.
ПЈЕСМА О ГУДРУН
“…ал тако лијепу,
мудрошћу и добротом бесмртним богињама налик,
и тако племениту, каква беше несретна Гудрун,
Гинтера, доброга краља кћи,
такву девојку свет више никад упознати неће…”
(Саемунда Едда)
На југу Исланда, на једној големој, вртоглаво високој, сурој клисури, што се окомито издиже из мора, још и данас могу се видјети остаци, некада великог и моћног дворца Скулдегарда. Из њега је, у давнини, над цијелим Исландом и морима која су га окруживала владала династија Wормс. Утемељитељи су јој били освајачи што су бродовљем дошли из далеких Теутонских земаља у потрази за новим животним простором. Искрцавши се, поразили су домородце, завладали Исландом и саградили неосвојиви, високи дворац, тако да сваки дошљак или пролазник, већ издалека, са пучине може видјети моћ и величину Теутонске владарске куће и крви.
Овом приликом, нећу вам причати о сјајним временима, кад је династија Wормс владала свим морима и отоцима до којих су могли допловити брзи дракари, са својим легендарним посадама, него о времену када се та моћна династија већ гасила и давала своје посљедње изданке.
Као што је сунце најљепше баш онда кад залази, тако и са другим стварима често бива; да оно што нестаје или умире, баш у тим својим задњим тренутцима даје најљепше цвјетове и најслађе плодове.
“И Минервина сова, која је утјеловљење најдубље мудрости – говораху Теутонци – узлијеће тек у сутон”.
Тако је било и са владарском кућом Wормс.
У времену о којем говори ова прича, тј. “Пјесма о Гудрун” Исландом је владао њен посљедњи владар, Гинтер III, Добри, син Гарамхалдов.
Већ доста дуго прије Гüнтеровог ступања на пријестоље, власт династије Wормс свела се само на дио Исланда. Гунтер није ни помишљао на обнову моћи династије, нити на освајања и поновно ширење краљевства, него је са својим поданицима и сусједима живио у миру и у добрим односима, и био им попут оца, па су га поданици најчешће и називали оцем.
***
Овај, посљедњи владар династије Wормс живио је са својом малом кћерком јединицом, Гудрун у једном удобном дијелу Скулдегарда који је био добро очуван. У онај пуно већи и старији дио замка ријетко је тко икада залазио. Тако је он у достојанственом миру и тишини чувао успомену на славне претке који су били освојили голем дио сјеверног свијета.
Гüнтер је био човјек који се према свему и свакоме у краљевству, а и изван њега односио с доброхотном пажњом и бригом. Но, ни о коме, и ни о чему, па можда чак ни о самом краљевству, није толико бринуо колико о Гудрун. Њена мајка, Гунтерова жена Брüнхилда, из куће Wарсенар умрла је недуго након што је родила Гудрун, своје прво и једино дијете. Како је Гüнтер веома волио своју жену, након њене смрти није се хтио поново женити, па је – и поред тога што је често био заузет и презаузет државничким пословима – преузео на себе још и бригу о малој Гудрун, и био јој добар, пажљив и њежан попут мајке. Бригом о Гудрун, пажњом и њежностима, он је лијечио тешку рану на души и несрећу коју му је задала женина смрт, и, што је Гудрун љепше напредовала, бивао је, доиста све ведријим и све мање несретним.
Знао је, додуше, да мора бити и строг у одгоју своје мале јединице и мезимице и покушавао бити таквим кад је требало, али Гудрун је, трептањем својих великих лијепих трепавица, осмјесима и шармантним, заводљивим знаковима кајања топила ту његову строгост и претварала ју опет у њежну љубав. Рођена владарица, већ је одмалена владала својим оцем.
Истинито, пак, говорећи, Гудрун и није била дијете које је требало некакву строгост, јер је, зачудо, од најранијих дана знала што се смије, а што не смије чинити. Осјећај за добро, племенито и праведно као да се родио с њом, и управо је с њим, у најранијим данима знала задивити свог оца и друге људе на двору и освојити њихове симпатије, љубав и наклоност.
Но, то је можда био њен, особени начин да, оставши без мајке, онако крхка и нејака, осигура себи заштиту и потпору, не само од оца, него и од осталих људи на двору, али највише од оца, којему се увијек утјецала кад се нечега плашила.
Тако је, често, за олујних ноћи, кад је Скулдегард подрхтавао под ударима силних громова, узимала свој јастук, одлазила у одају у којој је спавао њен отац и пењала се на његов големи кревет. Како у мраку ништа није видјела, својим је босим ножицама газила и по оцу док није нашла мјесто у његову крилу. Гüнтер би се тада будио и покушавао ју строго корити, али Гудрун је на то одговорала привијањем уз њега и мазним тражењем његове заштите и покровитељства. То је одмах разоружавало доброга Гüнтера, тако да ју је он, само тобоже гунђајући, остављао да спава у његову крилу.
Схваћао је да се дијете плаши олује и грмљавине и да му је потребна пажња и заштита, и није ју тјерао да у таквим страшним ноћима сама спава у својим одајама.
” Уосталом – мислио је у себи – није она дјечачић и неће бити мушко кад одрасте, па се и не треба толико вјежбати у храбрости.”
***
Већ врло рано, Гудрун је почела показивати велик интерес, готово глад за књигама и причама. Да би задовољио ту њену неуобичајену глад, Гüнтер јој је дао учитеља. Овај се, у самом подучавању мале принцезе, није морао много мучити, јер је Гудрун учила брзо и лако, но зато јој је непрестано морао рецитирати приче и пјесме које је знао, а није их знао ни издалека толико колико их је Гудрун тражила, па је Гüнтер морао потражити још једног учитеља и потрошити много новаца на књиге које су тада биле врло ријетке и скупе.
Видјевши да та њена страст за знањем и књигама с временом постаје све већа, Гüнтер, дубоко у срцу, по некој леденој зебњи осјети да то није добро и уплаши се. Но како својој мезимици није могао одбити ни једну молбу за неком новом књигом или рапсодом који би јој рецитирао пјесме које још није чула, удовољавао јој је, али озбиљно уплашен и тешка срца, кукајући и говорећи јој да није добро за њу што толико чита, јер јој то може донијети неку велику несрећу.
Но, с друге стране, сироти је Гüнтер био сретан и пресретан кад је могао још нечим обрадовати своју паметну и умиљату кћер, па се често и сам распитивао о књигама које је она жељела читати и куповао јој их, не питајући за цијену.
И друге наваде мале Исландске принцезе биле су другачије него у осталих дјевојчица њене доби. За лутке није марила, а за игру врло мало. Вољела је друштво старијих људи, а изнад свега старијих мушкараца који су знали лијепо причати. И док би јој они нешто говорили гледала их је тако као да разумије све о чему год причају, а људи су, у она два њена лијепа, жедна ока, што су били права слика бистрине и дубине духа, налазили суговорника који је у њима самима будио дух и снажну вољу да буду истински паметни и дубоки, мудри.
И питања које им је постављало то дијете пūтила су их на то да јој те ствари о којима су говорили објасне најбољим ријечима. Али Гудрун је ријетко када постављала питања. Обично је својим погледом пуним разумијевања и жељним знања, или пак погледом који је изражавао чуђење и неразумијевање, своје суговорнике наводила на то да и њој и себи самима откривају истину ствари о којима су говорили и да ју искажу најбоље и најјасније што су могли.
***
Будући да је био краљем, Гüнтер је често, до дуго у ноћ морао водити дугачке државничке разговоре са својим чиновницима и страним поклисарима који су долазили на двор. Гудрун се у том друштву често знала тако притајити да ју отац не примјети и слушати што се говори све док ју он ипак не би примјетио, па ју уз чуђење, негодовање и опаске: да такви разговори нису за дијете, и уз благе пријекоре послао у кревет.
Но каткада би Гудрун од оца измолила дозволу да настави слушати те разговоре, па кад су државници завршили с оним обавезним питањима, она би их замолила да причају о својим земљама, о знаменитостима, јунацима, великим догађајима, и којечему другоме. Посланици би се тада распричали, а надахнути њеним лијепим очима и жедним погледима, причали су тако занимљиво и краснорјечиво, да су их сви, а не само Гудрун, слушали без даха и отворених уста.
Такви би разговори, на крају, најчешће скретали ка питањима о нарави небеса, о постанку и усуду свијета и смислу човјекова постојања, и често потрајали све дотле док дневно свјетло новога дана њиховим учесницима не би показало да је крајње вријеме да их прекину и иду на починак.
И тада би Гüнтер – не зато што би се љутио на своју кћер , него онако, ради реда и показивања свог очинског ауторитета и положаја – прстом гротескно припријетио Гудрун и спочитавао јој да их је опет завела и преварила. При том се, наравно, сасвим јасно видјело да му није нимало криво што су тако пробдјели цијелу ноћ и да је поносан на своју кћер која их на то навела.
Захваљујући баш тим разговорима, глас о њој почео се ширити по свијету и допро је до великих краљевстава на јужном крају свијета. На њиховим, сјајним и знаменитим дворовима причало се о мајушном краљевству на далеком сјеверу, на чијем двору живи невјеројатно лијепа и паметна принцеза дјевојчица, која је највеће благо што га има њен отац, краљ Гüнтер, а и цијело то Исландско краљевство. Већ тада су по цијелом свијету почеле настајати пјесме и приче о њеној љепоти и племенитости.
***
Године су пролазиле. Гудрун је расла и израсла у прелијепу дјевојку. Два слапа тешке црне косе уоквиривала су јој лијепо лице какво се није могло наћи ни на сликама. И тијело јој је било савршено складно. Склад му није могла сакрити нити једноставна, скромна, готово сиромашка одјећа у какву се, на ужас свог оца најчешће одијевала. Није ју наружило нити то кад је на себе стављала праве дроњке или облачила старе, преголеме, али топле и удобне очеве огртаче које је јако вољела, него су те ствари, ма како неприличне, старе или подеране биле, на њој, одједном, неким чудом постајале лијепе. И не само то. Умјесто да наруже и сакрију Гудрунину властиту љепоту, још су више, на неки несхватљив начин истицале и откривале, и њену изнимну нарав, и замамну, божанску љепоту и склад њеног тијела.
Но више од свега пажњу су привлачиле њене лијепе и паметне црне очи што су сјале попут звијезда. Због њих су ју, док је још била малена, назвали Милоока, а касније – кад је већ била одрасла – Звјездоока Гудрун.
Дјевојка Гудрун више није само читала и слушала пјесме и приче, него их је и сама писала, а страни изасланици који су долазили на двор њеног оца преписивали су их и разносили по свијету. Глас о њој допро је до великих махараџа и мудрих калифа, који су његовали и чували многа знања, мудрословље и пјесме. Они су се с махараџама, а и са другим владарима такмичили у томе ко ће јој послати вреднију књигу или сакупити љепше пјесме и послати их њој на читање.
Разговори на владарским дворовима често су се водили и о томе за кога ће се удати ова лијепа принцеза. Већина оних људи који су водили политику тадашњег свијета вјеровала је да ће ју Гüнтер удати у неку моћну владарску кућу како би поново ојачао своју државу и пријестоље.
На Гüнтеров су двор стали долазити и млади принчеви, витезови и синови великодостојника да јој се удварају, да заслуже њену руку, или да барем виде принцезу о којој се толико говорило.
.
***
Насупрот свим тим младим, храбрим, славним и богатим младићима са сјајном пратњом, Гудрун је за свог будућег мужа одабрала једног младића којег је познавала још од дјетињства.
Био то је Исландски племић Хилдебранд, из куће Тхорwалд, син Гунтерова пријатеља Харалдура.
Хилдебранд је био тек годину или двије старији од Гудрун, али врло стасит и за главу виши од ње. Плава коса падала му је на широка рамена и раскошно се расипала и излежавала на њима. И мада је имао пуно разлога за истицање, јер је био врло лијеп и наочит, Хилдебранд је био је повучен и шутљив младић.
Сам Гüнтер, који никада није имао никаквих планова за Гудрунину удају, поштовао је њен избор као нешто најприродније. Штовише, јако се радовао баш том избору, јер је младића познавао још од малена и видио да ће израсти у разборита и поштена човјека, у којега ће се свако добронамјеран моћи поуздати. Већ и прије зарука са Гудрун, Хилдебранд је често проводио вријеме на Гüнтерову двору, а Гунтер га је ословљавао са “сине”. А након зарука, нехотично је у то “сине” уносио пуно више топлине него прије.
Будући Гудрунин муж почео је ускоро са Гüнтером обављати државничке послове, и убрзо показао да има добрих способности и стрпљења за обављање тих дужности. Гüнтер се веома радовао томе, јер његова насљедница, Гудрун није нимало марила за ту врсту посла, па је то била уистину велика срећа што ће их моћи повјерити њеном будућем мужу, који је све више показивао и потврђивао те способности, а и своју промишљеност и разборитост, која је неопходна у владарском послу.
“Тако ће, и његова Гудрун и краљевство, ипак остати у добрим рукама “- мислио је у себи сретни Гüнтер и захваљивао боговима што су му кћер напутили на такав избор.
***
Гудрун је, како сам већ рекао, познавала Хилдебранда још од малих ногу и често су се заједно играли и дружили, а кад се задјевојчила, радо је вријеме проводила с њим, али није осјећала љубави према њему, а нити према неком од осталих младића који су живјели на двору или долазили у посјету.
Тек кад су Гудрун почели стизати просци из далеких земаља, све млади принчеви и витезови, она је Хилдебранда почела успоређивати с њима и видјела да тим младићима најчешће њихово богатство, добар одгој, елеганција и учтивост дају неку вриједност, и то ону извањску, док је Хилдебранд баш у дну душе, то јест по урођеној нарави био једноставан, искрен, разборит и добар, и није био потребан никакав вањски сјај да би га учинио привлачним и пожељним. Оно посебно, што јој се највише свиђало код њега било је то што је видјела да се, иза Хилдебрандове благости, повучености и скромности јасно назире да је он:
“… велик и поуздан као клисура на којој дријема Скулдегард…”
Тако је записала у једној од својих пјесама о Хилдебранду.
За разлику од Гудрун, Хилдебранд није толико марио за књиге и ученост. Ријетко је када узимао ућешћа у расправама које су се водиле на двору и то само у онима које су се тицале практичних питања. А и тада би, готово преко воље рекао једва коју ријеч, најчешће пословицу. Но те су његове ријечи, иако ријетке и шкрте, обично смиривале и зближавале успламтјеле страсти и духове.
Гудрун је пак одувијек имала некакво природно повјерење у Хилдебрандово мишљење и никад јој није било ни близу памети да сумња у њ или да му протурјечи. И, некако је, одувијек, и не бивајући свјесном тога, унапријед подразумијелвала да он никако не гријеши у ономе о чему говори или одлучује.
***
Вријеме је полако пролазило. Гудрун је сазријевала, а Гüнтер је почео размишљати о њеној и Хилдебрандовој свадби.
***
Једнога дана, већ је сјеверно љето било кренуло своме крају, у пратњи сјајне свите, на Гüнтеров двор дође изасланик Ирскога краља и његов главни савјетник, Адам Диабел.
Био је то тамнопут и маркантан старији мушкарац. Успркос малко поодмаклим годинама, витак, висок и снажан, једноставно и елегантно одјевен, лијепог, мужевног лица и мало подуже косе прошаране сјединама.
Диабел, како се види већ из самог имена, није био Ирац, него је однекуд дошао у Ирску и за кратко вријеме постао краљевим савјетником. Моћ му је била врло велика. У народу се с правом говорило да је он тај који влада Ирском, а не краљ.
Нитко га није волио, а људи су га се и веома плашили, иако се није могло рећи да је он икоме икада учинио какво зло. Због тог страха, о њему се мало, сасвим неодређено, и шапатом говорило и људи су најрадије избјегавали спомињати га или било што говорити о њему, тако да се није знало нити тко је, нити одакле долази.
Но у његово вријеме Ирска се, како је познато, почела уздизати и јачати невиђеном брзином. На краљевски двор дошли су многи учени људи. Цвала је култура, а и цијели народ почео је живјети знатно боље него икада до тада.
На Гüнтерову двору, Диабел је стекао респект показивањем свог врло великог знања. О себи самоме никад није рекао ни ријечи. Гудруни је донио и поклонио врло вриједне књиге и један пар златних наушница, за које је рекао да о њима постоји легенда која говори да нису израђене људском руком; да су врло, врло старе и да их је носила најљепша, а вјеројатно и највећа жена Старога свијета. С Гüнтером и његовим савјетницима разговарао је о сасвим неодређеним темама, а био је врло пажљив кад је нетко говорио о стварима Исландског краљевства. Пуно времена провео је у разгледавању напуштеног дијела дворца и ствари у њему и пажљиво слушао предања што су говорила о славним данима Краљевства и минулим освајањима. Увечер је радо слушао пјесме које је спјевала Гудрун и веома их хвалио. Све је изненадио казивањем цијеле једне пјесме коју је она била саставила прије много година и на коју је већ била готово заборавила.
Великој већини дворјана Диабел се није нимало свидио и улијевао им је страх. Гüнтер се напрезао да проникне тог човјека и његове намјере, али узалуд.
***
За Гудрун, Диабел је био нешто сасвим ново – отјелотворење нечег тајновитог, неземаљског, нечег што ју је одувијек привлачило попут каквог магнета, свјетла или усуда. Упознавши га, толико колико га је могла упознати за вријеме његова посјета, препознала је у њему лик из својих снова, лик којег је сањала цијелог живота. Па, иако јој се чинио некако мрачним и тајновитим, а и старијим од оца јој, она му је безглаво и самоубилачки, потпуно отворила своју душу, и међу њима се убрзо развила тајна симпатија и веза о којој нитко ништа није ни слутио.
Ствар се открила тек након што је Диабел отпловио својим брзим бродом, а с њим, потајно и Гудрун.
У њеним одајама нашли су једно кратко писмо којим их је обавијестила да добровољно одлази с Диабелом и да ће се у Ирској удати за њега. Написала је још како зна да им тим својим чином свима наноси велику бол и моли их да јој опросте.
***
Сви на двору били су пренеражени тим догађајем. Нитко од ње није очекивао неки такав чин, нити ишта слично томе.
Гüнтер напросто није могао схватити да је отишла, а кад је ипак схватио, почеле су га раздирати недоумице.
Осјећао је да би Гудрун требао вратити кући, на Исланд, али то што је она отишла с Диабелом, својом вољом везивало му је руке и није могао учинити ништа.
Да је била отета, одмах би саставио момчад и бродовљем кренуо у потјеру за отмичарима.
Вијест о Гудрунином бијегу најболније је погодила Хилдебранда.
Многи су очекивали да ће он осудити Гудрун због невјере и бијега, али он то није учинио ни једном рјечју нити гестом, а његова љубав према невјерној принцези није се, нити смањила, нити промијенила.
Но -“будући да је завољела другога – мислио је – и да је својом вољом отишла с њим, једино што могу учинити јест то да ју заборавим.”
Гüнтер је зашутио и повукао се у самоћу. Хилдебранд такођер.
На двор се спустила чама, шутња и тама.
***
Диабел и Гудрун сретно су стигли у Ирску. Он је одмах, само за њих двоје, дао уредити просторије у једној малко издвојеној кули краљевског дворца, која је стајала на литици понад мора и са које се лијепо могла видјети морска пучина. Кула је имала раван кров, грудобран и звоно којим се давала узбуна у случају напада гусара, који су тада – због порасле моћи Ирског краљевства – били већ врло ријетка, готово ишчезла појава. Испод сводова куле било је оно удобно гнијездо у којем су сада обитавали Диабел и Гудрун.
У том новом стану Гудрун је постала Диабеловом женом и започела један нови живот.
Диабел се бринуо да јој све на новом двору буде на услузи и располагању. Једина “обавеза” била јој је да пише, чита и разговара са другим ученим људима, којих је тада на Ирском двору било веома много. И у томе се Диабел побринуо да све буде прилагођено њој и њеним духовним потребама и да јој нитко не додијава или злопораби њено вријеме и стрпљење. Чак је и послугу уклонио из њихове куле, и сам удовољавао њеним жељама, и то тако као да је унапред знао што ће јој требати или што ће зажељети, па она готово никада није требала ни изрећи своје жеље.
Одвео ју је у краљевску књижницу и скренуо пажњу на многе вриједне књиге, а за њу је из свих дјелова свијета стао наручивати оно што би ју могло занимати или јој користити. У тој књижници проводила је пуно времена, а да не би кварила свој вид, Диабел је наредио да јој се пјесме и приче читају, и да их читају најбољи рапсоди, који су то умјели уистину лијепо чинити.
Вечери су често проводили у једној великој дворани поред библиотеке у којој су се сваке вечери водили разговори и препирке међу учењацима. Гудрун је све то радо и са великим занимањем слушала, али је врло ријетко узимала учешћа у њима, и то углавном онда кад је, на Диабелову молбу, читала своје пјесме.
Но она је радо, чак пуно радије читала у својој кули и тражила од Диабела да што више времена проводи с њом. Он јој је удовољавао што је више могао. Причао јој је о свему што ју је занимало и био јој занимљивији од било које књиге. Никад јој није било доста да га слуша и гледа.
Диабел јој је чинио и оно што није могла ни једна књига нити учитељ – откривао јој је њу саму и жену у њој, и често је то чинио након страственог љубавног заноса, кад су им душе, ослобођене окова земаљских, тјелесних жудњи тражиле да се вину у висине, или стрмоглаве у таму властитих дубина, и тако још једном, барем на трен заживе пуним животом.
Док јој је Диабел тако откривао њу саму, Гудрун се чинило да и она открива њега. Али, то је она, и не знајући, кроз њега откривала нарав самога духа. И што га је више откривала и упознавала, увиђала је да је он све дубљи и тајанственији и био јој све занимљивијим, па га је, сваким новим даном све га је више вољела и предавала му се. Захваљујући тој његовој неисцрпној тајанствености и његовом вођењу, пред Гудрунином су се усхићеном душом почели отварати нови, до тада непознати и неслућени свјетови, а и сам тамни бездан свеукупног постојања.
Баш из тог времена потиче онај њен гласовити стих којег и данас често понављају многи велики пјесници и мислиоци:
“…Свјетлост је само пјена безданих тмīна…”
Својим великим интересом за њен рад и дивљењем које је исказивао њеним пјесмама, њен невјенчани муж и заштитник стално ју је изнова потицао да пише нове и све љепше и љепше пјесме и веома их пажљиво и често читао, нарочито оне које су говориле о тајнама неба и времена, о крају свијета; о усуду људског рода и његовој будућности. Молио је Гудрун да их чита и оним учењацима који су боравили на двору, давао их преписивати и разашиљати по свијету, а многе је примјерке похрањивао и у краљевску ризницу.
Диабел – да о њему кажемо још и то – није био створ који би, попут осталих људи показивао своје осјећаје и поводио се за њима, па је био хладнокрван и надмоћан у било којим и било каквим околностима у којима би се затекао. Људима који су га познавали чинио се отјелотворењем неког неизвјесног, мрачног усуда, који не зна, ни за узмак, ни за милост. Он је, међутим, дубоко у себи био уистину праведан и доброљубив, па чак и милосрдан, али, и поред тога, на свијету није било ћари, лукавства или вјештине која би могла преварити и отворити, а камо ли завести и заробити његово срце, и чини се да је баш то било разлогом што га се већина људи толико плашила.
Гудрун га, међутим уопће није ни намјеравала заводити нити завести, или га посвојити само за се, него је сву, цијелу себе дала њему – свој је живот и свој усуд напросто повјерила у његове руке с повјерењем које је било налик повјерењу дјетета у властиту мајку, и, Диабел напросто није могао остати равнодушан и индиферентан према тако великом повјерењу и дару, па ју је настојао учинити што сретнијом, а убрзо ју је претпоставио и себи самоме и постао спреман на било какву и било коју жртву која би њој омогућила да настави живјети свој сјајни живот и окруни га заслуженом срећом и бесмртном славом.
Стога се он – иако јој је био истинским мужем, а она њему женом – према Гудрун односио као према неком дражесном али нејаком, дјетету којем је дао сву слободу, али над чијом је судбином зато вазда бдио и стрепио, попут оштрооког орла, који нетремице и пријетећи, стално бдије над сигурношћу гнијезда и животом своје младунчади.
Вријеме је пролазило. Диабел и Гудрун живјели су у екстази која се све више разбуктавала и за коју се чинило да неће имати краја.
На вјенчање су били потпуно заборавили.
***
Далеко на сјеверу младоме су Хилдебранду споро и тешко пролазили сиви и мрачни дани и мјесеци, а годишња доба отезала се и растезала до у недоглед. Стално се изнова, и на разне начине довијавао и трудио и да заборави своју Гудрун, али узалуд. Жеља за њом све му је више мучила душу.
Већ је било почело ново љето, и у његову бићу пробуђена природа разбуктала је ћежњу за Гудрун до те мјере да јој се више никако није могао опирати. Не имајући више куд, одлучи отићи по њу. Вјеровао је у исправност те одлуке и у то да би му се она могла вратити, тим више што до њих није допро никакав глас о њеној удаји за Диабела.
Са чврстом одлуком у срцу оде на двор ка Гüнтеру, изложи му своју намјеру и заиште од њега брод којим би отишао у Ирску. Гüнтер га саслуша, одобри његов наум, замоли га да се чува и савјетује му да никако не заподијева неки бој, ако баш не буде морао.
Хилдебранд је сакупио момчад састављену од самих јунака и момака вјештих пловидби. Међу њима је био и страшни Хаген од Троyа, чувен са своје одважности, лукавости и доброг знања ратне вјештине; стријелац Ланцемунд, чија стријела не промашује циља; Дитерицх од Xсантена, ненадмашив у боју са ратном сјекиром, а били су ту и гласовити гусари сјеверних мора, браћа Таулант и Гентиан, вјешти копљу и мачу. Та племенита и одважна браћа већ су за живота била опјевана у многим пјесмама, јер су сиромашним рибарима и другим људима у приморским селима често били једина заштита од силника и разбојника. И спретни Хундолд био је с њима, јер он је дуго живио на Ирском двору, добро га познавао и имао вјерне пријатеље на њему. Било је ту још гласовитих јунака, али сада их не могу све поименце набрајати.
Окупљеним ратницима Гунтер је дао свој најбржи брод. Испловили су с првим повољним вјетром.
***
А какав је био Хилдебрандов план?
С неколико најспретнијих и најхрабријих ратника канио је потајно ући у замак Ирског краља. Затим, уз помоћ Хундолдових пријатеља, пронаћи Гудрун и молити ју да му се врати. Најбоље вријеме за овакав, потајни улаз на двор била је ноћ. Пун мјесец отежавао је донекле тај подухват, али Хилдебранд није имао могућности чекати ноћи без мјесечине, па се за потхват одлучио оне исте ноћи кад су се били дохватили Ирских обала подно краљевскога замка.
***
У то љетно вријеме Гудрун је често ноћу излазила на кулу да се наужије љепоте што ју је стварала и откривала сребрна мјесечина.
Каткада, кад је имала среће, могла је проматрати игре китова. Знала је да су китови добродушне животиње, но увијек кад би их проматрала чинило јој се да испод мирне, сребрне површине оцеана вребају и неке големе и страшне немани, и те би мисли застрашиле њену, још увелике дјетињу душу. Плашила се чак и онда кад је била свјесна да је потпуно сигурна на својој високој кули и повлачила даље од грудобрана.
Баш те ноћи кад је Хилдебранд одлучио ући у двор, она никако није могла заспати, па се, пазећи да не пробуди Диабела, дигла из кревета, и изишла на кулу уживати у мјесечини и проматрати тајанствену пучину оцеана. Занесено је гледала како се површина оцеана љеска као некакво живо сребро и пребирала по мислима. Није ни слутила да се одоздо, уз литицу и зидине њене куле пење Хилдебранд с неколико врсних ратника и да тражи управо њу.
***
Спазила их је тек кад су се попели до врха зидина и хтјели прећи преко грудобрана.
Мислећи да то проваљују гусари, уплаши се опасности која је пријетила Дијабелу што је спавао доље у кули. На себе није ни помислила. Опасност и страх за Дијабела дадну у јој крила и она хитро скочи и потрчи ка звону за узбуну.
Ратници ју тек тада опазе, а Таулант одмах и врло снажно хитне копље на њу, како би ју спријечио да позвони.
Истог трена опази ју и Хилдебранд и препозна, и видећи да ју Таулант гађа копљем, ужаснут крикне што га је грло носило…
“Неее…!!!”
Међутим, било је касно. Копље је већ било полетјело и више га ниједан бог није могао зауставити.
Чувши Хилдебрандов глас и препознавши га, Гудрун застане и погледа према њему. У тај час копље ју погоди у леђа, а његов оштри вршак избије јој ван на груди. Она безгласно стисне усне од бола, објема рукама ухвати оштрицу копља и стисне ју, као да ју је тим својим нејаким стиском хтјела одгурнути и отклонити смрт коју јој је она доносила, и при том је, свеједнако и нетремице, погледом пуним питања и бола, гледала у Хилдебранда, који је и сам, ужаснут и окамењем стајао на мјесту и гледао у њу.
Тако су се гледали неколико тренутака, све док сироту дјевојку не свлада смрт и она клоне на кољена, а потом се сруши напријед, на прса. При паду удари о оно звоно и óно зазвони неколико пута.
***
На звук звона Диабел се тргне из сна, видје да нема Гудрун поред њега, па попут муње скочи, пограби огртач и мач и устрча уз степенице на врх куле.
Хилдебранд и остали ратници још се нису били прибрали, кад је он истрчао на кулу. Спазивши га, одмах су се освијестили и хитро се сврстали у бојни ред.
Отпоче бој.
Диабел, који је имао другачијег учитеља борбе, био је неуспоредиво вјештији борац од свих њих и брзо је убијао или рањавао једног по једног Хилдебрандовог човјека.
Кад је препознао Хилдебранда, у свијести му сијевну спознаја о томе ради кога и ради чега се води овај сабласни ноћни бој, и чим је то схватио, устреми се право на Хилдебранда. Овај одбије неколико његових насртаја, и баш је био подигао мач да му зада један страховити ударац, кад му Диабел, некаквим, несхватљивим, ђаволски вјештим маневром прислони врх свог мача на грло и свима који су се још борили довикне да одбаце оружје, или ће га погубити. Након кратког оклијевања, Хилдебрандови људи одбаце оружје. Једино сам Хилдебранд не хтједе одбацити мач, него му одговори:
“Можеш ме слободно погубити, јер након њене смрти ионако више не желим живјети.”
Диабел га упитно погледа.
Нато му Хилдебранд руком покаже према звону.
Ради сигурности, Дијабел појача притисак мача на Хилдебрандово грло, опрезно се окрене и угледа Гудрун како, поред звона лежи прободена копљем.
***
Његово срце, које је било свједоком многих ужаса и страхота, те, успркос њима, остало крепко и снажно, сада се у трену сломи, скрха и престаде бити истинским мушким срцем.
Но његов моћни дух оста непољуљан и прибран.
Окренувши се полако Хилдебранду, запита га гласом из којег је нестало сваке жестине, боје и страсти, а остао само некакав ледени, гробни мир:
“Како је погинула?”
” Овај овдје – рече Хилдебранд и покаже руком на Тауланта, који је мртав лежао до њихових ногу – мислио је да је она стражар и убио ју је, како не би позвонила на узбуну.”
Тада Диабел јасно увидје све размјере несреће коју је изазвао.
Због њега је погинула дјевојка чији је живот требао чувати више и пажљивије него свој властити и чији му је живот постао и дражи од властитог. Сада је пак, ту, пред њим, с мачем и са смрћу под грлом стајао и овај храбри и племенити млади човјек којем ју је он отео и чији је живот такођер уништио.
“Нисам се смио умијешати у живот ових људи”
– рече у себи – а његов оштровидни дух који се ничим није дао заварати и неумољива савјест одмах потом изрекну му пресуду.
Он повуче свој мач и обори га врхом према земљи, па у том ставу, остаде непомичан пред Хилдебрандом, дајући му прилику да њихов двобој оконча другачије, него што се очекивало да ће се окончати.
Хилдебранд се изненади и остане тако, затечен који часак, али не искористи прилику и не замахну мачем, него се окрене и оде до Гудрун.
Полако је и с пиететом клекнуо поред ње, гледао ју неколико дугих тренутака, а онда њежно помиловао њено лијепо, блиједо лице и тешку црну косу коју је толико волио. Затим окрену мач врхом ка прсима, погледа још једном лијепо лице своје драге и прошапће једва чујно:
“Опрости.”
А онда, свом снагом коју може имати младост, здружена с љубављу и очајем, и, прије него се итко од присутних могао и помакнути – страховито прободе своје груди.
Док је падао, и он, попут Гудрун, удари о оно звоно што се неколико пута огласи звуком који је више личио на јецање, грцање, или кукање него на звоњаву.
***
Сутрадан, ујутро, одмах након свитања, Диабел нареди да се тијела Хилдебранда и Гудрун, те осталих ратника који су погинули прошле ноћи пренесу на Гüнтеров брод. Лађу даде опремити црним, жалобним једром и она, уз почасти које се одају само јунацима, исплови из луке и отплови према Исланду.
Након тога Диабел се затворио у своје одаје и није излазио одатле, нити је кога пуштао к себи.
За неколико дана вријеме се над Ирском поквари и једне ноћи настане страшна олуја. Муње су парале небо и претварале ноћ у дан. Понад краљевског дворца и понад града појавила су се нека непозната свјетла и дуго су тамо остала. Људи су се веома уплашили и посакривали у куће и подруме и молили. Сутрадан, кад се олуја смирила, Диабела више није било на двору, а нити игдје у граду.
Не зна се када и како је отишао, али у народу је остала легенда: да је те олујне ноћи Ђавао дошао по њега, и да га је баш Он, Ђавао, и нитко други, прије много година био послао у Ирску.
***
Горе на Исланду, Гüнтер је, на своју несрећу, дочекао брод са тијелима Хидлебранда и Гудрун. Кад је видио црно једро, срце га је зазебло, јер је схватио да се догодила несрећа. Није, међутим, очекивао нити погибију Хилдебранда, а камо ли погибију своје Гудрун. А кад је несретни краљ сазнао истину, она га погоди` попут ударца неког тешког маља и смрви сву његову снагу.
За свега неколико дана постао је старцем.
Гудрун и Хилдебранда сахранио је у заједничкој гробници.
Након тога, очајни старац више није говорио и повукао се у потпуну осаму. Све државне послове препустио је својим секретарима.
Сваког дана, кад је год то вријеме дозвољавало, одлазио је на Хилдебрандов и Гудрунин гроб и тамо остајао до вечери. Људи који су туда пролазили често су чули како старац, с времена на вријеме, у очају вапи:
“Гудрун, Гудрун, несретна кћери моја!” –
“Хилдебранде, сине мој. !” –
Тако су му пролазили задњи дани.
Хилдебрандов отац и Гüнтеров пријатељ Харалдур, који је и сам био тешко погођен синовљевом смрћу, покушао га је утјешити и вратити ка животу, али узалуд.
Једне вечери није се у уобичајено вријеме вратио у двор, па су га дворјани отишли тражити. Нашли су га мртвог на Гудрунину и Хилдебрандову гробу. Умро је, сиромах од туге за њима, а и од тога што му живот више није имао никаква смисла.
Сахрањен је у једној новој, великој гробници, заједно са Хилдебрандом и Гудрун и својом покојном женом.
На гробницу би` уклесана молитва боговима да им допусте да барем онкрај гроба стално буду заједно и да никад ништа не растужи њихове сјене.
***
Тако се угасила Династија Wормс, а с њом и Исландско краљевство. Моћни, неосвојиви Скулдегард с временом се урушио у себе, а много од онога што је вријеме сатрло у прах, смрт је завила у таму и заборав.
***
Но Гудрунине пјесме и приче о њој остале су живјети и вјеројатно ће живјети заувијек. Нису уткане само у Едде, одакле сам их и ја узео и препричао за Вас, него живе и у народу, заједно с бројним легендама које, на свој начин говоре о њој и величају ју. И данас је Гудрун најдража хероина свих народа далеког сјевера.