Пророчица Сибила са фригијском капом
( Грч. Sibylla – пророчица бога Аполона )
Из дела аутора зна се за низ оваквих пророчица. Платон помиње само једну Сибилу, Аристотел више њих. Варон наводи десетак.
Према Еустатију, прва Сибила, по којој су све остале добије своје име, је била кћерка краља Дардана и нимфе Несе. Према Плутарху, прва Сибила је била на Делфима и звала се Либиса, а била је кћерка Зевса и најаде Ламије.
,,Nojev unuk Regma, dobi sina Dardana” (Biblija, Stari zavjet, glava 10A)
Regma je ,,Div” , ,,Zevs” , Div na grčkom znači Zevs.
Zevs nije bio ,,bog” već kralj, Grci su ga nazivali bogom.
Po logici nasljedstva prijestola, Regma je nasljednik Hama, jer se prvi rodi.
Nakon Regme (Diva) prijesto je naslijedio Dardan( Darodan).
Sjedište tog kraljevstva je bilo u području današnjeg Niša u Srbiji.
Kraljevina je nosila ime po Dardanu, Dardanija.
Kralj Dardan dade kći zetu Skamandru (S-kamena-Andro),
te im dodeli zemlju (oblast), koja dobi ime ,,Zetovska zemlja,,
i danas se naziva Zeta, nalazi se pored Skadarskog jezera.
.
Kćerka kralja Dardana rodi trojke, tri sina, tri kralja.
(tri-ja, tro-ja, Troja)
Skamandro dobi novo ime ,,Trojan,, , oblast nazvaše Troja.
Troja je postala toliko moćna, da je Dardanija postala oblast u području Troje.
Unuk Trojana, Ilija, bi silan i sagradi velelepni grad, sjedište Troje,
koji dobi ime Ilijin grad.
Za vrijeme kraljevanja Ilije, Troju preimenovaše u ,,Ilirija,,.
Dardaneli (grč. Δαρδανελλια, Dardanelija; tur. Çanakkale Boğazı, Moreuz Čanakale; u starini zvan i Helespont) je veoma uski morski prolaz (Moreuz) u današnjoj severozapadnoj Turskoj, koji povezuje Egejsko more sa Mramornim. Poput Bosfora na severu, Dardaneli razdvajaju Evropu od Azije, dok između ova dva moreuza leži Mramorno more. Naziv Dardaneli potiče od Dardana, mitološkog kralja, koji je osnovao kraljevinu Dardaniju.
Иначе, Сибиле су се називале према пророчиштима где су деловале (на пример Кумска, Еритрејска, Либијска, Тројанска, Делска), па су према томе имале и лична имена. Већу улогу него у грчким, Сибиле су, према писаним изворима, имале у римским митовима.
Најславнија међу њима била је Сибила Кумска, која је потицала из Еритре у Малој Азији, а преселила се у јонску насеобину Киму у Италији, касније римску Куму (Цумае, крај Напуља).
Сибила Кумска
Према Вергилију, Кумску Сибилу Дејфобу је посетио Енеја да му објави где да, према вољи богова, по доласку у Италију, утемељи град. Сибила му је посредовала и састанак с оцем Анхисом на улазу у подземни свет. Од Кумске Сибиле потичу Херофиле, према предаји, пророчке књиге које су у Риму биле на великој цени. Према римској традицији, доспеле су тамо за време владавине Тарквинија Суперба, крајем 6. века п.н.е. У прво време су се налазиле у Јупитеровом храму на Капитолу, а затим је цар Август наредио да се пренесу у нови Аполонов храм на Палатину. Првобитно их је било девет и Сибила их је понудила краљу Тарквинију по нечувено високој цени. Кад је краљ исмејао, бацила је три књиге у ватру, а за остале затражила исту цену. Нису се споразумели, па је спалила још три, а тада је Тарквиније престао да се смеје.
Платио је за књиге онолико колико је Сибила тражила за првих девет и однео их у Јупитеров храм на Капитолу. Ма какво да им је порекло, тамо су заиста и пронађене и остале су тамо све до пожара 83. године п.н.е. који их је већим делом уништио. После тога су биле опет састављене из различитих извора, а цар Август је наредио да се пренесу у нови Аполонов храм на Палатину. Чувао их је збор свештеника (најпре двојица, затим десеторица), који је уједно имао задатак да службено тумачи њихова пророчанства. Римски сенат, а затим и цар обраћали су им се само у изузетним приликама. О дефинитивном нестанку Сибилиних књига боље се зна него о њиховом настанку и преношењу у Рим. Око 400. године н.е. њихово уништење наредио је Вандал Стилихо, војсковођа цара Хонорија.
.