Despot Stefan je uklesao na kosovskoj tabli da je kosovski boj bio 6897. godine
(po novom kalendaru 1389.godine)
Despot Stefan Lazarević – Zapis o Kosovskom boju
OVE REČI NAPISANE BIŠE NA MRAMORNOM STUBU NA KOSOVU
Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog kao steg,
videćeš kako posred polja upravno stojim.
Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka
i kako i zašto ja stojim ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasilskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.
Ове речи су биле исписане на стубу мраморном на Косову који је поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју, 15 година после битке тј. 1404 године. Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167.
Овде је интересантно обратити пажњу на датум “лета 6897” са мраморне плоче.
http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/poezija/desp_stefan-reci_sa_stuba.html
KOSOVO POLJE
(Matija Bećković)
Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.
Kuda da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Patrijaršiju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam do neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao.
GRAČANICA
Desanka Maksimović – Kosovu
GRAČANICA
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamenja,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko bogorodice Mileševa i Sopoćana,
da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srce predaka,Gračanice
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku
ni anđeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same,
da se nismo privikli u tebe kleti.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamenja,
kad bi se mogla u visine uzneti!
Gračanice, da si nam bar jabuka
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.
Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru,
Gračanice, kad bar ner bi bila od kamenja,
kad bi se mogla na nebesa vazneti!