Свето писмо (Библија) служи као темељни извор, не само за овај текст, него и за многе књиге. Поред огромног уважавања и верског значаја, Свето писмо има и улогу веродостојног историјског извора. Зато је оно за нас најважнији сведок – стони изворник. Овде се ради о потпуно новом приступу историји, заправо о открићу једног великог дела старе историје коме се све до сада није приступало као саставном делу националне историје.
Међу неколико библијских народа, и Срби своју историју могу да темеље на Светом писму.
У Светом писму (Књига Постанка – Изород) земља коју оличава Јован, помиње се као Јаван, то јест онако како се код неких народа на Блиском Истоку и у Азији ово име изговарало.
Гомер и Јован су два важнија Јафетова сина, од којих први има три своја сина, а други четири, што нам говори да је Јован, четврти Јафетов син, најважнији од свих.
Јован се исказује као најважнија земља у Европи и у тада познатом свету.
Сви источни неаријевски народи називали су Аријевце – Јованима, следствено томе и све народе који су долазили из Европе и Мале Азије. То нам, на првом месту, говори да су Јовани сачињавали главнину Аријеваца и то нас упућује где да тражимо земљу Јован.
Прво што треба разјаснити јесте разлика између Јована, то јест земље Јован и његових синова,
то јест народа који су потекли или били мешавина са народом земље Јован. Када говоримо само о
земљи Јован, онда је то земља између Карпата на северу и Јадранског мора на југу, и између Црног
мора на истоку и Алпа на западу, Када говоримо о Јовану и његовим синовима, то јест у проширеним
размерама, онда се земљи Јован додају: Македонија, Грчка, Италија и Роданија. Када се говори само о
Јовану, Грци нису обухваћени под тим именом, али када се говори о Јовану у проширеном смислу,
онда јесу. У време панцарства, када су Грци несметано ишли по разним земљама на истоку, жалили су
се на источне народе зато што их зову Јованима. То значи да су их убрајали у Србе и да нису знали за
Грке као посебан народ. Тачан приказ земље Јован, пре овог нашег, дао је једино Самуел Бошар. Он
под земљом Јован обележава прво само средишни део Хелмског полуострва, а затим цело полуострво
и додаје Италију и Роданију, са тачним распоредом Јованових синова: Италија, Македонија, Грчка и
Роданија. (2.I.I.III).
Сви заветословци, који су нам познати, слажу се да је земља Јован на Хелмском (Балканском)
полуострву, а онда настаје међу њима подела у мишљењу. Повећи део међу њима, као уз повике
”Евое!” и у неком верском заносу, повика: ”Јовани су Јони, то су Грци, и то сви Грци”. Иако сви Грци
нису били Јонци; главни део Грка из античког времена били су Дорци, без обзира што они нису по
пореклу Грци, а било је још и Еолаца, односно Ајола. У Светом писму стоји да је Јован имао четири
сина од којих се један зове Елиша, што су Хелени и Хелас као земља, односно Грчка. Тај став у Светом
писму, који изводи Грке од Елише, не дозвољава да се Грци проглашавају Јованима, па ни Јони. То
истовремено значи да је Грчка млађа земља, један део потомства Јовановог који се не може по
важности упоредити са њим. Грци се могу називати Јованима само онда када се говори о Јовану и
његовим синовима заједно, то јест у другом степену, и баш тако и у том смислу су источни народи
називали Грке Јованима.
Грчка се није никада називала Јонијом, него Хеладом. Име Јован за Аријевце појављује се на
истоку одмах после Ниновог похода, а то је око хиљаду година пре настанка Јоније. Јовани се помињу
и у Махбхарати која потиче из врло старих времена. Да би цела ствар била још јаснија, у време
Ниновог похода Грци се нису још били појавили као народ у Европи, нити историја зна за њих у то
време. Ради се о Грцима уопште, а не само о Јонима. Ја не могу да прихватим да се ту ради само о
незнању код толико великог броја учених људи. Отворено речено, ту се пре ради о нечем другом и сви
који виде искључиво Грке у старозаветним Јаванима, у ствари само поштују једно правило, а то је да
се грчко једро што више рашири да се иза њега не би видели Срби. Па и поред свих напора, толико
велико једро нису могли да направе.
Никола Фрере каже: ”…ипак сасвим је извесно да у време Кадма, чију историју знамо, нема ни
једног грчког јунака који се звао Денис и који је освојио Исток” (66.4.ст.20). Кадмово време је 14. век
п.н.е, а Денис је скраћено од Дионисос како су Грци називали бога Бака. Грци су говорили да походи
Аријеваца на исток нису никада ни били и да су то измислили Македонци!? И заиста, нема присуства
Грка, нити грчког језика међу Аријевцима на истоку. Ктезија из Книда (416-398. г. п.н.е) је вероватно
први Грк који је својим очима видео Индију. Лукиан каже да је писао о Индији само према причањима
Персијанаца. Ктезија као очевидац говори нам о Сардиским планинама, о Гетској реци и о Серима као
староседеоцима у Панџапу (29). У ствари, он нам говори о Србиским планинама, о Гетској реци и о
Србима као староседеоцима Панџапа.
Виктор Ансеси, католички свештеник, обележава Мореју (Пелопонез) као земљу Јован (26). То
се не може довести у везу са Јонима, пошто је Мореја била земља Дораца. Још теже се да објаснити
како је са малог острва могао изићи толико бројан народ који је прекрио целу Европу и добар део
Азије. Џозеф Меде каже да је баш Мореја означена као центар земље Јелина, Елишах (35.ст.279).
Грци су се почели развијати као посебан народ тек после Тројанског рата. Херодот каже да
су Јелини били још мали и слаби када су се одвојили од Пелазга. Умножили су се и ојачали
захваљујући томе што су успели да јелинизирају бројне Пелазге и друге народе. Херодотов опис
развоја Грка као народа потпуно се поклапа са ставом Светог писма да су Јелини синови Јованови.
У Изороду Јован се помиње као ”Јаваним” у множини, а код неких других источних народа
помиње се у облику ”Јавана”. Првобитни облик тог имена у српском језику био је – Јован. Бошар каже
да се ово име помиње и код Грка као ‘Iwuan, Јован, што је промењено у ”Јаон”, као што се налази у
Илијади, па затим у Јон (2.I.III.III). Косма Индикоплеуста, космограф из шестог века н.е., рођен у
Александрији, писац великог земљописа света, који се данас не може нигде наћи (једино је доступно
мало дело заветне географије што је највероватније извадак из његовог главног дела), пише о
Јафетовим синовима и Јована спомиње као Јован (153.tom 88.lib.I.р.86).
Алфред Мори каже да су Грци име Јован преиначили на Јаон: ”По томе препознајемо у Јавану
првобитне Јоне, што значи Пелазге…Херодот, потврђен по томе питању од других писаца, саопштава
нам да Јони воде порекло од Пелазга који су заузимали већи део земље што се касније назива Грчком”
(77.јун ст .345/6). Мори још каже да сви семитски народи зову Грке Јованима. Он мисли да то потиче
од Феничана који су дали целој приморској заједници грчко-пелашкој име Јован. Он покушава и да
нађе значење ове речи, њен корен. Ласен је, вели, доводио у везу санскритско ”јуван” са латинским
”јувенис”. Латинско ”јуваре” и зендско ”јаона” значе – штитити. И Суида помиње ово име као ”Јован”.
Ленорман наводи више облика овог имена код источних народа, као: Јаон, Јаван, Јавана, Јавна и Јауна.
Бошар каже да се Јовани помињу још и као ”Јанес” и ”Јадес”. Он вели да је за Халдејце Јован
Македонија. За Јевреје Јован је Тракија све до Дарданела. Код пророка Езекиела Јован је Македонија,
али их он помиње и у Срећној Арабији (2.I.III.III). И за већ поменутог Бен Горјона, Јовани су
Македонци.
Грчко Јон је настало од српског Јован. Грчки писци су настојали да прикажу само Атињане као
Јоне и да су сви други Јонци атинске насеобине, што није тачно јер су Јонци још и Ахајци и Беоћани
који нису атинске насеобине. Грци су, у свим временима, Јадранско море називали Јонско море као
што се данас зове југоисточни део Јадрана. Осим Грка, нико други није називао Јадранско море –
Јонско море. Велс се пита како објаснити име Јонско море на западу где није било Јонаца (31.ст.65)?
Поставља се питање зашто су Грци то море називали Јонским, када на његовим обалама није било
Грка, а још мање Јона? Одговор је само један: Зато што је на обалама тога мора живео народ Јована
које су они називали Јонима. Јадранско море је за старе Грке било – Јованско море.
И Јонија у Малој Азији је опет била земља Јована у којој су се Грци населили. Грци се нису тамо населили у неку пусту
земљу, него у земљу која је припадала Карима и коју су они називали Лидијом. Пророк Даниел назива,
у Светом писму, Александра Великог: ”Сар Јаван” (37.ст.481). То дословно значи – цар Јована. Овај
назив пророка Даниела је сасвим тачан јер Александар Велики је био цар целог Хелмског полуострва,
односно земље Јован.
Јеврејске верске књиге, Таргумим и Талмуд из Вардуна, објашњавају Јована из Изорода са
”Македонија”, а Талмуд из Јерусалима са ”Евесус”, што су неки прочитали као име града Ефеса у Малој
Азији. У Талмуду се и Италија подразумева под Јованом, урачунавајући и Рим. То се име Јована
преноси касније и на Цариград. Према Александру Полихистору, пренетом код Еузебија, асирски цар
Сенахериб је ратовао у Малој Азији, у покрајини Киликији и том приликом се тамошњи његови
противници називају Јованима, што су била српска племена.
У записима нађеним у Ниниви помињу се Јовани као суседи Хилаке, Киликије и Мелиде, то јест
Мелитане на горњем току Еуфрата. Филип Гросе каже да је асирски цар Сенахериб имао сукоб са
градовима Киликије који се у асирским записима помињу као градови Јована (10.ст.б2).
Перси су Јоване називали Јауна са европског континента, Јауна са приморја и Јауна из Мале Азије. У
Европи помињу Јауна поред Сака и Скудра. Ленорман сматра да под Сакима подразумевају Тракију, а
под Скудрима Македонију. Ово Скудра је извитоперено име Сурба, то јест Срба. Исто име, Скурда се
даје и становницима града Сарда у Малој Азији и Људеји. Да ли се стварно то име налази у неким
персијским записима или је то неко погрешно прочитао, мени није познато. На персијском језику се
налази израз ”Јауна такабара”, а на медијском ”Јавана такабарапе” и оба ова израза значе Јовани који
носе обезе или перчине. У Илијади Омир помиње Абанте са Евбеја из Тракије као људе познате по
ношњи перчина. Било их је и у Јонији малоазијској и Херодот каже да они, као народ, немају ништа
заједничког са Јонима, то јест са Грцима (39.I.146). Абанти су били насељени на средњем делу Евбеја,
у Халкису, и били су познати као храбри ратници. Аристотел каже да су Трачани. Плутарх каже да је
грчки јунак Тезеј у младости носио перчин. Издавач Плутарха, ”Ле Бел Летр”. објашњава да је Тезеј
носио перчин као известан број варварских народа. Па ипак, то значи да су најпознатији грчки јунаци
опонашали те варварске народе.
Бергман запажа да се имена Јовани и Аријевци помињу заједно у Персији, Бактријани и Индији
(43.ст.19). Ту се још једном подвлачи нераздвојност та два имена. Асирски записи помињу острво
Кипар као ”земљу Јамна”, Јована.
Индуси помињу на санскритском Јована као једно опште име са широким значењем за све
народе са крајњег запада. Они су називали и Арабију, одакле је долазио тамјан и бибер, земљом Јована.
Тамјан помињу као ”жељен од Јована”, а бибер као ”вољен од Јована”.
И пророк Езекиел такође помиње Јоване у Арабији кад каже: ”Ведан и Јован”.
Постојао је град по имену Вадан на караванском путу између Меке и Медине.
Панини, граматичар санскритског језика, назива писмо Аријеваца у
Индији ”писмом Јована”, а то писмо није било грчко него један старији облик србице. У Индији се
помињу, у Вараха-Махира, књиге Јована о астрономији. Међу научницима се води препирка да ли су
то биле халдејске књиге или неке друге донете из Европе.
Франсоа Ленорман нас упознајеа са коптским, то јест египатским, називом за Грке: ”Уинен” и
”Уајани”. Он сматра да је то име за Грке прешло из семитских језика код Египћана. Македонце, и Србе
уопште, Египћани помињу као ”Хау-небу” што по смислу одговара јеврејском ”острва народа” из
Изорода. Египћани су називали Александрију, која је изграђена на месту једног малог насеља Ракоди,
као пребивалиште Хау-небу. За цара Толомеја I Лагића Египћани кажу да је он поставио своје седиште
у Александрији на обали мора Хау-небу. То значи да су Грци – Уинен, а Срби – Хау-небу. Ако је
Ленорман у праву да је ова реч Уинен дошла у египатски из семитских језика, онда се мора закључити
да су на Блиском Истоку правили разлику између Јована и Уинена, то јест између Срба и Грка. Уенен
или Веани код Копта је Ведан код Езекиела (37.октобар 1882.ст.609).
Присуство имена ”Јавну” или ”Јавану” у клинастом писму из времена Првог царства, искључују
и сваку помисао да се Јован повезује са Грцима.
Порекло имена и значење бога Јова, односно Јупитера, најјасније одређује учени Римљанин,
Маркус Терентиус Варон, који каже: ”Јупитер је раније називан Диовис, Диеспитер, што је dies pater =
дан отац и они који потичу од њега су називани dei и dius = бог, и divum = небо, sub divo = испод неба”
(122.I.62). Варон још објашњава да је због тога кров храма избушен рупама како би се ”дивум”, то јест
небо, видело. Неки су говорили да није правилно подносити заклетву у његово име док се налазиш под
неким кровом. Преводилац Варона, Роланд Кент каже: ”Јупитер, Диовис, Диес, Диус и Дивум су
повезани етимолошки” (122.I.63).
После ових Варонових објашњења нема више ни најмање сумње шта значи бог Јован. То је
божанство небеске јаве, светлости и дана – стварног јавног живота под светлим небом:
то је Јован, Јово, Јовис, Јупитер и Јаван.
Може се узети као сасвим извесно да су источни народи изговарали име
Јован као Јаван баш по речи јава, то јест небеска јава, живот под небом, богова и људи.
У ”Енциклопедији Митологије, Ларус”, за грчког бога Зевса стоји објашњење да је ”Зеус” од
санскритског корена ”диаус”, на латинском ”диес”, што значи дан. Прво, Зевс је био бог неба, ветрова,
облака, кише и грома. Зевс је настао, као и Јупитер, од Дива Јована, српског небеског божанства јаве.
Грци су често називали Зевса – Диос или Дион, што значи – Див. То је само мало преличено српско име
Див.
Већи број народних имена је потекао по имену врховног бога кога је дотични народ славио. Ми
ћемо се са таквим случајевима стално сретати и у будуће. Ово се име на истоку мења од Јован у Јаван,
док првобитни изворни облик прелази од Срба код Грка и код Римљана.
Први Римљани су пореклом из Мале Азије од српског племена Дардана
и они су пренели у Италију бога Јовиса, Јова, Јована, што су све стара имена Јупитера.
Јупитер је Јово-Патер. Ми сматрамо да је и име јеврејског бога Јахве настало
од имена Дива-Јаве, односно Јована. Вадел каже: ”Ја” је исти бог што и Бел код Аријеваца, а код
Јевреја је то ”Јах” или ”Јеховах”, што је ”Јове” римски (99.ст.244). Орбини и Долчи се слажу у томе да је
најстарији илирски бог био Јакобог чији се храм и пророчанство налазило у Додону (65.II.14). Јакобог
или Јавобог је једно те исто, од кога је настао јеврејски Јехова. Јевреји су у већини случајева узимали
разна имена и називе од Асираца. Ми налазимо код пророка Јоела име ”Јеваним” за Јоване. У говору
народа из Сирије Јован се зове – Јавно, а на арапском – Јунана. У Медији, чије је аријевско
становништво српско, Јован се изговарао – Јавна. Код пророка Езекиела, (627- 570. г. п.н.е) помиње се
Јован из Јужне Арабије као ”Ведан и Јаван из Узала...” (1.26.19-22). Један предео у Јужној Арабији био
је насељен од српских племена и данас тамо постоји покрајина под именом Асир. Ова чињеница је
позната из више различитих повести, а Езекиел је само потврђује. Међутим, ово његово сведочанство има посебан значај због другог имена – Ведан (због своје повезаности са Ведама).
Др Јован Деретић:,,Античка Србија”(одломак)