Град Лука у Тоскани

У Италији, у регији Тоскане и залеђа Тиренског мора, налази се град Лука (Lucca) истоимене провинције. Настао је у периоду Виланове, културе Гвозденог доба, приближно од Илионске војне ( Тројанског рата) па до митског настанка Рима. Лука је позната по обради гвожђа, кремирању и урнама типа “канопе” са обавезним символом за вечност, који је истоветан знаку “нула”.

 Тоске су велика грана Сарда (Срба) са североистока Сардиније, која је добила име по Сарду сину Сербоновом. Сарди, Сикели и Корзиканци су острвски Лигури, особени још у старом веку. Насељени су у расенску (“етрурску”) регију Апенина која је по њима добила име Тоскана. Етничка група Тоске (Тосканци) припада расенским (“етрурским”) Лигурима а једна њихова грана се населила у хелмску (балканску) Албанију. Створили су посебан етнос у оквиру Расеније (“Етрурије”), и још од средњег века њихов административни и културни центар је Фиренца (Вл. Марковић).

 Лука је стари град близу Фиренце, којим су владали Д’есте, наследници династије Балшића, која почиње од Аце (Azzo) Балшића 900. године а завршава се 1774. године.(1)

Орбини је знао за Балшиће у Француској, Шпанији, на Апенинима и Средоземљу, али није писао о њима. Чак и данас, када се на Апенинима расправља о старости неке породице, постоји изрека: Кажите само да сте старији од Балшића!

 Град Лука је познат по средњевековном урбанизму ренесансе, који је староиталско наслеђе у провинцији Тусцији или “Етрурији”, на којој су обитавали Расени или Венети, обухватајући Лигурију, Умбрију, Лацио… данас регија Витерба. Из ове регије потичу Атестинске таблице, најстарија позната граматичка правила венетског језика, са данашњег локалитета Есте (Атесте) код Падове.

Постоје бројни трагови богате и дуге прошлости града Луке, међу којима је и антички амфитеатар. Луком је владао Одоакар, краљ Рутена (Расена) и касније Лангобарди. После Наполеонових ратова и Великог војводства, Лука је као други апенински град по величини, припојена краљевини Италији половином 19. века.

Једна улица града Лука зове се Србска улица, али и један од тргова Луке носи име Србски трг. Поред тога, једна група брегова код Луке зове се Cerbaie, Србкиње. У србском језику, лука је њива поред реке, што обредно стоји у вези луга, по коме носе име Луги (Лужани) или Лигури најстарији староиталски свештеници.

Србску ономастику која је честа на Апенинима, потврђује и предање о настанку КАНЦОНЕ. Монаси избачени из православних манастира Италије у средњем веку, одлазили су у народ који је прихватио монашки начин певања заснован на Канону православне цркве, који је свуда исти у оквиру православља. Помен о њима, сачувала је канцона (canzoniere) као облик народног певања преузет из канона православног појања.

Велики историчар Милош М. Милојевић записао је у 19. веку:

Довољне су нам данашње потврде, да су у старини у данашњој Италији живели Срби чак до 17.-18. века када су их претворили у Италијане (Ист. 21). Њихови трагови постоје и данас, а скоро сваки град на Апенинима има нешто из србске ономастике.

(1) Име династије Д’есте потиче од речи “исток”, јер су њени родоначелници дошли у Провансу са Истока. Наследили су их Хановери, чији је последњи владар био принц пререстолонаследник Фердинанд.

Слободан М. Филиповић