Царица Теодора

Судбина царице Теодоре, која се из кулиса Хиподрома попела на престо велике царице, имала је од вајкада преимућство да изазива радозналост и да дражи машту. За њеног живота, њена изванредна срећа толико је зачудила савременике, да су цариградски беспосличари, да би је објаснили, проналазили најневероватније приче, сву ону масу сплетака које је Прокопије, у својој Тајној Историји, брижљиво покупио за потомство. После њене смрти, легенда је се дочепала још више; народи Истока и Запада, Сиријци, Римљани, Срби и остали Словени надметали су се ко ће више да улепша романтичним појединостима њену романтичну судбину; и захваљујући тој хучној слави, чак у наше доба, једина међу толиким царицама које су се изређале на престолу Византије, Теодора остаје позната и готово популарна.

Досад се већина оних који би се латили да је насликају служила готово искључиво анегдотама које је изнео Прокопије. Ја сам свакојако врло далеко од тога да одрекнем сваку вредност томе документу, и чак радо верујем да би се могле, кад би се он пажљиво проучавао, издвојити, потпуније него што се то до сада чинило, извесне црте Теодорине психологије за време њене бурне младости. Али ипак, треба имати на уму да постоје и други подаци, поред Тајне Историје. Нађени су, нарочито последњих година, и други документи који допуштају да се потпуније оцрта фигура славне владарке. Животи блажених источњака, које је око средине VI века испричао један од блиских царичиних пријатеља, владика Јован Ефески, неиздати одломци велике Свештене Историје коју је саставио исти писац, безимена хроника објављена под именом Захарија из Митилене, друга дела, и исто тако савремена, као биографије патријарха Севера и Јакова Варадеја, апостола монофизита, издата су или преведена према сириским рукописима, где су спавала заборављена, и доста чудновато осветљују улогу коју је Теодора играла, у вери и у политици. Ту се могу придружити и други писци, раније познати али доста ретко разгледани, као Јован Лидус, или нови одломци Малале, да и не говоримо о царским Новелама, чија је заморна опширност, при свем том тако пуна података, одбила многу храброст, и о самом Прокопију, који је, срећом по нас, оставио и друга дела поред Тајне Историје. И из свега тога, ако се човек потруди да пажљиво чита, издвајају се извесне чињенице, које показују личности из Јустинијановог века можда у мало друкчијој светлости него што је она у којој нам се обично представљају.

Цар Јустинијан и царица Теодора

more »

Аутор фотографије – Весна Мијаиловић

.

„Када је велики херој и генерал Александар Велики оставио овде своје трупе, замолио их је да остану на овој земљи и никада не промене своју традицију и веровања, културу и законе, докле год се он не врати из ратних похода са Истока…:“

Не, ово није прича из неког грчког села, већ прича са обронака Хинду Куша.

Пре више од 2000 година Александар III прелазио је преко планина северног Пакистана освајајући и, према неким легендама сејући семе народа који опстаје до данас. То су живи хероји, који су стигли до 21. века живећи животе на исти начин као и њихови чукундедови.

Причајући на српском са својом сестром испред једног колеге Пакистанца, изненада нас је прекинуо и упитао: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Коју си то реч управо изговорила? Звучало је као ништа. ) „Баш тако – ништа!“-одговорила сам. „Хм, имаш врло изоштрен слух за стране језике.“ „Ах хвала! А шта то значи?“ „Значи nothing, zero..:“ „Баш као и на једном од језика краја одакле сам!“-рекао је. „Мислиш на Урду језик (пакистански ) ?“ – упитала сам знатижељно. „Рецимо, али један специфичан дијалекат, који се потпуно разликује од типичног урду језика којим говори већина. У питању је језик народа Калаш.

Да ли си икада чула за њих?“ „Да будем искрена не….“-одговорила сам стидљиво, размишљајући о томе чега све занимљивог на свету има, а да о томе никада нисте чули… „То је народ планинског венца Хинду Куш, једна од провинција Пакистана, за њих се верује да су потомци војске Александра Великог. Имају специфичан језик, обичаје и разликују се од осталог становништва у свему, па чак и физички. Углавном имају прелепе плаве или зелене очи и светлу косу…“ „Врло занимљиво…а моје питање је опет, као и сваки пут, зашто у мом и твом језику има толико сличних речи, а да ја и ти појма о томе немамо?“ „Ах да, као оно зимстан, сомбол, аждаха и остало“ – насмејао се након што ме је подсетио на неке наше претходне успутне разговоре. „Па зато смо ваљда ту, да поделимо једни с другима оно што знамо из личних искустава и научимо нешто чега нема у књигама…“

Калаши – „људи који носе црно“ – живе у северо-западном Пакистану, близу авганистанске границе, а муслимани их зову „кафири“ или „неверници“. Интересантно је да су Срби имали придев КАЛАИСАНА  за изразито црну, сјајну косу…   У регији званој Кафиристан лежи Брир, једно од последњих насеља Калаша. 3500 душа су последња енклава паганских племена у читавом региону. Они се нису много изменили већ вековима. Праве своје вино, уздижу животиње до божанског статуса и верују у виле планинских врхова. Њихови богови, слични онима из античке Грчке, подељени су на мушка и женска божанства и тврде да су некада давно припадали високо образованој култури, све док њихове књиге нису спалила варварска племена.

.

. more »

.

Posle krunisanja faraona Ptolomeja I Sotera, 305. g.pne, počeo je veliki procvat Aleksandrije. Sagrađena je veličanstvena grobnica za Aleksandrov sarkofag i izgrađeni su mnogi drugi monumentalni i religijski objekti. Najpoznatiji su bili svetionik sa Farosa, hram Izide Faroske, jedno od čuda antičkog sveta, veliki Serapisov hram sa bibliotekom, aleksandrijski mauzolej Serapej sa svojom ogromnom statuom. Tu su Ptolomeji oživeli kult Serapisa, vrhovnog univerzalnog boga, i sagradili legendarnu Aleksandrijsku biblioteku čije je jezgro doneto iz velike hramske biblioteke u Heliopolisu.
Velika Aleksandrijska biblioteka bila je posvećena Sedam Muza ili Sedam sestara (Sedam Vlašića-Plajada), koje su bile zaštitnice muzike i umetnosti. Veći deo prvobitne bibliotekarske zbirke je donešen iz drugih delova Egipta, osim Heliopolisa donešeni su iz Memfisa koji je čuven od pamtiveka, iz njegove hramske biblioteke, zatim iz Hermopolisa i drugih hramova.

Književna dela iz oblasti religije, filozofije, nauke i umetnosti stizala su i iz drugih delova sveta, pogotovo iz Grčke. Ptolomej I Soter lično je mnogo uradio da dođe do primeraka hebrejskog Starog zaveta, on je angažovao 72 jevrejska učenjaka da prevedu Stari zavet na grčki jezik, verziju poznatu kao Septuaginta koja je poslužila kao osnov za kasnije latinske prevode. Tada je ovaj spis po prvi put preveden na grčki i time je postao dostupan ostalom svetu, nejevrejskom.
Tako je u Aleksandriji počeo da se odvija veličanstveni duhovni i intelektualni život, a rezultat toga je nastanak još snažnije magijske i religijske filozofije koja potiče od Hermesa Trismegistosa, što je ime kojim je egipatskog boga mudrosti Tota nazivalo grčko – egipatsko stanovništvo Aleksandrije.

more »

Златни Змај – Деспот Стефан Лазаревић

Било му је суђено да има ауру љубави и да је разноси свуда око себе. Стефан, син благочестивог Лазара и преподобне Милице , рођен је као шесто дете, али се показао као духовнички, ратнички исполин, увек први.

Избор имена значио је избор круне. Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) га је још као дете учила како да доноси важне одлуке.
Васпитан је на ‘‘Александриди’‘, романтичној повести за храбре. Показао се као сањар и владалац који се мачује са изазовима судбине, па макар предњим стајао ” несвладиви подвиг”. Његов биограф , Константин Филозоф, издваја Деспотово умеће да брзо надмаши своје учитеље, да буде у свему савршен.
Био је по свему предодређен за владарску мисију. Прву животну лекцију примио је у Сарају , куд је одвео своју још незрелу сестру Оливеру, под плашт ратничког и еротског звера Бајазита ”Муњевитог”. У битци против Монгола код Ангоре (Анкаре) 1402. води непоражено десно крило тешких оклопника. Ангора доноси Бајазиту срам сужањства, а Стефану нови живот. Византијски двор даје му титулу Деспота.

Стефан је инсистирао на изучавању борилачких вештина и ратне тактике. Он је сам обучавао командни кадар и своје војнике. Његово основно правило потицало је из његове велике љубави према људима и својим борцима, и непрестаног давања мислостиње, читања божанских књига, али је знао разлучити хуманост од самоодбране …
Он је оснивач витешког реда ”Ordo redis” (Ред редова) у који су улазиле само крунисане европске главе, и први је у ”Витешком Реду Змајева” (обновљени ред Светог Ђорђа), међу којима су били Милош Обилић, Деспот Ђурђе Бранковић, Деспот Вук Гргуревић, византијски цар Константин ХI, Војвода Влад Дракула…

Деспот Стефан Лазаревић

more »

Зодијак и три античка похода на Индију

Читајући књигу др. Јована И. Деретића, Нова Вулгата, оно што посебно упада у очи је надимак вође првог похода на Индију, Нина. Народи који су потпали под његову власт сматрали су га богом и звали су га Бак, односно Бик. Он је чак и представљан на споменицима са роговима Бика.

Поред тога др. Деретић чини се мало олако меша речи Бак и Бал (Бел, односно Бели). Јер и сам каже на једном месту да је Нино Белов сматрао да је он „син бога Белог“. На тај начин је Нино желео да нагласи своју божанску природу.
Непобитна чињеница је да је Бак са собом пронео славу бога Бела (кога су сви Словени обожавали чак до појаве Хришћанства). И Стари Завет сведочи о раширености вере у бога Баал-а. Тако да се пре може рећи да су народи Блиског Истока и Индије помешали речи Бак и Бал, због њиховог сличног изговора.
Али, од куда уопште надимак Бик којим се Нино толико дичио да је чак стављао тако препознатљиве рогови и на својим статуама? Односно, ово питање требало проширити следећим питањем: Од куда рогови овна на главама другог и трећег освајача Индије: Сербона (египатског Хамон и грчког Зевса) и Александра Великог? Ако су већ желели рогове на својим главама, као нама неразумљиви симбол божанских моћи, зар нису требали да узму рогове бика које је носи њихов узор и велики претходник: Нино Бик?

Ова кратка студија ће покушати да да разумљиви одговор на ова питања, који гласи: Своје моћи и божанску природу, ови велики владари антике су црпели из Астролошког календара, из Зодијака (који необично подсећа на србски коловрат).
Толико снажно изражена веза тих прастарих господара света са Зодијаком намеће нам још један закључак: Да је народ из кога су потекли (Пра-Српски народ са Балкана) морао бити творац астролошког календара.
Но кренимо редом…

more »

Коптска икона

.

Шта о Коптима каже „Википедија“:

Копти је израз који се користи за вернике Коптске православне цркве у Египту. Иако постоје различите Коптске заједнице и традиције у свету, тај се израз користи углавном за Египат, а понекад се гледају и као засебна етничка група. Разлог је првенствено у томе што су египатски Копти по свом пореклу и обичајима нешто ближи древним Египћанима од осталих Египћана који су с временом били прихватили ислам и арапску културу. Копти су након арапског освајања Египта године 641. дуго времена били грађани другог реда. Тек су под владавином реформаторски настројеног Мухаммада Алија по правима изједначени с муслиманима. Копти имају властити коптски језик, али он служи искључиво у литургијске сврхе, мада га и тамо потискује арапски језик кога су Копти одавно прихватили у свакодневном животу. Сматра се да у Египту живи око 8.000 000 Копта што чини 10% популације.

Коптски језик (ИСО 639-3: цоп), једини члан египатске породице језика, пореклом од староегипатског, којим су се служили Копти, потомци старих Египћана који нису хтели прихватити језик и веру арапских освајача.У Египту се, почевши од 4. века, а посебно од друге половине 5. века, након што се учврстио монофизитизам, почела развијати хришћанска литература на коптском језику.

е

more »

.

Istaknutu ulogu u istoriji Rusije odigrala je devojčica rođena u Polabskoj Srbiji, ruska carica Katarina II, koja se pre prelaska u pravoslavlje zvala Sofija Anhalt-Cerbstska, to jest Srpska. Sasvim je moguće da je upravo Lužičko srbsko poreklo omogućilo Katarini da se tako lako i uspešno uklopi u slovensku sredinu ruske aristokratije i donese popriličnu korist Rusiji.

Malo se zna da je ruska carica Katarina Velika, druga žena cara Petra Velikog, koja je Rusijom vladala od 1762. do 1796. godine, prva upozorila na germansku politiku protiv Slovena. Podstaknuta germanskom žudnjom za slovenskim prostorima, ona je i pruskom kralju i austrijskom caru dala na znanje da superiornost u Evropi ima slovenska, a ne germanska rasa. Na germansko nadmeno isticanje svoje rase kao najstarije, carica Katarina je odgovarala ”da mjera i dokaz starine jednog naroda nije izmišljeni mit, već njegov jezik. A kako se saznaje da je jezik slovenskih predaka bio prvobitni jezik ljudskog roda, to mora da stoji da je rasa slovenska starija od germanske”.

Pruskog kralja i austrijskog cara Katarina Velika je opominjujuće podsjećala i na svireposti koje su Njemci primjenjivali prema sjevernim Slovenima, posebno njenim precima Lužičkim Srbima, pri njihovom nasilnom prevođenju u katoličku vjeru i germanizaciji.
Svoja istupanja, stavove i zamisli Katarina Velika nije saopštavala samo sa pozicija neprikosnovenosti carskog trona, već i sa polazišta naučne misli i dokazanih istina. Kažu da je ona bila vrlo, vrlo prosvećena i umna žena. Oko sebe je okupljala najučenije Ruse, a održavala je lične veze i korespondenciju i sa najumnijim ljudima Evrope toga vremena, među kojima su bili Volter, Didro, d’Alamber i drugi.

Carica Katarina je istupala promišljeno. Svjesna svoje carske odgovornosti, ali i potrebe da se u vrijeme, kada su Njemci smišljeno stvarali mit o sebi kao arijevskoj rasi starijoj, pa time i nadređenoj drugim rasama – skrene pažnja na Slovenstvo, njegovu važnost i veličinu, drevnost i autohtonost.
Vjeruje se da je na Katarinin odios prema Germanima, osim državnih interesa, uticalo i njeno porijeklo, za koje se govorilo, a u Njemačkoj i pisalo, da je germansko. Dokaz za ovu tvrdnju bješe oblast Anhalt-Zerbst u kojoj je njen otac, bio princ. A namjera? …Da je uprkos svemu oglase Njemicom,
ali ne sa željom da je posvoje, već da je kao takvu omraze narodu ruskom.
S toga razloga i po caričinom nalogu, ruski istoričari su se dali na proučavanje njenog korena i porekla i došli do neporecivih saznanja da su njeni preci – ne Germani, već Lužički Srbi i da se, uprkos nasilnoj germanizaciji, još zovu Serbosi. A to što je njen otac bio prnnc oblasti Anhalt-Zerbst (Serbst), koja se prije germanizacije zvala Srbište, ne može izmijeniti plemenito caričino porijeklo, dakle ni njenu pripadnost slovenskom rodu.

Nakon ovih saznanja, istoričari ruski su na sav glas govorili:
”Katarina Velika, carica ruska, nije Njemica, već prava i plemenita SRPKINjA”.
Time ona još više omili ruskom rodu i narodu.
( Na ovu temu pariski ”Figaro”,od 8.jula1984.godine, donio je zanimljiv tekst).

more »

 .

Davno, vrlo davno, između dva perioda glasijacije, postojala je jedna zemlja u kojoj su živeli ljudi koji su sebe smatrali Sinovima Božjim, svetlosnim ljudima, i međusobno se oslovljavali sa Airya (Arijevac), što znači plemenit.

Zbog obilja zelenila, vode i životinja ova zemlja je podsećala na Rajski vrt, Irij (Irij, Iran).

Međutim, nailazio je novi period glasijacije i Sinovi Božji su bili prinuđeni da napuste svoju domovinu.

Ovako svoj putopis po Iranu započinje mladi Dejan Spasojević, prevodilac sa persijskog jezika. A šta se dalje događalo sa Arijevcima, o tome nas obaveštavaju najdrevniji indo-iranski spisi za koje zna naša civilizacija, Vede i Aveste. Iz njih čitamo da je oličenje zla, Ahriman, u tu rajsku zemlju (Airyana vaejo), koja će mnogo kasnije po sećanjima njenih potomaka biti predstavljana specifičnim šarama na iranskim tepisima (a i na srpskim ćilimima), pustio sneg, led i hladnoću kao posledicu laži. To je uzrokovalo seobe Arijevaca i njihovo grananje od kojih će kasnije nastati nekoliko naroda. Arijevci su, međutim, poneli sećanje na svoj primordijalni zavičaj i drevna znanja koja će kroz religiju i zakon utemeljivati u svojim novim domovinama. Hiljadama godina kasnije, jedna grana ovog naroda daće svojoj zemlji ime Iran ( po IRIJU, rajskom vrtu).

more »