ЗАДАР, стари србски град

.

БЕОГРАД БРИШЕ УЛИЦУ ЗАДАРСКУ – ИСТОРИЈСКИ СРПСКИ ГРАД

 .

Српска развојна академија (РАС) у Београду разобличава кривотворења у друштвеним и природним наукама, а очигледно је да су та кривотворења (фалсификати) усмерена – с циљем да би се прикриле повјесне (историјске) одлике српске државе и српске културне баштине у Антици и Средњем веку. Нажалост, та кривотворења су избрисала из званичне историје српског народа најосновније податке о држави Србији – основаној после пада Римске Империје – 490. године, са престоницом Србије у СКАДРУ.

Мада је о овом подтаку писао католички бискуп из Далмације, Андрија Качић Миошић, у 18. столећу, друштвене науке то не бележе. А та Србија је трајала 661 годину до 1171, када на чело државе долази Стефан Немања.

Поред престонице Скадра, најзначајнији град у Србији је био – ЗАДАР. И он је био у средњевековној Србији пуних 712 година, од 490. до 1202. године.

 

Ово наводим, да би припадници српског народа и држављани Србије, Републике Српске и Црне Горе схватили да је град – ЗАДАР настао у Србији и да му је становништво било српско, православне вере, те да су Задар окупирали војници германских и романских држава 1202. године за време владавине српског краља Стевана Првовенчаног Немањића. Тад је окупирана и српска североисточна обала Јадрана, те је, са Задром, предата на управу Млетачкој Републици, с престоницом у Млецима. Наравно, у окупираним деловима Србије, почело је покатоличавање Срба, чему су се Срби одупирали, али је најмасовније католичење обављено у 18. и 19. столећу. Окупацију је обавила западноевропска крсташка војска, а после две године је окупирала и Цариград и велики део Источног Римског Царства (тзв. Византије).

 

Да бисте се уверила да је крсташки рат вођен против Србије, наводим о томе делове из књиге академика Слободана Јарчевића: ”Бивши Срби Мађари”, Издавач ”Мирослав”, Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com:

”…  Западноевропљани су послали на Задар крсташку војску. А крсташи су ратовали против држава с исламском, или православном хришћанском вероисповешћу. Мађарска је била католичка држава, па крсташка војска не би могла бити упућена да ратује против ње. То значи, Задар није био у оквиру средњевековне Мађарске, почетком 13. столећа, како се то тумачи у званичној историји – да би се уклонила истина о Задру у Србији! … А да почетком 13. столећа нема ратовања између угарске (мађарске) војске против крсташа око Задра, него да су у Задру православни Срби, које Западноевропљани погрдно зову именима припадника хришћанских секти из првих столећа Нове ере (патеренима, шизматицима, кудугерима… па и богумилима), види се у следећим енциклопедијским одредницама:

‘Папа Иноћентије Трећи покреће Четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда ЗАДАР. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину.

Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко страдао и због везе с богумилима (тако су католици звали православне вернике, наша примедба). Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’.

Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика (православних верника, наша примедба). 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).

Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици’.[1]

 

Да је становништво Задра било православне вероисповести, показују тадашњи међународни односи. Посебно овај крсташки рат с почетка 13. столећа. Покренут је против држава с православним становништвом и то се не може прикрити. То означава и хрватска енциклопедија, мада је у њој изостављено, да су у Задру били Срби православне вере и да је Задар могао бити само у оквиру Србије. Јер, да је био мађарски град, не би га крсташка војска нападала. Крсташка војска је 1204. заратила против Источног Римског Царства (Византије), окупиравши његов велики део на Балкану и у Малој Азији, а освојила је и град Константинопољ (Цариград).

Тек су Грци потукли католичку војску 1259. и ослободили Константинопољ 1261. године. Значи, скоро шездесет година су католици владали земљама с православним становништвом, које су покушавали превести у римокатоличку веру. Наравно, то су чинили и с окупираним православним српским градом Задром, али је тај покушај покатоличавања био безуспешан у 13. столећу, јер се каже, да је православних било много у Задру 1234 – наравно, католички писци записују да су то били јеретици (богумили). Но, промакло им је, да су и сами уписали, да су Задрани, приликом борби и одбране своје тврђаве, истицали хришћанске крстове – а богумили нису поштовали хришћански крст, тако да на одбрамбеним зидинама Задра нису били богумили (нехришћани) – како то тврде у Ватикану и западноевропским научним установама. И овде је реч о непоштовању у повјесној науци основне логике. Наводи се, да богумили нису користили оружје – а да су у Задру били богумили, како тврде у Ватикану, онда за Задар није требало ратовати, јер су се богумили одрицали ратовања и убијања.

Занимљив је и податак, да су задарски (некатолички) свештеници и верски ученици физички напали римокатоличке фрањевце и 1308. године, а то не би могли чинити, да у граду није била хришћанска православна већина – богумили су проповедали  не-насиље”.

 

С овим Вас упознајем зато што су новине: «Вечерње новости» у Београду, објавиле 20. марта 2019, да ће се име улице у Београду – ”Задарска” заменити, на основу одлуке Града Београда. Очигледно, надлежни у градским установама немају представу да је Задар тако дуго био град у Србији, а државници и историчари у Србији, очигледно, нису о томе обавестили градске руководиоце.

 

Молим Вас, да у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у иностранству, овај текст уручујете научним установама, новинарима, књижевницима, историчарима и државницима.

 

С поштовањем,

Академик, др Алек Рачић

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.