TREĆI ČOVEK …
(Autor Branko Kukić,
urednik izdavačke kuće “Gradac” koja je objavila Mitrinovićevu knjigu ,,Treća sila”)
Dimitrije Mitrinović je, s jedne strane, žrtva predrasuda, koje našu kulturu nikada nisu zaobilazile, a s druge strane, straha od “trećeg puta” u našoj istoriji, koji se najčešće proglašava jeretičkim. Zagovornici tog “trećeg puta” najčešće su žrtve ćutanja, sve dok vreme ne potvrdi da su bili na pravom putu. Tada oni dobijaju na značaju, sa svom neodmerenošću i neobazrivošću koje ta otkrića prate, kao da je reč o najvećim senzacijama iz sveta natprirodnog, političkog ili kriminalnog.
Prvi put sam za Mitrinovića čuo na Trećem programu Radio Beograda sredinom sedamdesetih. U jednoj seriji o našim pesnicima R. Konstantinović je govorio i o idejama – sa namerom da govori o poeziji – Dimitrija Mitrinovića. Mladi slušalac, kao što sam ja bio tada, mogao je steći utisak da je reč ne o pesniku, nego o nekakvom proroku-čudovištu, ili o nekom krajnje konzervativnom, zaostalom i raspamećenom balkanskom nadrifilozofu koji bunca i bogoradi, prosipajući pamet o svečoveku i o svetu kao o ujedinjenom čovečanstvu naroda, rasa i vera, o utopiji koja nikada nije bila ostvarena, nije ni danas, a nema izgleda da to ikada i bude. Rušila su se tada moja krhka uverenja da se poezija rađa u onostranom, u zaumnom, da dolazi iz dalekog i dubokog, iz nejasnog i mutnog, iz snova i fantazije.
Da je savremeno čovečanstvo izgubljena nada mogu nas uveriti svi današnji planetarni fenomeni: potpuna dominacija jedne jedine političke sile, raspad i problem uspostavljanja država i društava, verski fundamentalizam i terorizam, tehnološki napredak bez humanog pokrića, s jedne, i glad, neizlečive bolesti i početak ekološke katastrofe, s druge strane. Ako stvari stoje tako, evo već 50 godina od Mitrinovićeve smrti, šta nam taj čovek može značiti u takvom svetu? Da li njegove ideje imaju danas ikakvog smisla? Ako bismo se pridržavali Mitrinovićevog uverenja, onda bismo mogli reći da je – “besmisao greh”. Jer, sve njegove ideje i danas stoje kao problemi čovečanstva o kojima se govori ako ništa drugo ono kao o nadi da budućnost ima smisla. Ta ideja smisla biće prisutna sve dotle dok se razmišlja o celovitosti sveta, odnosno sve dotle dok se deluje, kako je govorio Mitrinović, “iznad, imeđu i iza ekstrema i suprotnosti” da bi se postigao panhumanizam svih vera i rasa. Inače, ova ideja je bila aktuelna za mnoge evropske i azijske umetnike i mislioce posle Prvog svetskog rata (Tagora i R. Rolan), sa kojom je Mitrinović nesumnjivo bio upoznat. Danas su evropske i azijske ideje toliko protivrečne da je posledica toga (uprkos velikom broju Azijaca koji žive u Evropi) – terorizam. Tagorina ideja s početka XX veka da evropskom nacionalizmu suprotstavi indijski individualizam, za šta se u još širem smislu zalagao i Mitrinović, nije mogla biti realizovana usled partikulacije sveta i antagonizma kulture. Ali se jedna velika Mitrinovićeva ideja u tom smislu obistinila – projekat ujedinjene Evrope, budući da je još 1920. gdine pozivao evropske države i narode da stvore “sveuključujuću evropsku kulturu” kao “svesnu i samosvesnu jedinicu”. Ta ideja je, doduše, više posledica ekonomije, razvoja tehnologije i odbrane od nemilosrdnog pritiska Amerike nego panhumanizma, kulturnog i verskog ekumenizma, gde je i dalje izražen vulgarni patriotizam, koji je po Mitrinovićevom ubeđenju – uskogrud. Zanimljivo je da će se protiv uskogrudog patriotizma zalagati i jedan Francuz – pisac Žan Žiono u romanu Momak u modrom. Govoreći o besmislu ratovanja za državu Francusku, u kome je izgubio sve svoje prijatelje, junak ovog romana kaže: “Kad bi trebalo braniti reke, brda, planine, nebo, vetrove, kiše, rekao bih: ‘Dobro, slažem se, to nam je posao. Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo.’ Ali, branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku kažem ‘reka’, kad vidim stablo kažem ‘stablo’, nikad ne kažem ‘Francuska’. To ne postoji.”
Mitrinović se, pre svega, zalagao za individualizam, smatrajući da on uvek mora biti iznad institucionalizma. Taj individualizam se odnosi kako na pojedince tako i na kulture (slično mišljenje je bilo Ortege i Gaseta), dakle on ne treba da bude cilj nekakve homogenizacije, nego da se u jednoj opštoj celini čuje glas individualnog, koji se može iskazati kroz obred, verovanje, jezik, stvaralaštvo… Naravno da današnji globalizam nije skup individualnosti i posebnosti, nego je povezivanje delova sveta, ne samosvesno i voljno, već putem tehnologije, bez obzira na to da li je reč o Zapadu ili Istoku, o liberalnom kapitalizmu ili socijalizmu. Tehnologija se pokazala kao nametanje opšteg nad posebnim, kao ukidanje individualnog, koje sada može jedino biti u službi opšteg, ili ga neće biti. Ideologija i tehnologija su se izjednačile u svojoj utilitarnosti.
Imajući u vidu današnju dimenziju tehnologije, Mitrinović je 1921. godine shvatio da će se na Zemlji promeniti kvalitet života i da će se poremetiti ravnoteža između čoveka i kosmosa, odnosno čoveka i prirode: “Smisao planete Zemlje i Čoveka je jedan… Zemlja je telo i kosmički instrument čovekove vrste.” Zanemarivanje toga smisla u ime napretka vodi svet jedino u katastrofu, jer priroda ne može da izgradi instrumente samoodbrane kako bi odolela agresiji čovečanstva. U prirodi sve raste iz korena – ništa ne može biti nametnuto odozgo. Svet i društvo moraju počivati na organskom. Zbog nepoštovanja ovog principa, istorija je skup nelogičnosti i konfuzija, koje se umnožavaju po zakonu entropije. Zbog svega ovoga, čovečanstvo je na prekretnici. Mora se pronaći novi model življenja. Mitrinović misli da “neće više biti velikih genija, proroka, filozofa i umetnika”. Svet je prezasićen i “ne postoji više potreba za novim prilivom nekolicine velikih kreativnih ljudi: uviđamo potrebu za kreativnošću mnoštva”. Jer, prema Mitrinovićevoj ideji o tri otkrivenja (dva otkrivenja su već završena: “sveukupnost prožeta božanskim” i “hrišćansko otkrivenje božanskog u ljudskom”), “budućnost čovečanstva leži na samom čovečanstvu”, odnosno na “zajednici pojedinaca”.
Kao što je Evropu upozorio na pogubne ideje fašizma (u pismu Hitleru), kao što se zalagao za ujedinjenje svih kultura, za stapanje svih revolucija u “jednu revoluciju čovečanstva”, za “svečovečanski parlament nacija” (današnje UN), Mitrinović je odavno upozorio da čovečanstvo mora menjati tok. Posledice ideja Dimitrija Mitrinovića (za koga je Kandinski rekao da “kao munja ulazi u suštinu stvari”) dvojake su: ili nemogućnost uspostavljanja celovitosti sveta, ili nada da će se svet ipak uobličiti u celovit organizam. Ili nada ili ništa.