Драгош Калајић:
УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!
Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »Hовог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума, и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја “модерног света илузија” (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу “новог светског поретка”, уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.
Ка препороду Словенске културе
… Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа, те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA.
Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет…
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то “мртви језици” те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије самоостварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења.
Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре.
Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа.
Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који легитимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи не располаже одговарејућим моћима.
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености.
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Повратaк земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет.
Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи.
Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету… Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет.
Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове:
»Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша !«
( Драгош Калајић )
.