ПРИЧА ИЗ СРБСКОГ МУЗЕЈА У КОТБУСУ…
( импресије једног Београђанина са путовања по Лужичкој Србији )
СЕРБСКИ МУЗЕЈ у граду Котбусу
Стајао сам пре једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, готово не верујући својим очима. Поред елегантног улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ.
Пространи дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:
”Да, ми смо Срби”, рекао ми је кустос музеја Вернер Мешканк.
”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година. ”
И то све на језику који сам разумео, српском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.
Одакле су Срби?
Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често излошени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књнижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.
Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Полјској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….
И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и X века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе.
Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас?
Постоје међу научницима најмање две теорије:
Једна каже да су се они тамо доселили у раном средњем веку из заједничке постојбине свих Срба, негде из данашње јужне Русије или још даље, са Кавказа; да су били моћан ратнички народ, који је овладао германским просторима када су се одатле одселила германска племена Свеви, Хермундури и Вандали и становништво остало разређено.
Сасвим супротно овој, друга терија тврди да су Срби овде живели одувек, и да је баш ова област прапостојбина Срба. Прва терија је прихваћена од западних, нарочито немачких научника. Друга теорија, коју заступају нараштаји историчара (мећу којима опет највише немачких) нимало не одступа, и данас добија све већи број присталица. Друга тероја позива се на византијског цара и писца Константина Порфирогенита (X век) који у свом делу „О управљању државом” пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од почетка”. А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Источној Немачкој. Ове наводе потврћује бар пет историјских извора старијих од Порфирогенита, из пера римских (Вибијус, Секвестар), германских (Баварски Географ, Јордан и Алфред I) и византијских (Теофилакт, Симоката) хроничара.
Моћни савез Венда (Срба, Словена), суверено је владао овим просторима и држао мноштво својих утврћених градова: Старграда (данас Олденбург близу границе са Данском), преко Лупека (данас Либек на Балтику) све до њихове престонице и највеће луке на Балтичком мору, Винете, величанственог града коме данас нема ни трага.
Тајна Винете
.
Друга у низу енигми гласи, шта се догодило са Винетом и њеном славом?
Немачки хроничар Хелмонд из XII века пише: „Овај град био је највећи од свих који окружују Европу и који су настањивали Словени заједно са другим народима, Грцима и Варварима, а када су наишли Саксонци и они су добили дозволу да станују у њему.” Јасно је дакле, ко је овде био старинац, а ко досељеник.
Савремена наука помера Винету на сам почетак наше ере, можда и раније.
Рушевине Винете, измећу ушћа Одре и града Камења у данашњој Померанији (од По-мерана, српског племена које је настањивало обалу) могле су се видети у Балтику још у XVI веку, а онда су биле препуштене ћудима хладног мора.
Тек савремена археологија успела је да на ова питања пружи неке одговоре. По типовима керамике, оруђа и станишта сматра се да је праисторијска Лужичка култура, настала на територије данашње Лужице 600 година пре Христа, веома сродна другим прото-словенским културама на Истоку и да је стога претпоcтавка о прапостојбини сасвим вероватна.
Негдашњи моћни српски градови Велики Радом (Шверин у Макленбургу), Љубичин или Торнов који су откопани и рестаурирани сведоче о моћи древног српског краљевства на северу Европе.
Новија истрживања померају прве историјске знакове живота Срба на овом простору далеко у прошлост. У сливу Лабе и Сале 101. године био је жесток сукоб Германа са Вендима (Србима), на месту где је седам векова потом, на рушевинама српских градова Ђевина, Солаве, Јароброда и Резна, Карло Велики успоставио франачко-српску границу и „српску марку” и установио пограничне тврђаве Магдебург, Хале, Ерфурт и Рагенсбург и почео немачку експанзију на Исток. Срби су се одупирали седам векова, а потом разједињено, једно по једно племе германизовано падало под добро организовану франачку власт.
Српска Круна
Коначно 806. године одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда: он није погинуо, него са свим српским краљевима спава у једној пећини код Горјелца (данас Герлиц) и пробудиће се кад дође време да поново ускрсне српско краљевство.
Пише академик Виктор Новак:
„Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела српска пешадија изгинула”.
Четвртог септембра 922. године одиграла се та силна трагедија. Срби, одасвуд опкољени, још су се борили у Ломчину. У преговорима обећају Немци да ће народу у граду оставити живот, ако се град преда. Немци нису oдржали реч, поклали су све војнике, а жене и децу одвели у ропство.
Хронике Немачке из тог времена кажу да је у бици под Ломчином пало 120.000 Срба. Битка под Ломчином је Косово Лужичких Срба. Јер оно што следи, говори само о етапама које воде у потпуну пропаст, у ропство целог народа.
Познато је како је маркгроф Геро (939) позвао тридесет полапских и српских кнезова на вечеру, да се с њима измири. Али место мира и љубави, дао је свима отров, и све их поубијао… Народ оставши без својих вођа, брзо је подлегао. Око 990. године и последње српско племе, Милчани у горњој Лужици, изгубило је независност.
Али, успомена на Српску Круну наставила је да живи. Много српских кнежева пoкрстилo се, и били су примљени у немачко племство. Они и њихово потомство одржали су предање о Српској Круни још пуних хиљаду година.
Тако је херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), српски бодрички кнез 21. генерације, потомак војвода Никлоте, Прибислава и Јанка, установио 1864. „Оред Српске Круне” од пет степени. Његова раскошна инсигнија са мотом „Пер аспера ад астра” (Преко трња до звезда), може и данас да се види у Музеју у Котбусу.
…