Натпис на обелиску из Сирбина (Ксантоса), поглед на јужну страну
У сарадњи са преводиоцем Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујемо овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова», који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у Малој Азији, у данашњој Турској.
Ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји”, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније.
Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве!
Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче “историје”, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата”. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.
Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне “историје” и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се Срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тада, они по званичној “историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.
( Више у проширеном наставку текста…)
В. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију.
Са руског превла Сава Росић
Извор: Институт древнеславянской и древнеевразийской цивилизации
Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију
В. А. Чудинов
О српском камену из Сирбина са законима из VIII века
Историјско обавештење
Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса)
Сава Росић, преводилац овог значајног текста
„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.
Текст на северној страни обелиска у Сирбину, према препису Ернста Калинке
„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.
Слика 3. Поглед на споменик са западне стране (северна је лево) (9)
„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.
„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“
Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна
„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“
Део натписа на обелиску из Сирбина
Кад камен говори – дискусије нема.
„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста.
Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом?
Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“
Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.
Град који се сада зове Ксантос.
Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:
-
уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,
-
високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.