Теута је била супруга илирскога краља Аргона(250-231.пре Христа), који је владао краљевином Ардиеја. Његова краљевина обухватала је велики део Илирије, али тачне границе нису познате. Након Агронове смрти Теута је владала из Ризона(Рисна) као регент у име свога пасторка Пинеса.Теута је подржавала пиратске нападе, који су представљали важан извор прихода њених поданика. Илири су имали флоту брзих бродова, које су користили за пљачкање бродова по Јадранском и Јонском мору.

Илирски пирати заузели су и утврдили Дирахијум(Драч).Заузели су и Фенику, али ослободили су је уз услов да им се плаћа данак. Када су илирски бродови били крај Онхесме(Саранде)они су пресрели и опљачкали неколико римских трговачких бродова. Теутини пирати проширили су своје операције јужно, све до Јонскога мора. Пирати су угрожавали трговачке путеве између Грчке и грчких градова у јужној Италији. Треба нагласити да Теута није имала потпуну контролу над својим вазалима.

Римска Република била је забринута угрожавањем слободе пловидбе и трговачких путева, па је Сенат био присиљен да подузме одређене акције. Осим тога град Иса је био под опсадом илирских краљевских снага, па је тражио помоћ од Рима.Римски Сенат је послао изасланике код Теуте. Римљани су тражили да им се исплати одштета и да се прекину све пиратске активности.Краљица Теута је римским изасланицима рекла да је према илирским законима пиратство дозвољено и да се илирска влада нема право да се меша у пиратске акције, које представљају приватно подузетништво.Нагласила је да никад није био обичај да краљеви спречавају своје поданике да стичу зараду поморским активностима. Један од римских изасланика поручио је краљици Теути да ће је Римљани натерати да уведе боље законе, јер они имају одличан обичај да кажњавају приватна недела државном акцијом. Један од римских изасланика увредио је краљицу, па је Теута касније наредила својим помоћницима да заплене брод римских изасланика.Један од изасланика је погубљен,а други је заточен.

Рим је 229. пре Христа објавио рат Илирији и тако је започео Први илирски рат. По први пут римска војска је прешла Јадранско море. У освајање Илирије кренуло је 20.000 војника,200 коњаника и цела римска флота од 200 бродова под заповедништвом конзула Луција Постумија Албина и Гнеја Фулвија Центумала.Непосредно пре рата Илири су заузели Коркиру и опседали су Епидамно и Ису. Ахајски савез је пре пада Коркире послао помоћ Коркири, али Илири су их победили у поморској бици.Одмах након победе Коркира се предала, па је Деметрије са Фароса у име Теуте управљао Коркиром. Римски конзул Гнеј Фулвије Центумал журио је према Коркири, јер се надао да је Илири још увек нису освојили.Деметрије са Фароса ступио је у контакт са Римљанима нудећи им предају острва.После тога римска копнена војска се искрцала северно од Аполоније.Ослободили су Епидамно опсаде. Након тога морнарица и копнена војска кретали су се заједно према северу покоравајући град за градом. Деметрије са Фароса помагао је римској војсци. Покорили су Ардијеје и примили су Партине и Атинтане у савез.Након тога кренули су према Ису и ослободили га опсаде.Освојили су и  Фарос(Хвар) уз помоћ Деметрија са Фароса. Римљани су Деметрију са Фароса 228. пре Христа дали велики део Теутине краљевине на управљање. Теута се повукла у Ризон(Рисан)и коначно се предала 227. пре Христа.

Краљица Теута, биста из музеја у Скадру

Римљани су јој дозволили да и даље влада, али на малом подручју,вероватно око Рисна у Которском заливу. Забранили су јој да њени ратни бродови плове јужно од Лиса(Љеша). Морала је да плаћа велики данак и да призна римски суверенитет.Једним делом Илирије наставио је да влада Деметрије са Фароса, а највећим делом Пинес. Јужно од Лиса у стратешком подручју око Отрантских врата Римљани су имали неколико пријатељских градова: Аполонију, Епидамно и Коркиру са веома важним лукама. Били су и у савезу са Партинима и Атинтанима.

Извор:
http://sr.istorija.wikia.com/wiki/Теута?variant=sr
http://sr.wikipedia.org/sr/Теута

 Властимир (IX в. – 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза (“архонта”). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века.

Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је “Крштење Србије” 879. године. Сва српска племена била су обједињена у “новој хришћанској вери”, чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.

Првослав (Прибислав) (891-892) – он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.

Петар (Гојниковић) (892-917) – у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића.

Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао Византиjи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те “сетивши се доброчинстава ромејског цара”, прешао је на страну Византије.

Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић, који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.

more »

Земља краљице Равијојле

.

.

Култ дрвећа и биљака  једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна, брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику. Као што се у старим религијама ниједна култна радња, ни молитва, ни жртва, нису могле ни замислити без ритуала са гранчицама каквог светог дрвета, тако се у нас не може извршити водоосвећење без босиљка; и када наше старе жене, идући у цркву, носе у руци босиљак или, у Приморју, гранчицу маслине, оне чине исто што и савременици Софоклови, који су, идући у храм, обавезно носили свете гранчице у руци. Колико је наша црква показала мало интересовање да ратује против старинског култа дрвета, најбоље се види из чињенице да у култу Светога Дрвета Записа, у адорирању његовом и приношењу жртава њему, узимају учешћа и свештеници. Све то учинило је да је култ дрвета и биљака у нашем народу и данас још необично свеж и јак.

Дрвећа са демонском или  божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему , липа код извора Цорника у Славонији (“најстарија југословенска липа” – Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица… манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим Светим Гајевима.

more »

 

ПРВА ЖЕНА ПИСАЦ У СРБИЈИ

.
Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405. године) била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац, у дом Лазара Хребељановића.
Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.
Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.
Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља.

Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним условима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.

more »

Prepodobna mati Angelina, svetovno ime Angelina Branković, (umrla 30. jula 1520) je bila kći Đorđa Arijanita Komnina, albanskog gospodara Konjuha u oblasti Škumbe i supruga Stefana Brankovića, sina srpskog despota Đurađa Brankovića.

Angelina je kćerka albanskog velikaša Đorđa Arijanita Komnina. U roditeljskom domu stekla odlično obrazovanje i vaspitanje. Ljubav prema knjizi ispoljila je još u ranoj mladosti, o čemu svedoče i tragovi njene biblioteke u manastiru Krušedolu. Na poslednjim stranicama Lestvice, koju je napisao u Smederevu 1434. godine inok David, po narudžbini njenog svekra srpskog despota Đurđa Brankovića, sačuvan je zapis: �Sija knjiga despotice Angeline monahinje”.

Za slepog Stefana, izgnanog srpskog despota, se udala novembra 1460. U Albaniji su ostali kratko vreme, dok im se nije rodio prvi sin Đorđe. Godinu dana docnije (1461) su napustili Albaniju i po preporuci Skenderbega, Angelininog zeta, otišli u Italiju i u Furlaniji kupuju stari zamak Beograd na reci Taljamentu. Tu je u siromaštvu Angelina provela šesnaest godina, sve do smrti despota Stefana 1476. godine. Tu je rodila još jednog sina, Jovana, i kćer Mariju, koju je udala za monferatskog markiza Bonifacija, dalekog potomka Paleologa.

Na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, Angelina je krenula sa dvojicom sinova preko Beča i Budima za Srem. Sa moštima svoga muža je u Srem stigla februara 1486. godine. Prvo stanište bilo joj je Kupinovo, gde je ubrzo podigla crkvu Svetog apostola Luke i položila u nju mošti svoga muža. Despot Đorđe, koji je od kralja Matije dobio na upravu deo zemlje kojom je upravljao Vuk Branković (�Zmaj Ognjeni Vuk”), ubrzo se povukao sa despotskog položaja i oko 1497. godine primio monaški čin dobivši ime Makaš. Nasledio ga je 1493. godine drugi Angelinin sin Jovan, koji je umro 1502. godine.

Ne zna se pouzdano kada se Angelina zamonašila – možda još ranije, odmah po dolasku u Srem. Podigla je ženski manastir posvećen Sretenju Gospodnjem, nedaleko od budućeg manastira Krušedola, gde provodi ostatak života u molitvi, bdijući nad moštima supruga i sinova. Preminula je 30. jula 1520. godine i sahranjena je najpre u svom manastiru Sretenju, a potom su njene mošti prenete u manastir Krušedol i položene u kovčeg zajedno sa moštima njenog sina Jovana. Turci su 1716. zapalili manstir Krušedol zajedno sa moštima svih Brankovića.

Žitije prepodobne Angeline napisano je vrlo rano; jedno je sačuvano u Mineju za juli – rukopisu iz 16. veka. To Žitije preveo je na savremeni srpski jezik episkop Mitrofan Šević. Isto Žitije prepodobne Angeline nalazi se u Rimničkom i Moskovskom Srbljaku, dok je u Beogradskom njeno prološko Žitije nešto drugačije.

Služba prepodobnoj Angelini takođe je rano sastavljena i nalazi se u sva tri Srbljaka pod 30. julom, datumom njene smrti. Kroz celu Službu Angelina se oslovljava kao mati, prepodobna, preblažena, prisnoblažena, dostoblažena i blažena. Himograf joj nije sastavio poseban tropar, već je, s obzirom na njen težak i mučenički život, pozajmio tropar od Teodore, hrišćanske podvižnice iz 5. veka. U Službi se ističe da je muški, u smislu izdržljivosti, provela svoj život iako je bila žena. Naglašeno je da poklonici stoje oko njenih moštiju kao nekada oko kovčega Starog zaveta i da njene mošti isceljuju. Himnograf poziva: �Priđite u novi Izrailj, i sve okolne zemlje i gradovi zajedno zbor sastavivši na spomen prepodobne matere naše Angeline, radosnom dušom i srcem božanstvenu grobnicu njenu obgrlimo, blagodat isceljenja primajući.� Kroz Službu prepodobne Angeline, iskazane su i njene hrišćanske vrline: čistota podvižničkog života, bezgranično milosrđe, strpljivost i mudrost, odanost supruge i požrtvovanost majke, jer �svu sebe predala jesi Bogu”. Prepodobna Angelina pominje se i u Službi njenog sina – svetog Jovana – i u Zajedničkoj službi svim svetim Brankovićima od nepoznatog krušedolskog monaha iz 16. veka.

Kult prepodobne majke Angeline rano je izgrađen. Povod tome je njen težak život; nadživela je muža, oba sina i kćer Maru. Tri puta je prenosila mošti svoga muža – svetog Stefana Slepog – i dva puta sina, i to u velikoj oskudici. Za njihove kivote vezla je zlatnim i srebrnim nitima prekrivače.

U Kupinovu, blizu crkve Svetoga Luke, sve do 1930. godine postojala je crkva posvećena Prepodobnoj Angelini. Toma Vučić Perišić podigao je 1858. godine u selu Zakuti (Gruža) crkvu posvećenu Majci Angelini.

Lik prepodobne Angeline nalazi se na svim ikonama svetih Brankovića. Prikazana je u crnoj shimničkoj rizi kao monahinja, sa krstom u desnoj ruci. Na zidnim slikama mati Angelina prikazana je u Rivcu, na južnom zidu, zatim Neredinu, Bokovcu, Golubincima, Jasenovu, Uljmi, Rumenki, Kaću, Sabornoj crkvi u Beogradu, priprati Pećke patrijaršije, u glavnoj crkvi manastira Hilandara, priprati Saborne crkve u Šapcu. U manastiru Klisuri njen lik naslikan je u južnoj pevnici. Na ikonama prepodobna Angelina prikazana je u Maradiku, rad J. Orfelina 1776. godine; Srpskoj Crnji, rad Đure Jakšića 1853. godine; Sabornoj crkvi u Vršcu, rad P. Jovanovića; Ostojićevu, rad D. Aleksića 1871/72. godine. U Parti i Radojevu predstavljena je na pevnicama zajedno sa ostalim Srbima. Ikona Majke Angeline nalazi se još u Kulpinu, Čurugu, Starom Bečeju, crkvi Svetitelja Nikolaja na Novom Groblju u Beogradu, zatim u Malom Bečkereku (Rumunija) i Aradu. Grafička predstava sa njenim likom nalazi se u Rimničkom Srbljaku ispred njene Službe. Po ovom predlošku urađena je jedna ikona za manastir Pakru, koja se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Srpska pravoslavna crkva je proslavlja 12. avgusta/30. jula, i 23/10. decembra.

.

Kada je trojanski princ Paris  došao u goste na dvor Menelaja, kralja Sparte,  gostio ga je nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Jelena – žena Menelaja, kralja Sparte, se zaljubila u Parisa. Jelena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.

Najlepša žena na svetu, Jelena Spartanska, ostala je zapamćena kao Jelena Trojanska, iako je nije bila Trojanka.

Legende o rođenju 

Jelena je imala dve moguće majke. Po jednom verziji ona je kći Nemeside, Boginje Odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Jelena se rodila iz jednog od jajeta, a Boginja Leda ju je uzgajila kao sopstvenu kćer.

Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda.

Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku. Jelena je rođena iz jednog od nekoliko zlatnih jaja koja je položila Leda. Zbog toga je ona bila sestra Polideuka i polu-sestra Kastora i Klitemnestre, čiji je otac bio Tindarej, kralj Sparte. Ona je takođe bila polu-sestra Timandre, Flionoje i Febe.

Postoji još jedna verzija, Hesiodova, koji kaže da je nile rodila ni Nemesida ni Leda, već da je bila kćerka nepoznate Okeanide, koju je obljubio Zevs.

Bez obzira ko joj je bila majka, svi je smatraju sestrom Dioskura, blizanaca Kastora i Polideuka, koji su bili njeni zaštitnici.

Jelenin život

Kada je Jelena imala dvanaest godina, mnogo stariji atinski heroj Tezej je nameravao da je oženi. Oteo ju je uz pomoć svog druga Pejritoja, umesto da zatraži njenu ruku od oca Tindareja. Tezej ju je ostavio na čuvanje kod svoje majke, Etre.

Njena braća, poznati blizanci, Kastor i Polideuk su okupili vojsku, napali Atinu i vratili sestru nazad u Spartu.

Neki kažu da je Ifigenija kćerka Jelene i Tezeja, ali to nije u skladu s njenim godinama. Ifigeniju je podigla Klitemnestra, žena mikenskog kralja Agamemnona, kao da joj je prava majka. Drugi kažu da je Ifigenija zaista bila kćerka Agamemnona i Klitemnestre.

Venčanje i bekstvo za Troju

Kad je stigla za udaju, Jelena je imala mnoge prosce, tako da se Tindarej uplašio da će onaj koga Jelena odabere izazvati gnev ostalih. Odisej je rešio taj problem savetujući Spartanskog kralja da svi prosci moraju da polože zakletvu, ne samo da će prihvatiti njen izbor već da će pružiti svaku pomoć njenom budućem mužu kad je Jelena u pitanju. Ona je odabrala Menelaja, sina Atrejevog i brata Agamemnovog. Menelaj je postao kralj Sparte, a ona mu je rodila kćer Hermionu.

Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Jelena se zaljubila u Parisa. Jelena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.
more »

 

.

U dolini reke Ibar, nekada davno jedan srpski vladar po imenu kralj Uroš Prvi u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji a srpskoj kraljici Elen Anžu koju ovde prozvaše Jelеna Anžujska, zasadi silne jorgovane duž klisure pomenute reke ne bi li se otmena dama osećala kao kod kuće…

…

Od sredine 1243. godine na srpskom prestolu sedi kralj Uroš I “Veliki” pošto je prethodno nasilno uklonio svoga rođenog brata – kralja Vladislava. Ostalo je tajanstveno poreklo njegove žene Jelene, za koju se ne zna čak ni to da li mu je ona prva, druga ili čak treća.

“Ova blagočastiva i hristoljubiva blažena Jelena bila je od plemena fruškoga, kći slavnih roditelja, koji su bili u velikom bogatstvu i slavi”. (Danilo Drugi).

Bilo je mišljenja da je ona Anžujskoga roda, budući da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali po svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Tu su i razmišljanja da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima. Nisu bez osnova ni pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke budući da se navodi da je “od fruškoga roda” što je inače stari termin za Franke ili Francuze koji potiče od grčke reči. Najmanje je verovatno razmišljanje da Jelena ima poreklo u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.

Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i predpostavlja se da je do njega došlo oko 1250. godine. Koliko se zna imali su petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje predpostavke da su imali još dvojicu sinova i to Brnču (Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici,kao i ćerku za koju istorija nema podataka čak ni kako se zvala.

Za 1288. godinu se vezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru.

Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru.

To je bila po svojoj nameni njena grobna crkva posvećena Blagovestima, a ovaj manastir je podignut oko 1275. godine i nalazi se u selu Gornji Gradac.
Biograf tvrdi da je ona lično nadgledala kako napreduje izgradnja ovoga hrama.

Nakon završetka izgradnje hrama kraljica Jelena ga je naselila monasima: “utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena…”, kao što ga je snabdela i sa neophodnim knjigama i ostalim potrebama.

more »

.

Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana, proslavljena francuska nacionalna junakinja (fr. Jeanne d`Arc, eng. Joan of Arc) je rođena u malom šampanjskom selu Domremiju 6. januara 1412, a umrla (spaljena) u Ruanu 30. maja 1431.

Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila po osvajanju Domremija od strane Engleza. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.

Kao mlada devojka bila je pastirica i svaki dan je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda. Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali su govorili da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme.

Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj. Već 1428. godine, kako će to kasnije na suđenju izjaviti dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Robertu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Karlu VII Pobedniku u bici kod Vakulera. To je malo mestašce koje se svega nekoliko kilometara nalazilo od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.

Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije. Orleanka ponovo napušta svoje selo 1429. i ponovo odlazi u Vakuleru. Francuski zapovednik je ponovo pokušao da je udalji. Orleanka je izjavila da je Bog nju poslao da pomoge Francuzima da oteraju Engleze, da se Karlu VII Pobedniku stavi kraljevska kruna i da se zatim ona povlači. Ona je Badrikuru rekla:

“Ja ne znam da jašem. Ne znam ni da se borim. Bog je onaj koji će me voditi i pomoći mi.”

more »