.
.
Први могући контакт Срба са Балкана са исламским светом, које историјски извори називају Арапи, Мавари или Сарацени забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као ,,Анали Рагушког анонимуса”, (,,Annales Ragusini anonymi”), у којима се наводи да су 656. Срби безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли Сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена.
Јаке везе Арапа и Срба почињу од друге половине 7. века. Балкански Срби, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада, а паралелно са овим, почело је међу Србима ширење западног, односно источног хришћанства. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Срба против заједничких непријатеља.
Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl). На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Срба и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Срба на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.
Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.
Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија србске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Србима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Срба на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.
Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска.
Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.
Последњи продор арапске морнарице 875. оставља по страни србску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету. Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.
…