши стари облик вардати, вардају је сличан, дакле отприлике неки међу облик вардату ра/ар, ипак овај део глагол г-врату је можда са врат/у повезан али се на то небих баш кладио; „гване, гвани” је такође као израз који сам раније споменуо био рана а она је често вани, дакле на површини тела; на ово посебно обратите пажњу „грагни” је значило одвратан а крагна/крагни (г=к) је део наше одеће који стеже врат па ако се закопчамо до крагне/и долази нам нагон за повраћањем дакле одвратношћу; „грав” им је био птица Гавран; „гранда” им је била брада (б, в, г) дакле гра-н-да/брада; „густу” им је значило опасност а када смо у опасности кажемо отприлике : „густо је, загустило је . .”; ово је мало чудно али има неке логике, дакле „греисано” им je значило ситно зрно песка а наш израз „награисати” уз облик награисано, значи доживети неки пораз било које врсте јер смо слабији у датој ситуацији, дакле, мали баш као зрно, уосталом ми Срби кажемо у неким временима : „Ситно жито; мањи од маковог зрна, мањи од зрна песка . . .;” „гору” им је значило гној а то што је горе, гору је дакако лоше док је гној вид очигледне болести која је свакако баш таква, даље ово гору је могло представљати осећај топлоте у болесном делу тела попут ватре која гори/у; „гогло” им је значило угаљ, мени лепше Угаљ, пошто је љ двоглас који се пише често са лј следи гогло/угалј; „горсти” је значило горчи и практично је сасвим исто и данас; „гнубо” им је значило чвор у дрвету који се тешко сече а ми кажемо грубо ударити секиром на томе месту; „глава” им је значила лопта и нешто сличног облика а Људска глава свакако подсећа на лопту; израз „ги гена” им је значио „да ће бити рођен/а/о (г=ђ);” „екс ди седео” је било : седео, сести; „ен седо” су биле кочије које су најчешће заиста имала места где се седело; „гајамо” им је било годишње доба Зима/„зима” а тада се морало одгајити, баш као што су говорили гајамо да се преживи у тешком времену; „гело” им је било бело (б, в, г); „гала” им је било сила а ми и данас за гласно причање и дерање кажемо галамити/галамџија, за велики ручак/вечеру спремљену за много Људи кажемо : „гала вечера” и још нам кажу да је то Француско и ко зна чије што ће они увек потврдити јер су овде у питању Пракелти дакле : потом Келти и Гали што је практички једно те исто али је суштина наша : Пеласга, Срба, затим Ариана а у међувремену смо се ми Срби ту сасвим изгубили;

„Гарео” је говор, говоре; „вала” им је такође значило јак и силан а ми и данaс кажемо : „Вала је јак; вала свака му част;” а можда смо од тога створили и облик ваља/ти да је нешто добро и јако а да одговара; „думако” им је значило нестати а наше умако значи побегао и наравно нестао из видокруга, рецимо Милиције; ово је посебно важно „дусјо” им је значило : душо, душа и дух; наравно : „дуно, дунос, дунасту” је било трврђава, утврђење а о томе сам код Келта често говорио и код нас у данашњој Србији такође; „два, двеи” је било 2 и две; „двоило” је био страх а ми кажемо : „Срце ми се одвоило из груди од страха, хоће да искочи;” „едео” је било јести, дакле и једемо; … Опет занимљиво име животиње „елланти, елани” је било Јелен, Јелени, а некада смо говорили (а=е) Јелан, Јелани (овде пишем намерно великим словом што сам објаснио) док су за Јелен користили и имена : карво, јурко, јорко („Јорк схире” је уствари „Јеленa шире/округ” дакле где је живело много Јелена.); „енекво” им је значило лице а код нас у опису може бити онакво; „ени гена” је била кћер али је суштина и једни жена/гена; „гласто” је : плаво, плаветнилост; „дола” је била долина; „ди седи” је било : беспослен а неради било шта, докон и бескористан, дакле : „Ево га ди седи по цили дан;” (где, гди, де, ди);

„Дерво вид” је основа за дрвид, друид касније, дакле онај који види гледајући дерво; „треба” је било дом где се живи а то ако не-треба шта онда и треба; „стано” је било место становања, дакле стан, становати; „ад требајео” је значило имати; „ад јату” је значило : стремити, ићи некуда и напорно радити, настојати, тежити а ми Срби кажемо уз све „Југославене/Југословене” којих има само у машти јер се сви тога одричу : „Свако своме јату иде; да јату иде” (ад/да), „терско” је било реткос-т од тер/рет+ско/кос; „ваилику” им је био вук а ово ћу посебно објаснити, „весео” је такође било јести a многи Људи су весео/весели када једу; „гасдо” је било : казна, палица, шипка а у јужној Србији кажемо : газдо (с=з), мамо, дедо, бабо, нано и наравно газдо/а је тај који може да кажњава своје запослене јер је он власник радње, некада и много више од тога; „гна” је било зна и знати; „гдијес” је било јуче а ми кажемо : „Где си, гди јеси био јуче ?;” „гигро” је : бритко, оштро; „дворесту” је било : врата, капија а ми имамо двориште/у око наше куће у које се улази кроз та врата (с=ш); ово је такође корисно размотрити, дакле „бундо” је био под а сви знате да су у древно време на под стављали коже животиња по којима су ходали, дакле бундо/а и облачили и по њима ходали да им буде топло, уосталом и данас богати Људи имају као неку врсту престижа сличну врсту понашања стављања рецимо лавље коже и гриве на под; „ловатро” је била када и топла купка а наравно вода загрејана на ватро, ватри, „лопта” им је значила глава и то је још једна наша именица за овај најважнији део Човековог тела, а лопта јесте округла попут горњег дела главе, док ми често и кажемо : „Глава ти је као лопта;” ту требамо додати и обичај из ратова древних времена где су играли оно што зовемо Ногомет и Фудбал али са Људским главама пораженог непријатеља да га сасвим понизе, дакле лопта/лоптом, ово се нажалост поновило и у лудилу ратова 1991. до 1999. године на простору бивше Југославије; дакле наша древна имена за главу су била (лопта, кефало, тинтара, тин/ћин, главетина, тиква, некад и пањ а наравно и глава);

„Летос” им је значило пола а када видите када почиње годишње доба Лето у време које и називамо летос али у прошлом времену макар исте или неке од претходних година, дакле 23. до 21. Јуна баш пре краја прве половине године у 6. Месецу од 12 Месеци (Ово је заиста остатак Луњарног/Лунарног календара везаног за наш сателит па зато и пишем великим словом Месец, дакле овај 1 од 12 а додаћу да је и именица „година” такође била њихова, уствари сада већ очигледно наша.) онда вам је јасно што су летос говорили за пола, при томе им је израз „лето биво” значио пола бивао/биво и жив/живио; „враги” им је значило : мачевање, јатак дакле онај који даје уточиште лопову, склониште за смештај крадених ствари дакле наше враги/ђаволи а мисли се на зла бића и зле Људе; „вертајео” је значило окрет у Енглеском преводу а суштински вртео је од ранијег вертити до данашњег вртети, затим „вертито” је значило : вретено, осовина, чекрк за подизање ленгера брода или неког терета а опет од истог глагола; „вотан” им је био под, дакле вот/под (т=д); „вида” је био поглед од : очињег вида, видети; „волна” је било : волјна/вољна, правило и закон; „веилија” је било : част, искреност, дакле : „Велим ти ја; вељу ти ја;” „ведео” је био : водио, водити, преведено;” „тристо” им је било : трећи и трећина а нама је сада тристо/триста=300 број;

„Варрос” им је био стуб носач зграде и куће, у Грецији Фарос је светионик, али је код Тхрасиана и Трибала фарос такође било насеље, код нас садашњих остатака Срба је варош/ица насеље а у Македонији су варосили куће; „ваи” им је значило : „Аваи/авај мени !” Именица „аранка” им је била семенка (а=е) а Аранка је и наше женско име; „ан диван” им је било наковањ и накиван; „ангело” им је било : ватра и светлост дакле наше ангел, анђео; „а ливето” им је било смрт, а на почетку је негација те затим ливето=живето, дакле смрт; „аратро” им је било : плуг, рало, а наравно и орати, некада заорато касније заорано; „ар дво” им је био висок уствари као дво, дакле две висине или више; „ари лаја” им је било : вођство, савет а ми имамо глагол лајати немислимо само на животиње већ и на Човека у смислу говора и вике; „ан мења” им је значило : стрпљења, стрпљење, дакле док се нешто мења да се стрпи; „алло мори” им је значило странац а када ми то исто кажемо данас то нам значи да некоме упућујемо претњу јер прелази неку нашу границу трпљења, дакле ту је негде странац и нешто му неприпада; „амби ди мато” је било сироче без мајке/мато-и; „актина” им је значила у Енглеском преводу воће Боровница/боровница и К/клека (Уопште неразумем како врсту бића неко може писати малим почетним словом јер је нелогично 100 % али је то „званична граматика српског језика” па и то име се мора писати барем Српски као што је Вук Стефановић Караџић писао. Ја волим рећи Србски језик. Мој је закључак једноставан, нас систематски и стално уче нелогици која је „логика” а мора се поштовати.) те погледајте наше ситно воће : малина, купина, трнјина дакле трњина, арониа; „ан ком дило” им је значило неискусан а ми кажемо : „Неможемо ком било дати да то ради;” „анда” им је било тамо, уствари онде; „слисд” им је било пљосната риба дакле као лисд/лист танка (д=т) а ми и сада за брзо једење и обилно кажемо : „Слистио је то за ручак;” риба се наравно једе; „ликка” им је био пљоснат камен а лика је код нас : дрво и кора дрвета која је танка и камен а код Грециана литос и петрос; „адало” је био у Енглеском преводу захтев а ми имамо облик задало; „адило” и мје било : дужност, циљ у Енглеском преводу а уствари радило; „абро” је било врло, уствари добро и храбро; „адасо” је : подешавање, улепшавање, дотеривање а ми кажемо за лепог мушкарца дасо и даса, даклe а дасо/а; „ад гарво” је било грубо, дакле грво/грбо (в=б); „аили” је било : проверити, проверили, видили и видели; „ад менсера” им је значило : време, на време, времена; овај израз звучи интереантно : „ком тоу в то” а значило им је покров;

Овај израз је и наш али значење просудите ви лично : „стрина” им је значило рат и борба те мада је смешно рећи ћу вам малу анегдоту коју је описао Вук Стефановић Караџић у Црнј Гори када је видео мале синове оца који се неповређен и жив враћа из рата са Турцима : „Јер мртав ? Није ! Јер рањен ? Није ! Е онда ћемо га звати стрина.” Морао сам и мало шаљиво да завршим опис истих и веома сличних речи нас и пра Келта. Додаћу само објашњење именице „прото” из самог речника, дакле наше : пра, прастаро, просто, первотно а затим првотно ! Опет је и та именица наша. Kада сам вам рекао да им је вала значило сила и моћ а да ми и данас говоримо то вала у многим ситуацијама морам вам рећи да је наше вала постало и Енглеско вел (а=е); што се тиче облика „ваилику” за Вук како сам рекао морам посебно објаснити. У овоме облику ваилику рецимо вуку се јавља тај глас л којег имамо код вулф, али ми : Вука, Курјака зовемо и Вуле, а имамо и презиме Вулевић. Погледајте сада писање : „воолф (о=у; в=ф)” уз наше Вулев-ић, дакле вулф/Вулевић ! То је једно те исто, дакле : Волф, Вулф, Вулк, Ваилику, Вук, Курјак су све наши облици из Србског језика Мајке ! Енглеско таллов је наше сало (с=т). Када користите реч „твит” која је рецимо Енглеска онда обратите пажњу на њено значење : укор, прекор, пребацивање, заједљиве примедбе и оптужбе, пордугљиве речи и исмејавање. Дакле, дали је то вредно „твитовања на Твитеру” ?! Маните се сада плеоназама и осталих твитова. Није и немојте то чинити, уосталом „ћао” значи : „роб робу” о чему сам већ подробно објаснио : одакле и одкада, кроз које је облике то све прошло до данас. Ако говорите раздвојено са паузама : „да ли не разумем;” тако и пишите, али знате да тако не говорите па зашто пишете ? То објасните себи лично.

Мислим да вам је било поучно и свакако интересантно. Мени јесте, али ме је много болела глава и очи док сам све ово разумео и приметио, јер негде Велшани једноставно нису знали како су облици звучали па су стављали знак ? а некада су писали само делове речи које су сазнали, ипак, ово је сасвим јасно. Наглашавам тај језик можда „није” и 10 % наш садашњи језик али је био наш у много већем % некада давно, јер то је изузетно древно време, старије од 5000 до 5700 година, када смо се по Aнатолију Кљосову и населили у Ирску. Тих речи има сигурно још много много више.

Поздрав од Владимира Лалића,

професора Историје из народа Сербијан Ариа.