У помен Драгошу Калајићу, последњем Хиперборејцу…
Драгош Калајић
КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА ( II )
ETHOS
IV.1. Мисли, као да ћеш сутра умрети – делај, као да никад нећеш умрети.
IV.2. Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.
IV.3. Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако путпуно јеси – ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.
IV.4. Ако се све циклично враћа, како уче наше свете књиге – онда настој да чиниш она дела која заслужују бити обновљена у следећим циклусима; то је пут слободе самоодређења.
IV.5. Боље је бити мртав лав него живи пас. У меморији потомства врли пример је моћнији и плодотворнији од живота који га је изнео у овој арени универзума.
IV.6. На путевима мисије препреке суочавај као средства уздизања, амбисе као средства превазилажења а апсурде као средства квалитативног преображаја сопства. Овај свет није друго до арена игре, кроз коју се биће васпитава и проверава за више мисије, теже задатке.
IV.7. Не тужи се на тежину задатка мисије, јер је та тежина процена твојих вредности и могућности.
IV.8. Патња, туга или страх су различита имена твојих слабости. Зато не оптужуј друге или друго за своје недаће, већ устај у борбу против сопствених слабости.
IV.9. Из речника описивања сопства избаци реч “грех” јер она има моћ стварања одговарајућих осећања кривице, недоличних соларног редовника. У питању је извештачнео осећање које је убедљиво осведочено, кроз историју, погубним и трагичним последицама. Уместо речи “грех” – уоптребљавај изворни израз који гласи: “грешка“.
IV.10. Са ове космичке станице зване “човек” ми не видимо пределе иза прага званог “смрт”. Стога је сваки страх од смрти неоснован или изазван незнањем. Ако је у питању страх за материју тела – знај да у том домену никада нико није умро јер никада, ни једна, честица материје није била уништена. Попут честица материје – и искре ума су неуништиве, непомрачне, припадајући нашем “непобедивом сунцу”.
IV.11. Не допуштај да ти свест загађују и понижавају страхови или наде изазвани арбитрарним претпоставкама о природи смрти; својим делима и мислима ти посредно условљаваш природу смрти.
IV.12. По средствима препознај и процењуј циљеве. Само средства оправдавају циљеве.
IV.13. Искушавај сопствену целовитост и стаменост бића суздржаношћу у сред обиља, чедношћу у сред оргија, блиставошћу у сред мрака. Правилан пут испита сопства није затмољавање искушења већ суверенитет сопства над свим искушењима. “Пустињачка” повлачења из света или физиолошке “аскезе” су обележја слабости и кукавичлука те посредне глорификације искушења.
IV.14. Међу људима упутно је носити обележја и маске за поруге или зазирања, излагати се непријатељству порива ка нивелацији, стајати на местима којих се остали застрашено клоне, опстајати на изгубљеним, проклетим упориштима; тако ћеш себе одвикавати и ослобађати од мерила људског, превртљивог, морала те лакше усвајати вечну етику звезданих магнитуда.
IV.15. Не задржавај се код врлих људских мисли и дела јер су они само показатељи космичких узора, просијавање или одрази сјаја космичког Ума. Ка првобитним узорима стреми.
IV.16. Буди равнодушан спрам славе коју деле људи. Где је космички Ум – тамо је твоја слава.
IV.17. Буди искрен пред собом јер свака лаж прикрива слабости које прете помрачењем искре светлосне статуе твог бића.
IV.18. Лице је најнепосредније и најочигледније осведочење бића, особито очи за које је речено да су “прозори душе”. Реч “лице” потиче од “чинити” јер је лице синтетички израз скупа мисли и дела.
IV.19. Развијај у себи моћи гипкости и чврстине бићa, као да је у питању израда ванредног мача у највишим радионицама умећа. Сама гипкост је поводљива а сама крутост је ломљива. Неопходно је поседовати обе особине: гипкост која служи чврстини, онемогућавајући преломе – и чврстину која служи гипкости, сузбијајући подвијања.
IV.20. Речено је у нашим Светим књигама да ће после слома МОЋИ (ragnarok) “Земља други пут изронити из мора, опет зелена”, да ће “орао ловити рибу по планинама” и да ћемо се поново окупити на нашим пољима, где ћемо “у трави наћи чудесне златне таблице за игру, које поседовасмо у прадавним временима”. Становаћемо у грађевини “лепшој од Сунца”. У питању је визија целовите меморије, која обухвата сва времена, а не некакво обећање које циља храбрити надом. Нада је лоше, недостојно и нечасно упориште мишљења и делања. Зато одбиј од свести сваку наду и буди оно што јеси, упркос безнађу.
МИСТИКА СВЕТЛОСТИ
V.1. Светлосни дискос је света подлога контемплацје вредности. Светлост је средство окупљања свег расутог Великим Праском. Буди у ноћи људског светлост која повезује инфинитивно и инфинитиземално
V.2. Светковине љетњег и зимског солстиција састоје се из два периода; први, у знаку кермеса, посвећен је “опроштају од Сунца”, односу “дочеку Сунца”, а други, у знаку издвајања и осамљености, посвећен је контемплацији светлости коју означав ритуални поздрав уздижућем Сунцу. Кермес “опроштаја” и “дочека” је игра, коло, око идеје непобедивог, непомрачног и непомичног сунца, центра космичке империје који све путеве отвара, све путеве повезује. Дакле, при употреби слике небеског СУнца, у симболизму супремне светлости, неопходно је одстранити елемента “покретљивости” и “променљивости”.
СЕКСТАНТ ЗА КРАЈ ЦИКЛУСА
VI.1. Речено је у нашим Светим књигама да пут повратка нашем земаљском пра-завичају “не може откривен ни морем, ни копном”. По зкону коресподенција, изложено метафизичко учење упућује поглед и ка физичком аналогону: можда је наш пра-завичај недоступан јер почива под поларним леодм, некад зелен и плодан? Наше свете књиге садрже мноштво астрономских индикација и сећања поларног седишта и пра-завичаја. Речено је да “тамо звезде, Месец и Сунце само једном у години устају и полежу а једна година је као један дан (и ноћ” те да сазвежђе “Великог Медведа просијава и гасне у дану”, високо над осмотриштем. Око осмотришта поларног пра-завичаја круже “тридесет зора, тридесет сестара… у групама од по шест, скупа напређујући ка истом циљу”. Са сјајем тих знања ослободи се и последњих веза за “сад и овде”: буди увек и свуда.
VI.2. У језицима, космогонијама, митовима, обичајима и психичким структурама индоевропских култура откривени су, и отркивају се, белези и споменици јединства пре дијаспоре, у коме почивају темељне вредности. Трезори индоевропског јединства су основни циљ прегнућа твог сећања. Са знањем темељних вредности распрши илузије национализама. Формула звана “нација” је патент трећег сталежа којим су жреци капитала и демоније капитализације легитимисали своју превласт, подривајући органоне вредности, изазивајући арбитрарне поделе и сукобе у циљу паразитске и лихварске експлоатације. Стога, за нас, “национална самосвест” никако не може бити циљ, већ евентуално, само полазиште тензија око идеалног јединства, које хијерархијски и хронолошки надвисује и претходи првобитности.
VI.3. Од Атлантика до Урала, простори виртуелне ЕУ-топије су под милитарно-економско-културном окупацијом сила два система, чији међусобни односи су само привидно аниттетички. У питању су само квантитативно и методолошки различити модели јединственог принципа, у знаку демоније економије, где су средства живота попримила ауторитет врховних циљева живота, подвргавајући човека и друштва финалитетима изопаченог поредка вредности. Развијенији и ефикаснији модел демоније економије подржава опстанак другог јер му посредно служи за остварење привредно-конкурентских виртуелности одређених подручја света, осуђених на примарне и секундарне активности те инфериорни положај у светском економском поретку – до припремања терена за лихварску експлоатацију. Привид антитезе такође је вишефункционалан: од пружања алибија за хиперпродукцију апсурда (пролиферација класичног, нуклеарног и “звезданог” наоружања) – до затварања хоризонта могућности успостављања веродостојне, метаекономске, алтернативе. Особни задатак сваког редовника је да свој отпор одржава на поузданој дистанци од привидних антитеза, дакле у позицији апсолутне несврстаности.
VI.4. Историјско искуство привида антитеза “либералног” и “државног капитализма” сведочи да су оба модела економије јединствено делотворни у циљу подривања, уништења или затомљавања темељних вредности европске културе и цивилизације. Развијенији и ефикаснији модел је неупоредиво успешнији јер су његова средства негација суптилнија и далекосежнија. Парадоксално, примитивниј модел, бруталним ограничењнима људских слобода успео је да спасе одговарајуће подручје окупације ЕУ-топије од субверзивних деловања псеудо-културе развијенијег модела, док је пракса сирове присиле и вулгарне индоктринације изазвала, те изазива, обрнуте ефекте, посредно подстичући позитивне отпоре и будећи самосвесит о вредности специфичних наслеђа, које се у многим амбијентима развијају смером над-националних перспектива, у знаку европског препознавања и окупљања.
VI.5. Ми живимо у условима планетарног размаха доминиона лихварске и тровачке цивилизације чија је природа изразито паразитска или вампирска а званична култура ии псеудо-култура претежно алголагнијског, дакле садо-мазохистичког карактера. Изложена дефиниција је најсажетији закључак нашег истраживања значења “знакова времена”, односно знакова краја циклуса у знаку доминације културе трећег сталежа. Није у питању смак света, већ смак илузија једног од низа светова у овој арени универзума. У изложеним околностима упутно је примењивати начело звано “јахати тигра”: дакле, не супротстављати се, залудно, стихији већ је “зајахати” и очекивати њено исцрпљење. Неопходно је стварати “паралелне” просторе уздизати цитаделе веродостојне алтернативе које су виртуелни центри кристализације нове, еу-топијске, културе. Дакле, препорука гласи: никакав “контакт” са непријатељем, никакав сукоб или дијалог, полемика или компромис – вић издвојена делотворност отпора и припрема обнове вредности и радости живота.
VI.6. Овај свет није наше градилиште јер има више потреба за гробарима него за градитељима. При пројектовању грађевине “лепше од СУнца” води рачуна да она мора задовољити три функције истовремено: кермес, стадион и катедрала.
VI.7. Под ударима непријатељстава, када те обузимају тескоба и малодушности, осећај безнађа и усамљености – поглед упути ка звезданим катедрама које нас надахњују лекцијама сувереног спокојства и сидералне ведрине. Тамо је наш дом.
СВЕТИ БРАК
VII.1. Брак је света установа врлином нашег начела које не признаје границе између сакралне и профане сфере те налаже задатак сакрализације свих битних облика и домена људске делотворности.
VII.2. Брак је еминентно метафизичко предузеће јер се оно супротставља процесима физичке сфере који теже промискуитету, потирању квалитативних разлика те нивелацији и, у крајњој консеквенци, “топлој смрти” другог закона термодинамике. У свом идеалном одређењу и опредељењу брак је израз херојске одлуке бића за јединственост, за квалитет упркос квантитета, за форму упркос аморфије. Нико те не тера да ступиш у брак и преузимаш одговарајуће, херојске, дужности и одговорности; зато, раскидајући брачни савез не оптужуј установу већ своју слабост, односно нећмо извршења метафизичких циљева.
VII.3. Брак је један од облика верности темељним вредностима. Дисциплина брачне верности не врши се спрам некаквих, превртљивих, моралних обичаја, нити спрам супружника, већ пред сопством носиоца верности. У питању је верност сопственој одлуци, непомрачном соларном принципу људског елемента.
VII.4. Брак је основна ћелија људске заједнице те прелиминарни испит твојих могућности и моћи. Ако ниси у стању уздићи тврђаву породице високо над таласима ан-архије и стихије пролазности и променљивости – како ћеш моћи уздићи цитаделу кристализације енергија и вредности ширих опсега људске заједнице?
Хипербореја
У помен Драгошу Калајићу, последњем Хиперборејцу
Овим се смернице из “Кодекса Соларног Реда” завршавају. Мишљење је онога који је ове речи преузео и поставио овде,
да је сваки коментар на ове текстове сувишан, пошто би само покварио врхунску једноставност текста, из поштовања према Калајићу.
Izvor: http://mikrotheos.blogspot.com/2010/03/blog-post_7142.html