Visoki Dečani
Pre šest vekova ništa se na globusu nije dogodilo značajnije od boja na Kosovu Polju.
I danas, posle šest stotina Vidovdana, za sudbinu srpskog naroda ništa nije presudnije od bitke koja traje na Kosovu i za Kosovo.
Ishod Kosovskog boja još se ne zna, kako onog negdašnjeg, tako ni ovog današnjeg.
Od početka pretrajavaju dve stvarnosti i dve istine. I ne ustupaju jedna drugoj. Što vreme više odmiče, sve se manje zna hoće li nas onebesati ili progutati kosovska rana.
Kosovo osvanjuje svakog jutra. Svaki dan je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi “ko je vera, a ko je nevera”.
Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje kosovsku kosturnicu, “ridanje na ridanje pridodaje”, nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima.
Kosovo je odavno stiglo do Jadovna – i pravo je čudo da ime Kosovo nije dobila sva srpska zemlja.
Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati.
Narodi se najteže odriču onog za šta su dali krv. Ono što je plaćeno nevinom krvlju, ne može se ni izgubiti, ni zaboraviti. Tamo gde narod ostane bez glave, pogine listom, ili ga ubiju po spisku, nastaju najveća zaveštanja i amaneti budućim naraštajima.
Najveće među nevinim žrtvama su one zbog svoga imena i zločina rođenja.
Blago narodu koga znaju po žrtvama, a ne po zločinima.
ŠESTO GODINA SAMOĆE
Ono što se u naše dane događalo na ovom polju ne beleže ni najudaljenije istorije. Možda je takvih zločina još negde bilo, ali da se pravni poredak jedne zemlje trudio da ih sakrije, toga sigurno nije.
U još nenapisanom romanu ŠESTO GODINA SAMOĆE, ključne epizode će zauzeti prizori iz naših dana: štala ozidana od nadgrobnih spomenika, nužnik od razorene crkve, bik iz Mušutišta koga su oslepeli, jer je svojina srpskog manastira. Nisu se smilili da ga ubiju, monahinje nisu pristale da ga prodaju, tako je ostao da traje kao spomenik ostruganih očiju kao Simonida.
Ta povest neće moći ni bez onih domaćina koji su se okućili na srpskim grobljima i ne daju Srbima da se u groblju sahranjuju. Jedan se ipak smilovao Srbinu kome je umrlo dete, rasuđujući da će ozleda na zemlji biti mala, da će brzo zarasti i uskoro se neće ništa poznavati, pa će na vreme moći da poore i pokosi.
Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa Kosova nije gotovo nigde. A samo je još nebo načičkano zvezdama, kao što je Kosovo ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i grobištima.
Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.
Po našem narodnom verovanju, zemlja na kojoj je grob se ne prodaje. Domaćini bez naslednika ili oni koji su se pribojavali da bi njihovi potomci mogli prodati imanje, osiguravali su se od ove mogućnosti tako što su se umesto na groblju sahranjivali na svojoj okutnici.
Pred grobom bi ustuknuo i onaj ko je sklon da proda i onaj koji bi želeo da kupi.
Na kosovskoj okutnici je sahranjen ceo srpski narod. Zato tom zemljom Srbi ne mogu trgovati.
Kosovska legenda je došla iz najvećih daljina i u najveću daljinu je upućena. Izvađena je iz nečeg dubljeg od ljudi, večnog i neprolaznog, nedostupnog ljudskom razumu. Ona brine da na Kosovu ne bude ništa mrtvo, jer čim je mrtvo – nije Kosovo.
Nama je ostavila pitanja kojima se ona ne bavi:
Da li nas je Kosovo daleko odvelo? Da li smo mali za ovoliku poruku?
( Autor Matija Bećković )